Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ПРВА

XXXI глава

О томе како је Атанасије прибегао цару када је видео да сабор не прима његово оправдање према ономе што је поново било усмерено против њега

Али, када на Сабору дође ред на оне нападе који су се дотицали Макарија, тада је Атанасије захтевао оно шта му је закон допуштао. Предложио је, дакле, да се са суда удаље јевсевијевци, као његови лични непријатељи, наводећи као разлог то да тако отворени непријатељи не могу бити беспристрасне судије. После тога он је захтевао да се на видело изнесу сви докази: да ли Исихрас заиста има свештенички чин, јер се на тужби потписао као свештеник. Али, такве судије се не хтедоше обазирати на то, него се одмах прешло на расправу о Макарију. Поред свега тога, процес није ишао током који су желели Атанасијеви непријатељи, те проблем око Макарија одложише тако што су одучили да се одређене особе пошаљу у Мареотиду, да тамо испитају још неке појединости. Када је Атанасије видео да за те изасланике бирају људе попут Теогниста, Мариса, Теодора, Македонија, Валента и Урсакија, заправо оне за које је он тражио да буду изведени са суда, он узвикну: „Ово су сплетке и завере! Свештеник Макарије је везан, а то је против закона, док његов тужилац креће заједно са судијама који су пристрасни, те се унапред може знати да ће сви докази бити на корист само једној страни!“ Рекавши то, и позвавши се на цео Сабор и конзула Дионисија, да за његове речи нико није обратио пажњу, он мирно отиде. А они који отидоше у Мареотиду, прибавише пристрасне доказе, управо онако како је одговарало тужиоцу, па се вратише у Тир.

 

 

XXXII глава

О томе како је Сабор, по одласку Атанасија, изрекао пресуду над њим да буде свргнут са епископске катедре

Атанасије, отишавши из Тира, оде к цару, а Сабор најпре окриви Атанасија због одласка, а после, када се врати делегација из Мареотиде, осуди га свргавањем са катедре, а у тој осуди га оцрнише, али ни једном речју не поменуше убиство, за које га је тужилац теретио. Ту срамоту Сабор је прећутао, и уједно примио оног, назови убијеног, Арсенија, који је прво био епископ мелетијевски, а сада се потписује на актима против Атанасија као епископ Ипсилита. Веома чудна ствар: онај, због тога Атанасија оптужују за убиство, сада је жив и осуђује Атанасија да изгуби своје место епископа.

 

 

XXXIII глава

О томе како је Сабор пpeшао из Тира у Јерусалим и како је приликом освештања храма чинодејствовао заједно са аријанцима

У исто време стиже посланица од цара којом он заповеда Сабору да пређе у Јерусалим, а то се и догоди. Сабор, када је освештао тамошња места, примио је у заједницу и Арија и оне који су га подржавали. Као изговор за ово узето је то да је Арије послушао царску заповест, где стоји, да је размотрена и одобрена вера Арија и Евсоја. Сабор је писао и цркви у Александрији, па каже како су на миран начин учињени послови и како треба примити Арија као члана Цркве јер се овај покајао и исповедио истинску веру. А о томе да је Атанасије свргнут, тек овлаш је напоменуто. Сабор је о томе писао и цару, али док су сабрани епископи то чинили, добише другу посланицу од цара, којом он јавља како је Атанасије дошао к њему, и уједно налаже епископима да због тога дођу у Константинопољ, а ево како гласи та посланица.

 

 

XXXIV глава

О томе да је цар својом посланицом позвао Сабор у Константинопољ да би се тамо расправљало о питању у вези са Атанасијем

„Победник Константин Велики, Август – епископима који су се окупили у Тиру.

Не знам шта је учинио ваш Сабор, који не беше праведан због жестоког препирања и страсног заузимања, али, како се да мислити да је тај неред при расправи изопачио истину, и да по чињењу вашем ви нисте имали пред очима оно што је драго Господу, пошто вас је занела мржња према ближњем, сматрам да треба да оставимо Богу нека Он уништи то зло семе ваше препирке, па ће се тек онда знати да ли је вама, који сте се окупили, заиста стало до истине и да ли је ваше срце ослобођено од мржње, када сте изрицали пресуду. И зато, сви ви ћете доћи к мојој благочестивости, да ми покажете којих сте се основа придржавали онда када сте расправљали о тим питањима. А због чега сам одлучио да вам ово напишем, и да дођете к мени, ево чујте: када сам улазио у град који носи моје име, а ушао сам на коњу, пред мене из гомиле света изађе епископ Атанасије са још неколико свештеника. Ја се томе нисам надао, и то ме је силно зачудило. Тако ми Бога који гледа на све нас, ја га у први трен нисам ни препознао, а онда ми рекоше ко је он и шта је све претрпео. Нисам говорио са њим нити сам се упуштао у беседу, а када ме је замолио да га саслушам, ја то нисам хтео и у мало га нисам отерао, али он једнако мољаше, не тражећи ништа друго до то да се ви саберете овде, па да пред вама изнесе оно што је претрпео. Како мислим да је његова молба на месту, и да одговара данашњем времену, с тога имам вољу да заповедим да вам се напише ова посланица, којом сте сви ви сабрани у Тиру позвани да дођете и покажете колико је чист и праведан ваш суд, и да у мом присуству, који сам слуга Божји, што ћете и сами признати, покажете да је свуда завладао мир. А зна се да онај који не зна истину, да тај не зна за Бога, па као што рекох, да су варвари познали Бога кроз мене који сам искрени слуга Божји, и да су постали побожни, када видеше како ме Бог чува и свуда води бригу о мени, те их је то навело да Га признају. И тако они ничице падају пред Бога, славећи Га и имајући страх пред Њим. А ми, који обављамо свете Тајне у цркви Његовој, да не кажем да их сами не чувамо, него ми скоро ништа друго и не чинимо, него распаљујемо свађу и чинимо дела која воде у погибељ. Због тога, дођите што пре, и будите уверени да ћу учинити све да би се одржао закон Божји у целости, а нарочито да се држи оно на шта не сме да падне поруга и понижење. Ми ћемо развејати и згазити ногама све који су непријатељи закона, који се заклињу у свето Име, а са друге стране, својим поступцима хуле на закон.“

 

 

XXXV глава

О томе да Сабор није послушао цара, да је Јевсевије са својима напао на Атанасија због тога што је овај запретио да ће задржати сву храну која из Александрије иде у Константинопољ, и о томе како се цар наљутио и послао Атанасија на заточење у Галију

Када је прочитана ова посланица на седници Сабора, дошло је до велике забуне. Због тога се многи вратише у своја места, а у Константинопољ дођоше Јевсевије, Теогнист, Марис, Патрофил, Урзакије и Вален, па им се није прохтело да испитују како је поломљен путир, како је преврнута часна трпеза или како је оборен Арсеније, него сковаше нове лажи, и јавише цару како је Атанасије претио да ће забранити долазак хране у Константинопољ. А да је то говорио Атанасије, тврдили су Адаманције, Анувион, Арбатион и Петар, и та лаж беше тако уверљива да су почели веровати сплеткарошима, па и цар паде у велики бес и осуди Атанасија на заточење, наредивши да га спроведу у Галију. Неки казују да га је цар тамо послао да би сјединио Цркву. Место у које је он послат звало се Тривера (данашњи Трир у Белгији).

 

 

XXXVI глава

О епископу Маркелу Анкирском и о Астерији, софисти

Епископи окупљени у Константинопољу свргоше и епископа Маркела Анкирског (Анкира, место у Малој Галатији). Неки Астерије из Кападокије, прозвао је себе софистом, а касније се прозва и хришћанином, па се даде на писање. А шта је он писао, налази се забележено у списима где је изложено Аријево учење: да је Христос сила Божија, онако као што се у Мојсијевим књигама каже за скакавце, гусенице и друге ствари да су сила Божија. Астерије је често беседио са епископима, а посебно са онима који се нису одрекли аријанства, па је ишао на Саборе, трудећи се да и сам постане епископ. Али он није уведен у свештенство због тога што се знало да је приносио жртве идолима, али и даље је путовао по Сирији, надајући се епископству и пропагирајући своју науку. Када је Маркел чуо за то, упусти се у препирку са њим, али се том приликом и сам оклизне и оде путем самостаћана, који су учили даје Христос обичан човек. За то су сазнали епископи сабрани у Јерусалиму, али на Астерија нико није обраћао пажњу јер његово име није било у списку свештеника, него су од Маркела, као свештене особе, тражили да објасни своју посланицу, па када се уверише да он подржава учење Павлово, опоменуше га да промени своје мишљење. Маркел се застиди и обећа да ће уништити своје посланице. У то доба сабор прекину заседања јер је из Константинопоља стигла заповест да крену к цару. Епископи који су дошли у Константинопољ, у друштву са Јевсевијем, почну поново расправљати о Маркеловој посланици, а како се овај устезаше да уништи своје списе, Сабор га збаци, а у Анкиру посла Василија уместо Маркела. Против Маркеловог неправославља Јевсевије написа три књиге. Доцније је Маркелу повраћено епископство на Сардијском сабору.

 

 

XXXVII глава

О томе како је цар позвао Арија из Александрије, након што је Атанасије отишао у место заточења, и о томе како се Арије показа немиран у Константинопољу, започевши свађу са епископом Александром

Када се то догађало, текла је тридесета година Константиновог царовања. Арије са својима опет дође у Александрију, и одмах начини немир у многима, а то је било лако урадити јер је народ у Александрији био несрећан због Аријевог повратка и због Атанасијевог заточења. Убрзо цар дознаде да је Арије променио своје мишљење, па га позва у Константинопољ, да би дао одговор због немира који су настали у Александрији. У то време, старешина цркве у Константинопољу био је Александар, који је на епископску катедру дошао уместо Митрофана. Колико је Александар био Богу по вољи, показало се овом приликом када се ближило време за препирку између Александра и Арија, јер чин Арије дође, народ се одмах подели на две стране и узбуни се цео град: једни су говорили да не треба мењати веру из Никеје, а други су тврдили да је Арије у праву. Све то било је веома мучно за Александра, као што му беше мучно што је Јевсевије Никомидијски претио да ће га свргнути ако не прими Арија и његове присталице у заједницу. Александру је мање брига задавало то што му је претила опасност од свргавања, него га је више притискало то што је претила опасност од промена догмата, и помисливши за себе да је чувар одлука Сабора, учинио је све да сачува веру Отаца. Када се Александар обрео у овој ситуацији, он се остави дијалектике, и потпуно се предаде Богу, посветивши читавог себе посту и молитви. Намера му је била та да обави у тајности оно што је смислио, и тако се затвори у цркву која се звала „Црква мира“, уђе у олтар, и ничице паде пред свету трпезу, молећи се и проливајући сузе. Након неколико дана и ноћи, Бог му даде оно за шта се молио. А он се у својим молитвама говорио да ако је истина оно што учи Арије, нека тада он (Александар), више не буде жив, а ако је истина оно у шта он верује, тада нека Бог покара Арија, који почини толика зла својом нечастивошћу.

 

 

XXXVIII глава

О томе како је умро Арије

Ето за чега се молио Александар, а цар је пак желео да испита Арија, те га због тога позва к себи на двор. Арије дође, а цар га упита да ли се слаже са оним шта је одлучио Сабор у Никеји? Арије без пуно размишљања одговори да прихвата то и потписа се на Символ вере, али на себи својствен, искварен начин. Цар се зачуди том гесту, а Арије хтеде да се закуне, што и учини, али опет са лажју у срцу. Како сам имао прилику да чујем, он се тада послужи следећом преваром: он је под пазухом имао своје исповедање вере, и заправо се њему заклео. Ово казујем онако како сам чуо, а да се касније потписао на Никејски Символ, и да се заклео, о томе знам из цареве посланице. Цар је поверовао Арију, па заповеди епископу Александру Константинопољском да Арија прими у црквену заједницу. То се догодило у суботу, а Арије се надао да ће следећег дана ући у Цркву, али казна Божија је ишла за њим. Када је изашао са двора, Арије је око себе имао много јевстатијеваца који су га чували и тако, у њиховој пратњи, он је ишао улицом, а многе очи беху уперене у њега. Када је био близу Константиновог трга, где се налази порфирни стуб, Арија обузе неки страх од савести, а уз то осети и неку слабост у стомаку. Тада упита једног из пратње где се налази заход, а овај му показа један иза трга. Он отиде тамо, и ту га снађе још већа слабост, тако да је уз пражњење црева просуо и сву утробу из себе уз много крви, те ту и издахну. Тај заход и данас постоји, а он је иза Константиновог трга, близу мора. Сви који туда пролазе, прстом упиру ка том месту, подсећајући се каква је смрт задесила Арија. Када се прочу вест о томе, наиђе велики страх на оне око Јевсевија, а брзо се прочу глас и по граду и по империји. Тај догађај цара још више приближи к Цркви, и имао је право када је говорио да се кроз тај догађај сам Бог показао као сведок истинитости Никејске вере, и цар се веома радовао томе. Имао је и да се радује због тога што је већ три своја сина прогласио за кесаре. Тако је првог сина, који се као и он звао Константин, поставио да влада западним областима, другога сина – Констанција, прогласи за кесара над источним областима, а трећег, најмлађег Константа, прогласи за кесара, када се наврши тридесета година владавине цара Константина.

 

 

XXXIX глава

О томе како се цар разболео, и како је умро

Годину дана доцније, када је навршио шездесету годину живота, цар се разболе, и отиде из Константинопоља у Еленополис, где има извор топле воде. Када је дознао да болест постаје све опаснија, оде у Никомидију. Док је био у једном предграђу, он се крсти, и препун радости због тога, он сачини тестамент којим своја три сина проглашава за наследнике царства, и подели царевину између њих, онако како је то раније одлучио. Поврх тога, намени неке повластице Риму и Константинопољу, и тај свој тестамент преда свештенику, оном преко кога је позвао Арија. Уједно остави налог том свештенику, да његов тестамент преда у руке сину Констанцију и никоме другом. После тога он поживе још неколико дана, па се упокоји. На самрти, поред њега није био ни један од синова, те је стога истога трена јављено Констацију о смрти цара.

 

 

XL глава

О томе како је сахрањен цар Константин

Они који се затекоше око цара, положише његово тело у ковчег од злата и пренесоше га у Константинопољ. Ту га, у царском двору, ставише на узвишено место, окружише ковчег свим знацима почасти, а поврх тога поставише много чувара, онако како је било и за царевог живота. Тако је све било наређено, и чекало се да дође неки од синова. А када дође Констанције са истока, царево тело сахранише у храму светих Апостола. Цар Константин је живео 65 година, владао је 31 годину, а умро је за време другог конзулства Филикијана и Тацијана, 22. маја. Онда се бројала 278 олимпијада.

Ова књига казује шта се догодило у току тридесет и једне године.

Крај прве књиге црквене историје.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *