Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ПРВА

 

XI глава

О епископу Пафунтију

У ранијем делу текста рекао сам да ћу рећи нешто и о Пафунтију и Спиридону, па тако дође ред и на њих.

Пафунтије је био епископ у једном месту у Горњој Тиваиди, и био је од Бога удостојен чињењем многих знамења. У време прогона Цркве, њега су ослепели на једно око. Овог човека је цар веома пазио, и често га је позивао к себи на двор, целивавши и пазећи његове ране. Али овом приликом ћу навести и то шта се настојањем епископа Пафунтија догодило у Цркви: епископи су настојали да заведу у Цркви нов пропис за посвећење епископа, свештеника и ђакона, тј. да немају полне односе са својим женама, са којима су се венчали пре ступања у чин. Када је почела расправа о томе, Пафунтије устаде, и јаким гласом рече: „Не стављајте тежак јарам на људе који су посвећени јер частан брак и (брачна) постеља нису скрнављење. Они нису повредили Цркву ако се нису држали тог оштрог правила, јер не могу сви издржати борбу са страстима. Може се догодити и то, да се тим одвајањем мужева од жена, оне (жене) неће задржати у поштењу. А шта је нормалније од тога да муж буде са својом женом? Довољно је да ако, по древном предању Цркве, нема венчања за оног који је већ ушао у свештенство, а који се оженио пре него што се прихватио чина, тај никако да не оставља своју жену.“ Ово је говорио човек који није био у браку јер је од детињства живео у девствености, а који је надалеко био чувен по својој целомудрености. Сви епископи прихватише Пафунтијеве речи, и више није било расправе око тог питања. Само је остављено на вољу онима који су желели да се раставе од жене, да то могу учинити. Ето, то је све о Пафунтију.

 

 

XII глава

О кипарском епископу Спиридону

Сада ћу говорити о Спиридону. Овај пастир се толико одликовао светим животом, да је заслужио да му се повере људи ради старања о њиховим душама. Он се још назива и Спиридон Тримутински, јер тако се звало место на Кипру где је он био епископ. Али, и поред тога што је био удостојен тако високог чина, он је, као смеран и једноставан човек, често обављао посао чобана. О њему постоји безброј казивања, али ја ћу овом приликом навести пар њих, да не бих отишао од теме коју сам започео. Једне ноћи уђоше лопови и његов тор да покраду овце. Али, Бог који чува пастира, сачува и његове овце: одједном лопови осетише да их нека невидљива сила привеза за тор, а када је свануло, дође пастир да би обишао овце. Када виде да су лоповима руке наопако везане, одмах се помоли Богу и одреши им руке, те их поче учити да се убудуће издржавају од поштеног рада те да не дирају оно шта је туђе. Након тога, он им поклони једног овна и рече: „Нека вам ово буде плата што сте стражарили поред оваца целу ноћ.“ Ево и другог чуда: Спиридон је имао кћер која се звала Јерина. Она је била побожна као и њен отац. Неки познаник јој даде да причува неки скупоцени украс, а она, сматрајући да је земља најпоузданији чувар, тај украс закопа. Али, догоди се да убрзо након тога она умре. После неког времена, дође онај човек, па када не нађе девојку, он затражи скупоцени предмет од девојкиног оца. Спиридон, који је туђу штету сматрао као своју, отиде на гроб кћери, па се ту помоли Богу да се смилује и да му покаже обећано васкрсење, и пре времена. То у чега се он уздао није било узалуд: девојка се јави оцу жива и показа место где је закопала украс, и истог трена поново нестаде. Ето какви су људи сијали свету у време цара Константина! О овоме сам ја слушао од многих Кипрана, а такође сам на латинском читао оно шта је записао свештеник Руфин. Одатле сам и посудио како оно шта сам написао, тако и оно шта ћу казивати.

 

 

XIII глава

О монаху Евтихијану

Слушао сам о Евтихијану као о човеку који је Богу по вољи, и који је био на гласу у то време. Он је био од новатске цркве и чинио је чуда налик онима о којима сам говорио. Рећи ћу вам од кога сам то чуо, не скривајући ништа, без обзира на то што се можда неће свидети некоме: био је неки старац по имену Аваксон, свештеник новатске цркве. Он ми је причао о Акесију, јер је био на Сабору са њим, и ако је Авкасон тада био веома млад. Тај исти Аваксон доживео је и време владавине Теодосија Млађег, а ја сам онда био веома млад, па ми је тада он, као старац, причао и за Евтихијана, и много ми говорио о благодати Божијој која беше у њему. Причао ми је да се десило нешто, за време владавине цара Константина, што треба запамтити: један од чувара Константинових, које је он пазио као своје укућане, отиде некуда јер се прочу глас да је извршио неко недело. Цар се наљути и заповеди да се тај човек убије, без обзира где га нађу. Тако једнога дана њега нађоше у Витанији, близу Олимпа, па га оковаше у ланце и затворише у тамницу. У то време у пределима око планине Олимп беше и Евтихијан, проводећи дане у усамљености и лечећи телесно и душевно оне који су га тражили ради помоћи. Уз њега је тада био и млади Аваксон, који се тада почео учити монашком животу. Евтихијана су многи тражили ради тога да се код цара заузме ради ослобађања заточеног човека, јер су знали да је и сам цар чуо за монаха, и за чуда која су се дешавала његовом молитвом. Евтихијан даде реч да ће отићи до цара, али како је утамничени трпео болове због окова којима је био везан, они који су се заузимали за њега уплашише се да ће овај издахнути пре него што Евтихијан дође пред цара. Због тога монах замоли стражаре да скину окове са заробљеника, а ови му рекоше да се плаше казне ако то учине. Чувши то, пустињак заједно са Аваксоном дође до тамнице, а стража не хтеде да им отвори врата. Тада се јави благодат која беше у њему, и врата тамнице се сама отворише, иако су кључеви били код стражара. Евтихијан и Аваксон уђоше у тамницу, и сви се зачудише када су видели да су и окови спали са заробљеника. Потом старац крену на пут заједно са Аваксоном, и то прво у Стару Византију, коју касније назваше Константинопољ, и када га пустише да изађе пред цара, он поче да моли за оног осуђеника. Цар, који је веома ценио овог светог старца, изађе у сусрет монаховим речима и ослободи оптужбе оног човека.

Ово се догодило нешто доцније од оног времена када су се епископи окупили на Сабору, и поставили правила која се зову канони. За оне који читају ову историју и који желе да знају имена епископа који су се окупили на Сабору у Никеји, навешћемо имена оних које знамо: Осија из Кордобе у Шпанији, Витом и Викентије, свештеници из Рима, Александар из Египта, Макарије из Јерусалима, Харпократон из Кинополиса. Имена осталих записана су у Зборнику александријског епископа Атанасија. Што се тиче времена у које је одржан сабор, из једне белешке се сазнаје да је то било у време конзулства Павлина и Јулијана, дванаестог дана месеца маја, а то је била 636. година од Александра, цара Македонског. Тако се окончао Сабор у Никеји. Треба знати и то да је цар, по окончању Сабора, отишао у западне крајеве царства.

 

 

XIV глава

Јевсевије Никомидијски и Теогнист Никејски, који беху одлучени јер су мислили као и Арије, сада се покајаше и послаше молбе, пристајући на оно шта је утврдио Сабор, па су због тога и враћени на своја места

Јевсевије и Теогнист, када послаше главним епископима књигу, у којој рекоше да се кају, на царску заповест беху позвани из заточења и поново заузеше своја места на којима су уместо њих били Амфиона и Христа, те поново почеше управљати својим црквама. Ево како гласи њихова порука у препису:

„За познату кривицу ви нас осудисте, и ми смо ћутке примили и покорили се пресуди вашег светог суда. Али да својим ћутањем не би дали повода да нас оговарају, ево јављамо вам, да се слажемо са вама у вери, па размисливши о изразу „једносушност“, раскрстили смо у свему сајереси и пристајемо у потпуности на мир. И да би нестало опасности за Цркву, размотрили смо све оно што нас је притискало и дајући задовољење онима који треба да се кроз нас утврде у вери, потписасмо Символ, а на оно проклетство се не потписасмо, не зато што осуђујемо веру, него због тога што не сматрамо да је осуђени заиста такав, јер из његових посланица, али и из разговора са њим, јасно се уверисмо да он није такав. А да би ваш свети Сабор био убеђен да се ми не супротстављамо вашој пресуди, него да се слажемо са њима, допуњавамо свој пристанак овом књигом, а на то нас је потакло не дуго заточење, него то што са себе желимо да скинемо глас учесника у јереси. И ако ви пристанете да заслужујмо да се видимо са вама, тада ћете се и ви осведочити да се у свему слажемо са оним шта сте ви одредили. А када је вашем добром снисхођењу било у вољи да покажете човекољубље и да позовете из заточења оног који је најпре био осуђен за ту кривицу, те онда и за човека, за кога се рекло да је крив, но који је оправдао себе за оно што му се намеће као кривица, и за тог човека кажемо да би ружно изгледало када би ми ћутали и давали повода да нас прекоревају. И тако учините као што вам и личи по христољубивом снисхођењу, па јавите за ово самом цару, који је Богу угодан, дајући му на увид наше молбе, па затим што пре изреците свој суд над нама, онако како вам доликује.“ Ето како су гласиле покајне речи Јевсевија и Теогниста. Из тих речи може се видети да су они потписали веру која је обнародована, а да нису пристали на онај суд којим је оборен Арије, као и то да је Арије из заточења пуштен пре њих. Међутим, ако је то и правично, треба напоменути и то, да је Арију било забрањено да улази у александријску цркву, што се види одатле, што је касније он ступио на кајање у притвору, и на тај начин покушавао да за себе отвори улаз у цркву и у Александрију. Али, о томе ће бити речи на другом месту.

 

 

XV глава

О томе да је после Сабора, када се упокоји епископ Александар, уместо њега постављен Атанасије

Када се упокојио Александар, за епископа Александрије беше изабран Атанасије. Руфин казује да се Атанасије још као дете са својим вршњацима играо на тај начин што је он био епископ а остали дечаци свештеници и ђакони. И једнога дана, када је туда пролазио епископ Петар, он угледа како се деца играју, те их позва и упита шта то раде. Када је чуо да деца исповедају веру, и да знају поредак богослужења, он рече да се деца доведу у цркву и да их тамо уче истинама вере. Када је Атанасије порастао, епископ Александар га рукоположи за ђакона и поведе са собом на Сабор у Никеју. Тако сведочи Руфин, и може му се веровати.

 

 

XVI глава

О томе, да је цар проширио Стару Византију и наденуо јој име Константинопољ

Цар је након Сабора дане проводио у радости, и чим је прославио спомен свог двадесетогодишњега царствовања, одмах је почео зидати цркве, како по другим местима, тако и у граду који је прозван његовим именом. Најпре је град опасао зиданим бедемом, па је онда градио зграде, све лепшу од лепше, и тако је проширио град и изједначио га са царским Римом, а онда граду даде име Константинопољ, а такође издаде и закон по коме се овај град назива и други Рим. Овај закон беше исклесан на стубу од камена, и налазио се на „Војничком гробљу“, близу статуе цара на коњу. У граду је саградио и две цркве: једној даде име храм мира (?), а другој храм Апостола. И не само да је градио хришћанске храмове, него је рушио незнабожачке богомоље. У спомен и хвалу свих царевих доброчинстава, изванредну беседу написао је Јевсевије Памфил.

 

 

XVII глава

Како је царева мајка Јелена дошла у Јерусалим, како је тражила и нашла Крст Господњи, и како је саградила цркву

Царева мајка се звала Јелена. Цар је село Дреману претворио у град и назвао га Јеленополис, по имену своје мајке, која је у сну доживела виђење по коме је требала да оде у Јерусалим, али тај град беше пуст, у рушевинама, по речи Пророка. Она се даде у потрагу да пронађе гроб у који беше сахрањен Христос, и из кога је васкрсао. Па и поред тога што је имала много муке и труда, она уз помоћ Божију, успе у својој намери. Кратко ћу напоменути због чега је дошло до толиких тескоба: тај гроб био је у делу града где су били они који су веровали у Христа, а тако је било од страдања Христових, али онда они, који су били непријатељски настројени ка Христу, затрпаше то место па подигоше зграду у част Афродите, и поставише идоле да би се тако затрла свака реч о Спаситељу. У то време то је и било могуће, али царевој мајци беше речено да скине идоле, и када је откопала и рашчистила место, у гробници нађе три крста: један на коме је распет Христос и два на којима су били распети разбојници. Такође је нађена и даска са Пилатовим натписима, који је на различитим језицима огласио Христа за Јудејског цара. Али како се поуздано није могло сазнати који је од та три крста онај који се тражи, царица због тога поче да брине. Тада јој у помоћ притекну јерусалимски епископ Макарије. Он поче да моли помоћ и знамење од Бога да би се разрешио настали проблем. Бог му изађе у сусрет оваквим чудом: у околини је боловала једна жена и то већ дуже време, и била је скоро на самрти. Епископ науми да сва три крста примакне до жене која је издисала, верујући да ће она оздравити чим је дотакне пречисти крст Господњи. И заиста, он се не превари у својој нади. Када су болесницу дотакла прва два крста, на којима су били распети разбојници, њој није било лакше, али чим је додирну онај трећи крст, заправо онај прави и једини, она одмах беше исцељена. Царева мати је имала жељу да подигне цркву над самим гробом, и то заиста учини, окитивши богато храм који је изграђен. А са часним крстом би ово: један део крста Јелена је ставила у сребрни кивот, и остави га онде у спомен сведоцима каснијих векова, а преостали део крста посла цару. Он делове крста стави у своју статуу, надајући се да ће место у коме је таква драгоценост, бити спашено. Статуа о којој је реч, налазила се на средини „отвореног места“, које се звало Константиново, а беше постављена на високој порфирној колони (постољу). Ја сам написао онако како сам чуо о томе, а овако казују и сви становници Константинопоља. До цара су дошли и клинови којима је Христос био прикован за крст. Јелена их је нашла у гробу, и послала сину. Од тих клинова цар је за себе исковао шлем и штит, и носио их је на себи у време битака. Сав материјал који је потребан за изградњу, давао је сам цар. А епископу Константину цар је писао да посао око изградње храма буде ваљано обављен. Константинова мати, саградивши нови Јерусалим, обећа да ће подићи и прелепу цркву и у пећини у којој се роди Христос, а такође и цркву на брду на коме Христос беше вазнет на небо. Она је према тим местима имала толику веру и побожност да је стајала и молила се заједно са осталим женама, а девојке које беху записане у канон, позивала је за свој сто, и сама их је служила јелом. Поред тога, она је даривала цркве и помагала људима који су били у нуждама, и пожививши побожно, упокоји се у својој осамдесетој години. Њено тело пренеше у Константинопољ, и положише га у царску гробницу.

 

 

XVIII глава

Како је цар Константин саградио много храмова по разним местима, и како је рушио незнабожачке грађевине

После тога цар одбаци паганске обичаје и све оно како су они славили своје богове, и сваким својим делом све више је показивао своју хришћанску веру. У исто време он је забранио да се одржавају двобоји и поче уносити своје облике у храмове богова (?). И када му незнабошци рекоше да Нил, по речи Сераписа, подиже своју воду и да тако плави Египат само због тога што су они километар носили Сераписов храм, Константин нареди да се тај шлометар пренесе у александријску цркву. Па иако су незнабошци разгласили да Нил више неће плавити Египат јер су хришћани наљутили Сераписа, Нил је опет надошао, и то не само те године, него и сваке, све до данас. Тако је посведочено да поплаве Нила не зависе од незнабожачког обреда, него од воље Божије. У то време, на Римску државу насрнуше варвари – Сармати и Готи, али то није омело цара у подизању цркви, јер је он подједнако водио бригу и о рату и о градњи. Имајући веру у хришћанско знамење, уништио је варваре и довео их до тога да и они одлучише да прихвате хришћанску веру, која је помагала Константину. Цар је и даље градио храмове, и једну цркву подиже код дуба (храста) Мамвријског, где је по сведочењу Светог Писма Авраам угостио три анђела. А када је цар чуо да се код дуба Мамвријског дешава то да су подигнути жртвеници и да се тамо приносе незнабожачке жртве, прекорио је својом посланицом епископа Јевсевија, наредивши да се жртвеници униште, и да се подигне хришћански храм. Друга црква по његовој наредби беше подигнута у Илијаполису Финикијском, и то овим поводом: Илијапољци су у древна времена имали законодавца, о коме ја заиста мало знам, али знам да је међу њима постојао обичај да су њихове жене биле свачије, и да по том њиховом закону деца нису имала неки одређени значај управо због начина живота њихових родитеља. Они су своје девојке приводили странцима који су туда пролазили из било ког разлога, а тај обичај код њих је постојао још од најранијих времена. Цар је желео да се са тиме коначно прекине и да те огавне обичаје замени законом части и да људе призове да се врате к здравом разуму. Због тога сагради цркву, посла им епископа и свештенике, и на тај начин ублажи њихову злу навику. Исто је учинио и у Афаци Ливанској. Срушио је зграду посвећену Афродити и забранио је блудне ствари које су се тамо чиниле. А шта да кажем о томе како је прогнао питонског демона из Киликије? И ту је својом влашћу до темеља срушио место у коме је тај демон обитавао. Цар је био одан хришћанству до те мере да је пре похода на Персијанце наредио да се начини шатор који је изгледао као црква, па га је стално носио уз војску, као некад Мојсије у пустињи, и увек је имао храм на свакоме месту. Међутим, тај рат је кратко трајао јер се Персијанци брзо умирише, и захвати их страх од цара. А да је цар подизао градове, и да је села претварао у варошице, као рецимо Дрепану у Јеленополис, сматрам да ми то није посао о коме требам казивати на овом месту јер ми је намера да што више говорим о ономе шта се тиче хришћанске вере. Али, ја бих скоро могао и окончати своје дело, да се у Цркви не појавише раздори и немири.

 

 

XIX глава

О томе како је за време владавине цара Константина много њих у Индији прешло у хришћанску веру

Сада је на реду да нешто више кажем о томе како се хришћанство ширило у време цара Константина, јер у то време датира и ширење вере у унутрашњости Индије и Иберије. Пре свега, треба да објасним зашто сам употребио реч „унутрашњост“. Када се Апостоли разиђоше међу народе ради ширења вере, апостолу Томи је припало да ту службу обавља у Партији, апостолу Матеју у Етиопији, а апостолу Вартоломеју у Индији, која беше поред Етиопије (?). Али од тада, па до времена владавине цара Константина, хришћанство још увек није ушло у унутрашњост Индије, тамо где је живело мноштво незнабожачких племена која су говорила различитим језицима. А сада ћу напоменути о томе шта се догодило, па они прихватише хришћанство. Философ Мејопије из Тира, припремао се на путовање у пределе где су живели Индијци, угледавши се у тој намери на философа Митродора, који је нешто раније путовао у Индију. Он, дакле, поведе два младића са собом, који су му били некакав род и који су мало знали грчки, па кренуше бродом на пут. Путујући, они су пазили на све, а онда једног дана дођоше до неког острва да се ту опскрбе храном. У то време дошло је до заваде између Рима и Индије, па Индијци заробише философа и све оне који су били са њим. Након неког времена поубијаше све осим она два младића. Њих одведоше у робље код цара Индије. Цару су се младићи допали, те једнога од њих, који се звао Едесије, узме за свога ађутанта, а другога, по имену Фрументије, одреди да обавља службу у царској архиви. Након неког времена цар умре, али остави у завештање свом сину и жени да ослободе ону двојцу младића. Царева жена, видећи да је њен син још увек млад за државничке послове, замоли ону двојицу младића да остану на двору док њен син не порасте. Они су пристали на то и почеше да се брину око послова управе. Нарочито се истицао Фрументије који је преузео већи део послова. У исто време он поче да се распитује међу трговцима који су долазили из Рима да неко међу њима није хришћанин, а када нађе неке који су веровали у Христа, а и сам беше верујући, рече да се пронађе прикладно место и да се тамо врше богослужења. Тако и би, па након неког времена, они на том месту саградише и цркву. Ови хришћани из Римског царства убрзо к себи привукоше и неке Индијце, који почеше да долазе на богослужења. Када је царев син поодрастао, Фрументије му предаде послове управе, па се врати у своју домовину. Млади цар и његова мати молили су га да остане, али он није желео. Тако Едесије отиде у Тиг, да се сретне са својим родитељима и пријатељима, а Фрументије отиде у Александрију. У то време епископ Александрије био је Атанасије, и њему Фрументије исприча све шта се догодило а такође и како су неки од Индијаца прихватили хришћанство, па замоли Атанасија да тамо пошаље епископа и свештенике, додавши да не треба презирати људе који желе да се спасу. Атанасије наговори Фрументија да се он прихвати епископства јер, како говораше, није било способнијег за то место од њега. Тако се и догодило: рукоположен за епископа, Фрументије се врати у Индију, и тамо поче да проповеда хришћанство и да подиже многе храмове. У помоћи је имао благодат Божију, те је чинио и необична дела, лечећи не само душе него и тела људи. Руфин казује да је о свему овоме слушао од Едесија у Тиру. А и сам Едесије је након неког времена удостојен свештенства.

 

 

XX глава

О томе како су Иберијци примили хришћанство

Сада је на реду да кажем како су Иберијци примили хришћанску веру /по Страбону и Птоломеју, Иберија се на истоку граничила са Албанијом, на западу са Колкидом, на југу са Арменијом, а на северу су биле планине Кавказа. Касније је овај део света назван Грузија/. Једна жена, чији је живот заиста био частан и поштен, паде у ропство Иберијаца, јер таква је била воља Божија. Иберијци, Шпанска насеобина, живели су дуж приобаља Понтаевкинског мора (Црно море). Међу тим варварима та жена је живела мудро, тј. уздржљиво, нарочито што се тиче јела и стално се молила Богу. Варвари су се чудили њеном начину живота. А онда, једног дана, разболе се царев син, и по тамошњем обичају царица је позвала жене које су се бавиле гатањем, надајући се да ће оне излечити њеног сина. Али све је било узалуд. Најпосле она доведе дете до заробљене хришћанке, која детету није давала никакве справљене траве, него га узе и стави на постељу, па рече: „Христос који је исцелио многе, исцелиће и ово дете.“ И када је након тих речи она узнела молитву Господу, дете оздрави истога трена. Након неког времена разболи се и царица, и знајући како је заробљена хришћанка помогла детету, позва је к себи. Исто чудо се деси и са царицом, и када она оздрави, хтеде да захвали хришћанки, али јој ова рече: „То није моја заслуга, јер то је дело Господа мога, Исуса Христа, Сина Божијег, Створитеља света,“ па поче да казује царици о вери хришћанској. Цар, чувши да је царица оздравила, хтеде да богато награди заробљену жену, али ова то поново одби, рекавши да је њено благо у томе што има веру и страх Божји, и што може да непрекидно благодари Господу. На то дода да ће она сматрати као велики дар то ако цар призна Бога у кога она верује. Када су цару рекли о свему, он се дубоко замисли, а онда следећег дана крену у лов. Одједном поче велико невреме тако да цар није могао да се врати натраг, те нашавши се у великој невољи, он поче да призива у помоћ богове у које је веровао, али помоћи није било. Тада се сети речи жене која му је исцелила жену и дете, па поче да се моли Христу. Чим је почео молитву, облаци се разиђоше. Сав у чуду, цар се лако врети кући, па исприча жени о свему шта му се догодило. Затим позва заробљену хришћанку, и рече јој да му исприча све о Богу у кога она верује. Када она то учини, цар исповеди своју веру у Христа, па сабра све своје сународнике и рече им шта се десило са њим и са његовом породицом. Тако поче да се проповеда вера Христова у том народу и да се граде цркве Божије и да се набавља све неопходно за богослужење. Када је наступило време да се у храм уграде неки тешки блокови камена, Бог још једном хтеде да овај народ учврсти у вери, те учини да једно велико камено постоље, које до тада нису могли да помере, следећег дана буде на месту где су хтели да стоји. Цар и сви који су се окупили, гледали су то чудо, а онда ускликнуше од радости, прогласише цареву веру истинитом и почеше да славе Бога у кога је веровала заробљена жена. Када је црква била готова, неколико њих се спремало да оду к цару Константину. Дошавши код њега, рекоше му да желе да поново обнове савез а онда га замолише да им се постави епископ и неколико свештеника, да их поучавају у вери. Руфин сведочи да је о овоме слушао од Вакурија, који је пре тога био књаз Иберије, па је прешао к Римљанима, који га поставише за старешину на граници са Палестином, а касније за војсковођу. Он је такође учествовао у рату са царем Теодосијем, када је овај заратио са тиранином Максимом. Ето како су Иберијци прихватили хришћанство у време цара Константина.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *