НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ОТАЦ ЈОВАН

Архимандрита Јована (Крестјанкина) први пут сам видео 1982. године, кад сам дошао у Псковско-Печорски манастир. Тада, рекао бих, није на мене оставио нарочит утисак: један јако добродушан старчић, врло крепак (у то време биле су му само седамдесет две године), једнако нешто ужурбан, чак устумаран, увек окружен гомилом ходочасника. Други житељи манастира деловали су знатно строже, аскетскије, чак и достојанственије.
Пред почетак вечерње службе из конака у којем је смештена братија Псковско-Печорског манастира често би излетала необична процесија. Млади манастирски економ отац Филарет држао је под руку оца Јована и готово га трком вукао за собом, тако да је овај свога келејника једва сустизао. За њима би се малтене у исти час бацала гомила ходочасника што су оца вребали напољу. И тако би они, сви заједно, јурнули преко манастирског дворишта. Вијориле су се монашке мантије и панакамилавке, отац се сваки час спотицао, гушио се од трчања и упркос јурњави једнако покушавао да благослови некога од ходочасника, да одговори на нека питања. Отац Филарет се због тога страховито љутио, викао својим продорним фалсетом – час на архимандрита час на ходочаснике, а понекад их је чак кишобраном разгонио. Кад би напокон успео да оца Јована угура у цркву, одвлачио би га брже-боље у олтар.
Треба рећи да економ то уопште није чинио из злобе, већ зато што је у хладно доба године отац Јован напољу знао врло брзо да се прехлади. Кад је пак било топло, постојао је ризик да и не дође до храма: људи га дословце сатима нису пуштали.
Моји другови-искушеници и ја посматрали смо ову слику из дана у дан и од срца се смејали, све док с временом нисмо почели мало-помало да схватамо да је тај отац Јован – који се онако смешно вуче за љутитим манастирским економом заправо један од ретких људи на земљи пред којима се померају границе простора и времена: Господ им даје да прошлост и будућност виде као садашњост. С чуђењем и не без страха, из властитог искуства уверавали смо се да су пред тим старчићем – а злонамерници су га подсмешљиво звали „доктор Јојболи“ – људске душе потпуно отворене, са свим њиховим скровитим тајнама, најинтимнијим тежњама, пажљиво прикриваним делима и мислима. У старини су такве људе називали пророцима. Код нас у Православној цркви зову их старцима.
Сам отац Јован себе, међутим, никада није називао старцем. Чак и кад би му неко нешто у том смислу рекао, он би само ужаснуто пљеснуо рукама: „Какви старци?! Ми смо у најбољем случају искусни старчићи.“ Он је до краја живота, захваљујући својој најдубљој смерности, у то био искрено убеђен. Као што су, уосталом, многи који су познавали оца Јована били убеђени да им кроз њега Господ шаље правога старца, да он истински познаје вољу Божју.
Да, то је било оно најважније! Оцу Јовану откривала се воља Божја о људима. То смо схватили тек после много времена. Најпре је изгледало да је архимандрит напросто стар и веома мудар човек и да управо због те фамозне „мудрости“ њему хрли народ из свих крајева Русије. Тек доцније смо са запрепашћењем открили, за себе, да све те силне хиљаде људи од оца Јована уопште нису очекивале мудар савет.
Саветника ослоњених на људско искуство на свету има напретек. Али људи који су се јављали оцу Јовану, по правилу у најтрагичнијим, преломним моментима своје судбине, нису хтели да од њега чују како да поступе мудро, већ како да поступе једино исправно. По томе – по спознаји воље Божје – старац се заправо и разликовао од свих осталих људи. Чак и од славних мудраца, интелектуалаца-богослова, па и од најбољих искусних свештеника.
Сећам се, кад сам био још сасвим млад искушеник, пришао ми је један од ходочасника-Московљана и испричао причу чији је сведок управо био. Отац Јован, окружен, као и обично, мноштвом људи, журио је кроз манастирско двориште ка храму. Наједном му је прилетела уплакана жена с дечаком од своје три године у наручју.
– Оче, благословите дете за операцију! Лекари захтевају хитно, у Москви…
Отац Јован се заустави и упути жени речи које су напросто запрепастиле ходочасника-Московљанина:
– Нипошто! Умреће на операционом столу. Моли се, лечи га, али ни случајно га не дај на операцију. Оздравиће.
И прекрсти дете.
Седели смо заједно тај ходочасник и ја и сами се плашили својих размишљања. Шта ако је отац погрешио? Шта ако дете умре? Шта ће мати учинити оцу Јовану ако се такво што догоди?
Наравно, нисмо могли да оца Јована сумњичимо за вулгарни отпор медицини – који се, премда врло ретко, може срести у духовној средини. Знали смо за мноштво случајева кад је благословио хируршки захват, понекад чак инсистирао на њему. Уосталом, међу његовом духовном децом било је познатих лекара.
Са стрепњом смо чекали шта ће се даље десити. Да ли ће се у манастиру појавити мати опхрвана болом и направити чудовишни скандал или ће све бити управо онако како је отац Јован предсказао? Судећи по томе што је отац спокојно наставио свој свакодневни пут од келије до храма, и назад, преостајало нам је само да закључимо како је старац, дајући тако одлучан савет, знао шта говори.
Поверење и послушност – то су главна правила општења између православног хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, потпуна послушност не може се, ни издалека, исказивати према свакоме духовнику. Такви се духовници на прсте могу избројати. То је доиста сложено питање. Догађају се трагедије кад неразумни свештеници умисле да су старци, па почну при томе и да заповедају, самоуверено налажу и, напослетку, чине оно што је у духовном животу апсолутно недопустиво – да гуше слободу своје духовне деце.
Отац Јован никада ништа није ни наређивао нити је своју вољу наметао. Он је бесконачно ценио људску слободу – односио се према њој с некаквим нарочитим готово страхопоштовањем. Био је спреман да наговара, убеђује, чак и да преклиње да се учини оно што је, како је њему знано, нужно за човека који му се обратио. Али ако је овај упорно остајао при своме, отац би обично уздахнуо и рекао:
Па добро, покушајте. Радите како знате…
И увек су се, колико ми је познато, они који нису послушали савете оца Јована на крају крајева због тога горко кајали. По правилу, следећи пут долазили су оцу с чврстом одлуком да учине све како он буде рекао. А он је с непромењеним саосећањем и љубављу примао ове људе, није за њих жалио ни времена ни снаге, на сваки начин настојећи да поправи њихове грешке.
Прича о дечаку и његовој операцији подсетила ме је на сличан случај, а догодио се десетак година касније. И завршио потпуно другачије.
Тих година у Москви је живела необично интересантна и необична жена – Валентина Павловна Коновалова. Изгледала је као да је сишла с платана Кустодијева – права московска трговкиња. Била је то удовица од шездесетак година и директор велепродаје прехрамбених производа на Проспекту мира. Пуна, здепаста, Валентина Павловна обично је свечано седела за великим писаћим столом у својој канцеларији. Свугде по зидовима, чак и у најтежа совјетска времена, висиле су повелике урамљене папирне репродукције икона, а на поду испод писаћег стола лежала огромна целофанска врећа набијена новцем. Њиме је Валентина Павловна располагала по сопственом нахођењу – једном би потчињене послала да купе партију свежег поврћа, други пут удељивала просјацима и путницима што су се у гомилама стицали у њено складиште.
Потчињени су се Валентине Павловне бојали, али су је волели. За Велики пост приређивала је заједничко јелеосвећење у своме кабинету. Јелеосвећењу су увек, с молитвеним поштовањем, присуствовали и Татари који су радили у складишту. Често су тих година несташице њој свраћали и настојатељи московских храмова, па чак и архијереји. С некима је била суздржано учтива, с другима, којима је пребацивала „због екуменизма“, оштра, па и груба.
Мене су из Печора више пута слали великим камионом у престоницу, по намирнице за манастир за Ускрс и Божић. Валентина Павловна увек је с нарочитом топлином, матерински примала нас, младе искушенике: одавно је већ била сахранила сина-јединца. Спријатељили смо се, утолико пре што смо одмах нашли заједничку тему за разговор – нашег заједничког духовног оца Јована.
Он је био ваљда једини човек на свету пред којим се Валентина Павловна снебивала, али којег је притом бесконачно волела и поштовала. Двапут годишње она је са својим најближим сарадницима долазила у Печоре, постила и исповедала се. Тих дана било ју је немогуће познати – тиха, кротка, стидљива, ничим није подсећала на „московску господарицу“.
У јесен 1993. године у мом се животу догодила промена: био сам одређен за старешину Псковско-Печорског подворја у Москви. Оно је требало да буде смештено у древном Сретењском манастиру. Ради прибављања мноштва докумената често сам путовао на релацији Печоре-Москва.
Валентина Павловна имала је проблема с очима, ништа нарочито – старачка катаракта. Једном ме је замолила да јој прибавим благослов оца Јована за малу операцију у славном Институту Фјодорова. Зачудио ме је, морам признати, одговор оца Јована: „Не, не, нипошто не сад, нека прође време“ – рекао је с дубоким уверењем. По повратку у Москву, пренео сам те речи Валентини Павловној.
Она се веома ражалостила. У Институту Фјодорова све је већ било уговорено. Валентина Павловна зато је оцу Јовану написала исцрпно писмо, поново молећи благослов за операцију и објашњавајући да је то ствар безначајна, да не заслужује пажњу.
Отац Јован је, наравно, једнако као и она, знао колико је безопасна операција катаракте, али кад је прочитао писмо које сам донео, веома се узнемирио. Отац и ја смо дуго седели и он ме је узбуђено уверавао да Валентину Павловну пошто-пото наговорим да сад одустане од операције. И још једном јој је написао дугачку посланицу у којој је преклињао и својом влашћу духовника благословио да се операција одложи на неко време.
У то време моји су послови текли тако да сам добио две слободне недеље. Како већ више од десет година нисам имао одмора, отац Јован благословио ми је да на две недеље отпутујем на Крим и мало се полечим у санаторијуму. И да неизоставно поведем Валентину Павловну. Исто то написао је и њој, додавши да на операцију треба да оде потом, месец дана после одмора.
– Ако се сад буде оперисала, умреће… – тужно рече отац док смо се опраштали.
У Москви сам, међутим, схватио да је ударио тук на лук: Валентина Павловна се, ваљда први пут у животу, побунила против воље свога духовника. Последњи пут била је на одмору у далекој младости и сад је, киптећи од љутине, само понављала:
– Отац је то баш лепо смислио! Одмор!… А коме да оставим складиште?
Била је озбиљно узрујана што због неке „тричаве операције очију“ отац Јован „диже толику фртутму“. Али ја тад више ништа нисам хтео да чујем: рекао сам јој да почињем да радим на аранжманима за санаторијум, те да ћемо у најскорије време на Крим. Напослетку се Валентина Павловна, чинило се, помирила са судбином.
Прошло је неколико дана. Добио сам од Његове Светости благослов за одмор, резервисао два аранжмана (у касну јесен није их било тешко пронаћи) и телефонирао у складиште да Валентини Павловној јавим датум нашег путовања.
– Валентина Павловна је у болници. Данас се оперише – обавестио ме је њен помоћник.
– Како?! – повиках. – Па отац Јован јој је забранио!…
Испоставило се да је пре неколико дана у складиште свратила нека монахиња. У миру је била лекар, па кад је сазнала за причу о катаракти, такође је негодовала против одлуке оца Јована. Потпуно је подржала Валентину Павловну, чак је на себе преузела да благослов за операцију измоли од једнога од духовника Тројице-Сергијеве лавре и истога дана га и добила. Валентина Павловна је задовољна отишла на Институт Фјодорова рачунајући да ће два-три дана после те брзе и једноставне операције отпутовати са мном на Крим. Међутим, током операције догодио јој се тежак излив крви у мозак и остала је потпуно паралисана.
Сазнавши за то одјурио сам да телефонирам у Печоре економу манастира оцу Филарету, очевом келејнику. У изузетним случајевима отац Јован долазио је оцу Филарету и користио се његовим телефоном.
– Па како можете тако? Зашто ме не слушате? – само што се није заплакао отац кад је саслушао моју збркану и тужну причу. – Па кад ја нешто захтевам, значи да знам шта радим!
Шта сам могао да му одговорим? Питао је само како може да помогне – Валентина Павловна још је била без свести. Онда ми је отац Јован наложио да из храма у келију пренесем резервне Свете дарове да бих чим Валентина Павловна дође к себи, било то у по дана или у по ноћи, могао хитно да одем да је исповедим и причестим.
Молитвама оца Јована, Валентина Павловна сутрадан је дошла свести. Родбина ме је одмах обавестила, за пола сата био сам у болници.
Валентину Павловну су к мени, у ходник блока за реанимацију, довезли на огромном металном кревету с точковима. Лежала је под белим покривачем – сићушна и беспомоћна. Кад ме је угледала, склопила је очи и заплакала. Није могла да говори. Али и без речи, њена је исповест била разумљива. Очитао сам над њом разрешну молитву и причестио је. Опростили смо се.
Сутрадан ју је још једном причестио отац Владимир Чувикин. Умрла је исте вечери. Валентину Павловну сахрањивали смо са осећајем ведрине и спокојства. Јер, према древном црквеном предању, душа човека који се удостоји причешћа на дан своје смрти одмах се узноси до престола Господњег.
Нераскидиво је за оца Јована везано и све што се тиче препорода и васпостављања монашког живота у нашем Сретењском манастиру. У јесен 1993. године, у веома компликованом периоду свога живота, за празник иконе Богородице Иверске дошао сам оцу Јовану. Био сам у то време већ јеромонах московског Донског манастира, али моји односи са старешином манастира архимандритом Агатодором мојом су се кривицом толико покварили да никако нисам знао шта ми је чинити и како поступати. Отац Агатодор ме је сам послао у Печоре духовнику, не би ли овај разрешио моје проблеме.
Отац ме је дуго тешио и позивао на монашко стрпљење. Умео је да нађе такве речи, а што је најважније – његова љубав према човеку, вера и нада у Божју Промисао биле су толико велике да би људи који су му долазили чак и са, рекло би се, нерешивим проблемима из његове келије излазили не само испуњени утехом већ и новом животном снагом. У томе је била још једна ретка особина оца Јована: говорио је као неко ко је од Бога овлашћен да улива животну снагу и води за Христом.
Заседели смо се тада прилично дуго. Већ је било време за вечерње. Отац Јован је погледао на сат, устумарао се и послао ме у храм рекавши да ће ускоро и сам доћи.
Заједно с младим манастирским јеромонасима, већ у одежди, чекао сам у древном олтару подземне Успењске цркве излаз на почетак акатиста. Наједном, приђе нам отац Јован. Растали смо се пре само пола сата, али сад ми се намах учини некако необичан – усредсређено строг. Не изговарајући ни речи, отац ме ухвати за руку и одведе у средиште олтара, пред часну трпезу. Овде начини три велике метаније, молитвено целива часну трпезу и наложи ми да учиним исто. Затим, окренувши се лицем према мени, изговори:
– А сад слушај вољу Божју…
Никад пре тога од оца Јована нисам чуо такве речи.
– Вратићеш се у Москву и одмах отићи Његовој Светости – обзнани ми отац Јован. – Моли га да те благослови да из Донског пређеш у братство Псковско-Печорског манастира. Моли Његову Светост да благослови оснивање подворја Псковско-Печорског манастира у Москви, па ћеш ти то подворје градити.
Нисам знао шта да кажем!… С једне стране, било је као дан јасно да се управо сада, овога трена, мења мој живот. И истовремено сам умом схватао да је оно што је отац изговорио било потпуно нереално остварити.
– Оче – прозборих – али то је немогуће!… Његова Светост патријарх баш је недавно објавио да се у Москви неће отворити ниједно подворје манастира из других епархија. И најстроже је забранио да му се такве молбе чак и упућују.
Овде је потребно кратко објашњење. У то време у Руској цркви било је обновљено већ триста шездесет манастира, и свакога се месеца њихов број увећавао. Доста тих провинцијских манастира хтело је да има своја подворја у престоници и толико су додијавали Његовој Светости да је патријарх на једном сабору свештенства веома одлучно упозорио да му се такве молбе убудуће не упућују: ако се московски храмови почну делити манастирима, у престоници неће остати ниједна парохијска црква.
Све сам то ја објаснио оцу Јовану. Али овај ни обрву није померио.
– Ништа се не бој! – рече он. – Иди Његовој Светости и пренеси му што сам ти рекао. Његова ће Светост све благословити. А затим – сад отац настави већ сасвим конкретно, страствено и одушевљено – понудиће ти неколико храмова, да изабереш. Први не узимај! А од осталих изабери који ти се допадне. Само немој да јуриш велике и познате.
Време је било да се пође на акатист.
– После службе чекам те у келији! – наложи отац.
Током целога акатиста и остатка службе једва сам савладавао узбуђење због речи које је изговорио отац Јован, а после вечерња одмах сам одјурио к њему. Отац ми је још неколико пута поновио оно што сам већ чуо у олтару. Умирио ме је, ободрио и наложио да без предомишљања поступам тачно онако како он каже.
Отац Јован никад се није разметао великим и страшним речима, попут онога „пренећу ћу ти вољу Божју“. Ни пре ни касније такво што од њега нисам чуо. Зато сам оно што ми је казао узео више него озбиљно и, савлађујући страх, одлучио да учиним све како је старац рекао.
У Москви се ускоро појавила добра прилика да се састанем с патријархом, па сам, док ми је дах застајао, Његовој Светости од речи до речи пренео оно што ми је наложио отац: и о моме преласку у братство Псковско-Печорског манастира, и о оснивању манастирског подворја у Москви…
На моје изненађење, Његова Светост је, потпуно неочекивано, мисао о подворју Псковско-Печорског манастира оценила као врло актуелну и исправну. Испоставило се да је управо тих дана отворено питање увођења посебног пограничног режима у граду Печоре, који је на три километра од недавно успостављене границе с Естонијом, па, дакле, и могуће ограничавање слободног приступа ходочасника у Псковско-Печорски манастир. Подворје би, према патријарховом мишљењу, могло да преузме обавезе везане за помоћ манастиру уколико се уведе погранични режим неповољан за поклонике. Његова Светост чак одмах наложи владици Арсенију (Јепифанову) и протојереју Владимиру Дивакову да се побрину за избор храма за подворје.
Прво место које ми је владика Арсеније понудио био је Покровски манастир, недавно враћен Цркви. Са задовољством сам прихватио да га погледам, али, имајући на уму речи оца Јована да први храм треба одбити, изговорио сам се објективном чињеницом: Покровски манастир је за подворје превелик.
Онда ми је владика дао још две адресе: храма Покрова Пресвете Богородице у Измајлову и Сретењског манастира на Лубјанки. Измајловска црква учинила ми се сувише пространа и велелепна, а Сретењски – баш онакав као што је рекао отац Јован. Сем тога, то није био само храм већ манастир затворен 1925. године, у којем је ионако ваљало обнављати монашки живот. Телефонирао сам оцу Филарету у Печоре и он ме је повезао с оцем Јованом.
Сретењски? Онај иза Трубног трга? – Отац је одлично познавао цркве по Москви. – Е, тај да узмеш!
Од отварања подворја прошло је, ево, осамнаест година, али увек су нас – у дане радости и искушења – одржавали молитва, благослов, а понекад и строги укор оца Јована. Дао нам је мноштво својих икона, поред осталих и омиљену – Владимирску. Отац Јован благословио је оснивање манастирске издавачке куће, интернет-сајта богословије, дечјег дома, подручне економије. Уопште узев, нарочито првих, најтежих година, отац је бдео над дословце сваким кораком у манастиру који се препорађао. А пошто су нестали разлози за бригу да ће се Печоре затворити за ходочаснике, управо је отац Јован благословио да се Његова Светост умоли да подворје претвори у Сретењски манастир.
Братство сретењске обитељи поштује оца Јована као старца који је благословио стварање нашег манастира, као свог молитвеника, духовног учитеља и доброчинитеља. Свакога дана узносимо молитве за покој његове душе. Његове проповеди, писма и поуке свакодневно су штиво братства обитељи, студената богословије и многих наших парохијана.
Посебно бих сада желео да покажем како су се преображавале, васкрсавале људске душе после општења са оцем Јованом, али тешко је чак и побројати све што се догађало током тих двадесет пет година колико сам знао оца Јована. Премда је и то – тврдити да сам га знао – у ствари вероватно нетачно: отац Јован сав је био једна задивљујућа и лепа тајна.
Понекад нам се отварао с тако неочекиване стране да смо се само чудом чудили. Једном сам, на пример, на своје велико изненађење, чуо од њега прави затворски, робијашки израз. Уз то изговорен је био тако обично и мирно, некако успут, да нисам веровао сопственим ушима!
Једном је у забачену сеоску парохију, на сто километара од Пскова, моме пријатељу јеромонаху Рафаилу стигао сестрић Валера. На први поглед јасно је било да момчића не краси нарочита приврженост Цркви и да ујаку није навратио ради постова и молитава. Тако је и било. Валерка се, у ствари, крио од милиције. Није могао дуго да крије ту тајну – већ прве вечери све нам је испричао. У родном граду оптужен је за врло тежак злочин, који он, како каже, није починио. Иако се видело да је гост жесток момак, ми смо му поверовали. Узгред, напослетку је његова невиност потврђена: у злочин за који су га оптуживали Валера заиста није био умешан.
Одвезли смо га у манастир, оцу Јовану, да молимо за помоћ како с њим даље да поступимо. Отац га је срдачно примио. А онда је, изненада, сасвим неочекивано, рекао:
– Али, Валерије, ипак ћеш морати да пострадаш.
– Због чега?! – љутну се Валерка.
Отац Јован позва га прстом и нешто му шапну на уво. Валерка одскочи и пренеражено се избечи у оца. Овај онда замоли оца Рафаила и мене да изиђемо из келије, те они остадоше сами.
Кад нас је после пола сата отац Јован позвао, Валера је седео на маленом каучу – уплакан, али први пут током свих ових дана нашега познанства умирен, чак срећан. Отац је, пошто је завршио исповест, скидао епитрахиљ и наруквице. Отац Јован замолио нас је да Валери помогнемо да три дана пости у манастиру, да се миропомаже и причести. После тога отац га је благословио да се врати у Чистопољ. Зашто? – чудили смо се ми, али Валери је отац Јован, изгледа, све објаснио.
Опраштајући се с оцем, Валера упита:
– А како да се понашам у затвору?
И тад отац Јован рече, врло оштро:
– Врло просто: не веруј, не бој се, не мољакај. – А затим додаде, сад већ другачије, као и обично. – Најважније је да се молиш. Тамо је Бог близу. Видећеш!
Отац Јован знао је шта говори.
Пријаву против свештеника Јована Крестјанкина, 1950. године, написала су тројица: настојатељ храма где је отац Јован служио, регент истога храма и протођакон. Оптужили су оца Јована да око себе окупља омладину, не благосиља их да ступају у комсомол и бави се антисовјетском агитацијом.
Отац Јован је био ухапшен. У истражном затвору на Лубјанки, у притворској самици, провео је скоро годину дана. За време ислеђивања немилосрдно су га мучили.
Током истраге оптужени Крестјанкин признао је да се око њега доиста окупља много омладине. Али као пастир Цркве не може да их тера од себе и престане да им поклања потребну пажњу. На питање о комсомолу Крестјанкин је такође признао да не даје благослов за ступање у редове те организације јер је атеистичка, а хришћанин не може бити у таквим удружењима. А што се тиче антисовјетске пропаганде, притвореник је порицао своју кривицу говорећи да га као свештеника та врста активности не занима. Целе те године Крестјанкин на испитивањима није навео ниједно име, сем оних која је спомињао иследник. Знао је да ће сваки човек којег спомене бити ухапшен.
Једном нам је отац испричао о том свом иследнику. Били су вршњаци: те, 1950, обојица су напунила четрдесету. И иследник се звао, као и отац, Иван. Чак су им и имена по оцу била иста – Михајлович. Отац Јован ту је додао да га сваки дан спомиње у својим молитвама. И да не може да га заборави.
– Све ми је прсте изломио! – као с неким чуђењем причао је отац приносећи слабовидим очима своје унакажене руке.
Да – мислили смо тада – молитва оца Јована, па још целоживотна, то није шала! Било би баш занимљиво сазнати судбину тога иследника Ивана Михајловича, за којег се, ето, усрдно моли његов бивши оптуженик Иван Михајлович Крестјанкин.
Да би се злочинац коначно раскринкао, иследник је заказао суочавање са истим оним настојатељем храма. Отац Јован већ је знао да је тај човек узрок његовог хапшења и патњи. Али, кад је настојатељ ушао у кабинет, отац Јован се тако обрадовао угледавши сабрата-свештеника, с којим је много пута служио Свету литургију, да му се бацио у загрљај!… Настојатељ се пак сручио у наручје оца Јована – изгубио је свест. До суочавања није дошло. Но оца Јована су и без тога осудили на осам година логора.
О једноме од древних Светих Отаца написано је да је од сувишка љубави сасвим заборавио шта је то зло. Ми, искушеници, размишљали смо тих година: зашто, због каквих то подвига, због каквих квалитета душе Господ подвижнике дарује прозорљивошћу, творењем чуда, чини их заједничарима својих тајни? Јер страшно је и помислити да онај коме се откривају најскривеније људске мисли и поступци буде било шта друго до бесконачно милосрдан према свакоме без изузетка, да његово срце не буде испуњено оном силном, тајанственом и свепраштајућом љубављу коју је у наш свет донео распети Син Божји.
А кад је о затворској причи оца Јована реч, сваки пут би ме запрепастило како се сећао времена проведеног у логорима: говорио је да су то биле најсрећније године његовог живота.
– Јер Бог је био близу! – одушевљено је објашњавао отац, премда је, нема сумње, био свестан да га ми нећемо до краја разумети.
– Из некога разлога не сећам се ничег лошег – причао је о логору. – Сећам се само: небо отворено, анђели на небесима певају! Сад више немам такву молитву… [1]
Чврсто сам му тада поверовао. И стрпљиво чекао, најпре као искушеник у Псковско-Печорском манастиру, а затим у Издавачком одељењу, код митрополита Питирима. Једном, кад сам дошао у Печоре да га обиђем, испричао сам му, поред осталог, да се ускоро отвара Донски манастир, који су Московљани нарочито волели. И тад је отац Јован рекао:
Е па, дошло је твоје време. Иди моли маму за благослов. Мислим да те она сад неће одбити. А за то што си девет година трпео и ниси радио на своју руку, видећеш како ти од Бога неће изостати нарочита милост. Добићеш дар.
Затим је отац причао о Донском манастиру из времена своје младости, о Светом патријарху Тихону, који је тамо био заточен, а којег је отац бесконачно волео и поштовао. Испричао ми је и како му се 1990. године, у истој овој келији где сад разговарамо, јавио Свети патријарх Тихон и упозорио на поделу која је чекала Руску цркву. (То се затим и догодило, у Украјини.)
На крају се отац Јован помолио пред својом келејном иконом Пресвете Богородице „Взисканије погибших“ („Призивање оних који су у смртним опасностима“) и наложио ми да пожурим кући, а кад добијем мајчин благослов, да идем Његовој Светости и да молим за постриг.
Заиста, молитвама оца Јована мама је овога пута одобрила моју жељу и благословила ме иконом Богородице. А Његова Светост патријарх Алексије II одредио ме је у тада малобројно братство московског Донског манастира.
Обистиниле су се и речи оца Јована о „дару“. Догодило се да је старешина Донског манастира архимандрит Агатодор двапут морао одложити мој монашки постриг, због хитних путовања по пословима обитељи. Напокон ме је постригао на сам мој рођендан, кад сам навршавао тридесет три године, па још с именом Тихон – у част мог омиљеног светитеља и покровитеља Донског манастира.
Још много тога може се рећи… Рецимо, убрзо по смрти Валентине Павловне Коновалове нашао сам се у болници. Болест је била тешка, па ми је отац Јован у писму послатом преко његове духовне кћери Настје Горјунове дозволио да, без обзира на Божићни пост, у болници једем и рибу и млечне производе. Пријатељи су ме тада сместили у добру клинику, у соби је био чак и телевизор. Дошавши мало к себи одлучио сам да погледам вести, нисам их гледао неколико година. Затим сам наишао на интересантан филм…
Истога дана, предвече, из Печора је допутовала Настја Горјунова и код медицинске сестре оставила ми ново писмо од оца Јована. Сећам се како сам, лежећи у постељи, завршавао гледање филма и читао очево писмо. На крају писма било је дописано: „Оче Тихоне, благословио сам те да ублажиш пост, али те нисам благословио да гледаш телевизију.“
Дословце сам се стрмоглавио с кревета и кабл телевизора ишчупао из утичнице. Тад сам већ добро знао шта бива кад се не послуша отац Јован.
Отац Јован имао је и непријатеља. Једни, из неких само њима знаних разлога, једноставно нису признавали његову службу као старца. А било је и оних који су га с гневом опадали. Отац Јован је с болом у срцу трпео њихову мржњу, клевете, понекад и издају, али никад није губио најискренију хришћанску љубав према њима. Док сам жив остаће ми у сећању речи из његове проповеди изговорене у Михајловској цркви Псковско-Печорског манастира 1987. године: „Дата нам је од Господа заповест љубави према људима, нашим ближњима. А да ли они нас воле или не – ми за то не треба да бринемо! Треба да бринемо само о томе да ми њих заволимо!“
Један московски свештеник, бивши духовни син оца Јована, једном ми је упутио страшну молбу: да оцу Јовану вратим епитрахиљ, симбол свештеничке службе, који му је отац с благословом и поукама уручио пред рукоположење. Тај је свештеник изјавио да се разочарао у оца Јована јер овај није подржао његове црквено-дисидентске погледе. Какве све љутите, горке речи није изговорио овај свештенослужитељ! При томе, он сам ништа није узимао у обзир: ни то што је отац Јован много година провео у логорима, ни што је био изложен тортури а није сломљен, нити да се за конформизам може сумњичити било ко други, само не он.
Тешка срца предао сам епитрахиљ оцу Јовану. Његова реакција запрепастила ме је. Прекрстио се, побожно примио и целивао свештену одежду. И изговорио: „С љубављу сам дао – с љубављу примам.“
Касније је тај свештеник прешао под другу јурисдикцију; но ни тамо му се није допало, сад је под трећом…
Ево и другог сведочанства – успомена старог Московљанина Адријана Александровича Јегорова. Он пише: „Већи део пута прошао сам заједно с покојним патријархом Пименом. Једном сам га питао о духовницима. И он ми је рекао да ми у целој Русији имамо ваљда само једнога – то је отац Јован.“ Сам патријарх Пимен је, за време ретких боравака оца Јована у Москви, овога увек звао себи у Переделкино, где су водили дуге разговоре.
Отац Јован се с великом побожношћу, љубављу и послушношћу односио према црквеној јерархији. До свести о томе да истина на земљи постоји само у Цркви, дошао је дубоким осећањем. Отац није трпео никакве расколе, никакве побуне, и увек је неустрашиво устајао против њих иако је врло добро знао колико ће чаша клевете, а понекад и мржње, због тога морати да испије. Био је уистину човек Цркве. Много пута поучавао нас је да поступамо управо онако како одлучи Његова Светост, како благослови епископ или настојатељ.
Све то, међутим, никако није значило да се тражи аутоматско, слепо покоравање. Десило се једном да су један од старешина манастира и надлежни архијереј убеђивали оца да благослови одлуку коју су већ донели, а с којом се отац Јован принципијелно није слагао. Било им је стало да потребну им одлуку поткрепе старчевим ауторитетом. Али огромно, безмало столетно искуство у црквеном животу (Вања Крестјанкин је од своје пете године прислуживао у храму) говорило је оцу Јовану да такав начин управљања не води ничему добром.
Оца су тада озбиљно притегли, што се каже: ставили му нож под грло. Свештеници и монаси могу само да замисле шта значи супротставити се притиску надлежног архијереја и старешине. Отац Јован стрпљиво је издржавао вишедневни притисак. С поштовањем је објашњавао да не може дати благослов за оно што не наилази на пристанак у његовој души. Ако архијереји сматрају нужним да поступе управо тако, он ће се без речи покорити њиховој одлуци – они за њу одговарају пред Богом и пред братијом. Ипак, он држи да се у овом случају одлука доноси из страсти. Такву одлуку благословити – дати своје „благо слово“, „добру реч“ – не може.
Сви који се сећају оца Јована обично говоре како је био пријатан, нежан, благ, срдачан. Да, сушта је истина да човека који би очинску, хришћанску љубав боље умео да искаже – у свом животу нисам срео. Али не може се прећутати и да је отац Јован, кад је требало, знао да буде толико строг и умео да нађе такве речи да раскринка – да се после тога његовом саговорнику чисто људски није могло позавидети. Док сам још био искушеник у Печорама, чуо сам, сећам се, како је отац Јован рекао двојици младих јеромонаха: „Ма какви сте ми ви монаси? Ви сте само добри момци!“
Отац Јован никада се није бојао да у лице каже истину, без обзира на то о коме је реч, и чинио је то првенствено за добро свога саговорника, па био овај архијереј, мирјанин или обичан искушеник. Чврстина и духовна принципијелност усађене су у душу оца Јована још у раном детињству, кад је општио с великим подвижницима и будућим новомученицима.
Сад бих навео његов одговор на једно од мојих питања у писму из 1997:
„А ево вам још једног примера за истоветну ситуацију, из шкриње мога сећања. Било ми је тада дванаест година, али утисак је био толико запањујуће снажан да и дан-данас видим све што се онда догодило и све учеснике памтим поименце.
Код нас у Орелу служио је изузетан владика, архиепископ Серафим (Остроумов), необично уман, добронамеран, срдачан – не могу се ни побројати похвални епитети који му приличе. И својим животом као да се припремао за свештеномученика, што се потом и догодило. Елем, на Белу недељу тај Божји архијереј истера из манастира двојицу браће – игумана Калиста и јерођакона Тихона – због некаквог огрешења. Истера их јавно и ауторитативно, не би ли остале заштитио од саблазни, па одмах одржа слово о Белој недељи и замоли за опроштај све и свакога.
Моја детиња свест била је једноставно запрепашћена свим што се догодило, најпре зато што се све збило једно за другим: и истеривање – то јест одсуство праштања, и покорна молба за опроштај себи, и опроштај свима. Схватио сам онда само једно: казна може бити почетак праштања, а без ње опроштаја не може бити.
Сад се пак клањам владичиној храбрости и мудрости, јер час који је одржао остао је живи пример за све тада присутне, као што видите, за цео живот.“
Отац Јован увек је непоколебљиво и радосно исповедао драгоцену и за њега очигледну истину: живот хришћанина на земљи и живот Цркве Небеске повезани су нераскидивим духовним везама. Та његова вера дирљиво се потврдила и у, за оца Јована великом, часу његове смрти.
Отац је Господу отишао у деведесет шестој години живота. Догодило се то на празник који је лично оцу Јовану био нарочито важан – на дан спомена новомученика и исповедника руских. Многи од тих светитеља који су током година сурових прогона у XX веку живот дали за Христа били су његови учитељи и блиски пријатељи. Па и сам је он био један од њих. На празник новомученика, 5. фебруара 2006. године ујутру, пошто се причестио Светим Христовим тајнама, Господ га је позвао к Себи.
Чак и после смрти оца Јована, они који су имали среће да дођу у додир с њиме – осећају његову љубав, подршку, молитве и бригу: оне нас не напуштају ни сада кад је отац Јован већ на ономе свету.
Године 2007. имендан Његове Светости патријарха Алексија II пао је у прву недељу Великог поста, на празник Недеље православља. Целе недеље пре тога провео сам с братијом Сретењског манастира у незаборавним богослужењима прве седмице поста. У суботу, после литургије, почели су да пристижу гости на патријархов имендан. Време пре вечерња и после њега, до дубоко у ноћ, прошло је у старању око пријема и смештаја свештеника и архијереја – они обично одседају код нас, у Сретењском манастиру. Кад нисам више могао да издржим, толико ми се спавало, одлучио сам да прописане каноне и молитвено правило пред причешће прочитам ујутру. Али, на своју срамоту, ујутру сам се успавао и журно кренуо у Храм Христа Спаса, на литургију, не прочитавши, дакле, молитвено правило.
Два или три пута за двадесет година свога свештеничког живота нашао сам се у прилици да служим неприпремљен. И сваки пут оправдања или изговори околностима, а утолико пре умором, нису могли да пригуше сурова пребацивања савести. Сад сам пак покушавао да себе убедим како сам, на крају крајева, иако неопходно правило нисам прочитао, читаве недеље и ујутру и увече много сати боравио у храму, да сам се у среду, петак и суботу – значи, дословце и јуче – причешћивао и читао сва правила и молитве.
Обукавши се у одежду и полазећи у олтар Храма Христа Спаса, већ препун свештенства, преметао сам по глави да данас, упрошћено говорећи, неки богослови на гласу чак тврде како правила пред причешће и нису баш неопходна… Укратко, чинило се да сам скоро успео да се договорим с унутрашњим гласом који ми је пребацивао. Кад, неочекивано, приђе митрополит чувашки Варнава. Много пута виђао сам на патријарховим службама тога времешног, од свих поштованог архипастира, али ниједном с њим нисам ступио у разговор. А сад ми митрополит сам приђе и благослови ме. Затим рече:
– Спасао те Господ, оче Тихоне, за филм о Печорском манастиру. Много ми се допао. Знао сам оца Јована педесет година и долазио к њему у Печоре.
Владика је у виду имао мој филм о Псковско-Печорском манастиру, у коме је било много документарних кадрова са оцем Јованом.
– Знаш ли шта ми сада пада на ум? – настави владика. – Сигурно си чуо како су, кад је отац Јован педесетих година служио у једној сеоској парохији, једне вечери, после свеноћног бденија, пљачкаши упали у његову кућу, везали га и претукли. Тако везаног, оставили су га да умре. Знаш ли за то?
– Да, владико, знам ту причу. Тек ујутру, пред литургију, парохијани су нашли оца Јована и ослободили га.
– Да, да, тако је било! Отац Јован дошао је к себи, захвалио Богу на искушењу и избављењу и пошао да служи литургију. А знаш ли шта ми је после рекао? Да је то био једини пут у целом његовом животу кад је литургију служио без припреме, без предвиђених правила и молитава. Ето тако… Иди с Богом!
Близу је стајао архимандрит Дионисије (Шишигин). Пришао сам му и све испричао: и о своме немару, и о разговору с владиком Варнавом. Исповедио сам се оцу Дионисију, па смо заједно, очекујући почетак службе, причали како је велика милост Божја према нама и како је недокучива Промисао Божја.
Ко зна чему смо управо били сведоци?… Или томе како је отац Јован с другог света, кроз владичине речи, поучио „једно од својих чеда неразумних“, како ме је једаред у једноме од својих писама назвао, или смо, могућно, данас срели још једног скровитог подвижника и слугу Божјег, којима Христова Православна црква неће оскудевати докле је света и века.

Превео Петар Буњак


НАПОМЕНЕ:

  1. Келију у којој је примао своје многобројне посетиоце улазио је увек веома бучно. Отац Јован је у ствари улетао – да, да, управо улетао – и кад му је било седамдесет година, и осамдесет, па чак и деведесет. Мало се поводећи од старачке слабости, притрчао би икони и, не обраћајући пажњу ни на кога, на тренутак се пред њом скаменио, цео удубљен у молитву за људе који су му дошли.
    Кад би обавио ту главну ствар, окретао се гостима. Обухватио би све радосним погледом и одмах хитао да свакога благослови. Некоме би зашапутао. Узбуђивао се, објашњавао. Тешио, вајкао се, бодрио. Саосећајно уздисао. Пљескао. Све у свему, највише је у тим тренуцима подсећао на квочку која се труди да збрине бројни насад. И тек пошто све то обави, готово је падао на мали стари кауч, па би поред себе посадио првога посетиоца.
    Свако је имао своје проблеме. За друге не могу рећи, али се врло добро сећам с чим сам ја одлазио оцу.
    Отац Јован ми девет година није давао благослов за монашки постриг. Држао ме је као искушеника поставивши услов да сачекам благослов мајке. Али мама, Бог да јој душу прости, иако ме је благословила да служим Цркви у свештеничком звању, није желела да идем монашким путем. Отац је, међутим, чврсто остајао при услову: дочекај мајчин пристанак. Говорио је: ако стварно хоћеш да будеш монах, моли Бога за то, па ће Он све уредити кад му дође време.

6 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *