НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

БОГОСЛОВИ

Једном приликом Јовану (Крестјанкину) приђе неки надмени младић са завршеном духовном академијом и, приликом представљања, између осталог изјави: „Ја сам богослов.“
Отац Јован веома се зачуди и упита:
– Како то? Четврти?
– Шта – „четврти“? – не схвати академац.
Отац Јован му објасни:
– Ми у Цркви знамо за три богослова: први је Јован Богослов, апостол и омиљени ученик Спаситељев. Други је Григорије Богослов. И трећи је Симеон Нови Богослов. Само њима је Света црква за две хиљаде година своје историје одлучила да додели име „Богослов“. А Ви сте, значи, четврти?
Коме, дакле, и како Господ шаље духовну мудрост? У ствари, да би неко био богослов, уопште не мора да носи мантију и завршава духовне академије. „Дух дише где хоће! – задивљено понавља Христове речи апостол Јован.
Једном смо с хором нашег Сретењског манастира били на нашем Далеком истоку, у војној бази стратешке авијације. После службе и концерта официри СУ нас позвали на вечеру. Та православна служба била је прва која је после много година одржана у том далеком војном граду. Разумљиво је што су нас људи гледали заинтересовано, као да смо неко чудо невиђено. Пред трпезом смо, као што је код хришћана нормално, очитали „Оче наш“. Заједно с нама молио се и крстио општепоштовани генерал. После нека два сата, када се гозби већ ближио крај, официри му се обратише:
– Друже генерале, ево видели смо да сте се крстили. Ми Вас поштујемо, али Вас не разумемо. Вероватно сте стигли да мислите о многим стварима о којима ми још нисмо размишљали. Реците нам јесте ли за све ове године које сте проживели схватили шта је најважније у животу, у чему је његов смисао?
Јасно је да се таква питања постављају тек онда када људи лепо, онако „по руски“ поседе за столом и прожму се међусобним поверењем и добронамерношћу.
Ту генерал, прави-правцати армијски генерал, мало размисли па рече:
У животу је најважније одржати чисто срце пред Богом!
Био сам запрепашћен: по својој дубини и богословској прецизности тако нешто могао је да каже само прави беспрекорни богослов, мислилац и практичар. Али ја мислим да армијски генерал тога никако није био свестан.
Уопште узев, свештеник може много да научи од људи који су, чини се, далеки од богословских наука, па чак и да се пред њима постиди.
Током преговора о поновном уједињењу с Руском заграничном црквом поверио ми се архиепископ берлинско-немачки и великобритански Марко и признао да му се у Русији догодио један случај који га је натерао да поверује у то да духовне промене у нашој земљи нису пропаганда, већ реалност.
Неком приликом возио га је по Подмосковљу један свештеник. Владика Марко је Немац и за њега је било необично да аутомобил јури брзином од сто четрдесет километара на сат иако знаци на тој траси прописују ограничење брзине на деведесет. Владика се дуго уздржавао, да би најзад на деликатан начин возачу-свештенику указао на ту нелогичност. Овај се на то само насмејао наивној простодушности овога странца и убедио га да је све у савршеном реду.
– А шта ако нас заустави полиција? – у недоумици ће владика.
– И с њом је све у реду! – самоуверено одговори свештеник запањеном госту.
После неког времена заиста их заустави саобраћајна милиција. Свештеник
отвори прозор аутомобила па се крајње добродушно и самоуверено обрати младоме милиционеру:
– Добар дан, шефе! Извини, журимо.
Али милиционер није одговарајуће одреаговао на овај његов поздрав.
– Ваша документа! – затражи му он.
– Ма добро де, батали то, шефе! – узврпољи се свештеник. – Је л’ ти не видиш?.. Дакле, све у свему, ми се журимо!
– Ваша документа! – понови милиционер.
Свештенику би криво, а и срамота га је било пред гостом; међутим, ништа му друго није преостајало. Пружио је милиционеру возачку и саобраћајну дозволу, али није се уздржао да јетко дода:
– Добро, ево! Ви сте ту да кажњавате, а ми смо ту да праштамо!
На то га милиционер окрзну хладним погледом и рече:
– Прво, не кажњавамо ми, него закон. А прашта Господ Бог! Не ви.
И ето тада је, како рече, владика Марко схватио да ако сада чак и милиционери на путевима по Русији размишљају у таквим категоријама, онда се све опет променило у овој „земљи која се умом не да појмити“.

Превела Ружица Радојчић

6 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *