НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ТАШТА МАРШАЛА ЖУКОВА

Парохијанка нашег манастира Марија Георгијевна Жукова, ћерка познатог маршала Георгија Константиновича Жукова, једном приликом ми је с тугом испричала да се њена баба по мајци, Клаудија Јевгењевна, која је напунила већ осамдесет девет година, није причешћивала још од детињства. Невоља је била тим већа што Клаудија Јевгењевна већ неколико година пати од старачке деменције. Догађало се да не препозна чак ни вољену унуку и да гледајући Марију Георгијевну потпуно мирно упита: „Ко сте ви? Где је моја унука? Где је Маша? На велику жалост Марије Георгијевне, лекари су рекли да је процес неповратан. Зато није било могуће чак ни разумети да ли Клаудија Јевгењевна има жељу да се исповеди и причести, да ли ће уопште хтети да у својој соби види свештеника.
Знани јој свештеници, којима се Марија Георгијевна обраћала, само су немоћно ширили руке: нико се није усуђивао да причести старицу а да не зна верује ли она у Бога (целог свог свесног живота Клаудија Јевгењевна била је члан Комунистичке партије и атеисткиња).
Марија Георгијевна и ја дуго смо размишљали о овој необичној ситуацији, али ништа нисмо успели да смислимо. Напослетку не нађох ништа боље до да кажем:
Знате, Машо, једно су наша људска размишљања, а друго када дођемо вашој баки са Светим Христовим тајнама. Можда ће Господ на неки начин Сам све уредити. Ни на шта друго ми и не можемо рачунати.
Марија Георгијевна се сложи.
Предложио сам шта сам могао, али сам, искрено говорећи, мало веровао у Успех. И управо сам због тога, на своју срамоту, дуго одлагао посету болесници: било ми је некако непријатно да са Светим причешћем идем особи која највероватније неће ни схватити шта ја тражим у њеној кући. Сем тога, као и увек, искрсавали су хитни послови: час један, час други…
Најзад је Марија Георгијевна испољила праву очеву, жуковску, упорност. А и ја сам се стидео због своје малодушности. На крају смо одлучили да наредних дана обавимо две ствари одједном: да освештамо маршалов стан и да покушамо да исповедимо и причестимо баку. Наравно, ако она то сама пожели и правилно схвати сврху моје посете. Ово последње било је прилично важно: Марија Георгијевна упозорила ме је да бака може да се наљути. Испоставило се још и да она никако не подноси људе у црној одећи. Све горе од горег! Морао сам на брзину да сашијем белу доњу мантију.
Најзад смо кренули да освештамо стан маршала Жукова и причестимо његову ташту. Узгред, није то била било каква ташта: то је ваљда једина ташта у читавој историји човечанства којој је зет (и то какав зет! Георгиј Константинович Жуков био је веома захтеван према људима) изразио јавну захвалност, на полеђини насловне стране својих мемоара.
Признајем да сам са стрепњом, у белој мантији, са Светим даровима у дарохранилници, ушао у собу где је у постељи лежала мала мршава старица, веома уредна и достојанствена.
Бојажљиво се осврћући ка Маши, приђох кревету и пажљиво изустих:
– Овај… Добар дан, Клаудија Јевгењевна.
Бака је гледала у плафон расејаним, одсутним погледом. Затим се полако окренула према мени.
И у том тренутку поглед јој постаде сасвим другачији.
– Оче! – узвикну. – Коначно сте дошли! Колико сам вас чекала!
Збунио сам се. Речено ми је да је старица потпуно сенилна (назовимо ствари својим именом), да има већ неколико година како је изгубила разум, кад одједном… Потпуно пометен, окренуо сам се Марији Георгијевној.
Ако сам ја био зачуђен, Маша и другарица коју је позвала на освештање стана биле су потпуно запрепашћене! Марија Георгијевна ту заплака и истрча из собе, а другарица ми је објаснила да ништа слично, то јест никакав разуман говор, нису од Клаудије Јевгењевне чули, ево, већ трећу годину.
Међутим, старица настави:
– Оче! Зашто вас тако дуго није било?
– Извините, молим вас, Клаудија Јевгењевна! – замолих је из дубине душе. – Моја кривица! Али сад сам, ево, ипак дошао…
– Да, да! Ви и ја морамо урадити нешто веома важно! – рече Жуковљева ташта. И узнемирено додаде. – Само не могу да се сетим шта.
– Требало би да се исповедимо и причестимо.
Управо тако. Само ми, молим вас, помозите.
Оставили су нас саме. Сео сам на столичицу уз кревет и, наравно, уз моју помоћ, Клаудија Јевгењевна се пола сата искрено и храбро исповедала о целом свом животу, почев од своје десете година када је, као гимназијалка, последњи пут била на исповести. Притом је показала такво запањујуће памћење да сам се само чудом чудио.
Када је Клаудија Јевгењевна завршила, позвао сам Машу и њену другарицу и у њиховом присуству прочитао разрешну молитву. Она је седећи у кревету просто сијала.
На крају смо је причестили Светим Христовим тајнама. Када сам почео да читам молитву која се изговара пред причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују…“ Клаудија Јевгењевна сама прекрсти руке на грудима, како и треба. Сигурно су јој се вратиле у сећање слике давнашњег детињег причешћа.
Дали смо баки просфору умочену у свету воду и Клаудија Јевгењевна је легла, спокојна и умирена, са задовољством жваћући просфору безубим устима.
Приступили смо освештавању стана. Када сам са сасудом свете воде поново ушао у собу Клаудије Јевгењевне, извадила је просфору из уста и пријатељски ми климнула.
После освештања смо Марија Георгијевна, њен син Јегор, њена другарица и ја сели за сто да се заложимо. У разговору је прошло сигурно једно сат и по времена.
Када сам се спремио да кренем кући, ушао сам да се опростим с Клаудијом Јевгењевном. Старица је лежала у кревету као и пре, али одмах сам приметио да јој се с лицем нешто десило. Лева половина као да се опустила и постала потпуно непомична. Позвао сам Марију Георгијевну. Ова је притрчала баки и питала је шта се догодило, али Клаудија Јевгењевна није одговарала. Схватили смо да је имала мождани удар.
Тако је и било. Речи покајања на исповести биле су последње које је Клаудија Јевгењевна изговорила у свом животу. Убрзо је преминула. По благослову Његове Светости опојали смо је код нас у Сретењском манастиру. Министарство одбране одредило је за сахрану таште маршала Жукова специјалан војни тим.

Превела Ана Јаковљевић Радуновић

2 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *