НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ПОЈМОВНИК

ава Доротеј – монах манастира Сериде у Сирији, затим настојатељ манастира У близини Газе; упокојио се 620. године. Аутор аскетских поука својим ученицима и 30 беседа о подвижништву. Забележио је аскетске поуке других великих стараца чији је ученик био – Зосиме, Варсонуфија и Јована.
акатист – првобитно: песма патријарха Сергија састављена у част Мајке Божје, инспирисана избављењем Цариграда од непријатеља Њеним заступништвом, 626. године. Сваки акатист састоји се од 12 кондака (в.) и исто толико икоса (в.). Текст акатиста дели се на два дела. Прва половина је историјске садржине, друга догматске. Због важности предмета ових песама, за време њиховог појања у цркви се не сме седети, већ их присутни морају слушати стојећи и с дубоком пажњом. С временом су, по примеру Акатиста Пресветој Богородици, састављени и бројни други акатисти, као што су Акатист Исусу Сладчајшем, Акатист Светитељу Николају Чудотворцу и бројним другим светима.
акимитски Псалтир – свакодневно читање целог Псалтира (в.), које се још увек држи у хиландарској келији Светог Саве у Кареји (Света Гора) и у неким другим манастирима. Акимитски тип Псалтира на крају сваке катизме (в.) има посебне тропаре и молитве. То је такозвани Псалтир с молитвама.
акимитски типик – типик инспирисан покушајем да се оствари идеал непрестане молитве, по препоруци Апостола Павла: „Молите се непрестано“ (1 Сол. 5, 17). Иницијатор примене овог идеала био је монах Александар (упокојио се око 430. године), који је зато прозван „неспавајући“, „неуспављиви“, грч. „акимит“. Остварење овога идеала преподобни Александар достигао је У оквиру братства свог манастира на Босфору, пошто га је поделио у шест хорова који су, смењујући се дан и ноћ, непрестано вршили богослужење.
Аљона и Феђа – деца Сергеја Бондарчука (в. Бондарчук, Сергеј Фјодорович).
антиминс – покретна освећена трпеза (в. часна трпеза), од дрвета или ланеног платна; обавезно се освећује приликом освећења храма или посебним обредом заступљеним у требницима.
апостолник – покривка за главу код монахиња. У келији и на раду монахиња носи апостолник или мараму, а на богослужењу носи камилавку (в.).
аргати – радници у манастиру, које главни манастирски економ најми на годину, месец или дан. Њима се даје иста храна као и братији, али станују изван манастирске ограде, у нарочитим зградама.
архијереј – највиши чин у Православној цркви. Архијереји (епископи, архиепископи, митрополити) непосредни су наследници апостола. Они имају пуноћу свештене благодати и учитељи су вере и морала. Једино архијереји имају право да рукополажу свештенике и ђаконе. Архијереј је управитељ поверене му црквене области – епархије (или архиепископије, или митрополије).
Архијерејски сабор – највише јерархијско тело Руске православне цркве, сачињено искључиво од архијереја (в.). Одржава се једанпут у четири године. Сазив, припрему и одржавање Архијерејског сабора врше Свети синод и патријарх. Као највиша јерархијска судска власт у Руској православној цркви, Архијерејски сабор између осталог доноси одлуке које се тичу промена или допуна црквеног Устава. Архијерејском сабору председава патријарх.
архимандрит – највише одликовање у свештеномонашком чину. Архимандрит има право ношења напрсног крста (в). Сама реч ахримандрит потиче од грчке речи архи са значењем изнад, над и египатске речи мандра, која значи стадо. Архимандрит је, дакле, онај који надгледа стадо (в. жезал). Ово одликовање даје се заслужним свештеномонасима, углавном у позним годинама њиховог живота, у знак захвалности за жртву коју су принели за напредак црквеног живота.
Архимандрит Тихон – световно име Георгиј Александрович Шевкунов (рођ. 1958); рођен у породици медицинских радника, дипломирао на Драматуршком факултету ВГИК-а (в.). Свештенослужитељ Руске православне цркве, настојатељ московског Сретењског манастира (в.), одговорни секретар Патријаршијског савета за културу, члан Савета председника Русије за културу и уметност.
Бариња – назив руске народне песме и игре, живе и изазовне по свом карактеру.
Бела недеља – Сиропусна недеља, последња уочи Великог поста, након које се прекида узимање млечних производа. Током Сиропусне седмице поју се посебне богослужбене песме које вернике припремају за пост. Зарад постепене припреме за уздржање током Великог поста, ове недеље забрањено је узимање меса, а допуштено кушање млечних производа и уља.
Бељајев, Сергеј Алексејевич – историчар и археолог, магистар историјских наука, виши научни сарадник Института за општу историју РАН. Пуних 15 година предводио је Херсонеску експедицију Академије наука, која је ископавала ранохришћанске споменике. Био је, поред осталог, у групи научника који су открили цркву у којој је руски кнез Владимир Свјатославович (око 960-1015) крштен (986-89).
Битов, Андреј (рођ. 1937) – познати писац, члан Савеза писаца СССР-а од 1965. Дела су му преведена на готово све европске језике. Од 1991. председник је руског Пен-клуба. Битовљеве књиге настале последњих петнаестак година јесу: Пред крштењеми Прва ауторова књига (1996), Учетвртак после кишеи Нови Гуливер (1997), Неизбежност ненаписанога (1998), Дрвои Претпоставка живота, 1836 (1999), Одузимање зеца, 1825 (2001). Добитник је многих међународних и руских награда.
блажени – чин светости који се додељује јуродивима Христа ради (в. јуродство).
Бондарчук, Сергеј Фјодорович (1920-1994) – истакнути совјетски филмски редитељ и глумац, народни уметник СССР (1952), Јунак социјалистичког рада (1980), добитник Лењинове (1960) и Државне награде СССР (1952, 1977, 1984), заслужни културни радник ЧССР, добитник „Оскара“ и бројних награда на међународним фестивалима, педагог – руководио је глумачком радионицом у ВГИК-у (в.). Међу најпознатијим његовим делима јесу филмови Човекова судбина (1959), Рат и мир (1965-1967), Они су бранили отаџбину (1975), Степа (1978), Борис Годунов (1985). – Супруга му је била Ирина Константиновна Скобцева (рођ. 1927), позоришна и филмска глумица; кћи – Јелена Сергејевна Бондарчук, Аљона, (1962-2009), позоришна и филмска глумица, првакиња МХАТ-а; син – Фјодор Сергејевич Бондарчук, Феђа, (рођ. 1967), филмски редитељ, глумац, продуцент. – У причи „О једној хришћанској смрти“ аутор ове књиге помиње догађаје који су кренули на самом почетку „перестројке“, у мају 1986. На чувеном Петом конгресу филмских радника СССР-а Сергеја Бондарчука и друге представнике његове филмске генерације (Ростоцки Станислав, 1922-2001; Јевгениј Матвејев, 1922-2003) жестоко су критиковале млађи колеге: за њих је он тада био оличење званичног совјетског филма и велике филмске каријере изграђене у комунистичко доба. Последица тога била је да је Бондарчук смењен с дужности председника Савеза филмских радника СССР-а. Једини човек који се супротставио општој еуфорији на томе конгресу био је Никита Михалков; у своме говору он је иступио у одбрану Сергеја Бондарчука као правог уметника, великог мајстора и светског филмског класика.
Валаамски манастир – манастир Преображења Господњег, који се налази у северозападном делу Ладошког језера. Оснивачи манастира су преподобни Сергије и Герман. Не зна се тачно када је манастир основан. Неки сматрају да је постојао већ у X веку. Друга претпоставка је да је манастир основан у XII веку. Пошто се налазио на граници Новгородске кнежевине и шведских поседа, манастир је често био паљен и разаран. Последњи пут разорен је 1611, а обновљен је 1715.
ВГИК (Всероссийский государственный университет кинематографии имени С. А. Герасимова) – Свесавезни државни кинематографски институт „С. А. Герасимов“. Нагли развој совјетског филма 20-их година почиње с отварањем ове, прве државне филмске школе у свету, 1. септембра 1919. У организовању ВГИК-а учествовала су светски призната филмска имена попут Сергеја Ејзенштајна, Лава Кулешова и др. Од почетка до данас све најбоље у професионалној филмској индустрији Русије чине дипломирани студенти ВГИК-а; 2008. трансформисан је у универзитет, али је задржао ранију скраћеницу.
велика метанија – сагиб главе и тела до земље, при чему се поклоници придржавају трима прстима руку али не и коленима, односно не клече. Велике метаније (земне поклоне) црквени устав прописује приликом најусрднијих молитава. Постоји и мали поклон, под којим се подразумева обичан сагиб главе до појаса, какав се чини, на пример, приликом читања Јеванђеља, преноса часних Дарова, читања молитава, примања благослова и у другим молитвама.
велика схима – највиши степен монашког подвизавања. Док се у искушеништву подвижник духовно чисти и одвраћа од земаљских мисли, у малосхимништву ослобађа од утицаја света и вежба у врлини, великосхимник је анђео у телу, он је постигао за човека највећи степен савршенства и живот му у овом степену представља непрестану молитву, созерцање (в.) о Господу и потпуни мир. Носиоци овог степена разликују се од других монаха и оделом: искушеници носе камилавку (в.), расу и појас, малосхимници мандију (в.), великосхимници аналав и кукуљ (в. кукулион), што су знаци великосхимничког достојанства, пуног монаштва.
вечерње – богослужење које се врши увече, у коме Црква обнавља успомену на стварање света, долазак Спаситеља у свет и цео домострој (Божански план) људског спасења.
Вигиљански, Владимир (рођ. 1951) – старешина Храма Св. Василија Великог у селу Зајцево, у Московској области, и духовник Гимназије Св. Василија Великог; рукоположен 1995, протојереј од 2010. Од 2005. до 2012. руководилац Службе за медије Московске патријаршије (2009. реорганизована у Службу за медије патријарха московског и целе Русије). Члан Савеза руских писаца. Супруга му је Олесја Николајева (в.).
Власов, Андреј Андрејевич (1901-1946) – руководилац Руске ослободилачке армије (РОА). Од 1920. служио је у Црвеној армији – дошао до чина генерал-лајтнанта. За време Другог светског рата командовао је корпусом и армијом, био заменик команданта Волховског фронта, командант Друге ударне армије (Волховски фронт), која се у пролеће 1942. нашла у окружењу непријатеља. Допао је заробљеништва и пристао да се бори на страни Рајха. Стао је на чело Комитета ослобођења народа Русије (КОНР) и Руске ослободилачке армије (РОА), састављене од ратних заробљеника, чији су се војници широм поробљене Европе називали „власовцима“. У мају 1945. заробиле су га совјетске јединице. Према пресуди Војног колегијума Врховног суда СССР, Власов је обешен 1946.
водоосвећење – молитвословље којим Црква призива на воду Божји благослов, тако да вода добија силу која служи на исцељење душе и тела, на одагнање видљивих и невидљивих непријатеља, на освећење храмова и других зграда и предмета, а освештана вода зато се зове света вода или агиазма. Постоје два освећења воде – мало и велико. Велико освећење воде, које се у народу зове и водокршће, врши се у навечерје Богојављења (на Крстовдан) и на само Богојављење, а мало се освећење воде обавља у другим приликама, укључујући и требе у домовима парохијана.
Возбраној Војеводје побједитељнаја – први кондак Акатиста Пресветој Богородици. Текст овог кондака у преводу на српски језик гласи: „Теби, Богородице, Војвоткињи која се бори за нас, ми, слуге Твоје, узносимо победне захвалне песме, јер смо се избавили од зала. Но и сада, пошто имаш непобедиву моћ, ослободи нас од свих опасности да ти кличемо: ‘Радуј се, Невесто неневесна.'“ Због своје молитвене силе и дубине овај текст поје се на крају јутарњег богослужења, а често се изговара и у оквиру индивидуалног молитвеног правила.
возглас – уздизање тона или гласа при изговарању формула којима се завршавају молитве и јектеније (в.). Најчешћи возгласи су: „Јер је Твоја моћ и сила и слава…“, „Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење…“, „Јер си благ и човекољубиви Бог.. „Јер Тебе хвале све силе небеске…“ и тако даље.
Волкова, Паола Дмитријевна (рођ. 1930) – историчар уметности. Од 1960. до 1987. држала је предавања у ВГИК-у из опште историје уметности и материјалне културе. Од 1979. до данас на Високој школи за сценаристе и режисере предаје предмете Ликовни елементи филма и Културологија. Од 1989. директор је Фонда Андреја Тарковског у Москви. Аутор је бројних радова из области савремене уметности и стваралаштва А. Тарковског, те прве монографије о Тарковскима Арсениј и Андреј Тарковски (2002). Године 1991. за свој рад добила је звање заслужног радника на пољу уметности Руске Федерације (в. заслужни радник на пољу уметности Руске Федерације).
Врховни совјет СССР – највиши орган државне власти у СССР (в.), створен у складу с Уставом СССР из 1936. Чинила су га два дома: Совјет Савеза и Совјет народности.
Герасимо-Болдински манастир – манастир на Болдиној гори код Смољенска, задужбина преподобног Герасима Болдинског (1490-1554).
ГКЧП (Государственнми комитет по чрезвмчаиному положениго) – Државни одбор за ванредно стање. Тако је названо самопроглашено административно тело које су 19. августа 1991. године формирали потпредседник, премијер, министар унутрашњих послова, руководиоци војске и КГБ-а (в. органи безбедности) и други високи државно-партијски чиновници, који су прогласили да се, због „болести“ М. С. Горбачова, уводи ванредно стање. Захваљујући масовном отпору становника Москве и подршци јединица војске и КГБ-а које су стале на страну Б. Н. Јељцина, трећег дана пуч је пропао и завереници су ухапшени. После неуспеха пуча, Јељцин је донео указ о распуштању Комунистичке партије Совјетског Савеза (в.), конфисковању њене имовине и преносу основних државних функција у Русији у руке председника. Искористивши пуч, већина председника других савезних република учинила је исто: изјаснили су се за напуштање савезне државе. Јесен 1991. последњи је период у историји СССР (в.).
Господи, возвах к Тебје, услиши мја! – 140. псалам, који се поје на вечерњој служби, док свештеник кади (в. вечерње).
Данилов манастир – најстарији манастир у Москви, основан 1282. заслугом Светог благоверног кнеза Данила Александровича (1261-1303), родоначелника московских кнезова, млађег сина благоверног кнеза Александра Невског. Син Светог кнеза Данила, Јован Калита је, године 1330, манастирску братију преселио у Кремљ, тако да је до 1560. године манастир био пуст. У доба цара Ивана Васиљевича Грозног отпочела је обнова манастира – саграђен је Храм Светих Отаца Седам васељенских сабора (1555-1560) – а 18331838. у оквиру манастира изграђен је и Храм Живоначалне Тројице. Најмлађи храм је саграђен 1872. и посвећен је преподобном Симеону Столпнику. Од 1930. до маја 1983. године овај манастир био је затворен. Осамдесетих година у оквиру манастира саграђен је Духовно-административни центар Руске православне цркве.
дарохранилница – дрвена или метална кутија која се користи за чување Светог причешћа за ванредне потребе, изван Свете литургије, углавном за болеснике и самртнике. Украшава се одговарајућим представама, а ради истицања важности њеног садржаја, или ради заштите, ова кутија ставља се у дрвени или метални кивот у облику храма.
Демиртчан, Камо Себорович (рођ. 1928) – руски енергетичар, члан АН СССР (од 1984), академик РАН (од 1991).
Дефолт из 1998. – економска криза у Русији, једна од најдраматичнијих у њеној најновијој историји, изазвана великим државним дугом, насталим у првом реду пирамидалном трговином краткорочним државним обвезницама. Мораторијум на државни дуг, тј. банкрот државе на унутрашњем плану, објављен је 17. августа 1998. Курс рубље према долару за пола године пао је више од три пута. Изгубљено је поверење становништва и страних инвеститора у руске банке и државу, а нарочито у националну валуту. Пропало је мноштво малих предузећа, али и банака. Све светске агенције обориле су рејтинг Русије до нивоа несолвентности. Колапс банкарског система трајао је најмање пола године. Становништво је изгубило знатан део својих штедних улога и драстично је опао животни стандард. Ипак, девалвација рубље на краћи рок помогла је конкурентности руске привреде, а тиме и њеноме опоравку.
Дивејево – село у Нижегородском округу на реци Вичкинзи; основано је средином XVI века. Крајем XVIII века овде је саграђена дрвена, а затим и зидана црква у част Казанске Мајке Божје. При храму је створена женска монашка заједница под духовним руководством стараца (в.) из саровске обитељи. Између 1825. и 1833. активно учешће у благоустројењу дивејевског сестринства узео је саровски старац Серафим. Од 1861. године дивејевска обитељ прерасла је у Серафимо-дивејевски манастир. Године 1885. овде је саграђен петокуполни саборни храм Свете Тројице. Године 1927. манастир је затворен. Овај манастир данас је активан. Од 1991. године у његовом Тројицком сабору налази се кивот с моштима преподобног Серафима Саровског (в.).
Донски манастир – манастир у Москви, основан 1593. године заслугом цара Михаила Фјодоровича. Главну манастирску цркву, посвећену чудотворној Донској икони Пресвете Богородице, сазидала је царица Катарина, уз учешће цара Фјодора Алексејевича (1698). Манастир је вековима имао статус места поклоништва руских царева. Данас се у њему налази резиденција патријарха московског и све Русије.
Духовна академија – највиша црквена просветна установа у којој теолошко образовање стичу будући свештенослужитељи. Обука на духовним академијама траје пет година, а услов је претходно завршена семинарија (богословија). Духовне академије у надлежности су патријарха, а о њима се непосредно стара Просветни комитет Светог синода.
Евхаристија – најважнија Света тајна Цркве (в. причешће).
еклисијарх – члан манастирске управе који се стара о свештеним одеждама, сасудима, прекривачима, просфорама, чистоћи храма и осталим потребама. С намесником (в.) сабира приход у храму и потписује, уз настојатеља (в.) и намесника, новчана документа која се односе на храм.
економ – члан манастирске управе који се стара да манастирска економија добро и на време ради, стара се о снабдевању, залихама хране и огреву, чува инвентар; с настојатељем (в.) и намесником (в.) потписује новчана документа која се односе на економију.
епархија – основна духовна и црквено-административна јединица која стоји под духовним руководством и старањем одређеног архијереја као њеног непосредног поглавара. Он је по црквено-канонским прописима главни представник и руководилац целокупног црквено-духовног живота и црквеног поретка у својој епархији. У административном погледу, епархија се дели на архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастире.
епитрахиљ – најважнија свештеничка одежда, коју свештеник ставља око врата, тако да преко груди пада до ногу, односно до дужине стихара (в.). Без епитрахиља свештеник не може извршити ниједну свештену радњу нити богослужење. Епитрахиљ означава бреме Христово, благодат Светога Духа која почива на свештенику и узе којима је Христос био свезан око врата за време Свога страдања.
жезал – лепо украшен метални штап који епископ држи у руци у одређеним моментима на богослужењу. Он симболизује пастирски штап, односно бригу епископа о повереном му народу. Право ношења жезла припада и игуману (в.) манастира.
Жуков, Георгије Константинович (1896-1974) – совјетски војсковођа, маршал Совјетског Савеза (1943), четвороструки херој Совјетског Савеза (1939,1944, 1945,1956). Учесник је битке на реци Халкин Гол (1939). Од 1940. командовао је јединицама Кијевског војног округа, од јануара до јула 1941. био је начелник Генералштаба и заменик наркома (министра) одбране СССР. За време Другог светског рата показао се као талентован војсковођа који је одиграо изузетно важну улогу у кључним победама над немачким окупационим снагама у биткама за Москву и Лењинград (1941-42), у пробоју блокаде Лењинграда, у Стаљинградској и Курској бици (1942-43), у офанзиви на Западну Украјину, односно у Белоруској (1943-44), Висло-одранској и Берлинској операцији (1944-45). Од августа 1942. заменик је наркома одбране СССР и заменик Врховног команданта. У име Врховне команде 8. маја 1945. примио је капитулацију нацистичке Немачке. Током 1945-46. био је главнокомандујући Групе совјетских снага и начелник Совјетске војне администрације у Немачкој, од марта 1946. командант Копнене војске и заменик министра Оружаних снага СССР. Исте године Стаљин га је опозвао с ових дужности и поставио за команданта Одеског војног округа. Од 1948. командује Уралским војним округом. После Стаљинове смрти (1953) постаје први заменик министра, а од 1955. министар одбране СССР. Одиграо је, по свој прилици, кључну улогу у „пучу“ против Л. П. Берије и помогао Хрушчову (в.) да учврсти власт. У октобру 1957, по Хрушчовљевој наредби, „ослобођен“ је дужности министра, а 1958. отпуштен из Оружаних снага. Аутор је књиге Успомене и размишљања (1969).
завет девствености – овај завет састоји је у томе да се монах ослободи и самих пожудних помисли. Уопште узев, овај завет подразумева сваку уздржљивост у храни, одмору, оделу, свим угађањима телесним – према речи Светог апостола Павла: „Сваки који се бори од свега се уздржава“ (1 Кор. 9,25).
завет послушности – овај завет састоји се од одрицања своје воље. Монах се одриче себе и своје воље на основу речи Спаситељевих: „И који не узме крста својега и не пође за Мном, није Мене достојан“ (Мат. 10, 38). Зато сваки искушеник и монах било ког чина увек има над собом власт којој се драговољно потчињава. Ни монах ни искушеник не смеју никуд ићи ван манастира нити било шта радити без знања и благослова настојатеља (в.) или његовог заменика. Први плод послушности јесте смиреност, једна од најспасоноснијих врлина. Зато је монах не само без роптања послушан архијереју (в.), настојатељу и осталој братији него се не гневи, не препире, не истерује своје право, трпељиво подноси увреде, укоре, не враћајући злом за зло, ни ружењем за ружење (1 Пет. 3, 9): он зна да га тим невољама Сам Господ смирава, видећи да он не смирава сам себе (Свети Антоније Велики).
завет сиромаштва – по речи Господњој: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу“ (Мат. 19, 21), сваки искушеник (в.), ступајући у манастир, мора предати управи манастира сав новац и покретне ствари, а задржати може само оно што му се одобри. Ни монаси не могу имати ништа своје, него је, по примеру првих хришћана (Дјел. 4, 32), у обитељи све манастирско, заједничко. Ниједан сабрат ни искушеник не може без одобрења ни најмање поклоне примати ни давати (Св. Пахомије Велики). Уколико монах после монашења стекне или наследи неку имовину, новац и слично, предаће то у својину манастиру чијем братству припада, а задржати може што му се одобри.
заслужни радник на пољу уметности Руске Федерације – почасно звање којим се одликују појединци за значајан допринос развоју културе и уметности, за заслуге у образовању уметничког подмлатка, научни рад, уз услов да на пољу уметности раде најмање 15 година.
затворник – искусан подвижник, обично великосхимник (в. велика схима) који се подвизава у потпуној осами, не ступајући у контакт с другим људима. Свети Јован Лествичник (в. Лествица), хвалећи мир затворништва, вели: „Велику будност духа треба да има безмолвник (затворник) и напрегнуту мисао. Општежитељу помаже братија, а затворнику само анђео; затворник је слика земаљског анђела.“
заупокојна литургија – литургија која се служи поводом упокојења неког клирика или истакнутог верника, с посебним јектенијама – прозбама за душу умрлог, које се ређају у низу (в. јектеније) и помињањем умрлог на најсвечанијем делу литургије – Великом входу (за време појања Херувимске песме).
земља која се умом не да појмити – стих из песме познатог руског песника Фјодора Ивановича Тјутчева (1803-1873):
Русију умом појмити нећеш,
Свеопшти аршин њу не прати.
Русија к друкчем циљу креће,
У њу тек можеш – веровати.
(Препев Владимира Димитријевића)
Игњатије (Брјанчанинов) – световно име Димитрије Александрович Брјанчанинов, (1807-1867); епископ кавкаски и црноморски, плодан духовни писац и преводилац. Аутор Аскетских огледа, Приноса савременом монаштву, Слова о смрти и других дела из области аскетике и догматике.
игуман – старешина манастира који се истакао својим ревносним служењем и зато је одликован посебним чином, што значи да није сваки старешина игуман.
икос – богослужбена химна, саставни део канона (в.) и акатиста (в.); за тему има прослављање светитеља или свештеног догађаја који се празнује, опширније него у кондаку (в.).
Иларион Тројицки – световно име Василије Александрович Тројицки (18661929); руски теолог и духовни писац, доцент Московске духовне академије, архиепископ верејски (од 1923), члан Помесног сабора 1917-18, блиски сарадник патријарха Тихона Московског (в.). Године 1923. ухапшен је и послат у Соловецки логор. Канонизован је 1999. године. Његове мошти налазе се у Сретењском манастиру (в.) у Москви.
имендан – празник свеца чије име неко носи. У репертоару руских личних имена апсолутно преовладавају календарска (канонска) имена. Од почетка XVIII века па све до првих година XX века у Русији је чак и законом било забрањено давати ма каква друга имена осим канонских, али су и пре доношења оваквог закона та имена у народу била најзаступљенија. Обичај је био да се детету на крштењу да име оног Светог чији би се спомен прослављао у дан када је дете дошло на свет. Имендан се прославља примањем Светог причешћа на литургији, а затим и прославом у кругу породице и пријатеља.
Институт Фјодорова – в. Фјодоров, Свјатослав Николајевич.
ипођакон – клирик степена који је нижи од ђаконског.
ирмос – строфа од неколико стихова, која по ритму и мелодији служи за углед другим строфама унутар веће богослужбене химне – канона (в.).
искушеник – лице које дође у манастир са жељом да се посвети монашком животу и да буде примљено у обитељ. По речи Спаситељевој: „Који долази к мени нећу га истјерати напоље“ (Јован 6,37), у манастир може бити примљен свако, без обзира на свој дотадашњи живот, јер је живот монашки – живот покајања. Сваки искушеник даје се на духовно старање неком искусном монаху – старцу (в.). За време искушеништва искушеник учи како да се моли Богу, како да се влада у Цркви, трпезарији, келији, привикава се послушности и свим монашким врлинама, укључујући ту и разне послове корисне за манастир. Обавезно проучава и Свето писмо, црквено појање с правилом, литургику. Искушеништво по правилу траје три године. Тај рок може се скратити у изузетном случајевима: ако је искушеник још од раније дуже времена био познат настојатељу или је завршио богословску школу, ако је још пре ступања у манастир био познат по строгости живота који се не разликује од монашког и у случају смртне опасности. Без искушеништва нико не може примити ни расу ни монашки чин.
Исусова молитва – монолошка молитва чији текст гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Ова молитва инспирисана је Новим заветом, где се среће скоро дословно (Мат. 9,27; 15,22; 20,30-31; Мар. 10,47-48; Лк. 17,13). Ова молитва кратка је и лака за памћење и може се упражњавати у сваком моменту дана и ноћи, у часовима рада и починка, болести и путовања, а доступна је и писменима и неписменима. У почетку је употребљавана као замена за богослужења када није постојала могућност учествовања у њима.
Ичкерија – в. Чеченија.
Јамшчиков, Сава (Савелиј) Васиљевич (1938-2009) – рестауратор, историчар уметности, публициста. Открио је жанр руског провинцијског портрета ХУШ-Х1Х в., увео у савремени свет имена и дела заборављених руских сликара и иконописаца. Био је консултант А. Тарковског на снимању филма Андреј Рубљов. Аутор је бројних научних радова о руској уметности. Његово име везује се за борбу за очување културног наслеђа Русије. Успео је да сачува стотине иконописних дела. Међу првима је почео да се бави питањем реституције културних добара однетих у Немачку за време Другог светског рата. Последњих година живота активно се борио за очување историјског изгледа старог Пскова и културног резервата Пушкинске горе. Умро је у Пскову и сахрањен у порти цркве Св. Ђорђа у селу Воронич. јектеније – молитве заједничке многим службама, које се читају у низу и представљају својеврстан дијалог између свештеника или ђакона, с једне, и народа, с друге стране. На сваку прозбу унутар јектеније народ одговара са: „Господе, помилуј“ или „Подај, Господе“, а на крају јектеније узноси се слава и хвала Господу (в. возглас).
јелеосвећење – Света тајна у којој се помазивањем одређених делова човековог тела освећеним јелејем (уљем) тешко болесном хришћанину невидљиво даје благодат Божја која исцељује душевне, а често и телесне болести. Тајном покајања хришћанин се ослобађа грехова, а тајном јелеосвећења – и грехова и болести. Ова Света тајна у народу се зове свештање масла и обично се врши над тешким болесницима.
Јељцин, Борис Николајевич (1931-2007) – први председник Руске Федерације, изабран на први мандат 12. јуна 1991, а на други 1996, када је за премијера постављен В. В. Путин, којег је Јељцин одредио за свога наследника. После избора за Државну думу 31. децембра 1999. Јељцин се повукао с дужности.
јерођакон – ђакон монашког реда. Налази се на најнижем, односно првом чину јерархијске лествице. Јерођакон, као и ђакон, не може самостално извршити ниједно богослужење (без епископа или свештеника), осим крштења у нужди, тј. ако је лице које треба да се крсти у смртној опасности а у близини нема свештеника.
јеромонах – свештеномонах, свештеник у монашком реду, други чин јерархијске лествице. Он има право да врши сва богослужења, обреде, молитвословља и Свете тајне, једино што не може да рукополаже друге свештенике.
јеросхимонах – монах који је примио схиму и свештенички чин.
јуродство – облик хришћанског подвижништва који се појавио још у IV веку, на Истоку. Древно јуродство прослављено је у личностима блажене Исидоре, Висариона Чудотворца, Серапиона Синдонита, Светог Андрије Константинопољског итд. Свој пуни замах јуродство у Христу добиће знатно касније у Русији: она ће од XIV до XVIII века Цркви Христовој подарити 37 подвижника канонизованих у овоме чину. Међу њима најпоштованији су: преподобни Исак Затворник, блажени Прокопије и Јован Устјушки, Михаило Клопски, Василије Московски, Ксенија Петроградска и други. Подвиг јуродства један је од најтежих и најсмелијих. Јуродиви су се одрицали свих материјалних добара и пред силницима овога света смело исповедали правду и истину, сведочећи о њиховим злим делима и говорећи оно што се други не усуђују.
јутрење – богослужење које се врши на почетку дана, ујутро, у коме се благодари Богу што нас је извео из ноћи и мрака и истовремено се приносе молитве за благословен предстојећи дан.
кад би се тим монасима давала једноставнија имена – в. монашко име.
кадионица – сасуд који је причвршћен за ланце са звончићима, или без њих. Њоме се приноси кад или се каде иконе, свети предмети и народ током богослужења, Светих тајни и свештених радњи, литија и друго. Постоје и једноставније кадионице без ланаца, које се употребљавају за кађење на одређеним службама.
камилавка – покривало за главу код монаха; има симболичко значење шлема спасења. Носе га и монаси и монахиње, обично на богослужењима, док се у другим приликама (на послушањима, у келији и слично) уместо ње на главу ставља мека капа без обода, тзв. скуфија или апостолник (в.).
канон – 1. богослужбена химна састављена од девет мањих песама које се поју на одређени глас; свака песма канона састоји се од једног ирмоса (в.) и неколико (углавном четири) тропара (в.); 2. правило или одредба хришћанске етике, богослужења, дисциплине клира, монаштва, црквене организације, јурисдикције, које су прогласили васељенски или помесни сабори.
канонарх – члан управе манастира који руководи црквеним богослужењем. У грчкој појачкој традицији то је један од клирика који отпочиње појање тропара канона (в.), при чему он гласно објављује шта ће се и на који глас појати, док певници указује на сваки ред који ће појци за њим понављати. Данас су канонарси присутни само у манастирима у којима се негује предањско појање.
канонизација – прибрајање збору Светих. У Православној цркви, званичној канонизацији претходи најшире поштовање преминулог угодника Божјег од стране верног народа. Најважнији услови за канонизацију јесу сведочанства о светости живота, а тек затим чуда и евентуално нетрулежност моштију.
Каслинска ливница – предузеће у граду Касли, познато по производима од ливеног гвожђа – баштенском намештају, скулптурама, предметима за свакодневну употребу. У производњи предмета користе се сложене технологије моделовања и ливења, уз каснију ручну дораду. Ливницу је 1747. основао Јаков Коробков, а већ 1752. откупио ју је Н. Н. Демидов, из познате династије руских индустријалаца и земљопоседника, која је основала више од 50 производних погона и производила 40% ливеног гвожђа у Русији.
катакомбници – припадници илегалне Катакомбне цркве у Совјетској Русији. Катакомбници су богослужења вршили на скривеним местима, у пољима, пећинама, у кућама и становима, кријући се од прогона власти. Данас, у условима слободног исповедања вере, такозвана Катакомбна црква, или Црква истинских православних хришћана, представља неканонску организацију која није у општењу с Руском православном црквом.
катизма – одељак у Псалтиру (в.). Има их укупно двадесет. Читају се углавном на вечерњу (по једна) и јутрењу (две или три), а током Часног поста и на служби часова. Поредак читања катизми отпочиње од суботе уочи Томине недеље на вечерњу, а завршава се вечерњем Велике среде; читају се тако да се у току сваке седмице прочитају по једанпут, а уз Велики пост два пута седмично.
КГБ – в. органи безбедности.
келар – монах одговоран за снабдевање манастира храном, за чување залиха и за трпезу.
келејник – послушник који опслужује монаха у неком вишем звању (игумана, архимандрита) или немоћног, болесног, остарелог монаха.
келејно правило – молитвено правило које сваки монах држи по савету свога духовног оца или настојатеља. Ово правило укључује одређени број и редослед молитава, акатиста, канона, псалама, јеванђељских зачела и апостолских штива, метанија (малих и великих) и Исусових молитава. Свети Оци препоручују да је боље држати мање правило, али марљиво, свакодневно, него велико – немарно и повремено (Св. Теодор Студит). „У онај дан Бог нам неће судити због псалама и молитава“, вели Св. Исак Сиријски, „него зато што смо изостављањем тога (тј. молитвеног правила) дали приступ ђаволу.“
Кијево-Печорска лавра – најстарији руски општежитељни манастир, основан 1554. заслугом преподобног Теодосија. У овом манастиру, у Ближој и Даљој (Антонијевој и Теодосијевој) пештери, почивају мошти 118 светих угодника Божјих, о којима се нису сачували никакви подаци изузев имена (а има и оних којима се ни име не зна). Састављена је и заједничка служба канонизованим монасима Кијево-Печорске лавре (заслугом Петра Могиле, 1643), а њих скоро 30 добило је кратка или шира житија у саставу Кијево-Печорског патерика.
Кликов, Вјачеслав Михајлович (1939-2006) – руски вајар-монументалиста, председник Међународног фонда словенске писмености и културе (од 1989), народни уметник Русије (од 1999). Током низа година свога стваралачког рада, Кликов је извајао више од 200 скулптура. Међу најпознатије његове радове спадају споменици Сергију Радоњешком у Радоњежу, велико) кнегињи Јелисавети Фјодоровно) у Москви, протопопу Авакуму у селу Григорову Нижегородске области, Ћирилу и Методију у Москви, Св. кнезу Владимиру у Херсонесу, Ивану Буњину у Орелу, маршалу Г. К. Жукову у Москви, Александру Невском у Курску и др.
кљуква – врста бобичастог воћа, јаребика; има сок јаркоцрвене боје.
Комсомол (Коммунистический союз молодёжи) – Комунистички савез омладине, основан у Совјетској Русији 1918. Пун назив гласио је: Свесавезни лењински комунистички савез омладине (Всесоюзный ленинский коммунистический союз молодёжи, скраћ. ВЛКСМ).
Комунистичка партија Совјетског Савеза – политичка партија у Русији и ССС1 од 1898. до 1991, која је током времена мењала називе и скраћенице. Руска социјалдемократска радничка партија (РСДРП), основана 1898, на II конгресу 1903. године поделила се на две унутарпартијске фракције – „бољшевике (залагали се за социјалистичку револуцију, насилно преузимање власти, партијски централизам) и „мењшевике“ (противници партијског централизма и великих овлашћења ЦК, за време револуције 1905-1907. били су за савез с либералном буржоазијом и реформе; нису прихватили октобарски преврат). Од пролећа 1917. бољшевичка партија је самостална: РСДРП(б). Под Лењиновим руководством, а као резултат октобарског преврата 1917, нашла се на власти. Од 1918. мења назив у Руску комунистичку партију (бољшевика) – РКП(б), од 1925. у Свесавезну комунистичку партију (бољшевика) – ВКП(б), а од 1952. У Комунистичку партију Совјетског Савеза – КПСС. Од 20-их година партија је, са Стаљином на челу, постала главни инструмент тоталитарног режима. Било је више покушаја унутрашње демократизације партије: на XX конгресу (1956) део руководства с Хрушчовим (в.) на челу почео је критику Стаљиновог „култа личности“ и покренуо процес „отапања“, али су средином 60-их конзервативне снаге на челу с Брежњевим тај процес прекинуле. Од 1985. Горбачов и др. покушали су да изведу „перестројку“ друштва и партије, што је наишло на отпор присталица тоталитаризма, а кулминирало у тзв. Августовском пучу 1991. Борис Јељцин (в.) је 1991. укинуо КПСС.
Конгрес сународника (Први) – конгрес представника руске емиграције, чије је одржавање било планирано за 19-22. август 1991. године у Москви. Конгрес се, међутим, подударио с догађајима тзв. „Преображенске револуције“ (в. ГКЧП).
кондак – богослужбена химна, саставни део канона (в.) и акатиста (в.), која за тему има прослављање светитеља или свештеног догађаја који се празнује, сажетије него у икосу (в.).
копље – ножић у облику копља, који подсећа на Христово страдање. Њиме се сече свети хлеб и ваде честице на проскомидији (припремном делу литургије) за Свето причешће.
КПСС – в. Комунистичка партија Совјетског Савеза.
крепосни (сељак) – крепосна зависност облик је феудалних друштвених односа: сељак је био везан за властеоску земљу. У Русији се категорија крепосних сељака формирала постепено, од XI до XVI века, а укинута је манифестом Александра II из 1861, којим су сељацима пружена ограничена грађанска права.
кукулион, кукуљ – покривало великосхимника (в. велика схима), уједно капа и огртач: на врху је шиљаст, покрива главу, рамена и плећа, а украшен је с пет крстова.
Курбатов, Валентин Јаковљевич (рођ. 1939) – књижевник и књижевни критичар, прозаиста, члан жирија књижевне награде „Јасна Пољана“, члан Савеза писаца Русије. Године 1979. додељена му је награда часописа Литературно обозреније за чланак о историчару уметности и рестауратору Сави Јамшчикову (в.). Добитник је многобројних књижевних награда, од којих је последња „Нова пушкинска награда“ (2010).
Кустодијев, Борис Михајлович (1878-1927) – руски сликар. Студирао је на петербуршкој Академији уметности (1896-1903), где му је предавао И. Ј. Репин. Био је члан удружења Мир искуства и Савез руских сликара. Живео је у Петербургу и Москви, често посећивао живописне крајеве руске провинције, пре свега градове и села Горње Волге, где су настајале познате жанр-сцене из свакодневног живота (серије „вашари“, „покладе“, „сеоски празници“) и сликовити народни типови („трговкиње“, „трговци“, лепотице у бањи – „руске венере“). После Револуције настали су његови најбољи радови у области илустрације књига (Леди Мтбет Мецанског округа Н. С. Лескова, Русија). И. Замјатина из 1923. и др.) и сценографије (Бува Ј. И. Замјатина у МХАТ-у и др.).
лавра – велики општежитељни манастир с мноштвом здања и већим бројем монаха. Од руских лаври познате су Тројице-Сергијева (в.) у Сергијевом Посаду код Москве, Кијево-Печорска (в.), лавра Светог Александра Невског у Петрограду и Почајевска лавра у граду Почајеву (Волински округ).
лапти – плетени опанци од лике или брезове коре; до средине XIX века основни облик летње сељачке обуће у Русији.
Левитан, Исак Иљич (1860-1900) – руски сликар. Године 1885. завршио је Московску школу сликарства, вајарства и неимарства, где су на њега највећи утицај извршили В. Д. Поленов и А. К. Саврасов. Већ његови рани радови испуњени су снажним лиризмом. Левитан је мајстор пејзажа, кадар да обичан мотив претвори у архетипску слику Русије. Живео је претежно у Москви. Радио је, поред осталог, у Останкину (1880-83), по различитим местима Московске и Тверске губерније, на Криму (1886, 1899), на Волги (188790). Био је члан Друштва передвижника.
Лествица – најважније дело Светог Јована Лествичника (око 525 – око 608), написано око 579, где се даје подробно руководство за монашки живот који, по мишљењу аутора, представља пут непрестаног и напорног усхођења по „лествици“ духовног усавршавања која подвижника узводи на небо. Ступњева усавршавања у Лествици има 30, у складу са 30 година Спаситељевог живота пре Његовог ступања на јавно служење. На српски језик ово дело превео је академик Димитрије Богдановић (прво изд. 1962), поставивши овим својим преводом образац за превођење дела аскетске књижевности на српски језик (погледати: Свети Јован Лествичник, Лествица, Београд, Сфаирос, 1988).
литија – свечана поворка с рипидама (в.), иконама и другим реликвијама. Најчешће се у литији иде око храма на Васкршње јутрење и после литургије о већим празницима (нарочито после храмовне славе). 1акође се литије практикују у нарочито важним случајевима или ради призивања благодати на одређена места (рецимо на њиве, поља и тако даље).
Лосев, Алексеј Фјодорович (1893-1988) – руски филозоф, научник. Завршио је Историјско-филолошки факултет Московског универзитета, а 1919. изабран за професора Нижегородског универзитета. Почетком 20-их година Лосев је постао редовни члан Академије уметности, предавао је на Московском конзерваторијуму, учествовао у раду Психолошког друштва при Московском универзитету, Религиозно-филозофског друштва у спомен на Владимира Соловјова. Већ у првој Лосевљевој публикацији Ерос код Платона (1916) уочљива је његова дубока и трајна веза с традицијом платонизма. Одређеног утицаја на њега имала је филозофија свејединства Владимира Соловјова и религиозно-филозофске идеје П. А. Флоренског. Шта је ценио а није могао да прихвати у стваралаштву В. Соловјова, Лосев је много година касније објаснио у књизи Владимир Соловјов и његово време (1990). Крајем 20-их година објављен је циклус његових филозофских књига Антички космос и савремена наука, Филозофија имена, Дијалектика уметничке форме, Музика као предмет логике, Дијалектика броја код Плотина, Критика платонизма код Аристотела, 01леди о античком симболизму и митологији, Дијалектика мита. Године 1930. Лосев је ухапшен, а затим послат у логор на изградњу Беломорско-балтичког канала. Из логора се вратио 1933, као тежак болесник. Нови радови угледали су светлост дана тек 50-их година. У стваралачком наслеђу позног Лосева посебно место заузима осмотомна Историја античке естетике, темељита историјско-филозофска и културолошка анализа античке традиције. Тек недавно издата су његова досад непозната религиозно-филозофска дела.
Лубјанка – реч „Лубјанка“ популарни је назив за чувену зграду на Лубјанском тргу у Москви (назив трга потиче из XV века), где се од совјетског периода налази главно седиште Службе државне безбедности, с унутрашњим затвором за политичке затворенике (испражњеним 1960. године). Од совјетског времена до данас реч Лубјанка користи се и као синоним за КГБ. Данас је то једна од зграда ФСБ (Федералне службе безбедности). Лубјански трг је од 1927. до 1991. носио име Ф. Ђержинског (в. органи безбедности); на средини трга 1958. године подигнут му је споменик, који је после пуча (в. ГКЧП) 1991. уклоњен. На месту уклоњеног споменика Ђержинском подигнут је једноставан споменик жртвама политичких прогона у СССР – на полирану подлогу од сивог гранита постављен је велики камен донет из некадашњег, првог у СССР-у, логора Соловки (в.).
манастирски типик – зборник богословски мотивисаних, систематизованих правила најкарактеристичнијих обележја богослужења и живота у манастиру. Обично је типик доносио оснивач манастира или његов игуман. Најпознатији су монашки типици Св. Василија Великог, преп. Бенедикта Нурсијског, преп. Јована Касијана Римљанина, а у руској средини преп. Јосифа Волоцког, Корнилија Комељског, преп. Нила Сорског. Код Срба, најстарији и најпознатији су Хиландарски и Студенички типик Св. Симеона и Св. Саве, а почетна поглавља овог другог, издвојена, представљају најстарије књижевно дело у српској култури – Савино Житије Св. Симеона.
мандија – дугачка и широка хаљина пурпурне боје, коју епископ облачи у свечаним приликама; означава благодат и власт учитељске службе, моћ и пуноћу епископског чина.
метох – одвојено манастирско имање с храмом или без храма. Метоси су саставни део својих манастира и под њиховом су управом. У споразуму с братством манастира, у оквиру метоха могу постојати и одвојене келије за монахе строжег, усамљеничког живота.
мирјани – лаици, световњаци. Заједно са свештенством, они представљају тело Цркве.
митарства – испитивање душа после смрти, након њиховог изласка из тела пре Суда Божјег. На митарствима се испитују греси човечји учињени речју, као што су: празнословље, подсмех, грохотан смех, вређање, псовање, лажи, клевете и друго; затим све врсте угађања стомаку: преједање, пијанство, пировање, сластољубље и друго; потом: убиства, крађа, леност, среброљубље и тврдичлук; лихва, неправда, завист, гордост, гнев и јарост, злопамћење, врачање. Постоје и митарства блуда, прељубочинства, јереси, а на крају долази митарство немилосрђа, на коме се испитују немилосрдност и суровост. Учење о митарствима заснива се на апостолском предању и делима Светих Отаца, а одраза налази и у химнографији и богослужењу Цркве.
молебан – црквено богослужење које садржи захвалне или прозбене молитве. Молебани се могу вршити у храму пре или после литургије, после јутарњег или вечерњег богослужења, а приватни молебани могу се вршити и по жељи појединаца у домовима. Од молебана најпознатији су они који се обављају у дане храмовних празника, затим поводом већих догађаја у животу народа, поводом разних масовних несрећа (земљотреса, суше, неродице итд.).
молитвеник – књига за приватну употребу, намењена световњацима, за вршење њиховог молитвеног правила. У молитвеницима се доносе јутарње и вечерње молитвено правило, молитвено правило пред Свето причешће и после њега, најзначајнији акатисти (в.) и канони (в.).
монашки постриг – обред којим се сведочи посвећење монашким заветима. Назив овог чина изведен је од момента у коме се врши постригавање (скидање) косе с главе, чиме се изражава удаљавање од мудровања и мисли које вуку свету и земљи. Постриг врха главе врши се крстообразно, а игуман или епископ тада говори: „Брат наш (или сестра наша) постригава власи главе своје у знак одрицања од света и свега што је у свету и у знак одречења од своје воље и свих телесних жеља у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Том приликом три пута се за новопостриженог монаха отпоји: „Господе, помилуј!“ Тада новопострижени сазнаје и своје ново, монашко име (в.).
монашко име – онај који ступа у монашки чин добија, при постригу, ново име, које се обично даје тако да почиње истим словом којим почиње и име дато му на крштењу. Монашка имена по азбучном реду изложена су на крају Великог требника, богослужбене књиге. Ново име се ономе ко ступа у монашки чин даје у знак савршеног одрицања од света и потпуног посвећења Богу.
Мордовка – припадница мордовског народа. Мордовци су угро-фински народ и представљају аутохтоно становништво Централне Русије. Деле се на више етничких заједница и у говору користе више дијалеката тзв. мордовске подгрупе, коју чине два језика – мокшански и ерзјански. Као Мордовци изјашњава се око 800.000 грађана Руске Федерације.
Мотовилов, Николај Александревич (1809-1879) – спахија из Симбирска, духовно чедо Светог Серафима Саровског, чији је запис подробног разговора са Светим Серафимом Саровским у његовој заоставштини пронашао С. А. Нилус и штампао га 1903. године. Разговор с Мотовиловим нарочито је важан због момената који говоре о виђењу и пребивању у нетварној светлости. По оцени протојереја Георгија Флоровског, аутора чувеног дела Путеви руског богословља (1937), преподобни Серафим у овом погледу подсећа на древне тајновидиоце, понајвише на преподобног Симеона Новог Богослова (949-1022).
мукотрпник (рус. страстотерпец) – светитељ који је мученички пострадао због непротивљења злу, а не због исповедања вере у Христа.
намесник – помоћник настојатеља (в.) у управи манастира, његов непосредни заменик. Посаветовавши се са сабраћом, настојатељ предлаже једнога од њих за ту дужност и одлуку прослеђује надлежном архијереју на потврду и благослов. Настојатељ је наредбодавац, а намесник рачунополагач у манастиру и благајник (али се благајна може поверити и другом сабрату). Настојатељ не може руковати благајном.
напрсни крст – крст на грудима, који се носи око врата, на позлаћеном ланцу. Напрсни крст у Руској православној цркви носи сваки свештеник, а у Српској само свештеник који има највиши свештенички чин – протојереј-ставрофор.
народни уметник (народный артист Российской Федерации) – највише звање које се, у складу са системом државних одличја, додељује појединцима за изузетан допринос развоју и очувању домаће културе и уметности. Титулу „народни уметник Републике“ први пут је увела совјетска влада 1919. године.
настојатељ манастира – заступник, непосредна управна и надзорна власт манастира и братства, чувар црквених и манастирских правила и извршилац наређења надлежних црквених власти. Настојатељ манастира може бити привремени и стални. И једног и другог поставља и разрешава епархијски архијереј. Дужности настојатеља су да извршава наредбе надлежног архијереја, води надзор над братством, да у свему живи по монашким правилима. У важнијим питањима манастирског живота, било духовне или материјалне природе, настојатељ се у духу љубави саветује са старијом и искуснијом сабраћом, поступајући у духу јеванђељских, канонских и светоотачких прописа.
настојатељ храма је лаик – в. старообредници.
Недеља Православља – прва недеља Великог поста, када се служи посебна служба установљена у Грчкој у IX веку, у знак сећања на победу Православне цркве над јересима, а посебно над иконоборачком јереси (јереси која је оспоравала свете иконе).
Немачко Гробље у Лефортову – настало је 1771. године за време епидемије куге коју су руски војници донели из Турске. После масовних немира (познатих као Кужна буна), царица је забранила да се покојници сахрањују у Москви и наредила да се гробља изместе из града. Тако се на десној обали реке Синичка (други назив – Лефортовски поток) појавило и ово гробље. Прозвано је немачким зато што је у почетку било предвиђено да се на њему сахрањују иноверци: лутерани и католици. Убрзо је гробље престало да буде иноверачко, па су овде, поред осталих, сахрањене и различите истакнуте личности. Историја Лефортова у блиској је вези с Немачком вароши, с којом се граничи на западу. У доба Петра I у Немачкој вароши живели су многи сарадници и пријатељи цара-реформатора: генерал Патрик Гордон, А. А. Винијус и др. На левој страни реке живели су војници пука под командом Швајцарца Франца Лефорта, најбољег пријатеља младог цара. Место је по имену пука почело да се зове Лефортовска војничка варош, а затим Лефортово. Дворац самога Лефорта налазио се у Немачкој вароши.
Нестерова, Наталија Васиљевна (рођ. 1950) – професор, редовни члан Међународне академије стваралаштва, почасни члан Академије културе, цењени иноватор у области образовања. Године 1990. отворила је Московски центар образовања Наталије Нестерове. Између 1992. и 2001. Нестерова је развила систем образовања различитих нивоа – предшколског, средњег, средњег стручног, високог и постдипломског – који је постао највећа приватна образовна установа. Универзитет Н. Нестерове студентима данас омогућава да стекну образовање из једне или више специјалности на чак 18 факултета.
Николајева Олесја, Олга Александровна (рођ. 1955) – песникиња, прозна списатељица, публицисткиња, члан Савеза писаца (од 1988), аутор песничких збирки, три књиге прозе и двеју књига филозофско-богословских есеја. Предаје креативно писање на Књижевном институту „А. М. Горки“. Супруг јој је свештеник Владимир Вигиљански (в.).
никоновци – тако старообредници (в.) називају припаднике Руске православне цркве, због њиховог прихватања реформи патријарха Никона (налазио се на челу Руске цркве од 1653. до 1666).
НКВД – в. органи безбедности.
обком – у СССР (в.) обласни комитет политичких организација – КПСС (в.) или Комсомола (в.). „Обкомовац“ је члан обласног комитета партије или Комсомола, односно чиновник у обласном комитету.
одговарајући на куцање и предвиђену молитву – у манастирима је обичај да се приликом куцања на врата нечије келије изговори молитвена формула „Молитвама Светих Отаца наших, Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас“, на шта монах из келије одговара „Амин!“ као знак да му се може обратити.
Окуџава, Булат Шалвович (1924-1997) – песник, композитор, прозни писац, класик руске књижевности XX века. Детињство је провео у Москви, на Арбату. У време Стаљинових репресалија отац му је ухапшен и стрељан, а мајка послата у логор па потом у прогонство. Као ученик деветог разреда Окуџава је као добровољац отишао на фронт, где је био послужилац на минобацачу, митраљезац, а после рањавања – радиста. Године 1945. радио је као металостругар у Тбилисију, десети разред завршио у вечерњој школи. Између 1946. и 1950. студирао је на Филолошком факултету Универзитета у Тбилисију, а по завршетку студија радио као наставник руског језика и књижевности у сеоској школи у околини Калуге, а затим и у самој Калуги, где је сарађивао у локалним новинама. У Калуги је изишла прва Окуџавина књига. Године 1956. преселио се у Москву, радио као уредник у издавачком предузећу „Молодаја гвардија“, водио рубрику поезије у Литературној Газети. Када је ступио у Савез писаца, 1962, потпуно се посветио стваралачком раду. Своју прву песму – „Избезумљен и тврдоглав…“ – Окуџава је написао још као студент, 1946, а у другој половини 50-их година настале су песме („Поноћни тролејбус“, „Вањка Морозов“, „Краљ“, „Довиђења, момци“, „Песма о Црном мачку“ и др.) које су одмах стекле велику популарност. Те песме аутор је изводио најпре у друштву пријатеља, затим јавно, а магнетофонски снимци кружили су по целој земљи. Окуџава )е један од твораца и признати патријарх жанра који је касније добио назив „ауторска песма“. Сам пак никад није прихватио принципијелну разлику између својих меличких и немеличких песама, поседовао је изражену литерарну (па чак и „литературоцентричну“) самосвест, те се у своме стваралаштву, како песничком тако и прозном, оријентисао ка духовно) традицији XIX в. Прво Окуџавино прозно дело била је приповест Здраво, ђаче!, објављена 1961. Као и многе Окуџавине песме, и она је у штампи осуђена због „пацифизма“, одсуства „херојског“ патоса. Независан грађански став и солидарност с колегама прогоњеним од власти донели су Окуџави репутацију „непоузданог“ писца. Иако по карактеру није био активни политички борац, Окуџава је у многим сво)им песмама убедљиво изразио осећања и мисли радикално расположене интелигенције. Настављајући традицију Ј. Н. Тињанова, у својој историјској прози (од краја 60-их година) стваралачки је осмислио конфликт слободног мислиоца с влашћу. За време „перестројке“ Окуџавину популарност пратила су и званична признања, он је активно учествовао у друштвеном животу, радио у Комисији за помиловања при председнику РФ. Додељена му је Државна награда СССР (1991), награда Букер (1994) за аутобиографски роман Укинуто позориште.
Оловјанишникови – позната породица привредника и индустријалаца у Царској Русији. Потиче из XVII в. и кроз више генерација даровитих мајстора и пословних људи, током XVIII в., развила је технологију ливења црквених звона. У другој четвртини XIX в. у фабрици Оловјанишникова изливена су звона за Санктпетербуршку Тројицку цркву (1834, 1.000 пудова), за дворске цркве у Петерхофу и Царском Селу, за звонике Петровског (1835) и Аврамовског (1845) манастира у Ростову, за цркве многобројних села у Јарославској губернији. Мајстор С. Д. Чаришников у овој је ливници 1856. излио познато звоно „Голодар“ за звоник ростовске Успенске цркве. У XIX в. звоноливачки посао проширен је на индустрију боја и лакова и текстилну индустрију, а на почетку XX в. више породичних предузећа прерасло је у гигантски холдинг – трговачко-индустријско друштво „Синови П. И. Оловјанишникова“. Део овог привредног друштва била је и позната фабрика црквених утвари у Москви (основана 1767; почетком XX века друга по величини, међу 23 московске фабрике сличног профила – одмах после фабрике друштва за производњу сребрних, златних и јувелирских производа „И. П. Хлебников и Ко.), која је сашила одежду за патријарха Тихона по његовом устоличењу 1918. Представници више нараштаја породице Оловјанишникова имали су снажан осећај за друштвену солидарност и хришћански каритативни рад.
Оптински манастир – манастир Ваведења Пресвете Богородице, основан у ХIII-ХIV веку. Ова светиња, у којој је скитски начин живота био организован 1821. године, када и почиње његова велика обнова, налази се на 5 километара од старог града Козељска, на обали реке Жиздре. Манастир је у XIX и почетком XX века био познат по својој традицији стараштва (в.). Зачетник оптинске традиције стараштва био је старац Леонид (у великој схими Лав, 1768-1841), након кога су се својим духовним руковођењем прославили преподобни Макарије (Иванов), јеросхимонах Амвросије Курганов, схиархимандрит Варсонуфије (Плихански) и други. Осим мноштва верника из свих сталежа руског друштва, овамо су притицали и најистакнутији представници руске културе: Николај Васиљевич Гогољ, који је и сам имао жељу да прими монашки постриг, Фјодор Михајлович Достојевски, филозоф Константин Николајевич Леонтјев – касније и сам постриженик ове обитељи, контроверзни Лав Николајевич Толстој.
органи безбедности – у Совјетском Савезу је, од оснивања до слома, служба унутрашње безбедности прошла кроз неколико етапа. У децембру 1917. Савет народних комесара (Совнарком, СНК) је, према замисли Ђержинског, створио Сверуску специјалну комисије за борбу с контрареволуцијом, шпекулацијом и саботажом (ВЧК, ,,чеку“), која је имала велика овлашћења. Од 1918. СНК „чеки“ даје заправо неограничена овлашћења: она по сопственоме нахођењу покреће истрагу, хапси, одмерава и извршава санкције. У марту 1920. овлашћења ВЧК ограничена су увођењем предистражних радњи. Године 1922. ВЧК је укинута, део њених функција пренет је на судске органе, а део на Државну политичку управу (ГПУ), која је деловала у саставу Народног комесаријата (министарства) унутрашњих послова (НКВД). Већ 1923. основана је Обједињена државна политичка управа (ОГПУ) при Совнаркому СССР, којој је дата непосредна управа над пограничним јединицама. Године 1934. укинута је ОГПУ и створена Главна управа државне безбедности (ГУГБ) у систему НКВД-а. Тридесетих година органима државне безбедности предата је управа над затворским установама и створен систем тзв. радно-поправних логора (ГУЛАГ – Главное управление исправительно-трудовых лагерей, трудовых поселений и мест заклгочений). Почетком 1941. из НКВД-а издвојене су безбедносне структуре и формирано ново министарство – Народни комесаријат за државну безбедност СССР (НКГБ). После почетка Другог светског рата министарства су опет спојена, па 1943. поново раздвојена. Године 1946. два народна комесаријата преименована су у министарства – МВД и МГБ. Марта 1954. створен је, на савезном и републичком нивоу, Комитет државне безбедности (КГБ), који је потрајао колико и СССР – до 1991. Све време државна безбедност бавила се првенствено обавештајним и контраобавештајним радом, борбом с економском саботажом и др., а исти органи остваривали су политику масовних репресија, организовали политичке процесе против „народних непријатеља“, водили истраге и фабриковали „случајеве“. Апарат је био веома гломазан и разуђен, а захваљујући стално подстицаној добровољној сарадњи грађана – практично свеприсутан.
остзејски – који се односи на балтичке земље, од нем. Ostsее (= Балтичко море). „Остзејске“ су биле балтичке губерније Руске империје: Естландска, Лифландска и Курландска, које одговарају данашњој Естонији и Летонији.
панакамилавка – камилавка (в.) с дужом покривком отпозади.
параман – четвороугаоно платно с представом крста, трске и копља, с врпцама пришивеним на угловима, које монах носи на раменима како би се сећао да су сви на своја плећа узели јарам и бреме Христово и ради обуздања и везивања свију похота и телесних жеља. Параман се монаху облачи за време пострига, с напоменом да се даје „за заруку анђелског образа“.
патерик (отачник) – зборник у који улазе краће поучне новеле из живота пустињака. Патерици су могли да буду и краћа житија подвижника из одређеног краја (Сиријски, Палестински, Египатски патерик итд.). Основне теме које се обрађују у патерицима јесу вера и љубав, молитва и пост, смирење, борба са страстима, мукотрпни пут духовног уздизања. Најпознатији патерици су: Синајски („Луг духовни“), Азбучни, Египатски патерик („Лавсаик“ епископа Паладија), Јерусалимски патерик итд. Од оригиналних руских патерика најзначајнији су Кијево-Печорски, Соловецки, Патерик Тројице-Сергијеве лавре.
патријарх Пимен – световно име Сергеј Михајлович Извеков (1919-1990); патријарх московски и све Русије од 1971. до упокојења.
пењу се на стубове – в. столпништво.
Пересвет и Осљабја – јунаци Куликовске битке (1380). Александар Пересвет (?-1380), бронски бојар, монах Тројице-Сергијевог манастира, и његов брат, љубецки бојар Андреј (Адријан, Родион – тачно име није му познато), по надимку Осљабја, пре замонашења били су „знани ратници у биткама, који су одбили многе нападе“. Према легенди, на молбу великог кнеза Димитрија Ивановича, преподобни Сергије Радоњешки предао је браћу-монахе предводнику руске војске пред одлучујућу битку с Татарима, предсказавши притом победу руског оружја. За почетак Куликовске битке (8. септембар 1380) обично се сматра Пересветов мегдан с татарским јунаком Темирмурзом (Челубејом). У Сказанију о Мамајевом разбојишту и Никоновском летопису (XVI в.) дат је опис тога мегдана. Противници су били на коњима. На Пересветовој глави била је кацига одозго прекривена монашком кукуљицом, која му је покривала главу, рамена, груди и леђа и која је сва била прекривена крстовима (ту одежду Пересвет је добио од Сергија Радоњешког). Супарници су се, према речима Сказанија, „снажно ударили копљима, само што се земља не провали под њима, срушише се обојица с коња на земљу и испустише душе“. Пересветов брат Андреј Осљабја такође се јуначки борио на Куликовом пољу, био је рањен, али је преживео.
Пљушкин – лик из поеме Н. В. Гогоља (1809-1852) Мртве душе (1842), оличење тврдичлука.
подела која је чекала Руску цркву – в. раскол обновљенски, раскол украјински.
покрет обновљенства – као својеврсни „црквени бољшевизам“, обновљенство је настало непосредно после Октобарске револуције и осуђено већ на Помесном сабору 1917-1918. године. Овај покрет формиран је деловањем нижих клирика, али и појединих архијереја који су, уживајући подршку нове, совјетске власти (в. раскол обновљенски), тежили стварању алтернативних органа црквене управе (тако је, на пример, у Пензи формирана тзв. Народна црква, на чијем се челу нашао архиепископ Владимир Путјата, касније рашчињен, а формиран је и низ других локалних парацрквених организација, које ће се с временом објединити). Године 1922, после хапшења патријарха Тихона, ова фракција (тзв. Жива црква) бива легализована. У раздобљу док патријарх није био ослобођен, припадници поменуте парацрквене организације занимали су се искључиво питањима везаним за борбу за власт и проблематиком жењеног епископата, допуштања другог брака свештеницима и сл. Ослобођење патријарха и масовно иступање народа из редова Живе цркве, које је одмах затим уследило, приморали су лидере ове фракције да оправдање за властито постојање траже изван сфере политике, инсистирајући у својој делатности на, наводно, реформи богослужења. У складу с пројектима литургијске обнове, изношеним током припрема и за време одржавања Помесног сабора Руске Цркве 1917-1918. године, покрет је добио назив обновљенци.
Поленов, Василије Дмитријевич (1844-1927) – руски сликар. Његов се сликарски дар најприродније испољавао у лирским „пејзажима расположења“ у духу А. К. Саврасова. Такви су Московско двориште (1878), Бакин врт (1878), Зарасли рибњак (1879; све слике чувају се у Третјаковској галерији). Учествовао је, као добровољац, у српско-црногорско-турском рату 1877-1878, створио мноштво баталистичких и етнографских скица и студија. Био је члан Друштва передвижника. Поленов је умро у својој вили-музеју Борок у близини Тарусе, на реци Оки. Породица Поленова уз велике је напоре успела да сачува вилу у првобитном облику тако што ју је претворила у музеј и културни центар (од 1931. – Поленово).
поменик – свеска или укоричена књига која постоји у свакој цркви или манастиру и служи да се на проскомидији (припремном делу литургије) молитвено помињу живи или умрли ктитори, задужбинари, приложници и сви они чија су имена унета у ове спискове. Поменике могу свештенику давати сви чланови Цркве, ради помињања на проскомидији, на поменима за упокојене и тако даље.
Помесни сабор – највише законодавно тело Руске православне цркве, које одлучује о најважнијим питањима ове помесне Цркве; обавља, између осталог, канонизацију нових светитеља, бира патријарха и обавља друге послове од посебног значаја. Сабор сачињавају, поред свих архијереја, још и представници клира (свештена лица мирског и монашког реда) и верујућег народа.
Помесни сабор 1917-1918. године – Овај сабор, за који су припреме почеле још 1907. године, отворен је у Москви на празник Успења Пресвете Богородице, 15(28). августа 1917. године. У раду Сабора учествовала су 564 члана. Почасни председавајући Сабора био је митрополит кијевски Владимир (Богојављенски), а председавајући – митрополит московски Тихон (Белавин). Најважнија одлука Сабора јесте одлука о васпостављању институције патријарха у Руској православној цркви.
послушање – задужење које има сваки монах у манастиру. У манастиру се свако прихвата рада према својим моћима и способностима. Постоје стална и привремена послушања. Најчешћа стална послушања јесу: послушање келара (манастирског економа), кувара, обућара, кројача, вратара, болничара, кандилара, баштована, виноградара, гостопримца, пекара, покућара, канонарха, таксијарха (надзорника поретка) и тако даље. Привремена послушања односе се на борављење у храму и вршење богослужбеног поретка, на обављање најразличитијих послова на манастирској економији, опхођење с посетиоцима обитељи и манастирским аргатима (најамним радницима) и тако даље. Оглушење о обављање послушања повлачи за собом одређене казне – епитимије.
презвитер – свештеник.
Прековолшки скитови – северноруске прековолшке заједнице монаха које су се одликовале најстрожим чувањем чистоте завета Светог Сергија Радоњешког – смирене кротости, нестицања, љубави, осамљивања, предавања богомислију и молитви. Формирали су се у XV веку, а у полемици са следбеницима преподобног Јосифа Волоцког (в.) изградили су посебан стил духовног живота с одговарајућим друштвеним импликацијама. Тако, прековолшки старци у свему полазе од љубави, а јосифљани од страха Божјег; први су склони свепраштању, други – строгости према грешницима; прве одликује слобода у устројству монашког живљења, друге – строга дисциплина. Прековолшки старци основну пажњу посвећују созерцању и умној молитви, а јосифљани спољашњој лепоти, величанствености и свечаности обреда. Напокон, прековолшки старци напајају се традицијама Истока, док су јосифљани везани за националну традицију и у свом делању пројављују „верски национализам“. Прековолшки старци били су потпуно независни од световне власти, док су јосифљани активно сарађивали с њоме, ставили се у службу јачања самодржавља. Најзначајнији представник и духовни вођа прековолшких скићана био је преподобни Нил Сорски (упокојио се 1508. године), аутор Предања о скитском животу.
преподобни Исак Сирин – велики сиријски подвижник из VIII века, аутор бројних подвижничких списа превођених на латински, грчки, арапски, црквенословенски и друге језике; ти списи су извршили значајан утицај на формирање монашке духовности, аскетике и догматике.
преподобни Јосиф Волоцки – предводник јужноруске струје у развоју монашког идеала од ХV века па надаље. Живео 1439-1515, канонизован већ крајем XVI века. Аутор је више посланица и значајног монашког типика (Духовнаја Грамота); истакао се ангажманом на национално-државном плану, доста је лично допринео порасту самосвести московског кнеза. У црквеним пословима имао је одлучујућу реч и управо због његовог ауторитета на Сабору 1503. године победила је идеја „стјажатељства“, односно неприкосновености манастирских поседа, иако је самодржац Иван Трећи интимно више ценио преподобног Нила Сорског и његову концепцију „нестјажатељства“ (нестицања). Јосифове погледе дефинитивно ће учврстити митрополит Данило, и сам ученик преподобног Јосифа и један од игумана Волоцког манастира. Овај манастир постаће расадник епископа, чиме Јосифова струја у Руској цркви постаје доминантна.
преподобни Серафим Саровски – рођен је 19. јула 1753. године у граду Курску, родном месту утемељитеља руског монаштва преподобног Теодосија Печерског, од оца Исидора Мошњина, који се бавио предузимачким пословима. На крштењу је добио име Прохор. Још од младости осетио је снажан порив ка монашком животу. У Саровску обитељ пристигао је 1778. године и ту остао до смрти. Најпре је био искушеник (в.), затим јерођакон (в.), од 1793. јеромонах (в.), а 16 година после доласка у Саровску обитељ старац Серафим кренуо је у пустињу – на једно високо брдо у густој боровој шуми на обали реке Саровке, пет-шест километара од манастира. Овде је испуњавао молитвено правило, а после извесног времена саставио је и своје правило, познато под именом Келијно правило оца Серафима. У једном моменту предузео је невероватан подвиг – да хиљаду дана и хиљаду ноћи проведе у непрестаном молитвеном подвигу, и у томе је и истрајао. По изласку из затворништва подухватио се духовног руковођења монаха и мирјана. Дешавало се да у недељне и празничне дане Старац прими и по пет хиљада људи. Преподобни Серафим био је начитан у делима Светих Отаца. Учио је да истински циљ живота хришћанина представља стицање Светога Духа Божјег. По његовој блаженој кончини објављене су његове духовне поуке мирјанима и монасима у 43 поглавља, међу којима преовладавају она о стицању врлина. За реконструисање његовог богословља нарочито је битан разговор с Мотовиловом (в.).
преподобни Симеон Нови Богослов – истакнути духовни писац родом из Галате, образован у Константинопољу, аутор Слова о вери, Слова о три начина молитве, Делатних богословских поглавља и других списа. Упокојио се 1032.
„прес-комора“ (пресс-хата) – затворска просторија у којој одабрани затвореници, по налогу затворске управе, муче новајлију до изнемоглости, а понекад и до смрти, изнуђујући од њега признање или информације.
причешће – централна и најважнија Света тајна у животу Цркве и сваког њеног члана као појединца. У њој хришћанин под видом хлеба и вина прима истинско Тело и Крв Самога Господа Христа, тајанствено се сједињује с Њим и постаје учесник вечног живота.
прозорљивост – дар Светога Духа, харизма која својим носиоцима омогућава виђење будућности, продирање у срца људи, њихово тешење и утврђивање у вери на основу тих благодатних прозрења, односно разобличавање нечасних људи. Дар прозорљивости даје се само подвижницима узвишеног духовног и моралног живота.
Пролог – поучни зборник чији прототип представљају грчки зборници кратких житија, распоређених према данима празника одређених Светих и током читаве године, из месеца у месец. Штива из Пролога по садржају обухватају кратка житија Светих, поуке и разна душекорисна казивања, укључујући и стихове.
просфора – хлеб који се користи за савршавање Евхаристије (в.). На горњем делу просфоре отискује се печат који изображава четворокраки крст са словима ИС ХС НИ КА (Исус Христос побеђује). Просфора се прави искључиво од пшеничног брашна, са чистом водом, без уља или јаја, од квасног а не бесквасног теста.
Псалтир – књига Старог завета која се, у преводу седамдесеторице тумача (Септуагинта), у хришћанском богослужењу користи од самог почетка. Састоји се од 150 псалама и једног додатка с девет библијских песама. Псалми су подељени на 60 антифона, који су приближно исте дужине. Три антифона сачињавају једну катизму, што значи да се Псалтир дели на укупно 20 катизми, у које спадају и псалми који се употребљавају свакодневно, приликом богослужења дневног круга. Двадесет катизми (в.) прочита се једном недељно, односно по три сваког дана, две на јутрењу и једна на вечерњу. Током Велике Четрдесетнице цео Псалтир прочита се два пута недељно. Псалми се, сем континуираног појања, поју и по избору на разним богослужењима, аналогно теми богослужења и псалама, или као прокимени, алилујарији, причастени итд.
Псковско-Печорски манастир – манастир који се налази у граду Печори у Псковском округу, на северозападу Русије. Не зна се тачно када је саграђен, али је сигурно да се 1470. године овде подвизавао свештеник Јован, који је примио монашки постриг с именом Јона. Године 1473. преподобни Јона саградио је Пештерни храм у част Успења Пресвете Богородице. Од 1558. до 1565. обитељ је била ограђена високим каменим зидом. Поред Успењског, у манастиру постоји још шест храмова: Благовештенски (1541), Покровски (1559), Светог Николаја Чудотворца (1565), Храм праведног Лазара (1792), Храм Светог архистратига Михаила (1812) и Храм Сретења Господњег (1870). Међу најпоштованијим реликвијама које се чувају у овом манастиру треба споменути икону Успења Пресвете Богородице, чудотворну Владимирску икону Мајке Божје, древну икону преподобног Корнилија Псковско-Печорског и његове свете мошти, мошти псковскопечорских угодника – преподобног Марка Отшелника, преподобног Јоне и монахиње Васе. Манастир није прекидао своју делатност ни у време атеистичког совјетског режима.
путир – чаша у којој се на литургији узноси и освећује вино помешано с водом, које се претвара у свету Крв Христову. Израђује се од злата или сребра. Указује на чашу у којој је Господ Исус Христос ученицима дао Своју божанску крв на Тајној вечери, као и на чашу страдања Спаситељевих на крсту.
рајком – у СССР (в.) рејонски комитет политичких организација – КПСС (в.) или Комсомола (в.). „Рајкомовац“ је члан обласног комитета партије или Комсомола, односно чиновник у рејонском комитету.
раскол обновљенски – у револуционарној епоси је унутар саме Цркве, међу свештенством и верницима, дошло до својеврсног раслојавања и до захтева за „револуцију у Цркви“, радикално и свестрано „обнављање“ и „осавремењивање“ црквеног живота. На водећу улогу у Цркви претендовала је група која се формирала у Петрограду 7. марта 1917, под називом Сверуски савез демократског православног свештенства и лаика. Ову групу подржавала је Привремена влада. Филијале овога Савеза, на чијем челу се налазио свештеник А. И. Веденски, отворене су у Москви, Кијеву, Харкову, Одеси, Новгороду и другим градовима. Иако су биле релативно малобројне, ове групе наметале су верницима своја гледишта, а користила су и све привилегије које су проистицале из сарадње с државним властима (в. покрет обновљенства). Дана 15. маја 1922. године делегација овог покрета издејствовала је званични пријем код А. И. Калињина, председника Совјетске владе, да би затим званичним писмом обновљенци известили председника Владе о стварању Највише црквене управе, која је „од 15. маја прихватила вођење црквених дела у Русији“. На тај начин извршен је црквени преврат. Дана 29. маја обновљенци су сазвали у Москви оснивачку скупштину фракције под називом Жива црква, чије су се основне поставке односиле на реформе црквеног устројства, па чак и на доктрине Цркве. Међутим, суштина овог покрета пре се може окарактерисати као презвитеријански раскол протестантског рационалистичког усмерења, као што су неки црквени историчари и показали.
раскол украјински – још од 1917. године украјински сепаратисти приступали су кампањи за одвајање православне пастве Украјине од пуноће Руске православне цркве. И поред настојања патријарха Тихона да очува канонско јединство Руске православне цркве, националисти су, уз помоћ совјетске власти, успели да начине прве кораке на одвајању од Руске православне цркве. Дана 1(14). октобра 1921. године Свеукрајинска православна црквена рада сазвала је Свеукрајински сабор представника клира и лаика, под председавањем В. Чеховског, на коме је самовољно и супротно канонима проглашена аутокефалија Украјинске православне цркве. Пошто у овом сабрању није учествовао нико од епископа, аутокефалисти су морали да оформе своју црквену јерархију. Већ 10(23). октобра 1921. организована је лажна хиротонија протојереја Василија Липковског, који је имао забрану свештенослужења и који је неканонски и нелегитимно добио чин митрополита кијевског и све Украјине. Сутрадан је сам Василије неканонски хиротонисао кијевског клирика Нестора Шарановског, а затим су били рукоположени и. Теодорович, А. Јерешченко, С. Орлик и други. Тако се за само недељу дана појавила читава јерархија лажних епископа који су, по имену оснивача раскола, названи „липковцима“, док их је народ називао „самосвјати“. У таквој атмосфери појавили су се и нови претенденти за поглаваре самозване аутокефалне Украјинске православне цркве. Тако је већ 1922. године у Украјини проглашена друга самовољна аутокефалија, на челу с некадашњим архиепископом подољским и брацлавским Пименом Пеговим, да би у јесен 1924. Теофил Булдовски, некадашњи епископ лубенски, у расколу самозвани митрополит харковски, прогласио трећу аутокефалну Украјинску цркву. Данас на територији Украјине делују и канонска и самопроглашена Украјинска православна црква.
расофорна монахиња – монахиња која је примила први степен монаштва. Обучена је у подрасник, појас и расу, а на глави носи камилавку (в.) или апостолник (в.). Расофорна монахиња која се истакла марљивошћу у монашком животу може после 40 година живота примити малу схиму, а после 50 година велику схиму (в.).
регент – диригент црквеног хора, лице с богословским и музичким образовањем.
ризничар – монах који се стара о манастирској ризници: чува кључеве од ње, одређује у које ће се одежде облачити свештенослужитељи и др.
рипиде – богослужбени предмет у виду круга на подужем дрвету, којима се маше над Светим даровима. Рипиде представљају невидљиво облетање анђелских чинова, херувима и серафима, око Светих дарова.
Рогошкин, Александар Владимирович (рођ. 1949) – филмски редитељ. Године 1972. завршио је Историјски факултет Лењинградског државног универзитета. Студирао је и на Уметничко-графичком факултету Лењинградске педагошке високе школе „Херцен“. Радио је као сликар на Лењинградској телевизији, сценограф у филмском студију „Ленфилм“. Године 1981. завршио је режију на ВГИК-у (в.) у класи С. Герасимова. Народни уметник РФ (2004).
Родзјанко, Вдадимир Александрович (1915, имање Отрада, Полтавска губернија – 1999, Вашингтон), свештеник, касније: епископ Василије. Потиче из племићке породице, унук последњег председника царске Државне думе. Завршио је Богословски факултет у Београду (1937), наставник веронауке у српским школама у Новом Саду (1939-1941), а током рата замењивао је оболелог оца Сергија и био последњи руски парох Руске цркве у Новом Саду. После рата био је парох у бачким селима Станишић и Српски Милетић (крстио је будућег епископа бачког, њег. преосв. Иринеја Буловића). За ревносно обављање пастирских дужности при Српској цркви („нелегалну религиозну пропаганду“), комунистичке власти су га 1949. ухапсиле и осудиле на осам година затвора. На интервенцију англиканског архиепископа кентенберијског, 1951. је пуштен из Сремске Митровице и протеран у Француску, одакле је дошао у Енглеску, где је постављен за пароха храма Српског патријархата у Лондону (1951-1979). Истовремено је био уредник и проповедник руских религиозних емисија на Би-Би-Сију (1955-1978), популарних у целом свету и СССР. Као удовац, замонашио се и 1979. отишао у САД, где је постављен за епископа Аутокефалне православне цркве у Америци. (А. Арсењев, Крај других обала: Руска парцела Успенског гробља у Новом Саду, 2009)
Руска загранична црква – црква која је настала и оформила се после бурних догађаја: Револуције 1917. и грађанског рата. Неколико милиона православних Руса (претпоставља се, између два и десет) било је принуђено да напусти своју земљу. Нашавши се расејани широм света, они су били приморани да се и црквено организују, пошто везе с матичном Црквом – која се у условима атеистичког и тоталитарног режима нашла под силним и нескривеним ударом уништења и физичке ликвидације – није било могуће одржати. Први сабор избеглих Руса у циљу црквеног организовања одржан је у мају 1919. на Кавказу. На челу руског свештенства у егзилу одлуком овог сабора нашао се митрополит кијевски и галицки Антоније Храповицки. Истовремено је архиепископ Евлогије Георгијевски постављен за управитеља Руске цркве у западној Европи. Први велики црквени сабор Руса у егзилу одржан је у Сремским Карловцима 21(8). новембра 1921. Рад Сабора благословио је сам патријарх московски Тихон Белавин. Седиште Руске православне заграничне цркве између два светска рата налазило се у Карловцима. Митрополита Антонија, као њеног поглавара, наследио је 1936. митрополит Анастасије Грибановски. По завршетку Другог светског рата седиште РПЗЦ је до 1948. било у Минхену, а потом у Њујорку. По подацима за 1999. годину, ова организација, на чијем челу се налазе митрополит, као поглавар, три архиепископа и епископи, имала је око 150.000 верника, 14 епархија са 333 парохије. РПЗЦ дуго времена стајала је у опозицији према Московској патријаршији, оптужујући је за неприродну сарадњу с државном влашћу и за екуменизам. С друштвеним променама у Русији створени су повољни услови за отпочињање преговора о успостављању канонског и евхаристијског општења између двеју Цркава. Успостављање заједништва постигнуто је на Спасовдан, 17. маја 2007. године, а Акт о канонском јединству потписали су, у присуству председника Руске Федерације Владимира Путина, патријарх Алексије Други и митрополит Лавр.
Руски музеј (Государственный Русский музей) у Санкт Петербургу – уз Третјаковску галерију у Москви, највећи музеј руске уметности. Основан је 1895. а отворен 1898. Службени назив до 1917. гласио је: Руски музеј императора Александра III. Фондови Руског музеја обухватају колекције руског и совјетског сликарства, он поседује најбогатију колекцију скулптуре у Русији, једну од најбољих колекција гравира и цртежа руских и совјетских уметника, изузетно занимљиву колекцију предмета примењене и народне уметности. Данас музеј обухвата комплекс зграда од којих је главна бивши Михајловски дворац и зграда уз њега, коју је изградио К. И. Роси. У овим зградама смештена је стална изложба руске уметности пре Револуције.
сарафан – горњи хаљетак руских сељанки, без рукава, с пораменицама; сеже до испод колена, а има велики изрез (деколте) око врата. Старообредници својим верницама прописују да на службе долазе у сарафанима и с марамом, а мушкарци на службе долазе у кафтанима (старинским дужим капутима, обично од чоје).
Саровски манастир – манастир који се налази у Тамбовском округу, основан у XVII веку на месту татарског града Саракле. Прва црква овде је изграђена 1706. године. Познат је по строгости аскетског живота монаха, а посебно по подвизима отшелника Марка и преподобног Серафима Саровског.
Сбербанк – руска комерцијална банка, једна од највећих у Русији и Источној Европи. Пун назив гласи: Отворено акционарско друштво „Сбербанк Русије“.
Света литургија – централно богослужење Православне цркве. Сва остала служења имају припремни карактер за њу. На њој се приноси бескрвна жртва – хлеб и вино, који се у Светој тајни Евхаристије претварају у Тело и Крв Христову, којом се свештенство и верници причешћују.
Свети Јован Златоусти – архиепископ константинопољски (347-407), знаменити богослов, аутор низа омилија, тумачења књига из Светог писма и других богословских списа, укључујући и оне из области аскетике. Скратио је чин Литургије Светог Василија Великог, и ова њена варијанта назива се Златоустовом литургијом.
Свети Тихон Задонски – епископ вороњешки и велецски, чудотворац, најзаслужнија личност руског монашког и духовног препорода XVIII века. Рођен је 1724. године у породици сиромашног сеоског црквењака (световно име било му је Тимотеј Соколовски). У узрасту од 34 године примио је монашки постриг с именом Тихон. Већ након неколико месеци рукоположен је за јеромонаха и постављен за префекта (инспектора) Духовне семинарије (богословије); касније постаје архимандрит, настојатељ Желтиковог манастира и ректор Духовне семинарије у граду Тверу. Године 1761. архимандрит Тихон хиротонисан је за епископа и постављен за викара Новгородске епархије. Већ 3. фебруара 1763. године владика Тихон постаје архијереј упражњене Вороњешке епархије, у то доба веома сиромашне и ослабљене утицајем раскола, с једне, и сујеверја и порока међу народом, с друге стране. Наредне четири и по године провео је на катедри епархијског архијереја у Вороњежу, да би 1767. године, на властиту молбу, напустио катедру. После тога живот проводи у аскетском подвигу и унутарњем делању (молитви и богомислију), те у писању богословске литературе. Главна дела су му: О истинском хришћанству (1770-1771), два зборника писама – Писма пријатељима и Писма келијска (1772-1775), састављена у облику одговора на питања која су му упућивана, зборници Духовно благо сабрано од света и О дужностима хришћанским (1784). Забележио је и бројне поуке монасима, проповеди и посланице.
Светла седмица – прва недеља после Пасхе (Васкрсења Христовог).
Северна Тиваида – назив за манастире које су ученици преподобног Сергија Радоњешког (1314-1392) основали на Волги (у Вологодској и Костромској области – у Комељској шуми, на Белом језеру, на Кубенском језеру) и у Северној Русији.
Символ вере – текст који се изговара у многим богослужбеним чиновима. Садашњи Символ вере прецизиран је и писмено фиксиран на прва два васељенска сабора – Никејском (325) и Цариградском (381), сазваном против Аријеве и Македонијеве јереси, како би чланови Цркве имали јасно одређење своје доктрине у односу на лажне учитеље. Изговарање Символа вере представља услов крштења, а због његове велике важности неизоставни је део Свете литургије и других богослужења.
скит – један од три основна облика монашког живота. Током историје монаштва развили су се отшелништво – анахоретско живљење и подвизавање у самоћи (утемељитељ овог облика монашког живота је преподобни Антоније Велики), општежиће (киновија) – живљење и подвизавање већег броја монаха заједно (утемељитељ овог облика монашког живота је преподобни Пахомије Велики, + 347) и скитски живот, који подразумева да монах живи с два-три брата, при чему су храна, одећа и рад заједнички. Време се у скиту проводи у молитви, богомислију, рукодељу, а типик (в.) је строжи него у великим манастирима. Овај последњи облик подвизавања, као средину између прва два, многи Свети Оци називају „царским путем“. У Русији је скитски живот утемељио преподобни Нил Сорски.
Скобцева, Ирина Константиновна – супруга С. Ф. Бондарчука (в.).
Служебник – књига одређена за презвитера и ђакона, по којој се служе црквене службе – вечерње, јутрење и литургија. Осим основног дела, Служебник има и своје допуне, у којима су чинови и молитве, које се неки пут савршавају заједно са службама дневног круга (чин благосиљања кољива, молитве пре и после причешћа и др.).
созерцање – контемплација, виђење, умно гледање, посматрање, једна од степеница познања и духовног узрастања смештена између практиковања врлина или бестрашћа и непосредног гледања Бога или непосредног сједињења с Њим. По Светом Петру Дамаскину, созерцање је у свему пратиља молитве: „Ум који се моли без созерцања је попут птице без крила, која није у стању да се узнесе према Богу са осећањима ума стављеним у покрет те да се потпуно одвоји од свега земаљског и приближи се небеском са свом јачином душе.“ По Светом Максиму Исповеднику, созерцање очишћује ум.
Соловецки манастир – ставропигијални манастир (манастир под непосредном јурисдикцијом патријарха) који се налази у Архангелској области, на југозападној обали Соловецког острва. Први насељеници Соловецког острва били су монаси Кирило-белојезерског манастира Герман и Саватије, који су овамо доспели 1429. и који су на овом месту саградили омању цркву. Изградња манастирског здања од камена отпочела је 1558. године. Манастир је представљао значајни стратешки пут за одбрану северног приморја. Такође је био познат као место прогона значајних личности попут знаменитог саветника Ивана Грозног свештеника Силвестра, познатог келара Тројице-Сергијеве лавре Аврамија Палацина и других. Ови прогони прекинути су тек 90-их година XIX века. У доба стаљинистичког терора манастир је поново постао познат као место прогонства. Између осталих, овде је био заточен и знаменити теолог и филозоф отац Павле Флоренски (године 1882-1937).
Соловки – в. Соловецки манастир.
Сретењски манастир – мушки манастир који се налази у центру Москве, у Сретењској улици, основан 1395. године. Саборни храм посвећен Владимирској икони Мајке Божје саграђен је 1679. У манастиру се чувао део моштију преподобне Марије Египћанке и један изузетно вредан крст изрезбарен у дрвету.
СССР, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Совјетски Савез – савезна држава, створена 1922. на територијама Руске империје после Револуције 1917. и грађанског рата 1918-1921. Ова држава постојала је до 1991. СССР је био на првом месту у свету по територији (готово 1/6 укупног насељеног копна) и трећем по броју становника. Држава је створена 30. децембра 1922. као резултат уједињења држава насталих током револуције: Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР), Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике (УССР), Белоруске Совјетске Социјалистичке Републике (БССР) и Закавкаске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (ЗСФСР). Током 1990-1991. ова се држава распала: савезне републике, једна за другом, прогласиле су свој суверенитет, а од септембра 1991 – своје иступање из савезне државе; 8. децембра 1991. шефови држава Русије, Украјине и Белорусије објавили су престанак постојања СССР, а 21. децембра 1991, на самиту у Алма Ати, лидери 11 (од некадашњих 15) некадашњих чланица потписали су протокол о стварању Заједнице Независних Држава. Органи СССР коначно су прекинули своје постојање са оставком председника савезне државе Михаила Горбачова – 25. децембра 1991.
старац – духовни руководитељ, ава, грчки геронда, искусан монах коме се мирјани и монаси поверавају ради духовног руковођења (в. стараштво), По речима Светог Василија Великог, старац треба да непогрешиво иде испред духовног чеда начином живота, да уме добро руководити оне који иду ка Богу, да буде украшен врлинама, да сопственим делима својим посведочује своју љубав према Богу, да буде добар познавалац Светога писма, не расејан, не среброљубив, не растрган многим бригама, побожно тих, богољубив, сиромаштвољубив, не гневљив, не злопамтив, силан у назидавању (поучавању) оних који се зближавају с њим, не сујетан, не надмен, не ласкав – једном речју, то је човек који ништа не претпоставља Богу. У руској духовности најпознатији старци били су: преподобни Антоније и Теодосије Печерски, преподобни Сергије Радоњешки, преподобни Нил Сорски, светитељ Димитрије Ростовски, Свети Тихон Задонски, старац Пајсије Величковски, преподобни Серафим Саровски, Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Теофан Затворник, те старци из Оптинског манастира – преподобни Амвросије, Макарије, Леонид (Лав), Варсонуфије и други. Служба духовног руковођења поверавана је и женама – подвижницама које су прошле пут аскезе, које за собом имају аскетску праксу, односно дело подвижничког узрастања, стицања врлина – пре свега молитвености, послушања, расуђивања и смирења. Служба духовних матера, старица, позната је још у древном подвижништву. О овоме сведочи Материк, спис Аве Исаије упућен свечасној монахињи Исидори, настао око 1200. године, који представља зборник мудрих поука великих старица – преподобне Теодоре, Саре, Синклитикије, Меланије, Пелагије, Матроне – упућених безмолвницама и монахињама у општежићу. Међу руским старицама остале су забележене подвижнице Доситеја из московског Новоспаског манастира, игуманија манастира Успења Пресвете Богородице на старој Ладоги Евпраксија, игуманија Теофанија, утемељитељка Новодевичког манастира у Петрограду, игуманија манастира Воздвижења Часног крста у Бјелову Павлина, схимонахиња Платонида из Ставропоља, Старица Дарија, утемељитељка манастира Светог Јована у Сезењеву и схиигуманија истог манастира Јефтимија, монахиња Магдалина и затворница Меланија из Јелецког манастира, игуманија Уст-Медведицка Арсенија, игуманија Тајсија из манастира Светог Јована Претече у Леушину и друге.
стараштво – служење духовног очинства у Цркви. Значај духовног руковођења ради напредовања у врлинском животу, а нарочито у монашком подвизавању, потврђују сви Свети Оци подвижници (особито преподобни Јован Касијан Римљанин, Свети Јован Лествичник, Свети Василије Велики и други). Имајући у виду важност духовног узора, саветовања и руковођења за монашко узрастање у врлини, Црква је установила посебна правила и дужности за оне који управљају монашким братствима. Тако, Свети Василије Велики у свом монашком типику прописује да је „настојатељ обавезан братији да бдије над њиховим душама и да се брине о спасењу свакога од њих као онај који је дужан да за њих да одговор. Његово старање о братији распростире се дотле да он своју бригу о њима показује све до смрти, не само по Божјем закону љубави заједничком за све него и по посебном закону онога који је рекао: Готови смо били дати вам не само Јеванђеље Божје него и душе наше. Од монаха и свакоме ко се преда духовном руковођењу захтева се да буде покоран учитељу као апостоли Спаситељу“ (Свети Василије Велики, Правила укратко изложена кроз питања и одговоре, 98). Такав однос према старцу захтевају и други састављачи најстаријих монашких устава. Тако преподобни ава Исаија Египатски налаже: „Не скривајте никакве помисли које вас збуњују, ни жалости, ни жеље, ни осуђивање ближњих, него их све откривајте своме ави, с вером прихватајући оно што од њега чујете.“ Теодор Студит, оснивач Студитског манастира у Константинопољу, казује: „Истински послушник који увек, не само у неко одређено време, поступа по закону послушања, увек се подвизава на исти начин, тако што не поступа по својој вољи него се у своме делању управља по ономе што одреди руководитељ, што је најузвишеније од свих ревносно учињених дела.“ Препоруке о духовном руковођењу братије и о савршеном послушању духовном оцу и игуману налазимо и у руским монашким уставима, попут Устава Варлама Хутинског, Кирила Белојезерског, Ефросима Псковског, Јосифа Волоцког, Корнилија Комељског, Нила Сорског.
старообредничке бројанице (рус. лестовка) – бројанице од коже са 109 или 150 чворића, које симболизују лествицу духовног усхођења (в. Лествица) и идеал непрестане молитве (в. Исусова молитва). Омогућавају вођење рачуна о броју изговорених молитава (сваки старообредник дужан је да дневно пређе 7 пуних бројаница) и метанија (в. велика метанија).
Староправославна црква (рус. Древлеправославная церковь) – неканонска организација руских старообредника (старовераца), која данас у свом саставу има око 60 парохија у Русији и земљама из региона и 4 парохије у Румунији. Старообредници су руски свештеници и лаици предвођени протопопом Авакумом Петровичем Кондратјевим, који су одбили да прихвате реформе патријарха Никона (1652-1665). Касније се међу њима формирало више различитих црквених организација и праваца (основна подела је на поповце и беспоповце). Поузданих статистичких података о њиховој бројности данас нема; средином XIX в. број старовераца достизао је између 8,5 и 9,5 милиона, што је износило 10% укупног становништва Русије или 1/6 њеног православног становништва, да би се крајем XIX в. њихов број, по подацима Синода РПЦ, попео на 13 милиона. У погледу социјалног састава, староверце су сачињавали углавном трговци, ситни индустријалци, занатлије, козаци (посебан војнички сталеж) и сељаци. Основне тачке размимоилажења старовераца са званичном Црквом биле су: форма слагања прстију код крсног знамења, текст Символа вере (в.) никео-цариградског, писање имена Исус, начин крштавања (обливањем или погружавањем), изглед крста, сугуба и трократна алилуја, стилови у иконописању и црквеној музици итд.
стихар – богослужбена одежда епископа, свештеника, ђакона, обично беле боје; покрива цело тело од врата до доле.
столпништво – подвиг који се састојао у стајању на стубу. Појавио се нешто пре IV века на хришћанском Истоку. Подвижници који су на себе узимали овај подвиг називали су се столпницима. Међу њима најпознатији су Симеон Столпник, Симеон Дивногорац, Алимпије Столпник, а у Русији преподобни Никита Перејаславски и преподобни Сава Вишерски.
Страдална (Велика) недеља – последња недеља Великог поста, која је посвећена спомену на страдања Спаситељева. Богослужења ове седмице воде порекло из ране Цркве и почињу сећањима на улазак Спаситељев у Јерусалим. Сваки дан у оквиру Страдалне недеље назива се Великим (Велики понедељак, уторак, среда, четвртак, петак и Велика субота).
схиигуман – игуман манастира који је примио схиму (в. велика схима).
Таланкин, Дмитриј Игоревич (рођ. 1960) – филмски редитељ, сценариста, песник, композитор. Завршио је, 1982, с одличним успехом режију на ВГИК-у (класа С. А. Герасимова и Т. Ф. Макарове). Радио је заједно са оцем, познатим редитељем Игором Таланкиним (рођ. 1927). У периоду 1996-1999. држао је предавања на Катедри за теорију музике Московског државног конзерваторијума „П. И. Чајковски“. Од 1999. ради на Московској високој школи за радио и телевизију „Останкино“, води класу на Факултету за режију. Члан је Савеза филмских уметника.
Теофан Затворник – световно име Георгије Васиљевич Говоров (1815-1894); епископ тамбовски и владимирски, плодан богослов и духовни писац, аутор Пута ка спасењу, Тумачења посланица Св. апостола Павла, Писама о духовном животу, преводилац светоотачке литературе и древних монашких типика с грчког језика на руски. Од 1866, када се повукао с епископске катедре, до краја живота подвизавао се у потпуној самоћи (затворништву) у Вишенској пустињи.
Тиваида – пустињска област у Египту у којој су се подвизавале бројне истакнуте аскете, између осталих и оснивач општежитељног монаштва преподобни Пахомије Велики (Г 347).
типик – богослужбена књига која прописује систематски поредак и начин свршавања црквених служби. Ова књига састоји се од три дела. На крају типика наводи се Пасхалија.
Тихон Московски – световно име Василије Иванович Белавин; патријарх Московски и све Русије (1865-1925). Рођен је у Псковској губернији у породици свештеника. По завршетку Петроградске духовне академије примио је монашки чин, био предавач у духовним семинаријама и ректор, а затим је постављен на архијерејску службу. На Сверуском помесном сабору 1917-1918. (в.) митрополит московски и коломенски Тихон жребањем је изабран за првог патријарха московског и све Русије, после два века одсуства институције патријарха. У годинама прогона и раскола успео је да сачува Руску цркву у чистоти православне вере. Светитељ је призивао паству да се клони деструктивне политичке делатности. Био је принуђен да успостави компромисне односе с новом, богоборачком влашћу, која је тежила потпуном искорењењу православља. Подносио је клевете, нападе, био ислеђиван и затваран, због чега је и канонизован у чину исповедника.
толстојевство – религиозно-морално учење о непротивљењу злу, које представља основу погледа на свет Лава Толстоја. Формулисано је у делима: Исповест. У чему је моја вера, Царство небеско унутра је, у вама, Закон насиља и закон љубави. Најпотпунију реализацију доживело је у сеоским заједницама организованим у складу с Толстојевим идеалом братства међу људима.
Требник – богослужбена књига у којој су изложена свештенодејства и молитвословља посебног (приватног) богослужења, односно чинови Тајни и разних црквених молитвословља која се свршавају по потреби једног хришћанина или више њих. Ова свештенодејства и молитвословља зову се општим именом требе, због чега је и сама књига добила име Требник.
Трећи Рим – учење о Москви као средишту хришћанског света, настало после пада Цариграда, „другог Рима“, 1453. Формулисано је у посланицама старца Филотеја из Спасо-јелеазаровског манастира у Москви, насталим између 1514. и 1542. С временом се то учење претворило у идеолошку потпору самодржавне власти московских царева.
Тројице-Сергијева лавра – велика светиња која се налази у Сергијевом Посаду у Московском округу. Основао ју је 1337. године преподобни Сергије Радоњешки. Најстарији храм Лавре јесте Сабор Свете Тројице, чија је изградња почела још 1422. године. У иконостасу овог храма налазе се иконе преподобног Андреја Рубљова и Данила Чернога, монаха московског Спасо-Андрониковог манастира. У овом храму почивају и мошти преподобног Сергија Радоњешког. Од храмова који се налазе у Лаври треба споменути Храм преподобног Никона, Храм силаска Светог Духа на апостоле, Храм преподобног Михеја, Храм преподобног Сергија, Храм Светог Јована Претече, Смољенски храм, а својом лепотом плени и звонара Лавре (1769). На челу монашког братства Лавре налази се Његова Светост патријарх московски и све Русије, који има титулу свештеноархимандрита Тројице-Сергијеве лавре. У свакодневном животу Лавром руководи архимандрит – намесник патријарха. У окриљу Тројице-Сергијеве лавре налазе се Московска духовна академија и Богословија, у чијем саставу делује храм посвећен Покрову Пресвете Богородице.
тропар – кратка богослужбена песма, строфа од неколико редова, која улази у састав канона (в.).
Фјодоров, Свјатослав Николајевич (1927-2000) – руски офталмолог, дописни члан АН СССР (од 1987), дописни члан РАН (1991). Године 1960. начинио је вештачко сочиво и први у земљи обавио операцију његове имплантације у људско око. Због Фјодоровљевог конфликта с директором болнице, операција је проглашена за „антифизиолошку“, а он сам отпуштен с посла; међутим, пошто су подаци о операцији објављени у листу Известија, враћен је на посао. У периоду 1961-1967. био је управник Катедре за очне болести Архангелске високе медицинске школе. Године 1967. пребачен је у Москву да руководи Катедром за очне болести и Истраживачком лабораторијом за имплантацију вештачке рожњаче Треће московске високе медицинске школе. Године 1973. први у свету разрадио је технологију операције за лечење глаукома у различитим стадијумима. Од 1974. лабораторија којом је руководио Фјодоров издвојила се из високе школе и добила назив Московска научноистраживачка лабораторија за експерименталну и клиничку хирургију ока Министарства здравља СССР. У периоду 1979-1986. био је директор Института за микрохирургију ока, насталог у оквирима лабораторије. Оснивач је и од 1986. директор Интердисциплинарног научно-техничког комплекса „Микрохирургија ока“.
Фурцева, Јекатерина Алексејевна (1910-1974) – совјетски државни и партијски радник. Била је први секретар Московског градског комитета КПСС од 1954. до 1957, члан Президијума ЦК КПСС од 1957. до 1961. и министар културе СССР од 1960. до 1974.
харизма (грч. уарктда = милост, божанствени дар) – благодатни дар, на пример дар исцељивања, чињења чуда, прозорљивости и сл.
хиротонија – рукоположење у чин ђакона, свештеника и епископа. Полагањем руку, уз молитву епископа, на главу кандидата и молитвом, призива се на њега Дух Свети и благодат Божја, која га посвећује и поставља на известан степен црквене јерархије, помажући му и крепећи га за вршење његових јерархијских дужности.
Хрушчов, Никита Сергејевич (1894-1971) – совјетски партијски и државни радник. Од марта 1953, после Стаљинове смрти, био је секретар, а од септембра 1953. први секретар ЦК КПСС. Истовремено је у периоду 1958-1964. био председник Савета министара СССР. На пленуму ЦК КПСС 14. октобра 1964. ослобођен је дужности првог секретара ЦК и члана Президијума ЦК КПСС, а на његово место дошао је Л. И. Брежњев. Совјетска власт држала се принципа да је „религија опијум за народ“. За време рата 1941-1945. Стаљину је била потребна морална подршка Руске православне цркве, па је прекинуо беспримерне прогоне којима је она била изложена после Револуције 1917. и пружио јој извесну слободу. Хрушчов не само што је обновио већ је и појачао прогоне Цркве. За време његове владавине срушена је или затворена половина од дотад сачуваних цркава и три четвртине манастира, а поново су почела хапшења свештенослужитеља и верника.
Хрушчовљеве хајке против Цркве – в. Хрушчов, Никита Сергејевич.
црквене утвари – свештени сасуди. Вршење Свете тајне Евхаристије и осталих свештенорадњи захтева употребу одређених сасуда (посуда) намењених за коришћење на богослужењу; ти се сасуде не могу употребљавати у друге сврхе. Већина свештених сасуда израђује се од метала или другог материјала који одговара њиховој намени и на основу одређених прописа. Ти сасуди су следећи: дискос, свети путир, звездица, копље, кашичица, губа (сунђер), дарци, воздух, топлота, дарохранилница, часни крст, плаштаница, рипиде, хоругве, кадионице, кивот, свећњаци, лахан за освећење воде, посуда за крштење, посуда за свето миро, прибор за прање руку, налоњ, клепала и звона.
Чавчавадзе, Зураб (рођ. 1943. у Паризу) – председник управе Високог монархијског савета (ВМС). Године 1949. заједно с породицом репатриран је у СССР. У времену између 1971. и 1989. радио је као виши предавач на Катедри за нове наставне методе Грузијског државног универзитета. Од 1990. до 1993. био је председник управног одбора совјетско-британске издавачке куће „Рјурик“; од 1995. саветник председника Руске националне комерцијалне банке. Године 1990. био је један од организатора Руске племићке скупштине (Савез потомака руског племства), а у јулу 1993, на III сверуском монархијском конгресу, изабран је за председника управе ВМС.
Чавчавадзе, Лена / Јелена Николајевна (рођ. 1947) – новинарка, редитељка, сценаристкиња. Од 1998. директорка председничких програма Руског фонда културе, потпредседница тога фонда. Добитница награде Руског биографског института „Човек године 2005“ у номинацији „култура“. Добила је и црквено одликовање – Орден св. равноапостолне кнегиње Олге.
часна трпеза – најсветије место хришћанског храма. Прави се од камена (камена плоча), према речима из Јеванђеља: „А камен беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), причвршћује се на један или четири стуба или на озидан олтар. У часну трпезу се приликом освећења полажу мошти мученика. У појединим храмовима она се прекрива мермерним или дрвеним балдахином. На часну трпезу стављају се Јеванђеље, које симболизује Христа, два свећњака у знак поштовања и за осветљење и, према новијем обичају, дарохранилница. Часна трпеза прекрива се с три прекривача, а то су срачица, индитија и илитон.
чекист – сарадник ЧК, в. органи безбедности.
Чеченија, Чеченска Република – област у саставу Руске Федерације; налази се на Северном Кавказу, у долинама река Терек и Сунжа. У саставу је Севернокавкаског федералног округа. Престоница јој је Грозни. Покрет за независност од СССР (1990-1991) кулминирао је проглашењем независне Чеченске Републике Ичкерије, што је довело до конфронтације с Русијом и до тзв. Првог (1994-1996) и Другог чеченског рата (1999-2000). Време које се описује у књизи јесте период политичких превирања и крхког мира (1996-1999).
чтец – црквенослужитељ чија је дужност читање Светог писма. Он стоји у средини Цркве, откривене главе, и народу чита свештене списе; улазећи у олтар пали свеће, доноси свештенику жеравицу (упаљен брикет) за кађење, иде пред Светим даровима носећи свећњаке, доноси просфору и топлу воду (тзв. теплоту). Исто тако брине се за чистоћу Цркве и за друге црквене потребе, поје божанске химне и стара се о свештеним сасудима у Цркви.

2 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *