НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

О НАЈДИВНИЈОЈ СЛУЖБИ У МОМ ЖИВОТУ

За Руску цркву у совјетско доба није било, чини се, ужаснијег симбола разарања од разарања Дивејевског манастира.
Ова обитељ, коју је основао преподобни Серафим Саровски, била је претворена у страшне рушевине што су штрчале изнад убогог совјетског рејонског центра, у шта се претворио некад славни и радосни град Дивејево. Власти нису манастир разориле до темеља. Оставили су ове руине као симбол своје победе и вечног поробљавања Цркве. Поред главне капије манастирске обитељи подигли су споменик вођи револуције, који је строго дочекивао свакога ко би пришао уништеном манастиру.
Све је овде говорило да повратка у прошлост нема. Чинило се да су пророчанства преподобног Серафима о величанственој судбини Дивејевског манастира, тако омиљена у целој православној Русији, заувек погажена и исмејана. Нигде, ни у ближој ни у даљој околини Дивејева, није остало ни трага каквог активног Божјег храма – сви су били уништени. А у некад славном Саровском манастиру, као и у граду око њега, смештен је један од најбрижљивије чуваних тајних објеката Совјетског Савеза под називом „Арзамас-16“. У њему се производило нуклеарно оружје.
Ако би и долазили на тајно поклоњење у Дивејево, свештеници би то чинили кришом, преобучени у световно одело. Али и тако би им улазили у траг. Оне године кад ме је судбина први пут довела у рушевни манастир, ту су ухапшена двојица јеромонаха која су дошла да се поклоне дивејевским светињама. У милицији су их сурово претукли и петнаест дана држали у ћелији на залеђеном поду.
Те зиме ме је сјајни, веома благи монах Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит Вонифатије, замолио да га пратим на путу у Дивејево. Према црквеним правилима, свештеник који на далеки пут носи Свете дарове – Тело и Крв Христову – мора да са собом обавезно поведе помоћника како би велику светињу заједно штитили и чували у случају непредвиђених околности. Отац Вонифатије тада се у Дивејево спремао да би причестио старе монахиње које су становале у околини манастира, последње живе, још из времена оне предреволуционарне обитељи.
Требало је да путујемо возом, преко Нижњег Новгорода, ондашњег Горког, па колима за Дивејево. У возу, отац целе ноћи није ни легао јер је о врату, на свиленом концу, носио дарохранилницу са Светим даровима. Ја сам спавао на лежају поред њега, будио се с времена на време уз клопарање точкова и сваки пут видео исто: отац Вонифатије седи за сточићем и под слабом ноћном светиљком вагона чита Јеванђеље.
Стигли смо у Нижњи Новгород – родно место оца Вонифатија – и одсели у кући његових родитеља. Отац Вонифатије дао ми је да читам књигу од пре Револуције – први том дела Игњатија (Брјанчанинова), те до зоре нисам ока склопио, откривајући, за себе, овог изузетног хришћанског писца.
Изјутра смо кренули пут Дивејева. Требало је превалити осамдесетак километара. Отац Вонифатије потрудио се да се обуче тако да у њему не би могли познати свештеника: пажљиво је скуте доње мантије задигао под капут а дугачку браду заклонио шалом и крагном.
Већ се смркавало када смо коначно стигли на циљ нашег путовања. Кроз прозор аутомобила и повесма фебруарске мећаве, узбуђен, назрео сам високи звоник без куполе и скелете порушених храмова. И поред ове претужне слике, фасцинирала ме је необична моћ и тајанствена енергија ове велике обитељи, а ништа мање и мисао о томе да дивејевска обитељ није пропала већ живи свој скровити живот, незнан овоме свету.
Тако и јесте било! У оронулој брвнари, на крају Дивејева, наишао сам на нешто што ни у најсветлијим сновима нисам могао да замислим. Затекао сам увек победоносну, несломљену Цркву, радосну у свом Богу – Промислитељу и Спасу. Управо сам овде почео да схватам велику снагу смелих речи апостола Павла: „Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје!“
И још нешто: најдивнија и најупечатљивија црквена служба у мом животу није служена у некој величанственој саборној цркви, нити у храму славном због своје старине, већ управо у рејонском центру Дивејеву, у нахереном кућерку у улици Лесној, број шеснаест.
Тачније, није то био чак ни кућерак, већ старо дрвено купатило преуређено за становање.
Кад сам се први пут овде нашао, заједно са оцем Вонифатијем, угледао сам собицу с необично ниском таваницом, а у њој десет баш времешних старица. Најмлађе су одавно биле превалиле осамдесету, а најстаријима је, сасвим сигурно, било и преко сто. Све су оне биле у простим хаљинама, какве иначе носе старице, и с обичним марамама. Никаквих мантија, монашких апостолника и камилавки. Какве црне монахиње! Најобичнији бапци – помислио бих кад не бих знао да ове бакице можемо сматрати најхрабријим нашим савременицима, правим подвижницама, које су дуге године и деценије провеле по затворима и логорима. И без обзира на сва та искушења, у души само увећале веру и верност Богу.
Био сам дирнут што је, на моје очи, отац Вонифатије – тај уважени архимандрит, настојатељ храмова у патријарховим одајама Тројице-Сергијеве лавре, заслужни и познати московски духовник – пре него што ће благословити ове старице, клекао пред њима и поклонио им се до земље! Истину говорећи, нисам веровао својим очима. А свештеник је тада, већ уставши, почео да благосиља старице што су му, трапаво шепесајући, прилазиле једна за другом. Видело се како се искрено радују његовом доласку.
Док су отац Вонифатије и старице размењивали поздраве, погледао сам око себе. По зидовима собичка, испред икона, слабашно су горела кандила. Једна икона одмах је падала у очи. То је био дивно осликани лик преподобног Серафима Саровског. Лик старца зрачио је таквом добротом и топлином да је тешко било одвојити поглед од њега. Како сам касније сазнао, ова је икона насликана пред саму Револуцију, за нову Дивејевску цркву, коју нису стигли да освештају. Икону су чудом спасли скрнављења.
У међувремену почеле су припреме за вечерње. Остао сам без даха када монахиње из својих тајних скровишта стадоше да ваде аутентичне ствари преподобног Серафима Саровског и ређају их на грубо склепан дрвени сто. Ту је био келијски епитрахиљ, његове вериге – тежак гвоздени крст на ланцима, кожна рукавица, старинска тучана шерпа у којој је старац спремао себи храну. Ове светиње су после разарања манастира ишле из руке у руку, од једних дивејевских сестара другима.
Кад отац Вонифатије обуче одежду и изговори возглас за почетак бденија, монахиње наједном некако живнуше и запеваше.
Како је то чудесан, задивљујући хор био!
„Господи, возвах к тебје, услиши мја“ – возгласи грубим, храпавим, старачким гласом монахиња-канонарх. Имала је сто две године, а скоро двадесет проживела је у тамновању и прогонству.
Све те величанствене старице запевале су заједно с њом: „Господи, возвах к тебје, услиши мја. Услиши мја, Господи!“
Била је то служба која се речима описати не може. Гореле су свеће. Преподобни Серафим посматрао нас је с иконе својим бескрајно благим и мудрим погледом. Несвакидашње монахиње скоро су целу службу појале напамет. Тек покаткад би понека од њих погледала у дебеле књиге, служећи се не наочарима, већ лупама с дрвеним дршкама. Исто су тако служиле у логорима, у прогонству, а и после логора, када су се вратиле овамо, у Дивејево, и скућиле се у овим страћарама на крају вароши. Све то било је за њих уобичајено; ја пак нисам знао да ли сам на небу или на земљи.
Ове старице-монахиње поседовале су толику духовну снагу, такву силу молитве, такву храброст, кротост, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио: оне ће одолети свему – и безбожној власти, и целокупној њеној моћи, и неверовању спољног света, и самој смрти, које се нимало не плаше.

Превела Олга Кирилова

5 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *