Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА СЕДМА

 

XLI глава

O епископу Проклу

У својим младим годинама Прокло је био чтец. Са великом вољом је ишао у школу и изучавао беседништво. Када је дошао у зрелије године, био је уз епископа Атика обављајући послове секретара. Па како се показао као вешт у том послу, Атик га рукоположи за ђакона. Након тога рукоположио га је за свештеника, а напоменуо сам како га је Сисиније рукоположио за епископа Кизика. Прокло је био човек добре нарави, и тиме је многе надмашио. Био је кротак и својом благошћу је позивао људе да спознају истине вере. Дао је реч да неће никога прогонити, а кроз то је вратио Цркви достојанство кротости и угледа се на цара Теодосија.

 

 

XLII глава

 Због чега писац говори о лепим особинама цара Теодосија Млађег

Због свега тога, Прокла је хвалио и сам цар. Цар је такође био налик на врлинске људе и никада није давао за право онима који су настојали да гоне друге људе због њихове вере. Смело би се рећи да је цар својом благошћу надмашио све оне за које се зна да су били „освештани“. Због тога му је и сам Бог помогао у савладавању злотвора без великих мука.

 

 

XLIII глава

О томе како су прошли они варвари који су помагали тиранину Јовану

Када је тиранин прошао онако како је прошао, варвари, које је он позвао у помоћ против Римљана, спремали су се да упадну у римске области. Цар, дознавши за то, ослони се на Бога и, по своме обичају, стаде на молитву, те је због тога и добио оно шта је искао. Неће бити на одмет да се зна како су прошли варвари. Вођу варвара, који се звао Ругас, убио је гром. Затим наиђе помор међу његове људе, те многи поумираше. Онда паде огањ са неба и поби и оно мало што их оста у животу. Варваре  тада ухвати страх не само због тога што су оружјем кренули на Римљане, него још више због тога што су се уверили да ове чува Бог. У исто време, Прокло је на себе скренуо пажњу својом беседом у којој је речи пророка Језекиља применио на догађаје који су се десили.

 

 

XLIV глава

O томе како се цар Валентинијан Млађи оженио Евдоксијом, кћерком цара Теодосија

Цар Теодосије је имао кћер Евдоксију, чија мати беше Евдокија. Ту кћер запроси Валентинијан, кога је Теодосије поставио за цара над западним областима. Цар Теодосије пристаде на то, и би договорено венчање које се требало одржати на граници два царства. Бирајући прикладно место за ту свечаност, смислили су да венчање буде у Солуну, али Валентинијан поручи Теодосију да се не брине око места јер ће сам доћи у Константинопољ. Тако је и било. А после венчања, заједно са женом, врати се на запад.

 

 

XLV глава

О томе како је епископ Прокло наговорио цара да се тело Јована (Златоуста) пренесе из места где је умро као заточеник у Константинопољ, и како је Јованово тело положено у цркви светих Апостола

Убрзо након овог венчања, епископ Прокло својом благоразумношћу обрадова Цркву тиме што је у њу вратио оне који су се одвојили када је био заточен Јован. Тело епископа Јована било је сахрањено у Коману, али Прокло наговори цара, те 35 година након што је Јован збачен, пренесе његове мошти у Константинопољ, са великом свечаношћу у којој је учествовао сав народ, те положи епископове мошти у цркву светих Апостола. Ово је дирнуло све оне који су поштовали Јована, и сада се сви вратише у Цркву. То је било када је текла шеснаеста година конзулства цара Теодосија.

Не могу а да не приметим како је завист поштедела Јована пошто је умро а Оригена није, него га двеста година пошто је умро, Теофил одлучи од Цркве, а Јован, посредовањем епископа Прокла, би враћен у заједницу тридесет и пет година после упокојења. Прокло је, без сумње, у многоме својом добротом надмашио Атика, и паметни људи ће знати како да оцене ове ствари.

 

 

XLVI глава

О смрти новатијевског епископа Павла, и о томе како је на његово место постављен Маркијан

Нешто касније умро је Павле, епископ новатијеваца. То је било 21. јула, у време конзулства које смо већ поменули. На дан када су га сахранили, некако се све секте помирише јер су сви били ту, и пратили су његово тело, певајући псалме све до гробнице. Павле је пред своју смрт учинио нешто вредно памћења, те зато мислим да ће бити прикладно да понешто кажем и о томе: Павле никада није одступио од правила подвижничког живота, чак ни у болести, него се свагда једнако молио Богу. Када му је дошао тренутак смрти, позва свештенике од оних цркви које су биле под његовом управом, те им рече: „Гледајте да себи изаберете епископа док сам ја жив, како не би било поделе међу вама када умрем.“ Тада свештеници рекоше да он учини избор те да напише име будућег епископа. Павле пристаде на то тек када су сви обећали да ће испунити његову жељу. Тада он написа Маркијаново име, а тај Маркијан је био свештеник, и подвижништву га је учио сам Павле. Но, он тада није био присутан. После тога Павле нареди да се писмо запечати, а најстаријем од свештеника заповеди да оно буде предато Марку, који је био новатијевски свештеник у Ститу, а тада је био у Константинопољу. Том приликом рекао је Марку: „Ако је воља Божија да преживим, вратићеш ми то писмо неотворено, а ако је воља Божија да умрем, ти ћеш прочитати име онога који ће ме наследити.“ Рекавши то, Павле је издахнуо. У трећи дан по смрти, сакупе се свештеници и народ, па отворе писмо и прочитају Маркијаново име. Сви повикаше да је достојан, и без оклевања пошаљу по њега. Они који су били послани, послужише се невином преваром те наговоре Маркијана да пође са њима из Тивериопоља (Фригија), рукоположе га и поставе за епископа.

 

 

ХLVII глава

О томе како је цар Теодосије послао у Јерусалим своју жену Евдокију

 

За добра која је Бог учинио Теодосију, цар је гледао да се одужи тиме што ће испунити своја обећања којима се заветовао зарад захвалности. Због тога је приложио многе дарове храмовима Христа Спаситеља, а своју жену Евдокију послао је у Јерусалим, јер је и она дала завет, ако уда кћер. Евдокија је даривала цркве и на путу до Јерусалима, а такође и када је дошла у тај град обилно је помагала храмове, као и оне по целом истоку.

 

 

XLVIII глава

О Таласију, епископу Кесарије Кападокијске

У то време, док је трајало седамнаесто конзулство цара Теодосија, смислио је епископ Прокло нешто чиме ће изненадити многе, нешто што није учинио ни један од пређашњих епископа. Када је умро Фирмо, епископ Кесарије Кападокијске, и хришћани из Кесарије дођоше са молбом за новог епископа, Прокло је размишљао ко је погодан за то место. И док је он размишљао о томе, једне суботе дођоше у цркву чланови Сената да се виде са њим. Међу тим људима био је и Таласије, који је био префект над народима и градовима у држави. Прокло је чуо да се говори о томе да цар њему (Таласију) намерава да да управу над источним областима, али не обазирући се на то, Прокло је рукоположио Таласија и постави га за епископа Кесерије.

 

 

Завршетак

Овим окончавам своје казивање, и молим Бога да све цркве, градови и народи, да сви живе у миру. Јер када би било тако, тада они, који имају намеру да пишу историју, не би имали посла. Па и ја, који написах ових седам књига по твојој жељи, Теодосије, свети човече Божји, не бих имао о чему говорити да не беше људи којима су биле драге смутње и који нису превише ценили живот у миру.

Ова, седма књига, обухвата период од тридесет и две године, а свих седам књига казују о догађајима који су били за сто и четрдесет година, почев од прве године 271. олимпијаде, када је Константин проглашен за цара, па све до друге године 305. олимпијаде, када је настало седамнаесто конзулство цара Теодосија.

 

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *