НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ЖИВОТ, НЕОБИЧНЕ ПУСТОЛОВИНЕ И СМРТ ЈЕРОМОНАХА РАФАИЛА, КАМЕНА КОЈИ ЈЕ ПОВИКАО

Наш јунак родио се у варошици Чистопољ на Ками 1951. године. Његов отац био је директор некаквог совјетског предузећа, мати домаћица, старији брат комсомолски руководилац и романтичар праведне и лепе будућности.
Ништа у животу Бориса Огородникова није наговештавало нарочите догађаје, непредвиђене једноличним током тадашњег совјетског живота. Борис је био први спортиста међу ученицима старијих разреда, симпатичан тип и весељак у којег су се позаљубљивале све девојчице у разреду. По завршетку школе отишао је у војску и цео трогодишњи рок јуначки одслужио на пограничном Даманском острву, у јеку крвавог конфликта с Кином. Вратио се у свој Чистопољ жив и здрав, с одликовањима од војних команди и с наредничким еполетама. Пред њим је био факултет. Борис је одлучио да полаже пријемни за Саобраћајни, како би у будућности конструисао дивне нове аутомобиле, па их после сам испробавао и одушевљено јурио у њима, заборављајући све на свету.
Али једног дана у родној варошици је демобилисаном граничару у руке доспела, ко зна како, Књига, која нипошто није смела да изиђе на очи ни њему ни његовим вршњацима. За то се даноноћно бринуо уходан и суров државни систем. Међутим, нешто је, изгледа, и код њих омануло. И тако наш јунак, осамивши се на обали реке, радознало и неповерљиво стаде да разгледа ту Књигу. Ево, отвара је. Ево, почиње да чита прве редове:
„У почетку створи Бог небо и земљу…“
Како се брзо руше светови! Још пре једног тренутка пред нама је био примеран совјетски младић исправне прошлости и ништа мање исправне светле будућности. Ал’ наједном нестадоше и прошлост и будућност. Поче – садашњост.
„Ево све ново творим.“ – не само што обећава већ и озбиљно упозорава Онај о Којем казује Књига што ју је први пут, редак за ретком, на обали Каме читао Борис Огородников, будући отац Рафаило.
Али он онда још није схватао шта се то с њим збива. У Борису се наједном родило мноштво питања и он је покушавао да их поставља месним свештеницима. Ови су се, међутим, уплашено трзали од младог човека. Било је тешко време и свештеницима се допуштало да опште само са старицама које су одживљавале свој век.
Борис је кренуо у Москву да се упише на факултет који га више није занимао. У престоници је почео да обилази храмове и поставља питања која су се тако неочекивано родила у његовом уму, а на која је узалуд тражио одговоре од чистопољских свештеника. Но свуда је наилазио на истоветан опрез и неповерење, све док, у Замоскворечју, није наишао на забачену цркву. Овде му је неочекивано пружен разговор од читава два сата. И Борис је остао у том храму зарађујући у њему за живот као чувар и пазећи поверени му простор као најважнију границу у животу.
Књигу која је тако силно преокренула цео његов живот Борис је, на прилично чуђење парохијских свештеника, за кратко време ишчитао двапут од корице до корице. Старешина храма је младића чак ставио за пример својим саслужитељима.
Ми који смо позвани да проучавамо и благовестимо реч Божју, немарни смо и малодушно ћутимо! – тужно примети старешина својим свештеницима. – А овај момчић, који није добио хришћанско васпитање и који до смрти није морао ништа да зна о Богу, испољава тако велику ревност и веру… Такви млади људи нагоне нас да се стидимо – нас, јереје Божје, због наше бојажљивости, лењости и ћутања о Христу. Како ћемо, оци, одговарати? Шта ће бити са Црквом кад има овакве пастире? Али жив је Господ! Остварују се речи Спаситељеве: „Ако ученици Моји ућуте, камење ће повикати.“ Овај обични младић управо и јесте тај камен који је повикао! А ми још негде тражимо чудеса!…
Борис родитељима није говорио ништа, али уместо на факултет, почео је да се спрема за упис у богословију. Испите у Загорску положио је доиста сјајно. Али се, наравно, није уписао. С његовом јуначком војном прошлошћу, с његовим комсомолом, с његовом светлом совјетском будућношћу – о богословији тих година није могло бити говора.
Одговорни другови, који су у то време надзирали духовно образовање, из истих су се стопа састали с кандидатом Огородниковим. Осећали су личну кривицу због тога што су начинили превид и младића с таквом биографијом пустили на пријемне испите за богословију. Другови су од младог човека строго захтевали да збаци са себе религиозну омаму и врати се нормалном животу.
Подилазили су младићу с најслађим понудама. Претили најстрашнијим казнама. Борис је на то само гледао некуд у једино њему знану даљину и напослетку, после два дана убеђивања, предао наговарачима запечаћен коверат. Ови га нестрпљиво отворише, али пронађоше онде само изјаву Бориса Огородникова о искључењу из Комсомола „из религиозних разлога“.
Од муке, наговарачи наобећаваше Борису све могуће и немогуће непријатности: и на послу, и у школовању, и на слободи, и на неслободи, и у доживотној душевној болници… Уопште узев, све оно најстрашније и у овом, и чак у будућем животу… Пребачени на религиозни фронт, наговарачи су, хтели – не хтели, попримили мистички дух.
Али Борису је у свим тим застрашивањима било јасно само једно – неће му дати да се упише у богословију. И тад је на савет старешине храма отишао у Псковско-Печорски манастир иако уопште није могао да замисли шта ће и кога онде срести.
Али Онај Који је тако ауторитативно у Своје руке узео живот и судбину Бориса Огородникова, знао је за сваки његов корак и за сваки корак људи које му је слао у сусрет.
У манастиру је Бориса из укупне гомиле ходочасника одмах издвојио велики настојатељ архимандрит Алипије. Одговорни другови додељени Псковско-Печорском манастиру упозорили су оца Алипија да нипошто не прима хероја-граничара. Архимандрит Алипије, тада већ смртно болестан, пажљиво их је саслушао и сутрадан издао указ о пријему искушеника Бориса Огородникова у братство. Тај је указ био безмало последње што је архимандрит Алипије потписао. Убрзо је умро, па је искушеника Бориса у монаштво постригао већ нови старешина – архимандрит Гаврило.
Одговорни другови нису дуго чекали да и архимандрита Гаврила упозоре како у најскорије време мора учинити све не би ли Борис Огородников напустио Печоре. Старешина их је уверио да, са своје стране, врло добро разуме тежину настале ситуације, те да ће за тога младића учинити све. И доиста је учинио све што је могао јер је већ после неколико дана обавио монашки постриг, тако да је на свет дошао нов човек – млади монах Рафаило.
На муње и громове до крајности расрђених одговорних другова отац настојатељ одговорио је више него разумним аргументима: бринући се за добро државе, за миран и тих живот, постригао је младића у монаштво, јер то је најбоља варијанта за све. Зашто? Врло једноставно. Ствар је у томе што је старији брат новопеченога монаха Рафаила, Александар, током ових година постао познати дисидент. О њему су и дању и ноћу говориле стране радио-станице у емисијама за Совјетски Савез. И кад би се млађи брат, протеран из манастира, придружио Александру (а то би се сигурно догодило), свима би због тога било само горе.
И доиста, Александар Огородников, једнако као и његов млађи брат, истих тих година храбро се отиснуо на најопојније, али и најопасније путовање у нашем свету – у потрагу за вишим значењима и циљевима. Додуше, кренуо је другим путем. Оно што је отац настојатељ говорио о Александровом дисидентству било је сушта истина и одговорни другови врло добро су за то знали.
Александрова душа, која је жудела за моменталном победом правде, одвела је тога, некад ватреног комсомолског руководиоца, после бурних духовних трагања, опет у редове страсних бораца за светлу будућност.
Али сад се нашао с друге стране барикада и у Москви основао дисидентски хришћански семинар. После тога, готово истога трена пронашли су га одговорни другови, нарочито задужени управо за тражитеље светле праведне будућности. Александра су ухапсили. На све начине, па и на врло једностране, покушали су да промене његова убеђења. Но пошто им ништа није пошло за руком, младог човека су, ради даљих трагања и размишљања, на девет година отерали у зону за политичке затворенике која је носила назив „Перм-6“ и тих година била с најтежим режимом.
Разумни аргументи оца настојатеља начинили су утисак на одговорне другове: младог монаха Рафаила оставили су у манастиру, те је ускоро произведен у јерођакона, а затим у јеромонаха. И отац Рафаило постао је најсрећнији човек на свету.
Борис Огородников био је први којег је архимандрит Гаврило као старешина манастира постригао у монаштво. И чак му је име Рафаило дао, у част арханђела. Небески покровитељ самога настојатеља био је такође арханђел – Гаврило. Међу монаштвом такво што не чини се тек онако. Изгледа да је старешина много полагао на тог младог, ватреног, искрено верујућег јеромонаха. Како било да било, током читавих тридесет година свога старешинства никога више није назвао у част арханђела.
Код пострига, сваки новопечени монах предаје се на послушање искусном духовнику. Први старац оца Рафаила постао је архимандрит Атиноген, монах већ у врло дубоким годинама, који је преживео прогоне, ратове, затворе и прогонства. У деведесет осмој отац Атиноген није изгубио ништа од узвишености и снаге новога човека који се преобразио у вери и вечно спојио с Христом, својим Богом и Спаситељем. Општење оца Рафаила с првим духовником није потрајало: ускоро је архимандрит Атиноген отишао Господу. Отац Рафаило причао је о њему наводећи само два догађаја која је нарочито упамтио.
Када се на имендан оца Атиногена сва братија манастира искупила у великој трпезарији, он је, сићушан и погурен, саслушавши речи поштовања и захвалности, дуго стајао и ћутао. Сви су задржали дах ишчекујући његов одговор.
Старац онда обухвати погледом монахе који су стајали пред њим и рече:
– Шта да вам кажем, браћо? Једноставно, ја вас све волим!
Сви присутни у трпезарији, чак и они најчвршћи, стајали су и плакали.
Другу причу треба почети од тога да је архимандрит Атиноген скоро до саме своје смрти прихватао да истерује ђаволе из људи у тешким патњама. Било би понекад довољно таквог несрећника само довући у келију оца Атиногена па да ђаволи остану иза врата. А болесник би долазио к себи не верујући ни сам да се ослободио вишегодишњих мука. Али чешће би за исцељење био потребан дуг пастирски рад оца Атиногена и нарочите црквене молитве. То врло компликовано и из много разлога опасно послушање изнуривало је старца до крајњих граница.
Једном, кад је био дан за купање, отац Рафаило помагао је своме духовнику у манастирском купатилу. Таква брига о старијим монасима увек је била на младим послушницима. Отац Рафаило се окренуо за тренутак, да насапуња луфу, а кад је опет погледао преда се, претрнуо је од призора: његов старац виси у ваздуху изнад клупе у купатилу. Млади монах скаменио се с луфом у подигнутој руци. На његове очи отац Атиноген се полагано и равномерно спустио на камену клупу, а онда незадовољно упитао послушника:
– Шта је, видео си? Ћути, будало, никоме ни речи! То су ђаволи! Хтели су да ме баце о камен. Али Мати Божја није дала. Ћути, до моје смрти ником ништа не казуј!
„Ево све ново творим!“ – те речи непрестано су се остваривале у животу оца Рафаила. Као и већина новопечених монаха, он је постепено откривао бесконачно загонетни нови свет, који се није могао упоредити ни са чим, а који му се први пут приказао онда, на обали реке Каме, кад је почео да чита непознату му Књигу.
Тај свет, испуњен радошћу и светлошћу, живео је по својим, сасвим посебним законима. Овде се Божја помоћ јављала управо онда кад би то постало неопходно. Богатство је било смешно, а скромност – лепа. Овде су велики праведници себе искрено сматрали нижим и горим од сваког човека. Овде су најпоштованији били они који су бежали од људске славе. А најмоћнији они који су свим срцем појмили своју људску немоћ. Овде се снага крила у немоћним старцима, а понекад је бити стар и болестан било боље неголи млад и здрав. Овде су млади, нимало не жалећи, напуштали задовољства уобичајена за њихове вршњаке, само да не би напустили свет без којег више нису могли да живе. Овде је смрт свакога постајала поука за све, а крај земаљског живота – само почетак.
Кад је отац Рафаило био онако одлучно и моћно истргнут из свога пређашњег живота, с радошћу је Богу дао све – и обичну људску срећу, и животне радости, и каријеру, па чак и своју немирну слободу. Али од једнога никако није успео да се растане… Да, била је једна околност која се, колико год ми то желели, не може прећутати. То звучи неозбиљно, али отац Рафаило није могао да савлада само једно – своју страст према брзини! Да, да… Само то!
Али прво морамо испричати како је после шест година у манастиру отац Рафаило из обитељи послат у прогонство, у забачену сеоску парохију. Узрок немилости опет је био његов старији брат.
Александар је тада био већ широм света познат дисидент. И већ неколико година био је затворен, при чему је знатан део времена проводио, за казну, у самици. Разлог тако сурових казни били су Александрови немогуће дрски и у очима власти напросто незамисливи захтеви упућивани затворској управи. Затвореник је инсистирао да му се дозволи да у ћелији држи Библију и омогући сусрет са свештеником, ради исповести и причешћа. Као одговор на очекивана одбијања затворске управе Александар је одлучио да не пристаје да живи по њиховим правилима. Кад би му наредили да устане, он би сео. Кад би наредили да одговори, тврдоглаво би ћутао. Разуме се да је за такве хирове била потребна завидна храброст. Од девет година заточеништва, он је целе две провео у штрајковима глађу, а трећину времена у казненим јединицама. (Узгред треба приметити да је Александар из те битке ипак изишао као победник: постао је први совјетски затвореник којем је у затвору званично дозвољено да има Библију и да позива свештеника у ћелију.)
Док је трајао процес Александру, старешина је оца Рафаила пуштао на суђење и тајно слао новац његовој породици. Али касније су власти већ веома озбиљно поставиле захтев да се из манастира удаљи брат познатог дисидента.
Напослетку је или старешина одлучио да не заоштрава сукоб с властима или су се односи самога оца Гаврила и младог јеромонаха покварили (биће да је посреди било и једно и друго), тек отац Рафаило отпослат је из манастира у забачену сеоску парохију до које није било чак ни аутобуског саобраћаја, већ се до тамо морало пешачити неколико километара, од суседног села. Затим је пребачен на исто тако далеко, али нешто насељеније место, у храм Светог Митрофана у селу Лосице, где се у цркви недељом окупљало највише десетак људи.
Једина имовина оца Рафаила, сем иконе, неколико књига и монашке одеће, био је касетофон. Али какав! Страни, огроман, транзисторски, с уграђеним радио-пријемником. Коштао је у то време у московским комисионима читаво богатство – хиљаду рубаља. Ову вредну ствар донели су оцу Рафаилу баш уочи одласка у парохију – Александар је замолио своје другове да његов касетофон дају млађем брату, не би ли га подржао макар материјално.
И тако се остварио давнашњи сан оца Рафаила о аутомобилу. Касетофон је моментално продат, па се отац Рафаило на ауто-пијаци у Пскову исцењкао за један стари „запорожац“. Ауто је био одвратне прљавонаранџасте боје.
Отац Рафаило сам се латио оправке тих кршевних таљига. Завукао се у утробу „запорошца“ и на светлост дана изишао тек после месец дана. Аутомобил је доиста испао уникатан. Не знам како је то успео, али кола су постизала брзину од сто педесет километара на сат. Преостајало је само променити језиву боју. Отац Рафаило одвезао се у Псков у жутонаранџастој накази, а вратио се у село безмало у лимузини црне, државничке боје, с белим завесицама на задњим прозорима. На питање зашто је изабрао управо црну боју, отац Рафаило је објаснио да је сервис имао само две боје – црну и црвену. И природно, изабрао је црну, монашку, јер не може да вози кола боје комунистичке заставе.
Мислим да је то био једини „запорожац“ у СССР-у боје резервисане за руководство. Никоме другоме на памет не би пало да такву шклопоцију обоји у црно, па још и да на задња стакла обеси беле завесице, што је онда била одлика чиновничких аутомобила. Колико год то тешко било признати, од јеромонаха Рафаила све то није било ништа друго до отворено и предумишљено мангупирање.
Нарочито се оцу Рафаилу свиђало да изазива важне обласне функционере. Прилепио би се, одостраг, за црне „волге“, дуго се вукао за њима, а после, кад би оне покушавале да му измакну, обилазио их својим „запорошцем“ на млазни погон и муњевито грабио напред. А ако би то била „волга“ псковског повереника за послове верских заједница Јудина, сматрало се да дан није прошао узалуд.

Превео Петар Буњак

6 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *