Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ЧЕТВРТА

 

ХХХI глава

О смрти Валентијана

Након ових догађаја дође до напада Сармата на Римску државу. Цар сакупи јаку војску па пође у рат. Када су варвари схватили колика је сила наспрам њих, нису смели да се упусте у битку, него одабраше неколико људи и послаше их код цара ради преговора о миру. Када они дођоше пред Валентијана, а одећа им није доликовала достојанству, цар их запита да ли су сви Сармати тако обучени? Они рекоше да су пред њим они који су најбоље обучени. Цару то би криво, па повика на сав глас: „Тешко теби, Римска царевино, када си дошла дотле да те овако го и диваљ народ напада!“ Те речи он је изговорио са таквом жестином да је доживео срчани удар, те тако издахну у тврђави Верген, 17. новембра, у педесет и четвртој години живота, а тринаесте године своје владавине, после трећег конзулства Грацијана и Екитија. У шести дан по смрти цара Валентијана, војска која је била у Акинику (Италија), извика за цара малолетног Валентијана који се звао као и његов отац. Када се прочуло за то, не би по вољи царевићима, због тога што их нико ништа није питао. Уосталом, они га ипак признаше за цара, и млади Валентијан седе на престо свога оца. Треба знати да је младог Валентијана његов отац добио са Јустином, којом се оженио још за живота своје прве жене Севире.

 

 

XXXII глава

О философу Темистију, и о томе како је цар Валент постао блажи према хришћанима

Цар Валент живео је у Антиохији, и одмарао се од спољашњих ратова јер су варвари дуж граница били у миру. Али, и ако се одмарао од ратова против спољњег непријатеља, није се одмарао од ратовања против хришћана који су били за Никејску веру, и стално је смишљао како да им нанесе што више пакости. И то је радио све дотле док год му не рече беседу јелински философ Темистије, који је показао цару да не треба да се чуди толикој разлици у догматима међу хришћанима. Тада му рече да међу незнабошцима има преко три стотине разних наука, те да тамо где су толика мишљења, мора бити неједнакости. Слушајући то, цар смањи свој гнев. Али ипак он настави прогоне православних хришћана, али уместо смртне казне он нареди да се све више користи прогонство, и то за свештенике. Али и то је трајало само дотле док није наступио други случај, који даде повода да се и са тим престане.

 

 

XXXIII глава

О томе како су Готи прешли у хришћанство за време владавине цара Валента

Варвари који су живели са оне стране Дунава, по имену Готи, заратили су међусобно и поделише се на две стране. Једне је предводио Фритигерн, а друге Атанарих. Атанарих победи Фритигерна, који успе да побегне код Римљана и затражи помоћ од њих. Када се о томе дојавило цару Валенту, овај нареди да војска која је била у Тракији крене у помоћ Фритигерну. Римљани победише Атанариха са оне стране Дунава. Том приликом многи од варвара прихватише хришћанство, па и сам Фритигерн. Ето, тиме се објашњава зашто су Готи тако одани Аријевој науци, јер они је прихватише из захвалности цару. У исто време и епископ Улфила Готски начини готско писмо па преведе Свето Писмо на њихов језик. То такође помогну да ови варвари прихвате хришћанство. Али како је епископ Улфила хришћанству учио не само оне који су били за Фритигерна него и оне који су били уз Атанариха, овај (Атанарих) учини велику освету над хришћанима због тога што његови поданици одбацише стару веру. Тада су неки од Гота, који примише хришћанство, пострадали као мученици.

 

 

XXXIV глава

О томе како су Готи, савладани од других варвара, ушли у област Римског царства и цар их прими, и о томе како је због тога пострадало Римско царство, а ни по цара не би добро

Варвари, о којима је било речи, убрзо се помирише, али на њих нападоше други варвари, по имену Хуни, те их потиснуше са својих станишта. А ови навале преко границе, и уђоше у Римску земљу, и дају реч цару да ће га служити и радити све што им заповеди. Када се о томе јави цару Валенту, он пристане да им учини по вољи, не предвиђајући зло које ће доћи. Ово је једини случај када је цар показао меко срце. Избеглим Готима одреди Тракију да се ту настане, и сматрао је за добро то што је урадио јер је мислио да ће у њима имати спремну и јаку војску која ће му бити од користи. Штавише, надао се да ће варвари бити поуздани чувари државе, па је зато одбио да се допуни римска војска, и презриво се односио према заслужним војницима. Од регрута који су требали да ступе у војску узимао је новац, и све то је почетак несреће која ће касније задесити Римску царевину.

 

 

XXXV глава

О томе како цар, борећи се против Гота, напусти борбу са православним хришћанима

Варвари, настањени у Тракији, сматрали су ту област за своју, и не само да нису умели да цене добро које им је учињено, него се подигоше на своје добротворе. Цар Валент, сазнавши за то, преста да шаље у заточење оне хришћане који су били за једносушност, те похита из Антиохије у Константинопољ, и тиме прекине нападе на хришћане. У исто време, у Антиохији је умро Евсоје, старешина аријеваца, а то се десило у време петог конзулства Валента и првог конзулства Валенгијана Млађег. На место Евсоја би постављен Доротеј.

 

 

XXXVI глава

О томе како су Сарацени, под управом жене Мавије, прихватили хришћанство, и о томе како је њихов епископ постао побожни и праведни монах Мојсије

Када је цар напустио Антиохију, Сарацени прекинуше савез са Римом. То су учинили за владавине жене Мавије, која је господарила над њима након смрти свога мужа. Сарацени су тада пустошили по истоку све што им дође под руку, али им стаде на пут брига Божија, а то се збило овако: неки Сарацен, по имену Мојсије, живео је у пустињи као монах. За њега се прочуло да је побожан, да је јаке вере и да чини чуда. Сараценска царица Мавија затражи од њега да буде епископ њеном народу, и даде му реч да ће обуздати пљачке ако јој овај учини оно шта тражи од њега. Када Римљани чуше за то, би им драго, те присташе на мир под условима који су предложени. Тада наредише да се све учини, тј. доведоше Мојсија из пустиње и одведу га у Александрију, да тамо буде рукоположен. Али он, када је изашао пред Лукија, не хтеде да се прихвати свештенства рекавши да га није достојан. Такође је рекао да не жели да Лукије ставља на њега руку јер му је окаљана људском крвљу. Лукије му рече да је потребно да прво научи догмате уместо да вређа онога који треба да га учи. Мојсије му тада рече: „Овде се не расправља о догматима него казујем о твојим поступцима са браћом. По тим поступцима се мери и цени хришћанско достојанство твојих догмата. Хришћанин не туче, не свађа се, не наноси пакост другоме јер све то не приличи слуги Божијем. А каква су твоја дела, о томе нека кажу они које си отерао у заточење, па и данас тамо живе, а такође о томе нека казују и они које си бацио зверима или их спалио огњем“. Пошто рече ово, Мојсије отиде са неким људима до границе царства да би га тамо рукоположили прогнани епископи. И тако Мојсије би посвећен за епископа, и Сарацени престаше са нападима. Од тог времена Мавија је живела у миру са Римљанима, а своју кћер је удала за римског вођу Виктора.

 

 

XXXVII глава

О томе како се поправљао положај православних хришћана на истоку пошто је цар Валент отишао из Антиохије. То се осетило и у Александрији, када су прогнали Лукија а вратише Петра да управља црквама, а Петар је имао и грамату од епископа Дамаса Римског

По одласку цара Валента из Антиохије, дошло је до смањења прогона. Такође то би и у Александрији. Па како се у то време врати Петар из Рима, имајући уз себе грамату од епископа Дамаса Римског, којом се потврђује вера изложена у Никеји и одобрава се избор Петра за епископа Александрије, тада александријци протерају Лукија, а на његово место дође Петар. Лукије отиде у Константинопољ, као што се могло претпоставити, а Петар је поживео још неколико година, па се упокоји. Уместо њега за епископа је постављен његов брат Тимотеј.

 

 

XXXVIII глава

О томе како је народ оговарао цара Валента због Гота, када се он вратио у Константинопољ, и о томе како је отишао из престонице са војском у рат против ваpвapa, и о томе како је у том рату, у бици код Адријанополиса Македонског погинуо. Живео је педесет година, а владао шеснаест

Цар Валент вратио се у Константинопољ 30. маја, у време свог шестог конзулства, а другог конзулства Валентијана Млађег. Дошавши у Константинопољ, затекао је народ у незадовољству јер су варвари, опустошивши Тракију, већ дошли до предграђа Константинопоља, пљачкајући све и припремајући се за напад на престоницу. Народ је викао на цара јер је непријатеље прихватио у царевину и због тога што одмах није са војском кренуо на њих. Док се окупљала коњица, сви од реда су пребацивали цару да је незаинтересован за царевину пред толиком опасношћу. Валент је то слушао и киптео од беса, а онда, 11. јуна, крену са војском, претходно поручивши онима који су били најгласнији у протесту, да ће их казнити због увреда чим се врати из рата. „Од вашег града начинићу пустару, па ћу плугом орати по њој!“ рече он, и отиде у бој. Валент потисну варваре од града, и гонио их је до Адријанопоља Тракијског ка граници Македоније. Али када се ту поново упусти у битку, погибе 9. августа. Онда је текла четврта година 289. олимпијаде. Неки казују да је Валент том приликом побегао у неко село које затим варвари запалише, те да је он изгорео у ватри. Други говоре да је са себе скинуо царске одежде, па се помешао са обичном војском и борио се за живот, али да га издадоше коњаници, који напустише бој, а Валент заједно са пешадијом би убијен од варвара.

Каже се да нико није препознао његов леш јер није имао на себи царску одећу.

Тако је скончао Валент, поживевши педесет година, а владао је, заједно са братом, тринаест година, а после брата три године.

Ова књига обухвата време од шеснаест година.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *