Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА  ЧЕТВРТА

 

I глава

О томе како је по смрти цара Јовијана за његовог наследника извикан (изабран) Валентијан, који узе свога брата Валента да му буде помоћник у управљању царевином, и о томе да је Валентијан био православни хришћанин а Валент – аријевац

Када је умро цар Јовијан, као што је речено, у месту по имену Дадастан (или Дадас), тада војске, у року од седам дана, дођоше из Галатије у Никеју (Витинску), те једногласно за цара изабраше Валентијана. То се догодило 20. фебруара. Валентијан је био родом из Паноније, из места Кивали. Док је био старешина над војском, показао се веома вешт ратник. То је био човек крепке душе, и свагда се показивао као узвишен над оним што је био. Када је узведен на престо, одмах се упути у Константинопољ, и узе свога брата Валента, да му овај буде помоћник у управљању. То је било тридесет дана након избора за цара. Иако су обојица били хришћани, ипак се нису слагали око исповедања вере јер Валентијан је исповедао Никејски символ, док је Валент прихватио Аријево учење. То Валентово аријанство имало је корене од његовог крштења, јер га је крстио Евдоксије који је био старешина аријевске цркве у Константинопољу. Иако је и један и други био заузет за оно што је поштовао, опет беху далеко један од другога по нарави када посташе цареви. За време Јулијанове владавине Валентијан је био официр, а Валент је служио као царски придворник, и тада обојица показаше сталност у вери, јер када су их наговарали да принесу жртве, радије су се одрекли својих положаја него да се одрекну вере. Ипак, остали су у служби јер су били од користи држави. Тако је било и у време владавине Јовијана. Када су сели на престо, око питања управљања царевином није било размимоилажења, али нису се могли сложити око питања вере. Валент је имао жељу да помогне обнављање Аријевог учења, и био је опор према онима који не мисле као он, што ће се касније видети. У то време црквом у Риму управљао је Ливерије, а црквом у Александрији, која је прихватила Никејску веру, управљао је Атанасије, а аријевцима у Александрији управљао је Луције, који на то место дође после Георгија. У Антиохији, старешина аријеваца је био Евсоје, док они који су прихватили једносушност, поделише се, те једни беху уз Павлина, а други уз Мелетија. Црквом у Јерусалиму управљао је Кирило, црквом у Константинопољу управљао је Евдоксије, који је био за Арија, док су се они који што су прихватили Никејски символ, окупљали у једној кући, изван града. Такође и они од македонијеваца, који су се одвојили у Селевкији од аријанаца, имали су своје зборнице (храмове) по градовима.

 

 

II глава

О томе да када Валентијан отиде на запад, Валент дође у Константинопољ, па поступи по молби македонијеваца да буде одржан сабор, и о томе како је након тога уследио прогон оних који су прихватали Никејски символ вepe

Валентијан убрзо потом због послова отиде на запад, а Валент дође у Константинопољ, а тада ту дођоше многи од епископа који су прихватили Македонијево учење, па мољаше Валента да се одржи сабор ради поправљања вере. Валент је мислио да су уз македонијевце и Акакије и Евдоксије, те попусти пред молбама, па се они (македонијевци) искупише у Лампсаху. У то време Валент хитро отиде у Антиохију (Сирску), желећи да спречи упад Персијанаца у царевину, јер беше нарушен договор о миру (који је био склопљен пре тридесет година између Јовијана и Персијанаца). Али, није било разлога за толику забринутост јер су Персијанци били и даље за мир, него Валент то искористи да свом снагом насрне на оне који су били за Никејски символ. Тада он никаквог зла не учини епископу Павлину, веома бојажљивом човеку, али зато затвори Мелетија, а остале који нису желели да имају заједницу са Евсојем протера из антиохијских цркви, пошто их је претходно мучио и кажњавао. Говори се да је наредио да многи буцу удављени у оближњој реци Ороит.

 

 

III глава

Док је Валент чинио зла на истоку онима који су били за Никејски символ, у Константинопољу се појави тиранин Прокопије. У исто време догоди се и јак земљотрес и дође до великих поплава, због чега су страдали многи Градови

Док је Валент чинио зла по Сирији, у Константинопољу подигну буну тиранин по имену Прокопије, који за кратко време окупи велику војску, и већ је био спреман да крене против цара. Када Валент чује за то, збуни се, па престаде да прогони православне хришћане. Тада се догоди и јак земљотрес, од кога су страдали многи градови. Такође је дошло до поплаве, јер се узбурка море, па пострадаше многа села и градови уз обалу. То се збило за време конзулства два цара.

 

 

IV глава

О томе како су у то, по Цркву, немирно доба македонијевци на сабору у Лампсаку поново прогласили Антиохијски символ, анатемишући онај символ који је проглашен у Армину, и о томе како су поново свргли Акакија и Евдоксија

У таквим околностима лоше су стајали и државни и црквени послови. Македонијевци се окупише у Лампсаку, и ту одржаше сабор, седам година након сабора у Селевкији, те поново потврдише веру из Антиохије, коју су раније потписали у Селевкији, а онај символ који је објављен у Армину одбацише. Поред тога, збацише и Акакија и Евдоксија. Евдоксије, епископ Константинопоља, био је немоћан, и није то могао спречити. Разлог за то био је грађански рат који је тада вођен. Ова околност потаче присталице епископа Елевсија Кизичког да буду веома активни, те усвојише тзв. Македонијеву науку, у почетку мало познату међу људима, али сада, на сабору у Лампсаку разглашену, тако да за неко време посташе веома бројни. По мом мишљењу, на овај Сабор пада одговорност због чега је по Хелеспонту дошло до ширења македонијеваца (јер Лампсак је у уском заливу Хелеспонта).

 

 

V глава

О томе како је дошло до сукоба две војске код једног моста у Фригији, и о томе како је Валент ухватио Прокопија издајом његових вођа, и како је убио и Прокопија и оне који су га издали

У време Грацијановог и Дагалефовог конзулства, унутрашњи (грађански) рат беше још жешћи. Тиранин Прокопије изађе са војском из Константинопоља, и беше спреман да се сукоби са војском цара. Валент, када чу за то, крену из Антиохије и сукоби се са Прокопијем у Наколији (Фригија). Прва битка би срећна по Прокопија, али нешто доцније Валент зароби Прокопија јер су га издали његови саборци Ангелон и Гамарије. Ову двојицу Валент натера да кажу све, обећавши им да им ништа неће учинити. А када они све рекоше, Валент нареди да буду пресечени надвоје тестером. Са Прокопијем је учинио следеће: савили су два дрвета која беху једно поред другог, па једну ногу Прокопијеву везаше за једно, а другу за друго дрво, и када пустише дрвећа, Прокопије би растргнут.

 

 

VI глава

О томе како је Валент, пошто уби Прокопија, настоји да аријанизму приведе и оне који беху на Сабору али и све хришћане

Уклонивши тиранина, Валент насрну на хришћане наумивши да их све начини следбеницима Арија. Било му је веома криво што је Сабор (који је био у Ламсаку), не само збацио аријевске епископе, него што је анатемисао веру која је проглашена у Армину. Док је био у Никомидији Витинској, Валент к себи дозва епископа Елевсија Кизикијског, а овај је, као што рекох, био македонијевац, па онда дозва на сабор епископе који беху за Аријево учење, па поче приморавати Елевсија да и он пристане на аријанизам. У почетку се Елевсије одупирао, али када му почеше претити заточењем и губитком имања, ухвати га страх, па се придружи аријанцима. Али, чим је то учинио, одмах се покаја, па када се врати у Кизик, жалио се пред сабраним народом: „Ја сам био приморан да то учиним, те зато тражите другог епископа јер сам се ја одрекао своје вере, али на силу“. Међутим, народ из оданости према њему не хтеде да пређе под власт другога, нити да своју цркву уступи другоме. И тако они осташе уз њега, нити се одрекоше своје јереси.

 

 

VII глава

О томе како је прогнан Елевсије Македонски а на његово место дође Евномије, који као некадашњи пиcap безбожника Аеција, пође његовим стопама

Када је о томе чуо епископ Константинопоља, посла Евномија да буде епископ Кизика, а цар изда уредбу по којој се Елевсије мора уклонити, а на његово место постави Евномија. Ово је дало повода да присталице Елевсија саграде цркву за себе, изван града, па су ту вршили своја богослужења. Евномоје о коме је реч, својевремено је био писар код Аеција, који доби име Безбожник, као што већ рекох. Дружећи се са њим, Евномије је прихватио његов софистички начин размишљања и игру са испразним речима. Помисливши за себе да је велики софиста, он поче хулити на Бога, кренувши путем аријанизма. Слабо је познавао Свето Писмо јер и поред тога што га је читао, није схватао оно шта је написано. О томе казује и седми том књиге коју је написао где тумачи Посланицу Римљанима, где казује силне речи а опет није разумео смисао онога о чему говори апостол Павле. Грађани Кизика, где беше постављен за епископа, нису више могли да трпе све то, па га на крају протераше. Евномије тада отиде у Константинопољ, и ту је живео са Евдоксијем. Али, да неко не би помислио како сам злоречит, ево неких његових речи које он говори о Богу: „Какав је Бог у суштини, то Он о томе зна исто толико колико и ми. Не може се рећи да Он зна више а да ми знамо мање, али то шта ми знамо о Његовој суштини, толико о њој знао и Он; и напротив, шта Он зна, то исто без разлике можемо наћи и у нама…“ Такве, и овима сличне речи писао је Евномије; а како ће касније напустити Аријеву науку, о томе ћу рећи доцније.

 

 

VIII глава

О речима у камену, и о томе како је разгневљени цар Валент заповедио да се сруши та стена у Халкидону

Према Византији су стајале Халкидонске стене, и цар је наредио да оне буду порушене. Он се клетвом зарекао да ће то учинити када победи тиранина јер се Халкидонци, одани бившем тиранину, ругаше Валенту и затворише врата пред њим када је желео да уђе у град. И тако би срушена та стена, а камен би донет у Константинопољ, па од њега сазидаше купатила која су названа „Константинова купатила (Константинове бање)“. На једном од камена био је запис пророчког садржаја, и то беше записано давно у прошлости, али се није знало за то све до тада. У том запису се казивало да када град узима воду у изобиљу и да када камен буде узидан у бању (купатило), да ће тада доћи небројена племена варвара, и да ће напасти на Римску земљу, и да ће царевини нанети велико зло, и да ће на крају и сами пропасти. За оне који то желе да чују, навешћу текст од речи до речи:

„Када се на богато украшеним улицама града начини коло веселих нимфа, вила што носе росу, и када камење из стене буде узидано у бање, тада ће небројена племена скиталачких народа, племена дивља, ратоборна, са оружјем у рукама, прећи преко прелепе воде Истра, и опустиће предела Скита и поља Мисије; а када дођу до Тракије, са намером да над њом искале своју злу вољу, ту ће наћи свој гроб, и тако ће се окончати њихова судбина.“

Није прошло пуно времена, а Валент доведе воду у Константинопољ, а у исто време нападоше и варвари (али о томе ћу касније говорити). Међутим, тај пророчки запис се могао применити и на нешто друго: пошто би уведена вода у град, тадашњи префект Константинопоља – Клеарх, начини на садашњој Теодосијевој пијаци велику чесму, и назва је „Обилна вода“, и због градње те чесме би велико весеље, тј. управо онако како о томе говори пророштво. Уосталом, пророштво се испунило нешто касније, те народ Константинопоља поче да моли цара да заустави рушење стене. То исто молили су од цара и становници Витаније и Никеје, који су због тога дошли у Константинопољ. Цара је то јако разљутило, и једва је прихватио молбу грађана који су дошли. Али, како се цар зарекао заклетвом, зато одмах нареди да се стена поруши, а да се рупе које су тада начињене, затворе ситним камењем. О томе и данас постоје трагови.

 

 

IX глава

О томе како је цар Валент гонио новатијевце због тога што су и они, као и православни, прихватали једносушност

Међутим, цар није престајао да прогони оне који су прихватали једносушност, па их је протеривао из Константинопоља заједно са новатијевцима који су, као и православни, прихватили Никејску веру. Њихове (новатијевске) цркве је затворио, а такође и њиховог епископа. Био је то епископ Агалије, човек који је новатијевским црквама управљао још из времена Константина, и који је живео апостолским животом: ходао је бос, имао је само једну хаљину, свагда држећи речи Јеванђеља… Разљућеног цара ублажио је побожни и слаткоречиви човек по имену Маркијан. Он је најпре био у придворној војној служби, а затим је био новатијански свештеник, и учио је граматици цареве кћери Анастасију и Каросу (по њиховим именима назване су бање које је њихов отац саградио у Константинопољу). Из пажње према том Маркијану, беху отворене новатијанске цркве. Ипак, не може се рећи да су они били у потпуном миру од аријеваца, јер су их ови свагда гледали са подозрењем.

Треба имати на уму да је рат са тиранином Прокопијем био у време конзулства Грацијана и Дагалефа, негде на крају месеца маја.

 

 

X глава

О томе како се Валентијану нашао син коме је дато очево име, и о томе како је Грацијан био рођен пре него што ће Валентијан постати цар

Недуго након поменутог рата, и за истог конзулства, нашао се син Валентијану (који је владао западним областима), и томе сину беше наденуо своје име; а Грацијан је рођен пре него што ће Валентијан постати цар.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *