Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА СЕДМА

 

XI глава

О епископима који су тада били у Риму

После Инокентија, епископ Рима је био Зосим (који је управљао две године), а после њега три године је римским црквама управљао Бонифације, кога је заменио Целестин. Овај Целестин је отео цркве од новатијеваца који су живели у Риму, и принудио је њиховог епископа Рустикула да се са својим верницима састаје тајно по приватним кућама. Пре Целестина, новатијевци су живели у миру, али им пакост нанесе туђа завист јер римско свештенство, као и александријско, одавно је прекорачило постављене границе. Ето због чега су римски епископи бранили окупљања, а уз то су их и пљачкали, само због тога што нису мислили као они (римски епископи). За епископе у Константинопољу не могу да кажем нешто овакво, јер они нису показивали да им је стало до самовласног господарења. Штавише, могу да кажем да су они пазили на новатијевце, допуштајући им да се окупљају на богослужења унутар града.

 

 

XII глава

О Хрисанту, епископу новатијеваца у Константинопољу

Када је умро Сисиније, на његово место доведоше Хрисанта, који никако није желео да седне на ту катедру. Хрисант је био син Маркијана, који је био новатијевски епископ пре Сисинија. Док је Сисиније био млад, служио је у придворној војсци, а касније, за владавине цара Теодосија, био је префект над Италијом, а касније је постављен за намесника на Британским острвима, и био је веома вешт у тим пословима. Када је зашао у године, и вратио се у престоницу, изгледало је да ће Хрисант примити обавезе префекта царске столице, али га његови људи узведоше на епископску катедру, и поред тога што је то упорно одбијао. А што су га поставили за епископа против његове воље, то је било због тога што је Сисиније на самрти рекао за њега да је то човек који ће умети да ради оно шта се очекује од епископа, те новатијевци то схватише као препоруку и закон, па зато не хтедоше никога другог за епископа. Хрисант се због тога сакри, а Саватије, помисливши да је тада права прилика за то, погази заклетву коју је дао, па позва неке епископе да га рукоположе. Међу онима који су га рукоположили био је и Хермоген, кога је Саватије проклео и одлучио од заједнице због тога што је писао хуле на закон. Међутим, народу то не беше по вољи, па почеше да траже Хрисанта, а када се дочуло да је у Витанији, оду тамо па га на силу поставе за епископа. Хрисант је био мудар и смирен човек, једном речју онакав какав се само пожелети може. Он је умножио цркве новатијеваца у Константинопољу, делио је сиротињи од свог иметка, а из црквене касе није хтео ништа да узима, осим за два благословена хлеба, и то само недељом. Толико му је било стало до своје цркве да је узео софисту Троила, затим најврснијег беседника оног времена, Авлавија, па их рукоположи за свештеника. Беседе које је написао Авлавије, јесу сведочанство његове вештине и лепоте језика. Он је касније постао епископ новатијанске цркве у Никеји, и у исто време учио је тамошње софисте.

 

 

XIII глава

О томе како је у Александрији дошло до сукоба хришћана и Јудеја, и о томе како је живео епископ Кирило са префектом Орестијем

У исто време, одлучио је епископ Кирил да прогна Јудеје из Александрије, а то је било овако: прост народ у Александрији свагда је спреман на побуне, само ако се нађе повод за то. Тај народ је увек спреман за најсвирепије злочине и неће се смирити док се не пролије крв. Некако се догодило да се људи наваде на театар и на комендије, па како је то суботом, а Јудеји тога дана не раде и иду на скупове да чују шта им каже њихов закон, то је суботом увек била прилика за свађу. Истини за вољу, префект Александрије је неколико пута сузбијао те свађе, али Јевреји никако нису могли мировати у својој мржњи према хришћанима. Па како су увек били спремни на зло, нарочито ако је оно усмерено ка хришћанима, то су се веома брзо окупљали на уговорена места. Орестије, тадашњи префект Александрије, знајући за то, наредио је да се постави више чувара око позоришта и на местима где би могли избити сукоби. У позоришту су били и људи епископа Кирила, да би сазнали за наредбе префекта, а међу тим људима био је и Јеракс, некада учитељ оних који подучавају децу, а како је нарочито подржавао епископа Кирила, није пропуштао прилику да наведе слушаоце да аплаудирају Кирилу када би овај беседио. Када је гомила Јудеја угледала тог Јеракса, настаде вика, јер су говорили да је он ту само због побуне народа. Треба знати да је Орестије већ од раније мрзео епископа Кирила, те одлучи да ухвати Јеракса и стави га на муке пред окупљеним народом. Када је Кирило сазнао за то, позва Јевреје к себи и рече им да хришћане оставе на миру. Али Јудеји се нису обазирали на његове речи, него се још жешће усмерише на хришћане. Ја ћу овде испричати само о томе како је дошло до прогона Јевреја из Александрије. Јевреји се међусобно договоре да свако од њих начини некакав прстен од палминог лишћа, ради препознавања, па онда једне ноћи нападоше на хришћане. Разаслаше своје људе по разним деловима града да узбуне народ вичући да гори црква која се зове по Александру. Када хришћани чуше за то, сакупише се са разних страна да би спасли храм, а онда искочише Јевреји и почеше да их убијају. Тек када је свануло видело се колики је то био злочин. Кирило, заједно са разјареним народом крену ка синагогама и поче терати Јевреје из града, а народ је узимао њихов иметак. Тада је Адаматије, учитељ медицине, побегао у Константинопољ и приђе к епископу Атику, прекрсти се па се поново врати у Александрију, где је мирно живео. Међутим, Орестију је било криво што се све то догодило, и жалио је што је град остао без пуно становника, те о свему јави цару. У исто време, и Кирил је јавио цару о ономе шта су учинили Јевреји, а такође је и послао људе код Ореста, рекавши да је спреман да му помогне (а то је желео и народ Александрије). Али, Орест је то одбио. Тада Кирило узе Јеванђеље у руке, и држаше га пред Орестијем, мислећи да ће га тиме застидети. Али префект не попусти, и они осташе непомирени, а то даде повода за оно шта ће се тек десити.

 

 

XIV глава

О томе како су монаси из Нитрије дошли у Александрију да би одбранили Кирила, и о томе шта су урадили са префектом Орестијем

Неки од монаха који су живели у Нитријским горама, који своју жестину показаше још у време Теофила када је овај несмотрено устао на Диоскора и његову браћу, распалише се ревношћу и беху спремни да бране Кирила. И тако је њих око пет стотина оставило своје манастире, те дођоше у Александрију да сачекају префекта. И када га угледаше, приђоше му и почеше да му пребацују да приноси жртве идолима, да је нечастив и незнабожац и још много тога. Префект помисли да је то Кирилово дело, па повика из свег гласа да је он хришћанин и да је крштен. Али, монаси се нису обазирали на то, те један од њих, по имену Амонија, удари Орестија каменом у главу. Када су то видели стражари, разбежаше се. Тада грађани покушаше да одбране префекта од монаха, и некако успеју у томе. Такође су ухватили и Амонија, те га доведоше пред Орестија да му суди. Овај нареди да буде мучен до смрти. О свему томе префект је јавио и цару, а такође цару посла писмо и Кирил, а тело мртвог монаха сахрани у једној од цркви, и промени му име у Тавмасије, желећи да буде прибројан међу мученике, и да хвале његову великодушну борбу за благочешће. Овај поступак Кирила нису одобравали хришћани знајући да је монах пострадао због свог геста и да га нико није приморавао да се одрекне Христа. Временом и Кирило није подстицао то, те све паде у заборав. Али непријатељство између Кирила и Орестија није престајало.

 

 

XV глава

У Александрији је живела једна жена по имену Ипатија, кћер философа Теона. Она је својом ученошћу надмашила све савремене философе, а држала се Платона. Предавала је све философске науке онима који су желели да је слушају. И заиста, са свих страна долазили су к њој да се уче философији. То је била једна од жена о којима треба говорити са поштовањем. Мимо тога, она је била смерна и излазила је пред особе које су биле на власти и није показивала стид што долази међу мушкарце. На ову жену се подигну људска завист. Па како је она често била са Орестијем, разговарајући са њим, људи је почеше оптуживати да она наговара префекта да се не помири са Кирилом. За људе са усијаном главом, није било тешко да почине зло тој жени. И тако је њих неколико, са неким Петром на челу, одлучило да казне ту жену. Када се она једном враћала кући, они је ухвате, те је одвуку у цркву која се звала Кесарион, ту је свуку до гола и испребијају до смрти, а њено тело донесу до Кинарона и тамо га запале. Због овога би веома жао епископу Кирилу и свим хришћанима у Александрији. То се десило четврте године Кириловог епископства, у време десетог конзулства Хонорија и шестог конзулства Теодосија, у марту, током Великог поста.

 

 

XVI глава

О томе како су Јудеји поново заподенули свађу са хришћанима, и како су зло прошли

Није прошло пуно времена, а Јудеји поново насрнуше на хришћане. У месту које се зове Инместар, између Халкиде и Антиохије Сирске, Јудеји су имали обичај да обављају неке игре. У време тих игара, Јудеји су много лудовали, а када се распалише вином, почеше да се ругају хришћанима и самом Христу, подсмехујући се крсту и онима који су веровали у Спаситеља. Њихова лудост их наведе на ово: ухватили су неко хришћанско дете, привезаше га на крст и распеше. Касније су то дете тукли све док оно није издахнуло. Ово је био повод да дође до сукоба између хришћана и Јудеја, а када је о томе дознао цар, би издата заповест старешинама тих области да се пронађу кривци и да их казне, те тако Јевреји љуто платише злочин који су починили у своме безумљу.

 

 

XVII глава

О новатијевском епископу Павлу, и о чуду које се десило када је хтео да крсти неког варалицу

У то доба, 26. августа, умро је новатијевски епископ Хрисант, који је седам година управљао црквама. Тада су били конзули Монаксије и Плинта. Место епископа тада би поверено Павлу. Он је прво предавао римску књижевност, а после отиде у пустињу и ту, око себе, у манастиру окупи ваљане људе и поче живети као монах. Ја сам се уверио да је он био заиста прави монах јер се у свему угледао на Евагрија: стално је постио, мало је говорио, није јео месо животиња, а вина и уља би узимао тек понекад и то веома мало. Непрекидно се старао о сиромасима, обилазио је затворенике и заузимао се за многе код старешина, а ови су га слушали због његове побожности. Да не бих одужио, рећи ћу за један догађај који заслужује да се запамти: један Јеврејин, варалица, показујући се да је хришћанин, често се крштавао да би на тај начин дошао до новца. Пошто је био међу многим јеретицима, јер се крстио и код аријеваца, македонијеваца, најпосле дође код Павла, па му рече како жели да се крсти. Павле саслуша његове речи, али му нагласи да га не може крстити док га најпре не поучи и док не проведе одређени број дана у посту. Јудејац, иако му није било до тога, пристаде на пост, али истовремено је обигравао око епископа да не одлаже крштење. Павле, верујући да је све то искрено, попусти па припреми све потребно за крштење. Али када је Јеврејин требао да уђе у крстионицу, као неком невидљивом силом, неста воде из крстионице. Епископ и они који су тада били ту, помисле да је вода исцурела кроз неку пукотину, па поново насуше воде. Али, чим је Јеврејин требао да уђе у крстионицу, поново нестаде воде. Тада му Павле рече: „Ти или нас вараш или си крштен а да не знаш за то“. Народ се сакупи када се о томе рашчу, а тада један човек препозна Јеврејина и повика да га је већ крстио епископ Атик.

 

 

XVIII глава

О томе како су заратили Персијанци и Римљани, по смрти цара Исдигерда, и о томе како су Персијанци побеђени

Када је умро персијски цар Исдигерд, који никакве пакости није чинио хришћанима, на царски престо дође његов син Вараран. Овај, подговорен од врачева, насрну на хришћане и поче их, по персијском обичају, мучити. Персијски хришћани видевши опасност, побегну к Римљанима са молбом да их заштите. Епископ Атик прими ојађене хришћане, и трудио се да им помогне онолико колико је могао. О свему је јавио и цару Теодосију. Међутим, Римљани су већ дуже време били незадовољни Персијанцима, јер нису хтели да пусте копаче злата које су изнајмили од Римљана, а поврх свега, отимали су товаре од римских трговаца. Персијски цар одмах посла делегацију, и затражи од Рима да хришћани буду враћени, али ови не присташе на то. На тај начин се прекину мир и започе рат.

Римски цар посла један део војске, под водством Ардавурија, кроз Јерменију. Та војска продре у Персију и опустоши област Азазин. Ардавурију у сусрет изађе персијски војсковођа Нарсеј, те дође до битке у којој су победили Римљани, а Нарсеј некако успе да умакне. Тада се он досети да ће за њега бити боље ако изненада упадне кроз Месопотамију у Римске области, и да се на тај начин освети Римљанима. Али за тај његов план дознаше Римљани, па се вратише у Месопотамију. Нарсеј није имао довољан број војника, и није се усуђивао да одмах нападне на Римљане, и зато, када је дошао у погранични град Низиба, поручи Ардавурију да се договоре око предстојеће битке. Али Ардавурије поручи по гласнику: „Реци Нарсеју да га римски цареви неће питати када ће га напасти.“ Цар, мислећи да је Нарсејева војска јака, посла у помоћ Ардавурију још војника и свеколико своје надање ослони на Бога. А да је због своје вере био награђен од Бога, видеће се из следећег: док је трајао овај рат, становници Константинопоља су били веома неспокојни јер су се плашили за исход борби. Људи који су ради својих послова путовали у Константинопољ, када беху у Витинији, чуше глас анђела Божјих који рекоше да становници Константинопоља не губе наду, него да се моле Богу и да верују да ће Римљани победити. Овај глас не само да је охрабрио грађане, него је охрабрио и војску. Па како је бојно поље пренето из Јерменије у Месопотамију, Римљани опседну Персијанце, који се затворише у град Низбу, и тамо их много пострада. Када је цар Вараран чуо да је опустошена Низба, поче се припремати за нови напад, те позва у помоћ и Сарацене, којима је тада владао Аламундар, један веома храбар човек. Он је рекао цару Персије да ће све бити у реду и да ће за кратко време пред њега извести Римљане као робље и да ће му предати Антиохију Сирску. Али ово обећање се не испуни, јер Бог ули такав страх у Сарацене да се они разбежаше. Њима се чинило да их Римљани нападају, па почеше да беже и да бацају оружје. У покушају да пређу реку Еуфрат, удавило их се на хиљаде. Римљани, који су под опсадом држали Низибу, чувши да персијски цар са собом води пуно слонова, уплашише се, и запалише своје дрвене куле и вратише се на границу. Ако бих причао о свим биткама и о свему шта се дешавало, у многоме бих одужио своју причу и отишао бих далеко од онога чега сам се прихватио.

 

 

XIX глава

О Гласнику Паладију

За све ове догађаје цар Теодосије је брзо сазнао јер је имао једног човека који је тако брзо јахао на коњу да му је до границе са Персијом требало три дана јахања. Један од оштроумних људи тог времена рече: „Овај човек својом брзином и јахањем, учини малом и највећу Римску државу.“ И сам цар се чудио његовој брзини, али ово је довољно речи о том Паладију.

 

 

XX глава

О томе како су Римљани поново победили Персијанце

Римски цар је био у Константинопољу када је чуо да га је Бог подарио срећом те је победио Персијанце. Због тога он посла Илиона ради преговора о миру. Овај дође у Месопотамију, где су се Римљани ушанчили, и одреди Максимина, веома речитог човека, и који је Ардавурију придодат као саветник, да иде и преговара са Персијанцима. Када је Максимин изашао пред цара Персије и рекао му да је дошао ради преговора, цар се обрадује том гласу и беше вољан да се упусти у преговоре јер му је војска гладовала. Али тада дођоше војници које Персијанци зову „бесмртници“, а којих је било око десет хиљада, па почеше говорити о томе да се изненада нападну Римљани. Цар пристаде на то, затвори римске преговараче, а своје „бесмртнике“ пусти да чине шта им је воља. Ови, када су дошли до договореног места, поделе се у намери да опколе Римљане. Римљани их угледаше, и спремише се да им пруже отпор, али нису видели други део Персијанаца који изненада нападе. Али баш када је требало да започне битка, по вољи Божијој, појави се на једном брду римска војска коју је предводио Прокопије. Када он виде да су Римљани у опасности, нападе с леђа на Персијанце, и за кратко време „бесмртници“ пострадаше од римског оружја. Када је персијски цар сазнао како му је прошла војска, правио се невешт, па поново прими преговараче и рече им: „Пристајем на мир, не због тога што попуштам Римљанима, него због тога што су ми по вољи јер ми се чини да су они најблагоразумнији…“ Тако се заврши рат који је почео ради заштите хришћана у Персији. То је било у време конзулства оба Августа, а Хонорију је текла тринаеста, а Теодосију десета година власти. После уговореног мира, хришћани у Персији су били поштеђени прогона.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *