Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ПЕТА

 

XXI глава

О томе како су се поделили новатијевци

Кроз четрдесет година, тј. од Константина до шесте године Теодосијеве владавине, новатијевцима у Константинопољу је управљао Агелије. Када је он видео да му се примиче крај, он рукоположи Сисинија за епископа и одреди га за сво наследника. Али, иако је Сисиније био један од оних свештеника које је рукоположио Агелије, и ако је био чувен због своје речитости, а уз то је познавао философију (коју је учио код Максима заједно са царем Јулијаном), народу не беше по вољи, јер су они желели Маркијана, који је био веома побожан, и коме новатијевци имају да захвале што су живели у миру у време Валента. Да би смирио народ, Агелије рукоположи и Маркијана, па онда када је имао снаге за то, он дође у цркву и рече: „По мојој смрти, нека вам епископ буде Маркијан, а када он умре, нека на његово место дође Сисиније.“ Након неколико дана упокоји се Агелије, а када епископство остаде на Маркијану, дође до поделе у њиховој цркви на следећи начин: неки Саватије, најпре Јудеј а касније хришћанин, би рукоположен за свештеника и то од стране Маркијана, али он није одбацио оно у шта је веровао док је био Јудеј. Штавише, као хришћанин и свештеник, он умисли да он треба да буде епископ. Ту своју жељу он рече двојици свештеника, Теоктисту и Макарију, који су му били одани, па поче бранити светковање Пасхе онако како су то одредили новатијевци у Пази (у време Валента). У почетку он се уклонио из цркве под изговором живота у строгом подвигу, напоменувши да му је жао што неки недостојно примају свето причешће. Али убрзо се показа његова права намера, и када Маркијан чу за то, љутито је прекоревао себе због тога што је Саватија рукоположио. Тада он сазва епископе на сабор, наредивши да се састану у Ангари, у близини Еленополиса, где су пристајале трговачке лађе. Када се они окупе у том месту, позваше Саватија да дође и да о свему говори, а када он рече да се одвојио због тога што се не слаже са њима око празновања Пасхе, додавши да њу треба светковати по обичају Јудеја, тада епископима све би јасно, па поручише Саватију да се закуне да неће тражити епископство. И када се он закле, тада епископи обнародоваше правило о светковању Пасхе. При томе говорили су да неслагање око дана празника не може бити пуноважан разлог за поделе унутар цркве, те да они који се сабраше у Пази нису мислили да оповргавају васељенске каноне, као да ни хришћани најближи времену апостола никада нису били сложни око питања светковања Пасхе, а да опет нису кварили заједницу. Такође су нагласили да новатијевци који живе у Риму нису усвојили обичај Јудеја, него су празновали Пасху одмах после равнодневнице. Епископи тако одлучише да празновање Пасхе није разлог за поделе, и да је допуштено свакоме да празнује онако како је навикао, али да се не издваја из заједнице. Али, Саватије се са тиме није сложио.

 

 

XXII глава

О томе како писац ове историје размишља о Пасхи, крштењу, постовима, браку, зборовима и осталим црквеним обредима

Овде ми се указује прилика да кажем своје мишљење о Пасхи. Чини ми се да ни они, који су се у древности угледали на Јудеје, ни савременици који следују Јудејима, нису имали пуно право што су се тако упорно препирали о том празнику. Они нису хтели да се обазиру на то да од како је јудејство уступило место хришћанству, да је од тада пала обредна страна Мојсијевог закона. А то је лако сазнати јер се каже само од себе. Ни закон који имамо од Христа не допушта хришћанима да живе по јудејском начину; штавише, апостол је то забранио (Гал. 4, 21). Тумачећи речи те посланице, апостол казује да су Јудеји робовали, док су они који верују у Христа позвани да буду слободни. Тако исто и кроз посланицу Колошанима (2,16-17), казује се да су обреди само као сенке онога што ће доћи. Тако рече апостол. Па то исто и у посланици Јеврејима апостол понови (Јевр. 7,12). Ни апостоли, ни јеванђелисти нису стављали ропски јарам на оне који прихватише речи јеванђеља, него су пустили да према свом осећању за добро, они који га прихватише, прослављају празник Пасхе и остале празнике у складу са вером. Па како људи радо прихватају празнике да би се одморили од послова, то је свака хришћанска заједница по разним областима, светковала спомен на спасоносна страдања по уведеном обичају како је то хтела, јер нема закона ни од Спаситеља, нити од апостола којим се то заповеда. У  јеванђељу је записано као историја да је Спаситељ пострадао о празнику пресних хлебова, а то је прекор Јудејима који своје празнике каљају и скрнаве убиствима. Апостоли нису имали тај циљ да нареде у које време ће се светковати (празник), него да покажу како се долази до правог живота и до праве вере. Мени се чини да је и светковање Пасхе заведено обичајем, као што се и много тога другог уведе по местима кроз обичаје (а одатле и толике разлике и специфичности од места до места). У овој мисли ме утврђује и то што ни један од апостола није написао закон о том. А да је овај празник од самог почетка светкован посвуда махом по обичају, него по закону, сведочи пракса. Тако је у Малој Азији одавно светкована Пасха у четрдесети дан, не обазирући се на то да ли је субота, и празнујући Пасху на тај начин, никада се нису одвајали од хришћана који су другачије светковали. То је трајало дотле док римски епископ Виктор, по својој неразборитој ревности, није одлучио из цркве хришћане из Азије који светкују Пасху у четрнаести дан. Против ове Викторове злоупотребе, свој глас је подигао епископ Иринеј Лионски. У својој посланици Виктору, он не само да је осудио његову пренагљеност, него му је још разложио како се од раније Пасха није свуда једнако славила, па опет због тога није прекидана заједница. Уз то, напоменуо му је за епископа Поликарпа Смирског, који је у време владавине Гордијана пострадао као мученик, како је он имао заједницу са епископом Аникитом Римским, а нису се никада препирали око тог празника иако је Поликарп, по обичају своје цркве, светковао Пасху у друго време, као што о томе говори Јевсевије у петој књизи „Историје Цркве“. Остали хришћански свет на истоку светковао је Пасху у суботу, само се нису слагали у месецу јер су једни говорили да се око светковања тог празника треба угледати на Јудеје, иако сами нису верно држали јудејски обичај, а други, који нису хтели да следе Јудеје, празновали су тај празник после равнодневнице, тврдећи да Пасху треба празновати када сунце уђе у знак овна, а то је антиохијски месец ксантик или римски април, и у том се беху сложили, ако не са савременим Јудејима, који варају безмало у свему, оно барем са старима и са Јосифом, као што он говори у трећој књизи о јудејским старинама. Ето у чему се нису слагали. Остали, што их нема у западним областима тамо до океана, држали су се древног предања и по њему су светковали Пасху после равнодневнице, али при свему томе нису се препирали међу собом због те разлике, нити су се издвајали из заједнице. Па и Сабор који је одржан у време Константина ништа није мењао по питању празновања /на Првом васељенском сабору одлучено је да се Пасха празнује прве недеље када је пун месец након пролећне равнодневнице/ мада је било настојања да се то измени. Сам Константин у својој посланици која је разаслата хришћанима који другачије мисле о празновању Пасхе, саветује их да мањина приђе већини. Ова посланица у целости је наведена код Јевсевија (у трећој књизи), а ја ћу навести следеће: „…па како је веома правичан ред кога се држе све западне, јужне и северне цркве, а једним делом и цркве источног дела царства, то је Сабор признао да је тај обичај веома добар, и ја унапред знам да ће га прихватити и ваша благоразумност… Пошто размислите о овоме, уверен сам, да ћете прихватити оно чега се једногласно придржавају у Риму, Италији и Африци, по целом Египту, Шпанији, Галији, Британији, Ливији, по целој Грчкој, по областима Азије, Понта, Киликије. Ви ћете својом памећу увидети да у местима која сам споменуо, не само има више цркви, него да оне настоје да буде све у најбољем поретку. Штавише, и сам разум каже да не треба да имамо заједницу са Јудејима који погазише заклетву…“ Тако говори цар у својој Посланици. Они који светкују Пасху у четрнаести дан кажу да им је то остало од апостола Јована, а Римљани казују о свом обичају да су га наследили од апостола Петра и Павла. Али, ни једни ни други, то не могу доказати неким писаним актом. Стога, ја сматрам да је у сваком месту и пределу светкован празник Пасхе по тамошњем обичају. Хришћани, ма које вероисповести, не држе се једних и истих обичаја, иако сви имају једне и исте појмове о Богу. Штавише, ни сами једноверци се не слажу у обичајима. По томе неће бити на одмет што ћу овде говорити о томе како су различити обичаји у разним црквама. На први поглед лако је запазити да пост, који се држи пре Пасхе, није свуда једнак. У Риму тај пост траје три недеље, изузев суботе и недеље. У Илирији, Грчкој и Александрији васкршњи пост траје шест седмица, те је зато и назван Четрдесетница. Неки започињу пост седам дана пре Пасхе, па и ако у ствари не посте више од петнаест дана, додајући још неке дане, опет тај свој пост називају Четрдесетница, што је заиста помало чудно. Поред тога, приметно је да се они не слажу не само у броју посних дана, него и око самог уздржавања од јела. Тако једни, док посте, не једу ништа што је од животиња, а други једу само рибу, а неки уз рибу једу и птице, говорећи да су оне постале од воде, по речима Мојсија. Има и таквих који, док посте, не једу ни воће ни јаја, а неки само једу сув хлеб. Неки не једу ни хлеб, а неки не једу ништа до деветог часа, а онда једу све врсте хране. Види се, дакле, да у томе има разлике од племена до племена, и свако брани свој начин поста. Па како ни један није у стању то поткрепити писаним документом, то се само од себе каже да су апостоли оставили свакоме на вољу како да посте, те да би свако, без приморавања и страха, радио шта је добро. Ето, таква је разлика по црквама што се тиче поста. Постоји и разлика у томе како се држе богослужења. Тако све цркве у свету врше литургију сваке суботе, а Римљани и Александријци то не чине, оправдавајући се неким древним предањем. Египћани, и они из Тиваиде, сакупљају се суботом на молитву, али се не причешћују онда када то уопште чине хришћани, него приносе жртву и причешћују се тек након јела, дакле увече. У Александрији читају Свето Писмо, а учитељи га тумаче четвртком и петком. У те дане врши се све оно што обично бива на богослужењу, само се не обавља тајна, а тај обичај је у Александрији од давнина, јер се зна да је тако поступао још Ориген. Као мудар учитељ видео је да се речима не може исказати оно што је ослабило у Мојсијевом закону, те је зато реч о Пасхи повезао са тајанственим смислом. Исто тако, у Александрији за чтеце и канонархе узимају се и они из катихумена, док се те дужности у осталим црквама дају искључиво вернима.

Док сам живео у Солуну као клирик, био ми је познат и овај обичај: клирик у Солуну, ако је и даље живео са својом женом, са којом се венчао пре него је постао клирик, био је избрисан из клира, док је на истоку било другачије. Тамо је и клирицима и епископима било на слободној вољи да се растану или не растану од својих жена, а није постојао никакав закон који је наређивао раставу брака. Тамо су и многи од епископа имали децу од законских жена. У Солуну поменути обичај је увео неки Илиодор, који је рођен у тим крајевима, у месту Трики. Говори се да је он у младости написао неколико еротских књига, под именом „Етиопске књиге“. И тај обичај поред Солуна прихваћен је и у Македонији Грчкој. Памтим још један обичај из Солуна: тамо се врши крштавање само у дане Пасхе, те зато тамо многи умиру као некрштени. А у Антиохији Сирској цркве се зидају сасвим другачије. Тамо жртвеник, тј. олтар није окренут на исток него на запад. У Грчкој, у Јерусалиму и у Солуну упаљене су свеће док се читају молитве. Тако исто раде и новатијевци у Константинопољу. Свеће су упаљене и у црквама Кесарије Кападокијске, и на острву Кипар, када епископи и свештеници суботом и недељом увече тумаче Свето Писмо. Новатијевци у Хелеспонту не чине молитве онако као њихова браћа у Константинопољу, него се држе православних обичаја. Уопште, међу свим заједницама верних, једва да ће се наићи и на две цркве које на исти начин обављају богослужење. У Александрији свештеници не казују поучне беседе, а то је тако од како је Арије узмутио цркву. У Риму се пости суботом. У Кесарији Кападокијској терају из заједнице оне који су згрешили после крштења. Тако раде и новатијевци. Тог обичаја се држе и македонијевци у Хелеспонту, и становници Азије који светкују Пасху у четрнаести дан. Новатијевци у Фригији не примају у заједницу другобрачне, док их они из Константинопоља нити примају нити јавно терају. На западу јавно примају двобрачне у заједницу. Разлог због кога су настале ове разлике по свему судећи су до епископа који су својевремено били на челу појединих цркви.

Описати све црквене обичаје, који постоје по разним местима и областима, готово је немогућа ствар. Међутим, и ово што сам рекао, може бити потврда за то да је празник Пасхе неједнако светкован и да је зависио од обичаја места. Према томе, варају се они који казују да је Никејски сабор изобличио светковање Пасхе. Они који су били на том сабору пре свега су настојали да неједнаке обичаје сложе са већином. А да је било различитих обичаја још у време апостола, то знају и сами апостоли, а о томе нам казују Дела Апостолска, јер чим спазише да се верни збуњују видећи како једни мисле овако, а други онако, и како се препиру незнабошци, одмах су се сакупили на једно мести, и ту рекли закон и написаше га као посланицу, којом су вернике ослободили тешког робовања и испразних спорова, показавши верну слику правог живота, која води до истините побожности, препоручивши свима да се држе онога што је потребно. Па и ако та посланица спада у књигу Дела Апостолских, навешћемо је овом приликом: „Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу из незнабоштва која су у Антиохији, Сирији и Киликији. Пошто смо чули да неки од нас узнемирише вас речима, и смутише душе ваше говорећи да се обрезујете и да држите закон, а то им ми не заповедисмо. Зато ми, једнодушно сабрани, нађосмо за добро да вам пошаљемо изабране људе са нашим драгим Варнавом и Павлом, људима који су предали душе своје за име Господа нашег Исуса Христа. Посласмо, дакле, Јуду и Силу, да вам и они то усмено кажу. Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не стављамо на вас, осим онога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских и од крви и удављенога, и од блуда…“ (Дела апостолска 15, 23-29). Уосталом, признајем да има људи који се слабо осврћу на ове заповести, па упадају у сваковрсно неваљалство, а опет, са друге стране, препиру се око датума, као да је то суштина свега. На тај начин они изопачују заповести Божије, сматрајући себе саме за закон, а тиме показују да не поштују ни оно шта су апостоли установили. Могао бих и даље говорити о Пасхи, па да кажем како ни Јудеји не држе тај празник онако како би требало. Такође и Самарићани, који су засебно од Јудеја, празнују Пасху после равнодневнице, али ако бих говорио о томе, предуго би трајало. Рећи ћу само ово: они, који се радо угледају на Јудеје и који трагају за праобликом, нека пред својим очима не губе ни један од праоблика јер ако су се препустили томе да се у свему држе закона, тада треба да пазе не само на дане и месеце, него и на све оно шта је чинио Христос док је био под законом, и шта је свршавао чинећи добро људима: када је поучавао народ из чамца, када је заповедио да му се спреми Пасха, када је наредио да се одвеже привезана мазга, када је онима који су припремали Пасху дао знак да ће срести човека који носи воду у крчагу… Једном речју, када је радио све оно што је записано у јеванђељима. Међутим, они што мисле да могу одбранити свој начин светковања Пасхе, нису у стању показати да све чине у потпуности. Тако, нико од њихових учитеља никада није поучавао народ стојећи у чамцу или чинио било шта да би испунио праоблике. Све ово, и остало што је налик на то, никоме није тако блиско као Јудејима, који следују за тим да држе закон, али само споља, а не и духовно, па стога и јесу проклети као људи који се само држе спољашње стране закона. Они који су у љубави са Јудејима, иако све то тумаче духовно, опет се препиру око датума, а тиме потиру духовни значај, те зато и на њих пада осуда као и на Јудеје, и сами над собом изричу проклетство. Но, нека је доста о овоме.

Да се вратимо на питање о коме смо мало пре говорили, тј. да поделе у цркви нису престале, него да су се и опет поделили међу собом ради неких ситница, те тако насташе нове секте. На исти начин поделили су се и новатијевци, као што сам рекао, а почетак томе је у томе јер се нису могли договорити око времена празновања Пасхе. Те зато се они поделише на многе струје по разним областима (пределима).

 

 

XXIII глава

О константинопољским аријевцима, који добише име „псатиријевци „

И међу аријевцима дође до подела, и то на овај начин: опште је познато да су се они (аријевци) свагда препирали, а то их на крају доведе до великих неприлика. Тако се међу њима појави питање да ли Бог може носити име Оца пре него што је рођен Син? А како су они тврдили да се Реч (Логоc) Божји није родио од Оца, него да је ни из чега, то су тим самим пали у грешку око првог и најважнијег питања вере, а онда више нису могли да се зауставе и да не залутају у непристојне препирке око имена Божијег. Неки Доротеј, кога су аријевци позвали из Антиохије, говорио је да нико не може бити отац, ни носити то име док нема сина. Са друге стране, Марин, кога су позвали из Тракије још пре Доротеја, и коме је било криво што га је претекао Доротеј, заступао је супротно мишљење. Одатле дође до подела и аријевци почеше да се деле, засебно се окупљајући на богослужења. Они који су прихватали Доротеја, осташе у ранијим црквама, а присталице Марина подигоше своје цркве, исповедајући да је Бог свагда био Отац, дакле и пре Сина. Због тога они су добили назив псатријани. А тако су прозвани јер је неки Теоктист, псатиропол (посластичар), који је био родом из Сирије, са великом ревношћу бранио Мариново мишљење. На њих се угледао готски епископ Селин, човек мешовитог порекла јер му је отац био Гот, а мајка му беше из Фригије, па је учио у цркви и на једном и на другом језику. Не прође пуно времена, а дође до поделе унутар псатријеваца, тј. онда када се Марин разиђе са Агапијем, који је био епископ у Едесу (рукоположио га је управо Марин). Та препирка није била око питања вере, него око тога ко је старији по положају од њих двојице. Готи су тада били на страни Агапија. Тај раздор је многе њихове клирике ожалостио, те они пређоше ка православнима. Међутим, аријевци који су се одвојили пре 25 година, помирише са касније, у време владавине Теодосија Млађег, у време конзулства Плинта (који је био вођа војске), па пређоше к псатиријевцима, прихвативши да неће расправљати питање које је изазвало поделе. Нешто овакво могло се догодити само у Константинопољу, док за остала места у којима су живели аријевци, може се рећи даје остало по пређашњем.

 

 

XXIV глава

О томе како су се разјединили евномијевци, и како су добили различита имена по вођама фракција

Ни евномијевци нису остали у јединству. Најпре се одвоји Евномије, и то од Евдоксија (који је рукоположио Евномија и поставио га за епископа Кизика). Разлог за ту поделу био је тај јер Евдоксије није хтео да прими у заједницу Аеција, свог учитеља, кога је црква одлучила. После тога, неслога се појави међу евномијевцима, те начинише засебне заједнице. Пре свега, неки Софроније (који је био из Кападокије), посвађа се са својима и они га протераше као отпадника. Он је био ученик Евномија и код њега се учио расправама. Познавао је и Аристотелове „Категорије“, а такође и „Тумачења“. Он је написао и неколико књига под насловом „О вежбању ума“. Као прогнан, држао је богослужења одвојено, а онда одбаци јерес која је добила име по њему. Након тога, у Константинопољу се појави неки Евтихије, који се такође због неке ситнице одвоји од евномијеваца, па још и данас има засебну богомољу. Они који кренуше за Теофронијем, добише име „евномиотеофронијевци“, а они који су прихватили Евтихија добише име „евномио-евтихијевци“. Речи и изрази због којих се они поделише не заслужују места у овој књизи. Рећи ћу само толико да су они искварили крштење јер нису крштавали у име Пресвете Тројице, него у име смрти Христове. Кроз неко време дође до поделе и међу македонијевцима, онда када је свештеник Евтропије почео одвојено да држи богослужења, а Катерије не хтеде да му се придружи. Можда је по градовима било још секти, али ја, који живим у Константинопољу, где сам рођен и васпитан, имам намеру да казујем само о оним догађајима који се догодише у престоници, пре свега због тога јер сам био сведок истих, а као друго што ми се чини да догађаји у том граду спадају у знаменитије.

 

 

XXV глава

О тиранији Евгенија, о убиству Валентијана Млађег и о победи цара Теодосија над тиранином

У западним областима живео је неки граматик по имену Евгеније. С почетка је предавао римску писменост, а касније остави тај посао па пређе у војничку службу при двору и постаде секретар. Стекао је велику важност због своје речитости, али му то не би довољно, него за себе придоби Арбогаста, одметника из Мале Галије, који је тада предводио војску, а иначе је био човек веома свиреп и прек, и уз помоћ њега науми да се дочепа највише власти. Њих двојица се договорише да убију цара Валентијана, а да би то могли учинити, наговорише евнухе који су стражарили код собе у којој је цар обично спавао, и ови (евнуси) наговорени оним што им је обећано, удавише Валентијана док је спавао. Тада Евгеније постаде господар над западним областима, а владао је онако како то обично чине тирани. Када је о томе дознао цар Теодосије, схватио је озбиљност ситуације, и видео је да мора поћи са војском на Евгенија. То се и догодило 10. јануара. Том приликом многи од варвара, који су живели са оне стране Дунава, придружише се царевој војсци. За кратко време Теодосије са великим бројем војника стиже у Галију, где га је чекао Евгеније са својом армијом. Војске су се сукобиле код реке Фригада. Тамо где су се борили Римљани против Римљана битка је била једнака, а тамо где су варвари помагали Теодосију, ту је био јачи Евгеније. Када је цар видео да варвари посустају, обрати се молитвом Богу и Бог прихвати његове молбе. Војсковођа Вакурије се толико осмели, те силно продре међу непријатеља, па их многе поби. Овом приликом се деси и нешто веома чудно: подигну се јак ветар, те стреле које су одапињали Евгенијеви стрелци почеше да погађају своје војнике, а стрелама цареве војске ветар је давао још већу брзину. Када је то видео Евгеније, притрча цару и паде пред њега, молећи га да му поштеди живот, али тада притрчаше неки од војника и одрубише му главу. То се догодило 6. септембра. Абогаст, који је два дана тумарао скривајући се од цареве војске, видећи да нема куд, изврши самоубиство.

 

 

XXVI глава

О томе како се разболео цар после ове победе, и како је к себи у Милано позвао свога сина Хонорија, а тада, осетивши да му је боље, нареди да се одрже коњске трке, али ипак умре тога дана

Послови и напрезања у рату, у многоме су нарушили царево здравље. Видећи да болест добија маха, а знајући шта се дешава са народом када умре цар, он у Милано позва свога сина Хонорија да му буде при руци. Када је овај стигао, цар осети да му је боље, па нареди да се одрже коњске трке у част победе. И у одређени дан, цар је до подне гледао трке, а после ручка му нагло позли и он те исте ноћи издахну. То је било у време конзулства Оливрија и Пробина, 17. јануара, прве године 224 олимпијаде.

Цар Теодосије је живео 60 година, а владао је 16 година.

Ова књига обухвата период од шеснаест година и осам месеци.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *