Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА  ТРЕЋА

 

I глава

О Јулијану, о његовом пореклу, васпитању и о томе како је пришао к незнабоштву када је добио царску власт

Цар Констанције окончао је свој живот у Киликији, 3. новембра, у време конзулства Тавра и Флоренција. У време конзулства тих истих људи дође Јулијан из западних области у Константинопољ, и то 11. децембра, па би изабран за самодршца. Имам намеру да кажем неколико речи о Јулијану, човеку веома речитом, али молим свакога да од мене не тражи улепшане речи, јер ја пишем историју хришћанства, па стога морам да останем на путу којим сам кренуо од почетка. Рећи ћу о Јулијану, тј. о његовом пореклу и образовању, а додаћу и како је дошао до царске власти.

Константин, који је своје име приденуо Византији, имао је два брата од једног оца али од две мајке. Један се звао Далмације, а други Констанције. Далмације је имао сина који се такође звао као и отац, а Констанције је имао два сина: Гала и Јулијана /Јулијан је рођен 331. године/. Пошто је умро онај који је подигао Константинопољ, а пошто војска уби младог Далмација, умало иста судбина не задеси Гала и Јулијана, који осташе сирочад по смрти оца. Гала је спасило то што је био болестан, и мислило се да неће преживети ту болест. Јулијана је спасла његова младост јер беше тек у осмој години живота. Након неког времена утихну гнев цара, и Гал крену у школу у Ефесу (у Јонији), а тамо су имали много земље која им је од предака остала у наследству. Јулијан, када је порастао, учио је у Константинопољу, у базилици где су тада биле школе, и био је сасвим обичан, руковођен евнухом Марадонијем. Граматику га је учио Никоклес из Лакедемоније, а реторику му је предавао софиста Екиволије, за кога се мисли да је био хришћанин. Цар Констанције био је против тога да Јулијана учи нехришћанин, плашећи се да не би упао у незнабоштво. И Јулијан у почетку заиста беше хришћанин, а како је добро учио, у народу се прочу глас да би он могао обављати важне државне послове. Када се тај глас рашчу, цар се замисли па нареди да се Јулијан премести у Никомидију, забранивши му да иде у школу софисте Ливијана, који је био протеран из Константинопоља. Разлог томе био је тај што је Ливаније незнабожац, али и поред тих забрана, Јулијан је читао оно шта је писао поменути софиста. Док је учио реторику, у Никомидију је Дошао и философ Максим (који је убијен од стране цара Валента због магије и враџбина). Уз философију коју је слушао од Максима, Јулијан од њега прими и религију, желећи да се што више угледа на учитеља, а Максим је истовремено у младићу распаљивао жељу за влашћу. Када је цар сазнао за то, Јулијана ухвати страх али га не напусти нада, па да би скинуо сумње, поче да се претвара да је хришћанин. Настојао је да изгледа као монах, а учећи тајно философију, јавно је читао Свето Писмо, па је и постављен за чтеца при храму у Никомидији. Све то он је радио из страха, али у себи није губио наду, па је зато и говорио онима који беху уз њега да би било добро да има власт над читавом државом.

Док се то дешавало, његов брат Гал беше проглашен за кесара, па како је кренуо ка источним областима, дође у Никомидију да се сретне са Јулијаном. Након неког времена Гал беше убијен, а цар, који није веровао Јулијану, одреди да овај буде под присмотром. Јулијан се успешно прикривао, и често је ишао из једног места у друго, док за њега није чула царица Јевсевија, те она наговори цара да га више не уходе, а такође и да га пусте да оде у Атину ради усавршавања у философији. Након неког времена, цар Јулијана позва из Атине и прогласи га за кесара, а за жену му одреди своју сестру Јелену. Затим га посла у Галију, у борбу против варвара (а то беху они варвари које је не тако давно унајмио цар Констанције да му буду од помоћи у борби против Магнеција) који усташе на државу. Па како је Јулијан тада био још увек млад, цар је наредио да се ништа не предузима док се претходно не договори са вођама. Али ови, видевши себе у великој власти, слабо су марили за посао, те због тога варвари почеше да побеђују Римљане. Јулијан, видевши то зло, остави трибуне да се проводе у сластима и пијанству, а сам преузе војне походе, обећавши награду војницима за сваког убијеног варвара. Управо то је утицало на раст његове популарности међу војницима. Прича се да је једном, улазећи у неки град, на његову главу пао венац, и то су протумачили као знамење по коме је њему предодређена царска власт. Неки мисле да је цар Констанције Јулијана послао у рат да би тамо погинуо, а да ли је тако, ја то заиста не знам.

Када је Јулијан јавио цару о понашању трибуна, цар му посла једног човека који је имао оно што је одговарало Јулијановој верности. И тако, помогнут тим новим вођом, почео је нападати варваре. Но, ови пошаљу к њему своје људе, и кажу му да они нападају на римске области по заповести самог цара, те му и покажу његово писмо. Не обраћајући пажњу на то, Јулијан нареди да се ти људи окују, па са војском навали на варваре и тако их победи. Том приликом он је заробио њиховог вођу, те га посла к цару. Након оваквог исхода рата, војска је Јулијана изабрала за цара, а како при руци не имаше круну, то један од копљаника скине гривну са свога врата и стави је Јулијану на главу. Ето на који начин је Јулијан дошао до царске власти.

А шта је урадио после тога и, да ли би то урадио један философ, о томе нека суде они који поштују такве људе. Победивши варваре, Јулијан је пропустио да Констанцију пошаље нарочите људе, пропустио је да ода част своме добротвору, и све што је радио, чинио је по својој вољи. Тако је смењивао старешине провинција, постављао је друге; по градовима је оговарао Констанција, читајући јавно, пред окупљеним светом, посланицу упућену варварима и на тај начин је придобијао народ за себе. Више се није претварао које је вере, јер пролазећи кроз градове, отварао је зграде за незнабожачке службе, приносио је жртве идолима и себи је доделио име првосвештеника. Тако и незнабошци почеше славити своје празнике. Радећи све то, стално је вребао прилику да докрајчи Констанција, али Бог који управља догађајима, уклони с пута једног од супарника те не дође до још већег крвопролића. Јулијан уђе у Константинопољ, и одмах поче да смишља како да придобије народ за себе, те се досети овога: он је добро знао колико је Констанције био мрзак онима који су заступали једносушност, а такође је знао и колико су незадовољни незнабошци јер им је забрањивано да приносе жртве, те да су једва чекали да се отворе њихови храмови. Поред тога, он је знао и то да су се многи жалили на евнухе, а нарочито на Јевсевија, који је био њихов старешина, па је Јулијан настојао да угоди свакој од ових страна. Пре свега, настојао је да осрамоти Констанција пред народом због његове жестине према потчињенима, па стога позва заточене епископе, и врати им оно што им је било одузето. Затим је издао налог да се отворе незнабожачки храмови, а онда нареди да буде убијен Јевсевије, старешина евнуха, између осталог и због тога што је сумњао да је овај био умешан у убиство његовог брата. Констанцијево тело је сахрањено уз све почасти, а Јулијан прогна са двора евнухе, бербере и куваре. Евнухе је прогнао због тога што је отерао своју жену, а није хтео тражити другу. Куваре, због тога што се хранио веома једноставно, а бербере због тога што је један могао услужити много људи. Од писара је многе вратио у пређашњу службу, а за остале је наредио да им се даје писарска плата. Укинуо је пошту коју су до тада носили на мазгама, задржавајући само коње за пошту, и то ону за државне потребе. Има доста оних који га хвале због тога, а има и доста који га куде јер је понизио појам о царској власт тиме што је одбацио велелепност церемонијала која заслепљује очи обичном народу. Поред тога, Јулијан је ноћи проводио без сна, састављајући беседе које је потом читао сенату. Људе од науке, а нарочито философе, пазио је и ценио. Због тога су са разних страна на двор похитали они који носе философски плашт, а међу њима било је много оних који су само по изгледу били од науке. Али, сви они били су веома штетни за хришћане јер су били махом варалице и људи који се додворавају господару. Јулијану је то јако пријало, и слава му је расла, те стога и написа књигу, којој надену име „Кесари“, и ту се наруга свим царевима који су били пре њега. Та иста страст наведе га да почне писати против хришћана. То што је отерао куваре и бербере, то би донекле могло доликовати философу, али не и цару; али што је исмевао и извргавао грдњи друге, то не доликује ни философу ни цару, уколико је и један и други тако високо да до њега не може допрети насртање и оговарање. У пословима који се тичу паметног мишљења и умерености, цар може бити философ, али ако се философ у свему почне угледати на цара, тада ће се сам удаљити од циља. Уосталом, нека буде довољно ово што сам рекао о Јулијану, о његовом пореклу, васпитању, нарави и о томе како је дошао до царске власти.

 

 

II глава

О томе како је дошло до побуне у Александрији, и о томе како је убијен Георгије

Сада ћу нешто рећи о ономе шта се у исто време дешавало у другим црквама. У Александрији је дошло до побуне, а ево на који начин: у том граду било је једно место које је одавно било запуштено, занемарено и препуно свакојаке нечистоће. Ту су у прошлости незнабошци обављали своје церемоније у част богиње Митре, приносећи ту и људске жртве. То место, као ничије, подарио је цар Константин својевремено цркви у Александрији. Георгије науми да на том месту подигне богомољу, па зато нареди да се место очисти. Они који су радили тај посао наиђоше на једну пећину где су незнабошци обављали ритуал. Ту је било много лобања, и великих и малих, дакле, и од одраслих људи али и од деце, која су по предању, прво била заклана, да би потом незнабошци гатали гледањем у њихове гробове. Хришћани, нашавши све то, хтедоше да изнесу на видело све те незнабожачке заблуде, да им се свет исмеје и наруга, па су стога те лобање уз свечани ход обносили око града, људима на видело. Ову поругу незнабошци нису могли да отрпе, а њих је подоста било у Александрији, па распаљени гњевом, дигоше се на оружје и насрнуше на хришћане. Тада изгину пуно људи, а том приликом ухватише и Георгија, везаше га за камиле, па га растргнуше. Касније су његово тело спалили заједно са телом животиња.

 

 

III глава

О томе како је цар прекорио грађане Александрије због убиства Георгија

Цар се јако разљутио због тога што је убијен Георгије, те зато написа посланицу и покара народ Александрије. Прочуо се глас да су Георгија смакли они који су га мрзели, а који су били за Атанасија. Мислим да они који тако тврде, нису у праву јер и сам цар у својој посланици више прекорева народ него хришћане, а ево како гласи посланица:

 

 

IV глава

О томе како се после смрти Георгија на своје место вратио Атанасије те је почео управљати александријском црквом

Није прошло пуно времена а Атанасије се врати из свог уточишта. Народ Александрије га прими са великом радошћу. Присталице Аријеве науке беху од народа протеране из цркве, а храмове народ предаде Атанасију. Аријевци су се и даље сакупљали, али то беху непозната места, а уместо Георгија за епископа изабраше Лукија.

 

 

V глава

О Луциферу и Јевсевију

У исто време, из заточеништва беху ослобођени Луцифер и Јевсевије, по наређењу цара. Луцифер је био епископ места Карали (у Сардинији), а Јевсевије је био епископ Веркелама (у Лигурији, Италија). Када су се враћали из Горње Тиваиде, где су били заточени, разговарали су о томе како ће стати на пут обичају да се не газе канони Цркве.

 

 

VI глава

О томе како је Луцифер рукоположио Павлина у Антиохији

Било је наређено да Луцифер дође у Антиохију (Сирску), а Јевсевије у Александрију ради тога да се одржи састанак са Атанасијем и да се утврде догмати. Луцифер је у Александрију послао ђакона, давши реч том ђакону да пристаје на све шта се том приликом одучи, а сам отиде у Антиохију, где је застао цркву у великом нереду. Народ у Антиохију поделио се на две стране, а ту поделу није изазвала само Аријева јерес (коју је увео Евсоје), него су и Мелетијевци вукли на своју страну. Луцифер тада рукоположи Павлина за епископа, па отиде из Антиохије.

 

 

VII глава

О томе како се Јевсевије сложио са Атанасијем, па саставише  сабор од епископа у Александрији, те јавно исповедише једносушност Пресвете Тројице

Јевсевије дође у Александрију, и одмах у договору са Атанасијем. наредише да се окупе епископи на сабор. Позвани епископи дођоше из разних места, те већаше о многим и важним делима. Што се тиче Духа Светога, они се сложише и признаше да је Он једносушан са Оцем и Сином, а за Сина Божијег, Који узе на себе тело човечије (оваплоти се), рекоше да Он није имао само човечије тело него и душу, а тако су казивали и древни црквени учитељи. Дакле, овај сабор није измислио нову науку него је утврдио оно што је од почетка било Предање Цркве и што су, без сумње, исповедили најмудрији међу хришћанима. Тако су о томе учили древни Оци, па су и написмено оставили своје мишљење. Иринеј, Климент, Аполинарије, Серапион Антиохијски, сви они у својим списима казују да једнодушно признају и исповедају да је Христос имао човечије тело и душу. Па и сабор који је држан због Берила, епископа Филаделфије (у Арабији), пишући истом Берилу, помиње ту науку која има остати. Ориген говори у својим делима да је Христос уз човечије тело имао и човечију душу, а тумачећи књигу Постања (у деветом тому), још ближе говори о тој тајни, те тврди да је Адам имао облик Христа, а Ева облик Цркве. За ову науку има сведока којима се може веровати, а међу њима су Памфил и Јевсевије, који је усвојио име Памфилово. Њих двојица су описали Оригенов живот, и ту су оспоравали наводе оних који су кудили тог познатог човека, те наведоше у одбрану Оригена да он није први који је размишљао о томе него је он само тумачио древно предање Цркве.

Епископи који су били на сабору у Александрији нису оставили неразмотрено питање о суштини и ипостаси /у време када је Сократ писао ово своје дело још није постојала јасно прецизирана богословска терминологија, па се често дешавало да су они који су православно исповедали Пресвету Тројицу казивали своје мисли помало неодређеним изразима, те их због тога неки проглашавају за неправославне. Тако, уместо речи суштина употребљавали су појам лице, тврдећи да је у Бога једна ипостас а мислећи на јединство суштине Божије. Уместо речи ипостас употребљавали су појам суштина, казујући да су у Бога три суштине, а заправо су мислили на три лица Пресвете Тројице. Управо ту разлику у терминологији доводи у ред сабор који је одржан у Александрији/. Осија, епископ Кордобе, о коме сам већ говорио, а кога је цар Константин послао да утиша смутње које је започео Арије, када се бавио оповргавањем науке Савелија Ливијског, предложио је питање о суштини и ипостаси, па је тиме изазвао нове препирке. Сабор који је одржан у Никеји није о томе поменуо ни реч, али се касније начини спор по том предмету, те је сабор у Александрији рекао за суштину и ипостас следеће: „На Бога не треба примењивати такве изразе јер се реч суштина не налази у светим књигама, а реч ипостас апостол је употребио из нужде, немајући догматских термина“. За ове изразе речено је да се њима треба служити ако би некада било потребно оповргавати учење Савелија, да се не би, у помањкању појмова, рекло за Бога да је то један предмет који има три имена, него да се говори и тврди да је свако лице за себе /свети Атанасије, као Председавајући Сабора, написао је саборну посланицу, те каже само да су сви епископи, који беху на Сабору, једнодушно признали да је боље придржавати се израза које садржи Никејски символ, и где се реч суштина примењује на Бога. На Александријском сабору речено је да под тим изразом треба разумети суштину Божију, а под изразом ипостас треба разумети лице / од оних што се спомињу у Пресветој Тројици. Тако је одлучио Сабор, а шта је нама познато о ова два термина, рећи ћемо следеће: Грци, који су се бавили мудрошћу, неједнако се служе речју „суштина“, док реч „ипостас“ нигде ни не помињу. У осталом, потребно је знати, да ако древни философи нису употребљавали реч ипостас, ипак се њоме служе они нешто млађи, онда када желе да кажу о суштини, а саму реч „суштина“ узимају час овако, час онако, као што сам већ рекао. Али, ако се може дефинисати суштина, како ћемо онда тај израз примењивати на Бога који се не може дефинисати? Евагрије, пишући књигу под именом „Монахикон“, саветује свакога да буде обазрив и уздржан када говори о Богу, али уједно брани да се било ко упушта у то да дефинише Бога, говорећи да је Бог суштина коју не могу да дефинишу људи јер су творевина и њихов ум је у многоме ограничен. Тај исти Евагрије каже и следеће: „Свака твар или род твари, има у себи нешто што се за тај род може рећи… али о Пресветој Тројици не може се говорити тако нешто, те стога ћутањем треба прелазити преко онога о чему не можемо говорити…“

 

 

VIII глава

О Атанасијевој апологији, и о његовом бекству

У исто време Атанасије је пред сабраним епископима читао речи које је нешто раније написао, а које говоре о његовом бекству. Ја ћу овом приликом навести само одломке из тих његових речи: „…Тако су дрски били поступци тих нечастиваца, и они се не стиде зла које су починили још од раније, из пакости према нама. Они и сада окривљују оне што су могли, или да кажем још прецизније, њима је веома жао што нас не уништише, све до једнога. Према ономе како нас мрзе, пребацују нам да смо плашљивци, а не желе да виде то, да тај прекор више приличи њима јер, ако је кукавица онај што бежи, то је још већа кукавица онај који гони: крију се они који желе да спасу живот, а гоне они који желе да убију друге. Бежати у невољи допушта и Свето Писмо, а који гони да би некога убио, тај гази закон и приморава друге да помоћ траже у бегу. Зашто би нам се ругали што смо бежали, те прече би било да се постиде јер нас прогоне; прече би било за њих да оставе своје мучке сплетке, па би одмах престало бежање. Али они не желе да одступе од своје злобе, и ништа не пропуштају само да би нас могли ухватити, знајући добро да је бежање гоњених силан прекор за оне који гоне, јер ко ће бежати од онога који је добар и човечан… Како би имали места оговарати људе, који беже испред оних који им раде о глави, или се ругати онима који се склањају од оних који их прогоне. Шта ћемо онда рећи када видимо како бежи Јаков од брата свога Исава, или када видимо Мојсија како бежи од Фараона, у земљу Мидијамску? Шта ли би рекли ти пустолови за Давида који бежи од Саула, који је послао за њим своје људе да га убију, и како се Давид крије по пећинама и прави нагрду од свога лица, док се не саста са Авимелехом, и не беше заклоњен од смрти? Шта ли би рекли ти неписмени људи који нам се ругају, када виде великог Илију који је дозивао Бога и оживео мртваца, како се тај исти Илија крије од Ахава, и измиче пред претњама Језавеле?… Није ли и Павле, када беше у Дамаску, и када се нађе у невољи, спуштен у котарици низ стену, и утече пред онима који га хтедоше убити? Па када Свето Писмо тако говори о тим светитељима, тада чиме ови који нас прогоне оправдавају своје злочињење? Хоће ли нам поново пребацити да смо плашљивци? Али, ако нас прекоре да радимо против воље Божије, поново ће се показати као незналице Светог Писма јер ето, сам закон наређује да се извесна места прогласе као уточишта, где ће се заклонити и спасти они којима се прети смрћу (Изл. 21,1; Мт. 2, 13; Јн. 8,58-59). Када виде, или да кажем правилније, када чују за све ово (јер они не виде јер то не желе), по речима Светог Писма, зар неће сагорети у огњу јер говоре и смишљају све што је супротно ономе шта је Господ учио и радио?“

 

 

IX глава

О томе како се Јевсевије вратио у Антиохију после сабора у Александрији који је потврдио једносушност, о томе како је нашао подељене становнике Антиохије због тога што је међу њих дошао Павлин, и о томе како није могао да уједини завађене, те с тога отиде из Антиохије

Епископ Јевсевије, чим се оконча Сабор у Александрији, одмах се упути у Антиохију. Ту дозна да је Луцифер рукоположио Павлина за епископа, и да се народ поделио јер присталице Мелетија скупљале су се за себе. Јевсевију није било право због рукоположења Павлина, али то је осуђивао у срцу не рекавши ни једну реч јавно из уважавања према Луциферу, тако да је о свему ћутао, чекајући Сабор да се тамо о свему одлучи. И поред тога, он је чинио све да дође до помирења народа, али није успевао у томе. Тада се из заточења врати Мелетије, и када виде да се његове присталице засебно окупљају, прими се старешинства над њима. Храмови у којима су се сакупљали верни, били су у рукама Евсоја, као вође аријанаца. Павлин је имао само једну, малу цркву, и то унутар града из које га није протерао Евсој само због тога што је веома уважавао Павлина као човека. Мелетије, по повратку, поче да се са својима окупља изван градских врата. Ето какво је било стање у Антиохији. Када је Луцифер сазнао да Јевсевије не одобрава његов поступак, тј. рукоположење Павлина, прими то к срцу, и нађе се јако увређен па прекину сваку заједницу са њим. Штавише, у тој злој вољи, хтеде збацити све што је одредио Александријски сабор. Та љутња била је у невреме, усред свеопште збрке, па се многи одвојише од вере, и тако настаде нова јерес – луциферска. Али, Луцифер није својим гњевом постигао оно шта је желео јер му је сметало обећање које је дао у своје име преко ђакона који беху на Сабору. Због тога се склони у Сардијску епископију, не прекинувши слогу са црквом, а они што беху озлојеђени на њега, још ни данас нису у заједници са црквом. Јевсевије док је путовао по истоку, попут лекара чинио је добро, утврђујући у вери оне који беху слаби. Касније је прешао у Илирик, а одатле у Италију, чинећи оно шта је радио на истоку.

 

 

X глава

О епископу Иларију Пиктавијском

Али, науку православне вере још раније је међу епископима Италије и Галије утврдио епископ Иларије Пиктавијски (Пиктавија је место у Аквитанији). И тако су били од користи за веру, поготово Иларије који је имао дара за беседништво, те је догмат о једносушности разложио у нарочитој књизи, написавши је на латинском, и тиме, колико је с једне стране ваљано одбранио ту науку, толико је с друге стране оповргао учење аријеваца. Ово се догодило нешто касније него су из заточења пуштени епископи. А Македоније, Елевсије, Јевстатије, Софроније и сви остали који су следили Македонијево учење, једнако су окупљали саборе по разним местима. Позвавши к себи пријатеље Селевкија, бацали су анатему на оне који су следили Акакијево учење, па одбацивши символ проглашен у Армину, прихватише оно шта је обнародовано у Селевкији, или оно што је још раније речено у Антиохији. А када их неки запиташе: зашто се ви, као македонијевци, делите у мишљењу од акакијеваца када сте све до сада имали заједницу са њима, они на то питање одговорише, кроз уста епископа Софронија Помпеопољског (у Пафлагонији): западњаци су заузети за једносушност, а на истоку је веру искварио Аеције, када је увео неподобност по суштини, а оба та поступка су противзаконита. Први сливају у једно личности Оца и Сина, везујући једну за другу речју једносушно која је попут неке лоше узице, а ови други праве разлику између природе Оца и Сина, тврдећи да су оне неједнаке. Па како и једни и други отидоше у различите крајности, стога да би се дошло до истине, по нашем мишљењу је потребно да се држимо средњег пута, тј. потребно је признати да је Син подобан Оцу својом личношћу. Сабин казује у Зборнику сабраних дела, да су тако одговорили и македонијевци преко Софронија. Али, кудећи не акакијевце, него Аеција (који је почео да употребљава реч „неподобан“), они наочиглед прикривају истину, да би тако остали одвојени од аријеваца и од оних који верују у једносушност. Уосталом, њихове речи сведоче да су они сами измислили нешто ново, те тако се одвојили и од једних и од других.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *