Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА СЕДМА

I глава

О томе како је по смрти цара Аркадија, који је за собом оставио сина Теодосија, свиме управљао префект Антемије

Када је умро цар Аркадије, а то је било 1. маја, у време конзулства Васа и Филипа, његов брат Хонорије управљао је западним областима, а над источним областима управљао је Аркадијев син, Теодосије Млађи. Али управа беше у рукама префекта Антемија, унука оног Филипа који је у време Констанција из цркве истерао Павла а увео Македонија. Овај Антемије опасао је Константинопољ зиданим бедемом, а то је био и најумнији човек оног времена. То је посведочено оним шта је радио и шта је говорио. Он ништа није предузимао док најпре добро није размислио, а имао је и обичај да се договара са својим саветницима о свему шта ће се радити. Нарочито није пропуштао да се договори са софистом Тројилом, који ни мудрошћу, ни познавањем државних послова, није заостајао иза Антемија.

 

 

II глава

О константинопољском епископу Атику

У то доба Атик је већ трећу годину био епископ Константинопоља. Он је, као што рекох, био веома образован и мудар човек, и за време његове управе цркве се веома умножише. Својом благоразумношћу не само да је држао у јединству православне хришћане, него су се и јеретици чудили његовој истрајности и добрим поступцима. Уз те своје обавезе, он се непрекидно бавио и науком, не дајући себи ни одмора ни сна.

 

 

III глава

О Теодосију и о Атију који беху епископи у Синаиди

У Пакацијанској Фригији, у месту Синаида, епископ је био Теодосије, човек који је константно прогањао јеретике, а нарочито македонијевце. Али, разлог због кога их је он прогањао није била вера, него је он био човек незасит новцем, те је прогањао јеретике због глобе. Једном приликом он отиде у Константинопољ да би издејствовао још више власти за нове прогоне. У међувремену, македонијевци у његовој области (на челу са Агапитом), начинише сабор где их њихов епископ поче саветовати да прихвате православље, и када му то пође за руком, уђе у цркву са свима окупљенима, па помоливши се Богу, заузе престо на коме је обично седео Теодосије. Сјединивши народ и проповедајући православну веру, добио је под своју управу и цркве које су биле под Синаидом. Кад се све ово већ окончало, дође Теодосије и са собом донесе заповест за обласне власти. Не знајући шта се у међувремену догодило, он уђе у цркву али га одатле истераше хришћани, те се врати у Константинопољ и поче да се жали епископу Атику. Атик помисли да је та промена дошла у корист Цркве, па је настојао да утеши Теодосија, предложивши се да се повуче и да живи у миру. Овај га послуша, а Атик посла писмо Агапиту у коме му је поручио да буде спокојан и да управља епископијом, не плашећи се увређеног Теодосија.

 

 

IV глава

О томе како је Атик крстио болесног Јеврејина, и како је овај оздравио

У време епископа Атика дешавала су се чудесна исцељења. Ево једног од њих: један Јеврејин је боловао дуго година и на њему су испробали све ондашње лекове, али без помоћи. Такође му нису помагале ни јеврејске молитве. Најпосле тај болесник одлучи да затражи помоћ у хришћанском крштењу, верујући да ће само ту наћи себи лека. Чује за то епископ Атик, па одмах поче болесника поучавати истинама вере, и када је у њему пробудио наду у Христа, заповеди да се донесе болесник до крстионице. Изнемогли Јеврејин прими крштење са искреном вером, и гле чуда: следећег трена он устаде и стаде на своје ноге. На њега се угледаше многи незнабошци, те повероваше у Христа и крстише се. Али за Јевреје који су жељни знамења, ово је мало вредело, те су и даље одбијали да прихвате истину.

 

 

V глава

О томе како је новатијевски свештеник по имену Саватије, родом Јеврејин, отишао од својих једноверника

И поред свих тих знамења, било је много оних који су и даље чинили нечастива дела, јер не само да Јевреји нису веровали у та чуда, него за њима кренуше и други. Саватије, о коме је већ било речи, није био задовољан свештеничким чином, него је стално радио на томе да постане епископ, а тада се одвоји и од новатијеваца због тога што је желео да прихвати јеврејско светковање Пасхе. Он је, не обазирући се на свога епископа Сисинија, наредио да се треба сакупљати на једном месту у граду, које се зове Ксиролофос, где је сада Аркадијев трг, те је смислио нешто што је могло бити веома опасно. У дан када се врши богослужење, он је читао део из Јеванђеља о коме се говори о празновању Пасхе, додавши при томе нешто што се до тада никада није чуло, а чега ни нема у Светом Писму, тј. да је проклет свако ко слави Пасху ван пресних хлебова. Те речи дођоше до ушију људи, па они из новатијевске заједнице који беху припрости и неискусни, поведу се за Саватијем. Но, то шта је он учинио доведе до велике несреће јер не прође пуно, а Саватије је светковао Пасху по свом обичају, тј. са Јудејима и пре хришћана. По обичају дође много народа, и док је трајала ноћна служба, наиђе на њих неки демонски страх. Тада наста велики метеж и том приликом погибе седамдесет људи. Због тога се многи одвојише од Саватија, али било је и таквих који су и даље били уз њега. А како је Саватије дошао до епископства путем нарушене заклетве, рећи ћу нешто касније.

 

 

VI глава

О томе ко су у то време биле старешине међу аријевцима

Доротеј, кога су аријевци довели из Антиохије у Константинопољ, поживео је 119 година, па је умро 6. октобра, када је Хонорије по седми пут био конзул, а Теодосије по други пут. Након њега старешина је био Варва. У време његове управе, аријевце је послужила срећа јер су у свештеничком чину имали два веома речита човека: Тимотеја и Георгија. Први се свагда бавио изучавањем Аристотелових и Платонових списа, а други је изучавао Оригена и често је тумачио Свето Писмо пред народом. Тимотеј је раније припадао „псафиријевцима“, а Георгија је рукоположио Варва. Имао сам прилике да разговарам са Тимотејем, и уверио сам се да је веома вешт у давању питања и у тумачењу Светог Писма. За своје речи позивао се на Оригена, као на поузданог човека, те ми је због тога било чудно како су та два човека били са аријевцима. Уосталом, ако су они и били у тој заблуди, ипак су у многоме успели да модификују аријанизам, избацивши много тога. После неког времена умро је новатијевски епископ Сисиније, а на његово место дође Хрисант.

 

 

VII глава

О томе како је после александријског епископа Теофила на његово место дошао Кирило

Убрзо затим умро је и Теофил, епископ Александрије. То је било 15. октобра, у време деветог конзулства Хонорија и петог конзулства Теодосија. Тада наста отимање око епископског места јер једни су хтели да за епископа поставе архиђакона Тимотеја, а други Кирила, који је био син Теофилове сестре. Све то доведе до велике пометње у народу. Вођа војске, Абунданције, био је на страни Тимотеја. Али за епископа ипак изабраше Кирила, који је одмах затворио новатијевске цркве у Александрији, одузевши све, као и све што је имао њихов епископ Теопемпт.

 

 

VIII глава

О Марути, месопотамском епископу, и о томе како је он paширио хришћанство у Персији

Негде у исто време дошло је до ширења хришћанства у Персији, а то је било овако: Римљани су имали посла са Персијанцима, и тада се дошло до идеје да је тамо, у Персију, потребно послати епископа Маруту. То се и догодило. Цар Персије када је видео Маруту, схватио је да је то веома побожан човек, и слушао га је пажљиво. Али то је било криво тамошњим врачевима који су били уз цара. Они се уплашише да ће епископ наговорити цара да прихвати хришћанство, па одлучише да се послуже преваром. Познато је да су Персијанци склони клањању ватри, а и цар је имао обичај да се поклања огњу који се није гасио у његовом дому. Врачеви тада затрпају неког човека крај те ватре, па му рекоше да када цар дође на молитву, да из свег гласа повиче: „Доле цар јер је прихватио хришћанског свештеника!“ Када је цар Исдигерт зачуо те речи, он хтеде да отера Маруту, иако га је прекоревала савест. Али епископ Марута, као прави човек Божји, поче да се моли и тада му се откри та превара. Због тога и рече цару: „Не допусти да ти се људи подсмевају, него поново уђи у своје одаје, па када зачујеш глас, а ти откопај земљу и видећеш да је реч о превари.“ Цар је тако и поступио, па када све то виде, разљути се на врачеве и казни их давањем десетка, а Марути допусти да може градити храмове где му је воља. Од тог времена поче да се шири хришћанство по Персији. Након што се Марута вратио у Константинопољ, цар га поново посла у Персију, као посланика. Када се вратио у Персију, врачеви су поново хтели да му науде. Одлучили су да ваздух загаде неким смрадом, а да за то оптуже хришћане. Али цар више није имао милости према врачевима, него нареди да се ови ухвате и казне. Цар умало није примио крштење када је епископ Марута, заједно са персијским епископом Авдом, постом и молитвом спасао царевог сина од мука које су му задавали демони. Разлог због чега цар није примио хришћанство је изненадна смрт. По његовој смрти власт је прешла у руке његовог сина Варарана, у време чије власти је дошло до распада савеза између Персије и Рима.

 

 

IX глава

О тадашњим епископима у Антиохији и Риму

Негде у то време умро је Флавијан, епископ Антиохије, а на његово место дође Порфирије. После Порфирија, епископ Антиохије био је Александар. У Риму, после епископа Дамаса, који је 18 година био епископ на тој катедри, дошао је Сирикије, а након овог Анастасије, после кога дође Инокентије. Он је први почео да прогони новатијевце у Риму, и одузео је од њих многе цркве

 

.

X глава

О томе како је у исто време Рим пао у руке варвара, и како га је опустошио Аларих

Тада би суђено да Рим падне у руке варвара. Некакав Аларих, варварин, савезник Римљана, онај исти који је помагао цару Теодосију када је овај заратио против тиранина Евгенија, и који је због тога одликован римским почастима, није био задовољан оним шта је имао. Уосталом, треба рећи да он није ишао на то да постане цар. Он крену из Константинопоља, па крену ка западу. Када је стигао у Илирик, почео је рушити све шта му се нашло на путу. Онда је требао да пређе преко ушћа реке Пинеј, а то је поред планине Пинд, на путу који води у епирски град Никополис. Тада му Солуњани изађу у сусрет па му убију око три хиљаде људи. Али то га није зауставило, него он пође даље. На крају, варвари освојише и Рим, и опустоше га, палећи зграде и пљачкајући. Тада су неке од сенатора силно мучили да би их на крају поубијали. А да би се наругао царском достојанству, за цара постави неког човека и назва га Атила, а онда нареди да га покажу као цара у пратњи са царском стражом. Дан касније је наредио да се тај исти обуче онако како су били обучени робови. После тога, ругајући се као да је цар Теодосије кренуо са војском на њега, отиде из Рима. Али у томе је било истине јер је царска војска била на путу ка Риму. Говори се да је Алариха, када је полазио на Рим, саветовао један побожан човек (вероватно монах, судећи по ономе како је живео) да се не радује ономе шта чини, нити да буде срећан што је побио толике људе, али Аларих му на то рече: „Ја не идем тамо својом вољом, јер ме из дана у дан узнемирава нешто у мени, говорећи ми да опустошим Рим!“

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *