Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ПЕТА

 

Предговор

(у коме се говори због чега је Сократ, пишући „Историју Цркве „, описивао и ратове који су се водили у то време)

Пре него што започнем ову (пету) књигу, молим читаоце да ми не замере што уз догађаје који се тичу Цркве говорим и о ратовима који су вођени у различито време, а за које сам сазнао из поузданих извора. Има ту много разлога који ме наводе на то. Као прво, жеља ми је да кажем шта се дешавало; као друго, гледао сам да не будем досадан онима који ово читају, а то бих свакако био, ако бих казивао само о ономе о чему су се препирали епископи и какав је био који од њих. На крају, рад сам да покажем како је грађанским немирима била узнемиравана и Црква Христова. И заиста, ко има вољу за то, тај ће видети да што је већа несрећа сналазила грађанско друштво, то су невоље сустизале и Цркву. Тај ће такође запазити да су се те невоље догађале или у једно време, или узастопце, једна за другом, те да је метеж и грађански неред увек ишао пре страдања Цркве или је пак било обрнуто. Сматрам да та зла, која су се наизменично дешавала, нису била случајна, него да имају свој корен у нашим преступима, те да су на нас долазила као казна (погл. 1. Тим. 5, 24). Ето, то ме је навело да овој књизи придодам и опис неких догађаја који нису строго у вези са оним шта се дешавало у Цркви. Ратови који су били за владавине цара Константина нису ми најбоље познати, јер су били давно, али шта је било касније, о томе говорим како сам сазнао од савременика тих догађаја, а који су још живи. Поред тога, не пропуштам да говорим и о царевима јер су они у многоме одлучивали о томе да ли ће Црква бити у миру или не. Такође не желим да ћутим ни о Аријевој јереси, јер она је донела много смутњи у Цркви.

 

 

I глава

О томе како су Готи, по погибији Валента, напали на Константинопољ, и о томе како је народ, имајући на својој страни Сарацене које је предводила Maвија, кренуо у битку са Готима

Када је погинуо цар Валент, варвари су се охрабрили па поново дођу пред зидине Константинопоља, те почеше нове пљачке. Народ пожури и наоружа се било оружјем било моткама, па нападне на варваре. Царица Доминика давала је тада, из царске касе, војничку плату свакоме ко је кренуо на непријатеља.

 

 

II глава

О томе како је цар Грацијан позвао из заточеништва православне епископе, и о томе како је прогнао јеретике а узео је Теодосија да му буде помоћник у управљању царевином

Када је Грацијан добио у руке највишу власт, подједнаку са оном коју је имао Валентинијан Млађи, он је осудио свога деду Валента који је био онако жесток, те позва из заточеништва све оне које је онај прогнао. Поред тога, издао је закон којим је допустио свима, без разлике, да се могу окупљати у својим храмовима, једино да се евномијевци, фитонијевци и манихејци прогнају из својих цркви. А како је приметио да Римско царство све више слаби, и да су варвари све агресивнији, те да постоји потреба да држава има одлучног човека да њоме управља, он изабра Теодосија да му буде помоћник. Теодосије је био човек из племићке шпанске породице, чувени војник и у свему достојан те почасти. И тако, пошто га прогласи за цара у илирском граду Сирмијуму, за конзулства Авзонија и Оливрија, 16. јануара, пође заједно са њим у рат против варвара.

 

 

III глава

О томе какве су тада биле старешине по великим црквама

У то време епископ у Риму беше Дамас. Јерусалимском црквом је управљао Кирило. Антиохијска црква, као што рекох, била је подељена на три дела: неколико храмова су држали аријевци које је предводио Доротеј, неке цркве су биле под епископом Павлином, а треће су биле под управом Мелетија који се вратио из заточења. У Александрији над аријевским црквама је управљао Лукије, који је тада био у прогонству, а над другим црквама управљао је Тимотеј, који је наследио Петра. У Константинопољу црквама је управљао Демофил (који дође после Евдоксија), али он је био за Арија.

 

 

IV глава

О томе како су македонијевци, који су својевремено били код епископа Дамаса Римског и пред њим исповедили веру у једносушност, сада поново отпали од Цркве и вратили се у своју заблуду

Македонијевци, обавивши посао код Ливерија, осташе неко време у заједници са свим градским црквама без разлике, и слагаше се, како између себе, тако и са онима који су од почетка били за Никејски символ. Али када је објављен Грацијанов закон којим је дата слобода сваком исповедању вере, тада македонијевци похиташе да се отцепе. Окупе се у Антиохији Сирској, и ту одлучише да одбаце Никејску веру. Тиме што су урадили мало су добили, јер су многи отишли од њих, осудивши их због честог мењања догмата. Ти који одступише од њих, вратише се к православним хришћанима.

 

 

V глава

Шта се тада дешавало у Антиохији због Павлина и Мелетија

Тада се деси и расправа у Антиохији Сирској због Мелетија, а то је било овако: рекао сам раније да је епископ Антиохије био Павлин, који није био затваран. Мелетије, кога је вратио Јулијан, а Валент поново затворио, сада се у време Грацијана поново врати, па када дође у Антиохију, затекао је Павлина као већ прилично старог човека. Одмах на сцену ступише присталице Мелетија, са жељом да га врате на место епископа, те да заједно са Павлином управља црквама. Али када им Павлин стави до знања да не може за свог помоћника имати некога кога су рукоположили аријевци, јер је то противно канонима, тада маса смисли да се послужи силом. Тако се народ окупи у једној цркви изван града и поче да виче да се Мелетије постави за епископа, али тада дође до велике гужве, јер када су скупљали гласове за оне који су били достојни епископства, тада народ виде да их има свега шесторица, а међу њима и Флавијан. Њих шесторица се закуну да се ниједан неће отимати око катедре када се упокоје Павлин или Мелетије, него да ће катедра бити у онога који од ове двојице остане у животу. И када се њих шесторица заклеше, онда се народ сложи у једну мисао о вери, и више се није делио. Једно су се издвојили луциферовци, наводећи то што су Мелетија рукоположили аријевци, те му се признаје такво рукоположење. Тако су стајале ствари у Антиохији када је требало да Мелетије крене у Константинопољ.

 

 

VI глава

О томе како су православни једнодушно изабрали Григорија Назијанзина за старешину цркви у Константинопољу, и о томе како се у то доба разболе цар Теодосије у Солуну, пошто је победио варваре, па га је ту крстио епископ Асхолије

У то време, многи од епископа дадоше глас за то да се Григорије из Назијанза постави за епископа Константинопоља. То је било овако: цареви Грацијан и Теодосије у то време победише варваре. Грацијан након тога отиде у Галију, јер су Алемани (немачко племе) упали у ту област, а Теодосије је журио за Константинопољ, и већ је био стигао до Солуна, али се ту разболе, и тада пожели да се крсти и постане хришћанин. Болест је јачала, те дозваше епископа Солуна, а цар га упита како верује. Епископ рече да Аријева јерес није окужила Илирију, већ да се одавно Црква држи вере коју јој предаше апостоли, и како је потврђена на сабору у Никеји. Тада се цар са највећом радошћу крсти, а то крштење је обавио епископ Асхолије. Када се болест смирила, кроз неколико дана он је дошао до Константинопоља. То је било 24. новембра, у време првог конзулства Теодосија и петог конзулства Грацијана.

 

 

VII глава

О томе како се Григорије Назијанзин одрекао управе по доласку у Константинопољ због тога што његов избор није био по вољи неким епископима, и о томе како је цар заповедио аријевском епископу Демофилу или да прихвати Никејску веру или да се склони са свог места, и о томе како се Демофил удаљио са катедре

Григорије, који из Назијанза дође у Константинопољ, окупљао се са својим народом на богослужењима унутар града, и то у једној неугледној згради. Уз ту зграду својевремено је подигнут пространи храм, коме су цареви дали име Анастасија. Григорије беше речит човек, а својом побожношћу надмашио је све савременике. Када је сазнао да неки ропћу због њега, као на странца, једва је чекао да дође цар у Константинопољ, и одмах је почео да ради на томе да буде склоњен од управе црквама у престоници. Теодосије који је затекао Цркву у подели, даде се у бригу како ће вратити мир, поново увести Никејску веру и умножити храмове. Тада поручи вођи аријеваца, Демофилу. да му што пре одговори да ли прихвата Никејски символ и да ли је за то да се поврати мир у народ? Када Демофил није хтео да прихвати Никејску веру, цар му поручи да се склони са своје катедре. Тада Демофил позва своје истомишљенике, и рече им: „Браћо, у Јеванђељу је речено да када вас протерују из једног града, да идемо у други (Мт. 10, 23). Тако и када нас цар гони из наших храмова, знајте да ћемо се сутра састајати изван града.“ Он је, очито, погрешно схватао речи Јеванђеља. И тако, он поче своје истомишљенике окупљати изван града, а њима приђе и Лукиј, који је, као што рекох, био прогнан из Александрије. Аријевци, након 40 година власти, отидоше из града, не желећи да буду у миру и слози са царем Теодосијем. То се догодило у време петог конзулства Теодосијевог, 26. новембра.

 

 

VIII глава

О томе како се окупило сто и педесет епископа у Константинопољу, и о томе шта су они радили и како је рукоположен Нектарије за епископа Константинопоља

Цару није било до чекања, него одмах сазове Сабор епископа своје вере (381. година), да би се утврдио Никејски символ, те да се изабере и постави епископ Константинопоља. Цар се надао да ће приволети македонијевце да се прихвате православља, па је због тога позвао и њихове епископе. На овај Сабор, од стране православних, дођоше Тимотеј Александријски, Кирило Јерусалимски (који се покајао и прихватио Никејску веру), Мелетије Антиохијски (који је ту био још од пре због Григорија), Асхолије Солунски и многи други. Укупно их је било 150. Од македонијеваца, као важнији, били су Елевсије Кизички и Маркијан из Лампса. Укупно их је било 36, и то махом из места по Хелеспонту. То се догодило у време конзулства Евахрија и Евагрија, месеца маја. Цар је са епископима своје вере настојао да наговори македонијевце да приђу к православнима, подсећајући их како су раније због тога слали своје људе у Рим, тадашњем епископу Ливерију, те да им та вера није ни мало страна. Али македонијевци се нису обазирали на то, него рекоше да ће се пре прихватити заједнице са аријевцима него ли потврдити Никејску веру. После тога они отидоше из Константинопоља, позвавши своје истомишљенике да не признају учење православних хришћана. Православни епископи тада почеше договор око избора новог епископа јер је Григорије изјавио да не жели епископство у Константинопољу, него да се враћа у Назијан. У то време, у Константинопољу се налазио човек по имену Нектарије, човек сенаторског порекла, кротке нарави, кога су сви поштовали, иако је обављао службу претора. Народу је он био по вољи, и не обазирући се на то да ли пристаје на епископство, они предложише Нектарија. То би прихваћено и од стране сабраних епископа. Тада су епископи одлучили ка епископ Константинопоља има част епископа Рима јер је Константинопољ Нови Рим. Затим поново потврдише Никејски символ, разделише епископије, установише патријаршије како епископи своју власт не би стављали на епархије које су изван њихових граница (јер то се догађало нарочито у време прогона Цркве). Нектарије је добио под своју управу Константинопољ и Тракију. Понт је после Василија добио Еладије, као прејемник Кесарије Кападокијске, а после је на то место дошао Григорије, Василијев брат, као епископ града Нисе (у Кападокији), и епископ Отреја (у Мелитини, Јерменија).

У   Азији епархије су међу собом поделили епископ Амфилохије Иконијски и Оптим, епископ Антиохије (у Писидији). Египатске цркве предане су Тимотеју Александријском, а цркве источног округа дате су под управу тамошњим епископима: Пелагију Лаодикијском и Диодору Тарском. На снази су остале повластице антиохијске цркве, задржане за Мелетија, који је тада био на Сабору. Епископи који беху на Сабору такође су наредили да епископи једне области саборно расправљају црквене послове ако се укаже потреба за тим. Све што је одредио овај Сабор, цар је потврдио.

 

 

IX глава

О томе како је цар Теодосије пренео у Константинопољ тело епископа Павла из места где је био заточен, и о томе како је у исто време умро Мeлетије Антиохијски

Међутим, цар нареди да се тело епископа Павла пренесе из Анкире у Константинопољ. Павла је својевремено, због Македонија у заточење послао придворни префект Филип. Тај исти човек наредио је да Павла удаве, што је и учињено у јерменском граду Кукуз, као што сам већ рекао. Тело епископа Павла цар је сахранио са великим почастима у цркви која се сада зове Теодосијевим именом, а која је некада била у рукама македонијеваца, онда када су се ови одвојили од аријеваца, али из које их касније истера цар јер су одбили да признају Никејску веру. У исто доба, разболе се и упокоји се епископ Мелетије Антиохијски, и Григорије, брат Василијев, говорио му је надгробно слово. Мелетијева родбина пренела је његово тело у Антиохију, а присталице не хтедоше да буду под влашћу Павла, него изабраше Флавијана уместо Мелетија (овај Флавијан је увео обичај да се псалми певају у две певнице). И тако се опет подели народ, овај пут не због разлика у вери, него због избора новог епископа.

 

 

X глава

О томе како је цар наредио да се одржи сабор и да се окупе епископи свих вероисповести. О томе како је у исто време царев син Аркадије добио назив Август, и како су само новатијевци, приступивши уз православне, добили слободу да се унутар града сабирају на богослужења, а остали јеретици беху прогнани изван града

Док су прогањали аријевце из храмова, појави се буна и у осталим градовима. Мере које је тада употребио цар су такве да се мора похвалити његова мудрост. Он није могао да трпи да се људи по градовима доводе у забуну, него заповеди да се окупе епископи свих вероисповести, надајући се да ће кроз то доћи до једномислија. Сматрам да је овај потез цара и довео до тога да му владавина буде срећна, јер скоро у исто доба, услед старања Божијег, потчинише му се и варварски народи, а Атанарих, вођа Гота, постаде његов поданик заједно са својим народом (тај Атанарих је касније умро у Константинопољу). Тада ће цар и свога сина Аркадија прогласити за Августа, а то се догодило у време другог конзулства Мерогадава и Саторнила, 16. јануара. Убрзо затим, у време истих конзула, у месецу јуну, окупише се епископи свих вероисповести. Тада цар позва епископа Нектарија и посаветује се са њим како да дође до уједињења у Цркви. Цар тада рече: „Сматрам да треба објаснити спорно питање које доводи до поделе у Цркви, па када се то учини тада ће нестати онога што ствара раздор.“ Нектарије је дуго размишљао о томе шта је предлагао цар, па дозва тадашњег новатијанског епископа Агелија, те му каза за цареву жељу. Иако је Агелије био побожан човек, он ипак није имао дара да просуђује о догматима, него узе за помоћника свог чтеца Сисинија. Тај човек је био вешт и речит, такође је добро тумачио Свето Писмо, а знао је и философију. Сисиније је знао да ако дође до расправе о вери да ће то још више продубити раздоре, а такође је знао да су древни учитељи овлаш чинили много тога само да не дође до свађа, па је зато Сисиније напоменуо Нектарију да се не допусти дијалектичка расправа, него да се зарад доказа у име истине наведу сведочења древних писаца, те да онда цар упита вође појединих јереси да ли они уважавају учитеље који се прослављају у Цркви пре него је дошло до поделе или их одбацују као људе који не знају шта је хришћанство? Па ако их одбацују, онда нека их анатемишу, ако имају срца. Чим они то учине, народ ће их истог трена протерати, и тада ће победити истина, и та победа ће бити очевидна. Ако ли уважавају древне учитеље, онда с наше стране ми треба да пред њих изнесемо списе којима се доказује оно шта исповедамо. Када је то Нектарије саслушао, одмах отиде у двор и пренесе Сисинијеве речи. Теодосију се та идеја допаде, и одлучи да је прихвати. Не рекавши каква му је намера, он упита јеретике да ли поштују учитеље који беху у Цркви пре њене поделе? Они му рекоше да их веома цене и поштују. Тада их цар поново упита да ли их сматрају за поуздане сведоке хришћанске вере? На то питање, вође јеретика и њихови дијалектичари хтедоше да се расправљају, те не знајући шта да кажу, наступи подела унутар њих. Једнима се све то о чему је говорио цар учинило прихватљивим, док су други тврдили да цареве речи штете њиховим интересима. И тако поче да се распада зло које је оптерећивало небројене душе. Када је цар видео како су се јеретици поделили, и када је сазнао да се више не уздају у своју вештину у препирању, него се окрећу науци древних учитеља, овда је прешао на другу мисао, па рече да свако писмено изложи своје догмате. И сада се нађоше у послу највештији међу њима, и изнесоше на видело своје догмате. У одређени дан окупе се епископи у дворану у коју су позвани. Ту је био и Нектарије и Агелије, који су бранили једносушност, Демофил (који је био аријевац), Евномије (који је био евномијевац) македонијевце је представљао Елевсије Кизички. Цар их је све лепо дочекао, и примио је у руке од свакога писмено изложење вере. Тада цар у молитви заиска од Господа да му открије истину. Затим редом прочита сваки символ који му је предат, па је осудио оне којима долази до раздељивања Пресвете Тројице, поцепавши те рукописе. Једино је прихватио веру којом се исповеда једносушност. Услед тога, у миру осташе новатијевци, и могли су се сакупљати на богослужења унутар града, јер кад је цар дочуо да су они остали при вери коју је исповедао и он, издао је повластице да новатијевци задрже своје цркве, и да им припадну исте повластице као и православнима. Са друге стране, поглаваре осталих вероисповести прекоревале су њихове присталице због међусобне неслоге. У својој жалости и забуни, они се склонише, саставивши утешне речи, опомињући их да не тугују што су многи отишли к православнима. Али тако нису некада говорили, онда када је била њихова власт. Уосталом, ни православни нису били без невоља, јер дошло је до подела унутар цркве у Антиохији. Епископи из Египта, Арабије и Кипра говорили су да треба протерати Флавијана из Антиохије, док су епископи из Палестине, Финикије и Сирије били супротног мишљења. Како се завршило то питање, рећи ћу када дође време за то.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *