Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА СЕДМА

 

XXI глава

О томе како се показао Акакије, епископ Амиде према заробљеним Персијанцима

Тада је настала прилика за Акакија, епископа града Амиде, да се прослави својим добрим делом. Римски војници нису желели да пусте заробљене Персијанце, а њих је било око седам хиљада, и полако су умирали од глади. Акакије је знао за то, и сазва клир који му је био потчињен, па им рече: „Нашем Богу, у кога верујемо, нису потребне ни посуде ни чаше јер Он нити једе нити пије. А како је Црква стекла много златних и сребрних судова, које приложише верни, мислим да је вредно да се те посуде продају и да се тако откупе заробљеници, да се нахране те да им се да за пут шта им је потребно и да се врате својим кућама.“ Овај поступак честитог Акакија довео је цара Персије у ситуацију да није знао како да поступи. Говори се да је цар пожелео да види Акакија, и да је епископ отишао у Персију по налогу цара Теодосија. После тога, како је Бог обрадовао Римљане и они победише у рату, нађоше се многи даровити људи који су кроз беседе хвалили цара. И сама царица је саставила неколико песама, а то је могла јер јој је отац био атински софиста Леонтије, који је своју кћер поучио у многим наукама. Када је цару била воља да је узме за жену, Акакије најпре учини све по закону, и кроз свето крштење уведе је у православну цркву, дајући јој име Евдоксија (раније се звала Атинаиса). И тако, као што рекох, било је много оних који су говорили у похвалу цара. Једни су то чинили да би постали познати цару, а други да покажу колико су способни у беседништву.

 

 

XXII глава

О лепим особинама цара Теодосија Млађег

Ја немам намеру да цар зна за мене, нити ми је жеља да показујем какав сам у писању, него једноставно желим да испричам о лепим особинама Теодосија, као што и захтева истина, јер ми се чини да би наши наследници остали ускраћени када не би знали о томе. Пре свега, и поред тога што је рођен, негован и васпитаван на царском двору, он опет није био размажен. Штавише, био је разборит и они који су разговарали са њим, уверили су се да зна пуно тога. Поред тога, био је телесно јак и добро је подносио хладноћу и врелину. Исто тако, постио је често, нарочито среду и петак, како би показао да жели да живи хришћанским животом. На двору је завео ред који је био сличан ономе у манастирима. Рано је устајао, и заједно са својом сестром певао је антифоне у славу Божију. Знао је наизуст Свето Писмо, и ако би био у друштву са епископима, разговарао би са њима о питањима вере попут неког свештеника који није од јуче у чину. А књига, нарочито оних које се баве тумачењем Светог Писма, сакупио је више него што их је имао Птоломеј Филаделф. Незлобивошћу срца и љубављу према човеку надмашио је многе. Иако се цар Јулијан издавао за неког философа, опет се није могао уздржати од гнева када су га исмејали становници Антиохије, а Теодосије, иако је одбацио Аристотелове силогизме, ипак се показао као философ на делу, јер је умео да се уздржи од гнева и угађања себи самоме. Никада се није светио онима који би га увредили, и нико га никада није видео љутог. Једном га неко из пратње упита зашто не кажњава смрћу оне који га увреде? А он тада рече: „Камо среће да сам у стању да умрле враћам у живот“, а другом приликом рече: „Није велика ствар одузети живот некоме, али ја га нисам у стању оживети јер то може само Бог.“ Није била реткост да је осуђене на смрт помиловао. Једном је у амфитеатар увео звери да се боре међусобно, а народ је викао да се међу зверове пусте људи. Чувши то, цар им рече: „Зар у вама нема љубави према човеку?“ Тиме је укротио неумесну жељу народа. По својој побожности поштовао је оне који су били посвећени да служе Богу, а особито је одликовао оне који су били побожнији од других. Кажу, да када је умро неки хевронски епископ у Константинопољу, узео је одећу покојника и њоме се покривао, мислећи да ће барем мало светиње стећи и за себе. Једне године која је била хладна и влажна, народ га замоли да се одржи забава на хиподрому. Цар то одобри, али се подиже јак ветар са снегом и начини се права мећава. Тада цар позва народ да се сви заједно помоле Богу да их сачува од зла које их је могло задесити. И за неколико минута, сви су узносили хвалу Богу и сав град се претвори у велику цркву, а цар је ходао кроз народ, непрекидно певајући химне. И није се преварио у нади јер време се разведри, а и та година беше изузетно родна, Ако су настала ратна времена, цар је молитвом притицао Господу, угледајући се на Давида, и био је уверен у то да Бог води бригу и о онима који ратују. Навешћу и то како је он, уздајући се у Бога, победио тиранина Јована, а то је било 15. августа, када су конзули били Асклепиодот и Маријан, после онога рата са Персијанцима, и пошто је умро Хонорије. Ондашње догађаје убрајам јер сматрам да заслужују да буду запамћени. Јер оно шта се догодило у време Мојсија са Јеврејима када су прелазили Црвено море, слично се десило и са његовим војницима када их је послао у рат са тиранином.

 

 

XXIII глава

О Јовану, који је по смрти цара Хонорија, владао попут тиранина у Риму, и о томе како је Бог, услишивши молитве Теодосија, тог тиранина предао у руке римској војсци

Када је умро цар Хонорије, самодржац Теодосије дознавши за то, не хтеде то да каже народу него је цареву смрт крио, а војску је тајно опремио и посла је до Солуна да буде у приправности ако дође до побуне у западним областима. Пошто се тако обезбедио, тада обнародује да је умро његов деда. Али у исто време Јован, као први међу царским секретарима, није био задовољан тим својим положајем, већ хтеде да буде цар, па посла гласнике самодршцу Теодосију и замоли га да њега, Јована, прими к себи као савладара. Теодосије ухапси посланике, а затим одреди Ардавурија да крене на Јована. Ардавурије, дошавши у Солун, пређе затим у Аквилеју, али га том приликом сусретне несрећа: док се превозио, подиже се супротан ветар па га тако доведе у руке тиранину Јовану. Овај, имајући у рукама Ардавурија, мислио је да сада цар нема где те да ће морати да му испуни жељу. И цар је био веома збуњен када је чуо за све то, а Ардавуријев син, Аспар, није знао шта да ради од муке када је чуо да му је отац заробљен. Сада се поново по-казало колико је снажна царева молитва, јер се јави анђео Господњи, у облику пастира и понуди се Аспару и његовој дружини да их спроведе кроз мочваре у околини Равене, јер је тамо Јован држао заробљеника. Говори се да тим путем нико никада није прошао, али Бог учини, те се ови туда провукоше, па Аспар са војском нападе и победи тиранина. Сада се опет указала прилика да цар покаже колико је смеран и предат Богу јер када му јавише да Јована нема међу живима, рекао је народу: „Хајдемо сви заједно у цркву, да се захвалимо Богу што је својом десницом победио тиранина.“ И заиста, сав народ, заједно са царем, устаде и отиде у храм.

 

 

XXIV глава

О томе како је цар Теодосије прогласио свога сина и сина своје тетке Плакиде, Валентијана, прогласио за цара

Када је савладан Јован, самодржац Теодосије даде се у бригу кога ће да постави за цара на западу. Он је имао сестрића Валентијана, који беше још дете, а родила га је Плакида, кћи цара Теодосија Великог, и сестра двојице августа: Аркадија и Хонорија. Валентијанов отац био је Констанције, кога је Хонорије прогласио за цара, и који је једно време владао са њим а онда умре. Тог истог Валентијана сада је за кесара прогласио цар Теодосије, и посла га у западне области, а управљање државним пословима пренесе на његову мајку Плакиду. Међутим, он и сам пожури пут Италије, да свога сестрића тамо прогласи за цара, али и да би тамошње становништво обавестио да се не поводи вољом тиранина. Али, дошавши у Солун, разболе се па с тога посла царски венац свом сестрићу по патрицију Илиону, а сам се врати у Константинопољ.

 

 

XXV глава

О томе како је Атик управљао црквама, како је у црквени диптих записао Јованово име и како је предвидео своју смрт

Под управом Атика послови Цркве су ишли добро због тога што је он мудро управљао а такође и што је својим беседама потицао народ на добродетељ. Знајући о поделама унутар верника, јер су јовановци држали своје скупове изван храма, Атик је наредио да се у молитвама помиње Јован, исто онако како се помињу и други епископи који су умрли. Овим наређењем Атик је желео да дође до помирења и да јовановци поново буду у заједници. Мимо тога, Атик је помагао сиротињу и то не само у својој него и у другим епископијама. Тако је послао триста златника свештенику Калиопију у Никеји, поручивши му у писму:

„Калиопију, Атик који му жели да је здрав у Господу

Дознао сам да у вашем месту има на хиљаде оних који чекају милостињу. Када кажем да их има на хиљаде, онда не мислим на неки одређен број, него управо на велико мноштво људи. Па како се нашао човек који обилато даје онима који умеју паметно располагати новцем, он посла новац, ја шаљем теби, брате, ових триста златника, па их расподели како треба. Сматрам да ћеш их дати онима којима треба.

Када почнеш да делиш, не гледај како ко верује, него нека ти је пред очима помисао да нахраниш људе.“

Исто тако он се бринуо и за сиромахе који су били далеко од њега. Уз то, Атик се свагда борио против празноверја. Када је дознао за хришћане који се због светковања Пасхе одвојише од новатијеваца, и да су пренели тело Саватија са острва Родос, где је умро у заточеништву, па су га сахранили и да долазе на молитву крај његовог гроба, посла ноћу људе којима је заповедио да ископају Саватија и да га пренесу у другу гробницу. Када су они који су се састајали крај гроба окупили и када су видели раскопан гроб, престаше долазити. Мимо тога, Атик је био срећан у давању имена. Тако је уточишту на ушћу Понта (Јевскинског), које се одавно звало Фармакеос, преденуо име у Терапиа, како се бешчасним именом не би каљало место где се верни окупљају на молитву. Једном предграђу Константинопоља дао је име Арсирополис, а то је било овако: постоји једно старо уточиште код улаза у Босфор, и зове се Хрисополис. То место помињу многи древни писци, као нпр. Страбо, Никола Дамаскин и познати беседник Ксенофонт. Овај последњи казује у шестој књизи о Кировим походима, и у првој књизи о грчким догађајима, да је Аликвијад заправо град Хрисополис опасао зиданим бедемом, и наредио да се ту узима десетак од оних који су пловили из Понта. Атик, угледавши место према Хрисополису како је пријатно и весело, назва га Акрополис, и од тада се задржа то име. А када су му неки говорили да новатијевцима не треба допуштати да се окупљају на богослужења унутар града, он је говорио: „Ви не знате шта су они заједно са нама претрпели у време прогона Констанција и Валента. Они (новатијевци) такође су сведоци вере, јер иако су се давно одвојили од Цркве, опет нису унели ништа ново у веру.“ Када је једном био у Никеји да би рукоположио неког епископа, видео је тамошњег епископа новатијеваца, Асклепијада, старца и упита га за године и колико је дуго епископ. Овај му рече да је епископ педесет година, на шта Атик каза: „Ти си срећан човек што тако дуго година служиш доброј ствари! Новата хвалим, али не одобравам оно шта раде његови следбеници“. Старац га упита зашто тако мисли, а овај рече: „Новата хвалим због тога што није желео имати заједницу са људима који су принели жртве. И сам бих тако поступио, а новатијевце не могу да хвалим због тога што они одлучују од заједнице световна лица и због малих греха.“ На то рече Асклепијад: „По Светом Писму постоји и осим приношења жртве још много грехова због којих ви одлучујете само клирике, а ми и световна лица; а што се тиче опраштања, то остављамо самом Богу“. Атик је предвидео када ће умрети: када је полазио из Никеје, рекао је тамошњем свештенику Калиопију: „Ако желиш да ме видиш живог, а ти настој да дођеш у Константинопољ пре позне јесени. Ако закасниш, нећеш ме затећи живог.“ И није се преварио, јер Атик се упокоји 10. октобра, двадесет и прве године свог епископства, када је Теодосије по једанаести пут био конзул а Валентијан тек први пут. Цар Теодосије, враћајући се из Солуна, није га затекао несахрањеног, јер је Атик умро дан пре његовог доласка. Ускоро после тога, 23. октобра, проглашен је Валентинијан.

 

 

XXVI глава

О Сисинију, који је после Атика био епископ Константинопоља

Када је умро Атик, поново дође до расправа ко ће бити следећи епископ. Једни су предлагали свештеника Филипа, други Прокла, који је такође био свештеник. Али народ беше за Сисинија. Овај Сисиније, иако је био свештеник, није био одређен ни за једну цркву унутар града, него је служио у једном предграђу које се звало Елеј. Ово предграђе је према граду, и ту је обично био сабор о празнику Вазнесења Господњег. Тог Сисинија су предложили јер је био веома побожан човек, а још више угледа донело му је то што је помагао сиротињи. И тако, жеља народа била је прихваћена, и Сисиније је постао епископ 28. фебруара, када је Теодосије био конзул по дванаести пут, а Август Валентијан Млађи по други пут. Свештеника Филипа све то веома разљути, па је због тога, када је писао о историји хришћанства, написао много тога ружног о епископу Сисинију, срамотећи и њега и оне који су га рукоположили.

 

 

XXVII глава

О свештенику из Сида, Филипу

Филип је био родом из Сида, а то је град у Памфилији, одакле је био и софиста Тројило, кога је Филип представљао као свог рођака. Док је био ђакон, налазио се скоро стално уз епископа Јована, а волео је и науку, па је сабрао много књига. Он је много писао, а карактер његовог слога у многоме личи на азијски. Он је написао књигу у којој је обарао оно о чему је писао цар Јулијан. Написао је и Историју хришћанства, поделивши је на 36 књига, а свака се састојала од неколико томова. Уз то, садржај сваког тома је веома широк. Том делу он није дао име Црквена Историја, него Хришћанска Историја, и унео је у то дело много тога да би показао да му нису непознате и философске науке. Због тога често користи нешто из геометрије, нешто из астрономије, аритметике, музике… После тога, бави се описима острва, планина, дрвећа и других мање битних ствари. Због тога је његово дело постало преопширно, и по моме мишљењу, није од неке користи.

 

 

XXVIII глава

О томе како је Сисиније поставио Прокла за епископа Кизика, и о томе како становници тог града не хтедоше да га приме

Када је умро епископ Кизика, Сисиније је поставио Прокла за новог епископа. Али, када се Прокло спремао да пође на своју катедру, Кизичани поставе другог, по имену Далмације. Они су то урадили супротно закону који је бранио рукополагати противно вољи епископа Константинопоља. А што су они пропустили да се обазру на тај закон, то је испало по томе, што је поменути закон давао то право само Атику. И тако оста Прокло без управе над црквом, али је стекао славно име проповедајући у Константинопољу. О њему ће више речи бити касније. Међутим, недуго потом умре Сисиније, не навршивши ни две године на епископској катедри. То се десило 4. децембра, када су конзули били Јерије и Ардавурије. Сисиније беше уздржљив, живео је честито и био је наклоњен сиротињи, а по карактеру је био једноставан и приступачан, и клонио се парница.

 

 

XXIX глава

Када је умро Сисиније, самодршцима се није свидело да на то место изаберу ни једнога од оних који су служили по константинопољским црквама, него наумише дозвати човека из Антиохије. То беше човек по имену Несторије, родом из Германикије. Имао је леп глас и био је даровит беседник. С тога је изабран као способан за проповедање. После три месеца дошао је Несторије, и многи су говорили да је неуздржљив. А какав је био, људи су видели после прве његове беседе. Пошто је рукоположен 10. априла, када су конзули били Филок и Тавр, он је ту, пред народом, своју беседу усмерио на цара, рекавши: „Дај ми царе земљу очишћену од јереси, а ја ћу ти дати небо! Помози ми да истребим јеретике, а ја ћу ти помоћи да победиш Персијанце!“ Ове речи су биле по вољи већини простог народа, који су највише и мрзели јеретике, али је ту било и таквих људи који су из тих речи нагађали шта се налази у души беседника, и погодили су да је он лакомислен, напрасит и славољубив. И заиста, пети дан након рукоположења, науми Несторије да сруши аријевску цркву, и тиме их доведе до очајања. Јер када видеше како разваљују зграду у којој су се они окупљали на молитву, они подметну пожар и запале је. Ватра узе маха и захвати оближње зграде, те се због тога узбунише грађани, и већ су аријевци били спремни на освету, али Бог није допустио да се то деси. Од тог доба Несторија су звали „пожар“. Он је наумио да науди и новатијевцима јер је непријатељски гледао на њиховог епископа Павла, који је изашао на глас као веома побожан, али самодршци одвратише Несторија од те намере. А шта је он починио у Азији, Лидији и Кирији, онима који светкују Пасху четрнаестог дана, и колико их је погинуло због његове кривице када се подигла буна у Милету и Сардима, боље и да не говорим. Али нећу пропустити да кажем шта га је стигло, због свега што је чинио и због његовог неуздржљивог језика.

 

 

XXX глава

О томе како су Бургундци примили хришћанство за време владавине Теодосија Млађег

Најпре ћу рећи о тадашњим догађајима за које треба знати. Зна се за варварски народ који је живео са оне стране Рајне, по имену Бургиндци. То је миран народ који се најчешће бави обрадом дрвета. На њих су често нападали Хуни. У својој невољи, Бургундци не хтедоше тражити помоћ од људи, него од Бога. Па како су сазнали да Бог у кога верују Римљани помаже онима који га поштују, то сви до једнога одлуче да прихвате хришћанство. Како су се налазили у једној галској варошици, замолише тамошњег епископа да их крсти. Епископ их поучи основама вере, крсти их и отпусти да се врате у свој завичај. Сада ови нису више били плашљиви као пре, и без страха су се упуштали у борбе са тиранима. Нада у Бога их није преварила, јер пошто хунски вођа Оптар умре због своје неумерености у јелу, Бургундци нападну на Хуне, и без обзира што их је било мање, победе их. Од тог времена Бургундци су веома одани хришћанству. Негде у то време умро је и Варва, епископ аријеваца, онда када је Теодосије био конзул по тринаести пут, а Валентијан по трећи пут, тј. 24. јуна. На његово место дошао је Саватије.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *