Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ДРУГА

XXXI глава

О Осији, епископу Кордобе

Већ сам нагласио да је на сабору у Сирмијуму био и Осија, али не својом вољом. Бићу кратак по овом питању: по наваљивању аријанаца, Осија је био затворен. То се десило нешто пре сабора у Сирмијуму, али цар је желео да овај епископ буде на Сабору, јер се његово присуство сматрало као важан доказ за веру. Због тога је цар, по жељи епископа који су се окупили, на Сабор позвао и Осију. У почетку он је одбијао да дође, али када га већ као старца почеше тући и мучити, он пристаде да дође и стави свој потпис на оно што је одлучено о вери у Сирмијуму.

Ето како су окончани послови у Сирмијуму. У то време цар Констанције је био у том граду уједно и због тога да би видео шта ће учинити војска коју је послао на Магнеција.

 

 

XXXII глава

О тиранину Магнецију

Када је Магнеције завладао Римом, он је наредио да се погубе многи од сенатора али и мноштво обичног народа. А када војсковође цара Констанција окупише римску војску и кренуше на Магнеција, овај побеже из Рима па отиде у Галију. Тамо је стално био изложен нападима војске, а најпосле, код града Муреје (у Галији), Магнеције би опкољен. Говорило се да се у том граду деси следеће: Магнеције је желео да охрабри своје војнике који су клонули духом због пораза, те он узиђе на престо који је био високо постављен. Војници су хтели да га поздраве како се поздравља цар, али се тај поздрав претвори у нешто што нико није очекивао јер војници свој поздрав управише на Констанција, и сви повикаше да је он Август, а не Магнеције. Због тога Магнеције, видевши шта се спрема, изађе из града и поче да бежи ка граници Галије. Констанцијеви официри наставише да га гоне, и поново се сукобише са њим код места по имену Монтоселевск, и ту силно поразише његову војску. Магнеције некако успе да побегне, и отиде у град Лугдун (Лион). Када је дошао у тај град, Магнеције прво уби своју мајку, онда и свога брата кога је поставио за кесара, а на крају уби и себе. То се догодило када је Констанције по шести пут био конзул, а Констанције Гал по други пут. Заправо, најтачније речено, то је било петнаестог дана месеца августа. Убрзо потом упокоји се и други брат Магнеција, по имену Декентије. Овако су се окончале смутње које је чинио Магнеције. Међутим, царевина није била мирна ни после ових догађаја јер се појави други тиранин по имену Силдан, али Констанцијева војска умири и овог тиранина који је харао по Галији.

 

 

XXXIII глава

О Јудејима који су живели у Диокесарији Палестинској

Мимо догађаја о којима је било речи, догоди се један унутрашњи сукоб на истоку: Јудеји, који су живели у Диокесарији Палестинској, усташе против Римљана и почеше да нападају оближња места. Цар посла војску против њих, а за војсковођу одреди Констанција Гала, кога прогласи кесаром, те овај поврати мир уз помоћ оружја, а сам град (Циокесарију) разори до темеља.

 

 

XXXIV глава

О кесару Галу

Кесар се није могао боље снаћи на месту за које је постављен. Савладавши Јудеје, понесе се па поче смишљати зле намере против онога који га је уздигао на то место, и све је ишло тим путем да ће и Гал постати тиранин. За ту његову намеру убрзо сазна његов брат Констанције, и то од тадашњег префекта истока, Домицијана и квестора Магна. Гал нареди да се та два човека убију због тога што су га издали. Констанције, чувши за та убиства, разљути се и нареди Галу да дође пред њега. А овај, иако се уплаши, није смео да одбије наредбу цара. Крену на пут против своје воље, и када је стигао у западне области, а близу острва Флан, убише га по наредби цара. Тада за кесара би постављен Јулијан, Галов брат, и цар га одмах упути у Галију у рат са варварима. Констанције Гал би убијен треће године свог конзулства, а седме године конзулства самог цара Констанција. Јулијан пак поста кесар друге године за тим, шестога дана месеца новембра, за конзулства Арбинона и Јулијана. О том Јулијану више речи ће бити нешто касније.

Савладавши на овај начин опасности које су му претиле, цар Констанције пренесе своја интересовања на црквене раздоре. Он крену из Сирмијума и врати се у Рим, па издаде наредбу да се одржи Сабор у Италији, на који позва неколико епископа са истока, а такође нареди да дођу епископи запада. И док су се епископи окупљали, упокоји се Јулије Римски, који је управљао том црквом петнаест година, а на његово место дође Ливерије.

 

 

XXXV глава

О Аецију Сирјанину

У то време појави се у Антиохији Сиријској један јеретик по имену Аеције, кога још називаху и безбожни Аеције. Он је мислио попут Арија, и проповедао је ту исту науку али се одвојио од аријеваца због тога што није хтео да прихвати заједницу са Аријем. Већ сам нагласио да је Арије хтео преварити тадашњег цара када се потписао на Никејски символ, и због тога се Аеције и одвојио од њега. Након извесног времена проведеног у Александрији, где је учио, он се врати у своју постојбину, у место где се родио (Антиохију Сирску), и тамо га тадашњи епископ Леонтије рукоположи за ђакона. Након тога он поче пред сваким да казује своје учење, и свакоме се чинило да он казује неку нову веру. Он је излагао своје учење уз помоћ Аристотелових категорија, те цитирајући оно шта је тамо изложено, и мешајући то са својим поукама, није ни једнога трена помислио да говори против себе самог. Међутим, Аеције није имао учитеља који је био философ и академик па, заволевши софизме на основи категорија, он није успео да разуме на који начин нерођено може бити рођено, и како оно што је произашло може бити савечно ономе који је родио. Поврх тога, Аеције је слабо знао и разумео Свето Писмо јер се водио тиме да се што боље изражава у дијалозима и препиркама. Аеције такође није читао књиге древних писаца који су тумачили Свето Писмо, а за Климента Африканца (Александријског) и Оригена, као за људе који су веома чувени по својој мудрости, није желео да зна. Писао је цару Констанцију и још некима, и тада се користио софизмима и разним препреденостима, а због чега и доби име безбожник. Аецијева наука била је рођена сестра Аријеве науке, али опет сами аријевци нису могли појмити њене замршене силогизме. То је дало повода да га и аријевци прогласе за јеретика. Аеције, прогнан из Цркве, прогнан је и од јеретика и поред тога што је настојао да покаже како он прекида заједницу са њима. Његових присталица има и данас, и познати су под именом „евномијевци“ јер кроз неко време вођа те јереси постаде Евномије, секретар Аеција, који је усвојио ту науку. Али о Евномију биће речи касније.

 

 

XXXVI глава

О Медиоланском сабору

У то доба сакупише се епископи у Италији. Са истока их дође тек неколико јер је многе онемогућавала у доласку њихова старост и далек пут, а са запада дође више од триста. Цар затим одреди да се Сабор одржи у Медиолану (Милану). Тек што се ту окупише, а сви епископи са истока почеше да раде на томе да се осуди Атанасије, тј. да се Атанасију једном за свагда забрани повратак у Александрију. Али епископ Тривера (Трира у Галији) – Павлин, затим епископи Јевсевије и Дионисије, „па епископ италијанске митрополије – Албеа, епископ Варкела Лигурски (Италија), када видеше како насрћу на Атанасија, усташе и повикаше из свег гласа да се на тај начин ради и о глави самој хришћанској вери, и то уз помоћ превара и обмана јер, како су казивали, Атанасије је окривљен без разлога и да његови противници заправо настоје да униште православну веру. Након овако жестоких речи и прекора разиђе се Сабор.

 

 

XXXVII глава

О Арминском сабору, и о символу вере који је тамо изложен

Када је о томе чуо цар, он те епископе затвори, а затим објави да му је жеља да се сазове васељенски Сабор, тј. да ће позвати на запад све источне епископе, и да ће настојати да сви буду у једномислију. Али, када је дубље размислио о томе, и када је схватио како ће бити тегобно путовање, издао је наредбу да се сабори одрже у Армину (Италија) и Никомидији Витинској. Зато нареди да они епископи који беху у Медиолану дођу у Армин, а они са истока да се окупе у Никомидији. Када је цар издао ову наредбу, имао је намеру да сложи њихове мисли, али то није успело јер нити један нити други Сабор нису били у слози него се раздвојише на разне струје. Они у Армину нису се могли сложити због различитих мишљења, а они на истоку чак начинише и нови раскол. Како се то догодило, рећи ћу касније, а сада ћу рећи нешто о Јевсевију.

Негде у то време упокоји се Леонтије који је рукоположио Аеција за ђакона. Евдосије, епископ Германикије (Сирија), тада се налазио у Риму, и пожури што пре да на лукав начин јави цару да је неопходно за вернике у Германикији да их утеши и чува, па поче да моли за допуштење да се врати. Цар, не знајући да ту има лукавства, дозволи овом епископу да се врати, а он, напустивши своје место, а имајући уз себе царске дворјане, овлада на превару Антиохијском епископијом, па желећи да подржи Аеција, чинио је све да се састави сабор епископа те да Аецију врати ђаконство. Али то му не пође за руком.

Међутим, епископи са истока, који беху на сабору у Армину, рекоше да су дошли да би говорили против Атанасија. То исто изјавише Урсакије и Валент, који су прво били за Арија, а касније прихватише једносушност и, као што смо већ рекли, дадоше римском епископу своје писмено покајање. И када би која страна бивала јача, они су тако прилазили јачима. Уз њих стадоше и Германије, Авксентије, Димофил и Гаије. Али како током седница један говораше једно, а други друго, стога они који су били са Урсакијем и Валентом рекоше да се уништи све што је раније чињено за веру, те да се прихвати оно што је закључено у Сирмијуму, где су и сами били. Док су то говорили, у рукама су држали списе, и инсистирали на томе да се прочита шта је речено за веру и шта је одлучено на сабору у Сирмијуму, и ако се зна да су то раније прикривали, у Армину објавише то да сви чују. Ево тог списа у преводу са латинског:

„Саборна вера изложена у Сирмијуму, где је био и наш господар Констанције, у време најпознатијих конзула: Флавија, Јевсевија и Ипатија. Једанаестог дана јунских календи.

Верујемо у једног и истинског Бога, Оца, сведржитеља, који створи и сазда све. И у једног јединородног Сина Божијег, који је без страсти рођен од Оца пре свих векова, пре сваког почетка, пре сваког времена које би се могло и замислити, и пре сваке представе коју би ум себи могао дочарати; кроз Кога посташе векови и произађе све, Који је рођени јединац, један од једнога – од Оца, који је Бог од Бога, подобан свом Оцу који га је родио, по књигама Светог Писма, за чије рођење не зна нико до само један Отац који га је родио. За овог јединородног Сина Божијег ми знамо да је по жељи Оца дошао с неба да уништи грех (Јевр. 9, 26), да се родио од Марије Дјеве, да је био са ученицима и учинио све шта је потребно за спасење људи по вољи Очевој, да је распет и умро, да је сишао у дубину (пакла), и ту учинио све што је требало, где, када га видеше, уздрхташе чувари пакла. Који је васкрсао у трећи дан и био са ученицима, а после четрдесет дана узнео се на небо и седи с десне стране Оца. Који ће у последње дан доћи са славом Очевом, и дати свакоме како је заслужио по делима. И у Светога Духа, кога је обећао послати роду човечијем сам јединородни Син Божји, Исус Христос, као утешитеља, по речима Писма (Јн. 14,16,26). Али реч „суштина“ коју Оци употребише, а коју народ не разуме и долази му као саблазан због тога што је нема у Светом Писму, ту реч смо одлучили да изоставимо, и од сада је не треба користити када се говори о Богу, због тога што божанствене књиге нигде не казују о суштини Оца и Сина. Ми сматрамо да је Син подобан Оцу у свему, као што то тврде и уче књиге Светог Писма.“

Када се ово прочитало, неки који у срцу нису одобравали речено, усташе и казаше: Ми нисмо дошли на овај Сабор да тражимо веру јер је наша вера исправна и она је у нама од почетка, него смо се окупили да одбацимо ако је уведено неко погрешно учење у вези са вером. Ако, дакле, ово што је сад прочитано, не садржи у себи ништа што је ново, то онда ви, очевидно, бацате анатему на Аријево учење, као што су анатемисане и остале јереси које су одбациле древна правила Цркве, јер цео свет зна да је нечастива Аријева наука причинила Цркви велике смутње, па и да још увек прави забуну.

Ове речи не беху по вољи оној страни на којој су били Урсакије, Валент, Германије, Авксентије, Димофил и Ганије, те се због тога Црква подели јер једни прихватише то што је прочитано, а други су били уз Никејски символ. Неки су се смејали оном наслову који је имао прочитани спис о вери, а нарочито се смејао Атанасије, који у својој посланици упућеној пријатељима, казује следеће: „Каква је наука требала саборној Цркви па да постане благочестива, кад они у наше време иду вери у траг и у прочеље својих речи о вери, стављају и то ко је био конзул у то доба? То учинише Урсакије, Валент и Германије, а тога никада није било, нити се то чуло међу хришћанима. Написавши како им се хтело веровати, они у прочеље ставише конзулство, месец и дан садашње године, да би показали свима који здраво мисле, да њихова вера није давнашња по постанку, него да је од тада постала, тј. за време владавине цара Констанција; и све што су записали, одговара њиховој јереси. Поред тога, тобож пишући о Господу, они кажу за Констанција да је он владика – због тога што је он дао снагу њиховој нечасној науци, па придодајући самоме цару име вечног, одричу вечност Сину Божијем /из неког, до сада неутврђеног разлога, Сократ на овом месту изоставља речи самог светог Атанасија/. Ето, докле иде њихова мржња према хришћанима! Међутим, може бити и то да су се они угледали на хронографију светих пророка, тј. како они помињу конзулства. Али ако се позивају на то, тада показују и своје незнање јер иако су пророштва светих обележена временом, као нпр. Исаије и Осије, који су живели у време владавине Озије, Јоатама, Ахаза и Језекије, а Јеремија је живео у време владавине Јосија, али они не рекоше да су поставили основу томе како треба Бога прослављати јер Бога су славили људи и прослављали и пре њих; сам Бог у Христу наменио је људе за то и пре него што је ико створен. Када су пророци напомињали време, они то нису чинили стога да би показали од када датира њихова вера, јер је и до њих било људи који су веровали у Бога, него су бележили време да би се знало када су преко њих давана обећања. Та обећања су се пре свега тицала нашег Спаситеља, који је требао доћи. Затим, она су се дотицала и оних последица која ће се догодити над Израиљем и над незнабошцима. Дакле, пророци нису напомињали време када је постала њихова вера, него су бележили да се зна у које време су они живели и пророковали. С друге стране, ови садашњи мудраци, нити говоре шта историјско, нити пророкују, него начинивши онај рогобатни наслов, одмах томе придодаше напомену о конзулству, као и дан и месец. Као што свети људи записаше које године се шта десило, и када су они вршили своју службу, ови тако казују о времену настанка њихове вере. Али, нека и запишу о томе када је настала њихова вера, јер она тада заиста и поче, само нека својој вери не придодају то да је она саборна и свуда прихваћена. Они не казују: „Ми овако верујемо…“ већ: „Саборна вера, изложена у Сирмијуму…“ Ова дрска намера износи на видело њихову безбожност, а оно шта су они смислили и ставили у своје списе, није ништа друго него јерес Аријева. Дајући такав натпис свом делу, они су показали од када почињу веровати, и уједно изјавили жељу да се време њихове вере броји од тог датума. Као што се речима јеванђелисте Луке /„Изађе заповест…“ (2,1-2)/ даје на знање то да те заповести пре тога није било, него да је издата од заповедника из тог времена, исто тако и они, сачинивши своје речи, показаше да је та јерес који су смислили нешто ново и да тога није било до тада. А када су придодали „саборна“ нису приметили да су у заблуди попут фригијаца (секта монтаниста из Фригије), уколико говоре и једни и други: нама је објављена пре него било коме, и од нас почиње вера хришћанска. Па као што фригијци казују за Монтана и Максимилу, тако и ови казују за Констанција да је он њихов епископ. Ако вера, по њиховом мишљењу, заиста има свој почетак од садашњег конзулства, шта онда да се каже о Оцима и блаженим Мученицима? Шта ће чинити са онима које су обучили али који су умрли пре тог конзулства? Како ће их повратити у живот, да избришу из њиховог сећања пређашњу науку и да ставе у њих садашњу, тобож здраву науку? Види се да су незналице, и само су онде вешти када треба смислити изговоре, као што пада у очи и на први поглед…“

Тако је Атанасије писао својим пријатељима. Ко жели, тај може ту посланицу наћи у оригиналном тексту, а ја се овом приликом задржавам само на детаљима јер не желим да будем опширан, те стога наводим само оволико.

Треба знати да је Сабор свргао Валента, Урсакија, Авксентија, Германија, Гаија и Диофила због тога што ти епископи нису хтели да потпишу акт којим се анатемише Аријево учење. Они, увређени тим што су свргнути, похиташе к цару да се жале, и са собом понесоше текст о томе како је изложена вера на седницама Сабора. Међутим, Сабор је о свему известио цара посебном посланицом, а ево како она гласи, преведена са латинског:

 

„Посланица Сабора у Армину цару Констанцију

Ми верујемо да је воља Божија и заповест твоје благочестивости наредила да се у Армину окупе епископи из различитих места запада ради тога да би се објаснила вера саборне Цркве, и како би сви сазнали о њој а такође и показало ко истински учи о вери. И ми смо дуго већали и расправљали док нисмо дошли до следећег уверења да је најбоље да останемо у вери која је до нас дошла из давнина, у вери коју су проповедали пророци, апостоли па и сам Господ наш Исус Христос, у вери која чува твоје царство и штити твоју моћ. Ми ћемо се постојано држати те вере и бићемо у њој до краја јер нама се чини да би било и против закона и против здраве памети када би се било шта мењало, а шта је једном одређено, правилно и тачно, и што је размотрано на Сабору у Никеји, где је био и твој славни отац, цар Константин, и што је проповедано да сви чују, те је тако то постало као свеприхваћено. То је једина вера која је намењена да савлађује и искорењује Аријеву јерес, као што је победила не само ову, него и сваку другу јерес. Додати тој вери било шта, било би опасно. Окрњити ту веру било би огромна штета јер ако би се то чинило, одмах би дали прилику противницима да чине шта им је воља. Због тога су Урсакије и Валент, као дугогодишњи заједничари и присталице Арија, и били одлучени од стране нас док се нису појавили са жељом за повратак, па су признали своју заблуду, покајали се и добили опроштај, као што сведоче писани документи. Њима је, дакле, опроштено и са њих је скинута кривица управо због њиховог покајања. То је учињено и онда док су трајале седнице сабора у Медиолану, где су уз остале били и свештеници из Рима. Уз то, ми знамо, и после смрти цара Константина, који заслужује да се помиње, да је он са вољом и разборитошћу писмено разложио веру која је дошла до нас, и да је крштен у тој вери, као што је и требао учинити човек да би дошао до покоја који је желео. Стога смо нашли да би то био труд без смисла када би након свега тога уводили нешто ново, па презрели толике светитеље и мученике, који и написаше и размотрише ту саму науку, који мерише сваку реч и упоређиваху их са древним установама саборне Цркве, и чију веру сачува Бог до времена твоје владавине, кроз Господа нашег Исуса Христа, Који ти је подарио царство, коме су границе раширене до краја васељене. И поред свега тога, постоје људи са несрећном и жалосном памећу, те они почеше дрско ширити злу науку, и тако подривати истину, а то им се мора узети за кривицу. Када по твоме допуштењу почеше седнице Сабора, они отворено рекоше своју намеру у корист заблуде, почеше са преварама и да са буном уводе нешто ново. Па имајући уз себе пријатеље своје јереси: Германија, Авксентија и Гаија, почеше распиривати свађу. Већ сама њихова наука надмашује сва остала њихова хуљења. Када су видели да се и сами међусобно не слажу, затражише од нас да им се саветима притекне у помоћ, изразивши своју жељу да ми променимо науку. Али како смо имали мало времена да поразмислимо о томе шта су они предлагали, стога да црквени послови стално не би били изложени једним и истим опасностима, и да не би сметње и неспокојства производила неред, одлучено је да се остане у старим одредницама вере, а да се поменути људи одлуче и да не буду више са нама у заједници. Због тога смо се и обратили твојој милости, и послали смо одборнике које смо изабрали, и у посланици коју ти они доносе, рекли смо како мисли Сабор. Одборницима који долазе наређено је да бране истину, држећи се древних и поузданих ставова. Они ће објаснити твојој благочестивости, насупрот речи Урсакија и Валента, да не може бити мира ако се изокреће оно што је истинито, јер како ће одржати мир они људи који стално раде против мира? Због таквог њиховог понашања доћи ће до расправа унутар цркви, те молимо твоју милост, да благонаклоњено саслуша шта буду рекли наши изасланици, и да не допустиш, на ожалошћење упокојених, да се уводи нека нова вера, него да се и даље буде у ономе шта озаконише наши преци који, можемо рећи, све учинише мудро и по упутству Духа Светога… Исто тако те молимо да се не наруше пређашње одредбе било кроз одузимања или кроз додавања, него да буду цела и недирнута, као што беху у време твога оца па до данас. На крају, нека ми не страдавамо ван својих епархија, него да епископи буду заједно са својим народом и да у миру проузносе молитве и богослуже, молећи се за твоје спасење, за твоје царство и мир… Наши изасланици имају код себе потписе и имена епископа. Они ће убедити твоју благочестивост и на основу речи Светог Писма.“

Овако је писао Сабор, и своју је посланицу предао одређеним епископима да је однесу. Али, пријатељи Урсакија и Валента претекоше те изасланике, и тако су имали времена да нападну на Сабор и да изнесу своје учење. Цар, који је и до тада био благонаклон Аријевој науци, наљути се на Сабор, а пријатеље Валента и Урсакија одликује почастима. Због тога изасланици сабора дуго нису добили одговор, и тек након дугог чекања, цар одговори следећим речима:

 

„Констанције, победник, Август – епископима који су сабрани у Армину

Вама, који сте за оно што је добро, неће бити непознато да се ми свагда и нарочито бринемо за закон који је од Бога и који заслужује да буде поштован. Па опет, ми до сада не могасмо видети изасланике које сте послали у име вас двадесет. Не можемо другачије, него да се најпре сукобимо са варварима, а док то траје не можемо се бавити пословима који се тичу закона Божијег, јер и сами знате да у тим делима ради душа, и то душа коју не притискају неке друге бриге. Због тога смо наредили епископима да чекају док се не вратимо у Адријанопољ, и пошто се расправе државни послови како треба, онда ћемо саслушати и размотрити оно шта ви предлажете. А да вама, који сте тако стални, не би било тешко што чекате на њихов повратак, када дођу они који буду донели ову посланицу, почните да обављате послове који још нису обављени, а тичу се саборне Цркве.“

На ову посланицу епископи су одговорили цару:

„Добили смо посланицу коју нам упути твоја човекољубивост – господине царе, Богу омиљени. Тамо се помиње како ниси могао примити наше одборнике због неодложних државних послова, и заповедаш нам да чекамо да се врате наши изасланици… Но, ево и овом другом посланицом која је к теби упућена, казујемо и тврдимо да ни у колико нећемо попустити од онога што смо рекли. И својим изасланицима смо наредили да се тога строго придржавају, и стога те молимо да и ову нашу посланицу даш да ти се прочита, и да при том читању покажеш светло лице, а уједно и да нашу прву посланицу удостојиш благонаклоњеног погледа. И ти, кротки царе, видиш као и ми каква је туга и болест данас, што у ово твоје преблажено време, толике цркве осташе без епископа. Па због тога поново молимо твоју човекољубивост, господине царе, Богу омиљени, да нам заповедиш, како је воља твојој благочестивости, да се вратимо својим црквама пре него наступи зима, да би смо могли заједно са народом узносити сведржитељу Богу и Господу нашем Исусу Христу, јединородном Сину Његовом, усрдне молитве за твоје царство, као што смо свагда чинили, а као што и сада чинимо.“

Пославши цару ову посланицу, и сачекавши одређено време ради одговора (а кога не добише), сваки од епископа се врати у своју епископију. Цар, који ни раније није крио своју намеру да рашири Аријеву јерес по црквама, и који је и сад желео да та наука добије превласт, нађе се увређен тиме што епископи отидоше против његове воље. Због тога допусти онима који су били уз Урсакија да наносе пакост Цркви, а оно веровање које је разложено у Армину, разаслао је по црквама у Италији, наредивши да се протерују сви они који не хтедну потписати ту веру, те да се други поставе уместо њих. Први који није хтео да се потпише, и који је затворен због тога, био је римски епископ Ливерије. Ураскијеви следбеници на његово место су довели Феликса, који је био ђакон римске цркве, а када је прихватио аријанизам, поставише га за епископа. Неки казују да он није прихватио аријанизам, него да је посвећен за епископа мимо своје воље и на силу. Ето, такве су се смутње и забуне тада дешавале на западу: једни су били затварани а други су постављани на њихова места, и све то рађено је по указу цара, и то не само на западу, него и на истоку. Међутим, није прошло пуно времена, а Ливерије беше пуштен и враћен на своје пређашње место јер се побуни народ у Риму, па протераше Феликса, и цар је морао пристати на то, мада му није било по вољи. Тада Урсакијеви следбеници отидоше из Италије, пређоше на исток и заузеше Фракију, по имену Нику. Ту се задржаше неко време, сазваше сабор, и ту преведоше на грчки исповедање вере које је објављено у Армину, и утврдише га па га разаслаше на све стране, нагласивши у прочељу да је васељенско и да је разложено у Ници. Намера им је била да обману прост народ сличним именом јер се могло помислити да је реч о вери из Никеје (Витинске). Али та превара им не пође за руком, јер људи су видели о чему је реч и на то се посматрало са подсмехом. Сада је ред да кажем неколико речи о обоме шта се у то време догађало на истоку.

 

 

XXXVIII глава

О Македонију и његовим смутњама

Епископи који су били за Арија, отворено су радили свој посао јер су им на руку ишли царски укази. Када су се припремали за сазивање сабора, о томе ћу касније говорити, а сада ћу укратко нагласити шта су чинили до сабора. Акакије и Петрофил прогнаше Максима из Јерусалима, а на његово место доведоше Кирила. Македоније је довео у забуну и епархије и места која су била у околини Константинопоља, постављајући у цркве само оне који су њему били одани. За епископа у Кизику поставио је Елевсија, за епископа у Никомидији поставио је Маратонија, кога је са ђаконског чина уздигао на епископство, те је Маратоније доцније, са великом ревношћу радио на томе да се подигну манастири за монахе и монахиње. Сада је тренутак да се каже какве је смутње и забуне стварао Македоније по епархијама и местима у околини Константинопоља: када је сео на епископску катедру, чинио је зла и пакости онима који нису мислили као он, и прогонио је не само хришћане који су били уз Цркву, него и новатијане, уколико би сазнао да и они пристају на једносушност, те тако беху гоњени и једни и други, и сносише велике невоље (новатијански епископ Агелије је побегао са своје катедре). Многи од оних који су били познати због своје побожности, хватани су и убијани јер нису хтели да буду у заједници са Македонијем. Мушкарце је мучио на овај начин: неком палицом би им отварао уста и у њих уливао причешће. Исто то је чинио и жени и деци. И њих су хватали и приморавали да се причешћују, а који су се противили, везивани су, тучени, бацани у тамницу и мучени су на разне начине. Навешћу неколико случајева да би се схватило колико су ужасни били ти напади Македонија: када нека жена није хтела да се причести, почели су да јој деру кожу са груди, а једној другој жени су кидали удове неким металним справама, а трећу су пекли усијаним гвожђем… За таква мучења не знају ни незнабошци, а тада су их чинили они који себе називају хришћанима! О овоме сам слушао од стогодишњег старца Авксанона, о коме је било речи у првој књизи. Он је био свештеник новатијанске цркве, и казивао је да је и сам много трпео од аријанаца док није постао свештеник. Заједно са њим је страдао и трпео муке и Александар Пафлагонац. Обојица су били у тамници и много пута су тучени. Авксанон је преживео те муке док је Александар, како је рекао старац, умро у тамници од силних удараца и био је сахрањен са десне стране када се улази у садашњи византијски залив који се зове Керас, близу реке, где се налази новатијанска црква, посвећена управо по мену на Александра. По Македонијевој наредби, аријевци су порушили много цркви по разним местима, па и новатијанску у Константинопољу, у близини Пеларгоса. А зашто сам поменуо ту цркву, рећи ћу шта сам чуо од старца Авксанона: по закону који је издао цар, и по инсистирању Македонија, требало је да се униште све цркве оних хришћана који исповедају једносушност. Та заповест, и то насиље дотакло се и поменуте цркве, и људи који су били одређени, већ почеше да је руше. Тада се окупи много новацијана, па и оних који су мислили попут њих, те узеше материјал од кога је црква начињена и пренесоше га на место сасвим на другој страни града, по имену Сики, а то је тридесети део Константинопоља. Ово премештање цркве брзо је учињено јер је било пуно људи и била је добра воља код оних који су то чинили. Тако су једни носили цреп, други камење, трећи греде и свако је узео оно шта је могао и све беше пренето у Сики. У том делу нису изостале ни жене јер сви су сматрали да је свето дело и да ће бити од користи. Тако је пренета новатијанска црква у Сики, а пре него што је умро цар Констанције, црква је враћена на своје старо место, по заповести цара Јулијана који је допустио да се сагради нови храм посвећен Анастасији. Ова црква, као што рекох, обновљена је за време Јулијана, који је подједнако гонио како новатијане, тако и хришћане. Стога хришћани васељенске Цркве, клонећи се зборова где су се окупљали аријевци, ишли су на молитву тамо где су се „сабирали новатијани, а ови су имали три своје цркве унутар града, и тада је била прилика да се сложе и једни и други, али се новатијани томе одупираше, остајући у свом сартанском правилу. Ипак, они су се узајамно пазили, чинили су једни другима услуге и били су спремни дати свој живот једни за друге. На хришћане обе ове цркве насртало се прогонима не само у Константинопољу, него и по другим местима. Тако је у Кизику тамошњи епископ Елевсије злостављао хришћане као и Македоније, гонећи их на сваком кораку, а новатијанску цркву је порушио до темеља. Најпосле Македоније оконча своја злодела овим: дознао је да у Пафлагонији има много света који су прихватили новијантство, а нарочито у Мантинеји, па предвидевши да неће моћи прогнати толике људе, наговори цара да у Пафлагонију пошаље четири одељења војске, па да на тај начин тамошње житеље примора да прихвате Аријево учење. Цар је послао војску, али људи у Мантинеји, као одлучни да штите своју веру, наоружаше се и кренуше на војску. Том приликом погинуло је много Пафлагонаца а од војника једва да је ко остао жив. О овоме сам чуо од једног сељака из Пафлагоније који је говорио да је и сам био у том боју, а о истом догађају говорили су и други људи из Пафлагоније. Ето, шта је Македоније радио у корист хришћанства! Смишљао је и правио ратове, убиства, битке! Због свега тога омрзли су га не само они којима је наносио зло, него и они који беху уз њега. И сам цар је изгубио наклоност према њему, а ево због чега: сматрало се да ће Македоније насрнути и на храм у коме су биле кости цара Константина, јер тај храм је већ био трошан. Македоније замисли да се пренесу мошти цара, а када о томе дознаде народ, успротиви се, тврдећи да их не треба дирати јер је то било исто као да их ваде из земље. Али Македоније се није обазирао на то па пренесе мошти у Цркву где су биле мошти мученика Акакија. Када се дешавао тај пренос моштију, народ нагрну према цркви и тамо поче туча. Када је цар чуо о томе, разљути се на Македонија. Стога предаде кесару Јулијану управу над западним областима, па се врати на исток. Сада ћу рећи како није прошло пуно, а Мекедоније би свргнут и ипак мало кажњен за сва та небројена недела.

 

 

XXXIX глава

 О сабору који је одржану Селевкији (Исавријској)

 Сада ћу рећи шта је било са другим сабором који је требао да се одржи на истоку по царевој наредби, у исто време када и сабор у Армину. Првобитно је епископима наложено да се окупе у Никомидији (Витинској), али због земљотреса који поруши тај град, а то је било за конзулства Тацијана и Кереалија (28. августа), епископи се ту нису могли окупити. После тога је било речи да се сабор одржи у оближњој Никеји, али и од тога одусташе. Онда се поче говорити о Тарсу у Киликији, али се на крају окупише у Селевкији (Исавријској), званој и „Каменита“. У то место дођоше епископи исте оне године када је одржан и сабор у Армину, у време конзулства Јевсевија и Ипатија. На тај сабор је дошло 160 епископа. Том броју је придодан један од придворних чиновника, по имену Леон, кога је цар одредио да се ту нађе, а такође и старешина над војском Исаврије, официр Лаврекије, као да буде на услузи епископима, ако буде потребно. И тако епископи почну седницу 28. септембра, а књиге су биле отворене да би се записао говор сваког понаособ. Онај ко би желео да опширније сазна шта је ту говорено, тај ће то наћи у Сабиновом Зборнику, а ја ћу навести само оно најважније. На првој седници Леон је предложио да сваки каже како мисли, али епископи рекоше да неће ништа започињати док не дођу и остали епископи, јер није дошао Македоније Константинопољски, Василије Анкирски и још неки који су требали да дођу. Македоније није дошао уз изговор да је болестан, Патрофил се жалио на болест очију те да мора остати у предграђу Селевкије, и свако је навео разлог свог недоласка. А када је Леон приметио да треба почети посао и поред тога што многи нису дошли, они који се беху окупили рекоше му да неће ништа предузимати док најпре не испитају какав је живот оних који су окривљени, а кривица је бачена на Кирила Јерусалимског, Евстатија Севастијског (из Арменије) и још на неке. Те речи су изазвале расправу јер једни беху за то да се најпре испита живот оних који су окривљени, а други беху за то да се најпре позабаве питањима о вери. Ова неслога је порасла и због тога што цар није јасно указао шта хоће, јер у посланици коју је упутио Сабору неодређено казује о томе која питања треба да се размотре. Отворило се питање и око тога, те се чланови Сабора поделише. Ето тако је дошло до тога да се поделе на два табора: један је предводио Акакије Палестинско-Кесаријски, Григорије Александријски, Ураније Тирски, Евдокије Антиохијски, и уз њих су била још 32 епископа; други табор је предводио Георгије Сирско-Лаодикијски, Софроније Помпеопољски (у Пафлагонији) и Елевсије Кизикијски, и њима се придружи већина епископа. Па како је превагнула она страна која је захтевала да се најпре позабаве питањима о вери, тада је Акакијева страна отворено одбацила Никејски символ вере, захтевајући да се начини нови. Супротна страна, која је имала већину гласова, остала је при оном шта је одређено у Никеји, док је одбацила реч „једносушност“. Из такве препирке, која је трајала до ноћи, на крају устаде старешина цркве у Тарсу, Силуан и рече громко да није потребно стварати нови символ вере, него да остане на снази оно што је раније утврђено и обнародовано у Антиохији, када је освештан храм. На ове речи присталице Акакија напустише седницу, а они из другог табора изнесу Антиохијски символ, па га прочиташе и тиме окончаше први дан рада. Следећег дана они се окупише у селевкијском храму, па затворивши врата, прочиташе символ и утврдише га својим потписима, а уместо оних епископа који нису дошли, потпис су стављали њихови ђакони и чтеци који су тамо били, јер су они послати на Сабор да заступају своје епископе и да се потпишу на оно шта буде одлучено.

 

 

XL глава

О томе како је на Селевкијском сабору епископ Акакије Кесаријски објавио други символ вере

Акакије, заједно са онима који су били уз њега, поче нападати супротну страну што је потписе стављала у затвореној цркви, јер, како је он казивао, што је рађено кришом не може бити одобрено пошто постоји велика сумња о свему томе. А те речи он је говорио са намером да би лакше био прихваћен символ који је он спремио и кога је прочитао Лаврикију и Леону, па је захтевао да се тај символ прихвати. Тог другог дана Сабора ништа друго није рађено. Трећег дана Леон је покушао да издејствује примирје, а тада дођоше и Македоније Константинопољски и Василије Анкирски. Али када се сакупише обе струје, акакијевци опет не хтедоше да остану на седници, него су захтевали да изађу они који су били свргнути а такође и они који су окривљени. После дугог препирања, изађоше они који су окривљени, и тек тада уђоше акакијевци. Тада Леон рече да је добио документ од акакијеваца, али не рече која је његова садржина. Сви који су били на седници, ћутке су сматрали да је у том документу написано нешто друго, а не да је реч о вери, и тако би прочитано оно шта је припремио Акакије о вери. Ево како гласи тај текст: „Ми, што се по вољи цара окуписмо у Селевкији Исавријској, чинили смо синоћ, тј. петога дана пред октобарским календама, све што год се могло да са пуном благопристојношћу одржимо мир у Цркви и, као што нам је заповедио наш цар Констанције, Богу омиљени, да зрело расудимо о вери, према ономе како о томе рекоше пророци и јеванђелисти, и да не уносимо у веру Цркве ништа од онога чега нема у књигама Светог Писма. Али како неки на Сабору једне од нас увредише, а некима забранише доћи на седнице, иако су ови желели да дођу, а овамо има их међу њима самима који су свргнути и немају епархија, при томе су и рукоположени против канона Цркве, па је због тога настала општа забуна, као што својим очима видеше Лаврекије и Леон, због тога објављујемо следеће: ми не одбацујемо пређашње веровање које је сачињено у Антиохији, када је освештан храм, и сматрамо да је важнији од других, иако се зна, да оци наши за онда имадоше испитати сасвим другу ствар. Али како се многима у свако доба, па и данас, смучи када чују за „једносушност“ и „подобносушност“, а одскора измислише и нову реч „неналичност“ Сина од Оца, с тога ми не прихватамо ни израз једносушност, ни подобносушност, уколико о томе нема трага у светим књигама. Реч „неналичност“ проклињемо, и све оне који је прихватају сматрамо као одбачене од Цркве. Напротив, верујемо и кажемо да је Син подобан Оцу, као што се то слаже са речима апостола (2. Кор. 4,4). Ми кажемо да верујемо и Једнога Бога, Оца Сведржитеља, који је створио небо и земљу и све што се види и оно што се не види. Верујемо и у Господа нашег Исуса Христа, Сина Његовог, Који се родио од Оца без страсти пре свих векова, Бога – Реч од Бога Једнородну, Светлост, Живот, Истину, Премудрост, кроз Кога све постаде и на висинама и на земљи, што се види и што се не види. Верујемо да је Он, када се навршило време за то, тј. да се уништи грех, узео на себе тело од свете Дјеве Марије, и постао човек; да је пострадао за наше грехе, да је васкрсао, да се узнео на небо, да седи с десне стране Оца, и да ће доћи са славом да суди живима и мртвима. Верујемо и у Духа Светога, кога наш Спаситељ назива Утешитељем, кога је обећао послати својим ученицима када Он оде, и Кога је послао, кроз Кога освештава у Цркви оне који верују и који се крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа. А који говоре и уче што није као ова вера, њих сматрамо да су се отуђили од саборне Цркве.“

На овај акт своје потписе су ставили Акакије и они који су били уз њега. Када је био прочитан овај текст, устаде епископи Пампеополиса (Пафлагонијског), Софроније, те рече: Ако ћемо ми из дана у дан анализирати своје мисли, па ту анализу примати као питање вере, тада ће у нама нестати истине! То каза Софроније, а ја вам кажем да су то мислили за Никејску веру оци који беху на том Сабору, па и они који су живели пре и после, зацело не би било тога препирања око испитивања, нити би преузеле маха те смутње и забуне у Цркви. Уосталом, да ли је тако, нека о томе пресуде људи способни за то. Четвртог дана сви се поново окупише заједно, те поново започеше препирке и свађе. Том приликом Акакије рече: Када је Никејски символ једном поправљен, па је и после неколико пута мењан и исправљан, тада ништа не стоји на путу да се он и сада мења. На то одговори Елевсије Кизички: Овде није сазван Сабор да се сазна шта се раније није знало, него због тога да се остане на путу Отаца и да се не скреће у неку другу страну, ни за живота ни за смрти. Али могло би се Елевсију приметити следеће: Како ти, Елевсије, сада кажеш да су оно били Оци који беху на Антиохијском сабору, а овамо не прихваташ Оце тих Отаца? Знај да с већим правом личи име Отаца наших који беху у Никеји, и једногласно исповедише веру у једносушност, јер они су временом старији, а они исти и увели су у ред свештеника оне који касније беху на сабору у Антиохији. Па како се Оци Антиохијског сабора тако брзо одрекоше својих Отаца, стога најпознији, угледавши се на њих, и не узимају на ум да се поводе по оним који одбацише своје Оце. И да се упитамо, зашто им није права вера она у коју су они веровали, а са друге стране не одбацују свештенство које су добили од њих? Ако Оци који их рукоположише нису имали Духа Светога, који силази кроз рукоположење, тад онда они нису добили свештенички чин? То би се могло рећи Елевсију на његове речи.

А тада Сабор пређе на друго питање. Како акакијевци у прочитаном објашњењу вере рекоше за Сина да је подобан Оцу само што се тиче воље, али не и по суштаству, сви остали рекоше да то није тако. Свађа око тога трајала је читав дан. Акакију су пребацивали да он у својим речима каже да је Син подобан Оцу у свему, па га сада питаху зашто одустаје од својих речи, па не прихвата да је Син подобан Оцу и суштаством? На то Акакије одговори да се ни тадашњим ни давнашњим писцима није судило по оном шта су они написали. О томе се расправљало али без икаквог напретка, и најпосле устаде Леон и прекину седницу. Ето, тако се заврши Селевкијски сабор. Истина, Леон је позвао епископа да и сутра дођу на седницу, али он не хтеде доћи, рекавши да га је цар послао да буде на Сабору, али оном који је у слози. Акакијевци, видећи да је згодна прилика, ни сами не дођоше на сутрашњу седницу, а они с друге стране окупише се у цркви и позваше акакијевце да расуде о парници епископа Кирила Јерусалимског. Треба знати да је Кирил био оптужен због нечега, али ја не знам о чему /реч је о свађи Кирила и Акакија око права која је имао митрополит Јерусалима/, па је збачен због тога што кроз две године беше позиван на суд али он није долазио јер се плашио да га не окриве. Али, иако је био збачен, он је апеловао на виши суд, а то је прихватио и цар Констанције. Кирило је први који иде тим путем, као што бива код грађанских судова, а то је супротно обичају и противно правилима Цркве. Тако дакле, он је дошао у Селевкију, и чекао је пресуду. Зато су епископи, као што би речено, и позвали акакијевце да би размотрили то питање, те да изрекну пресуду када је реч о окривљенима. Међутим, било их је више који су позвани као криви, и то све акакијевци, па како ови, а толико пута звани, не хтедоше доћи, стога они епископи који се затекоше на Сабору, свргнуше најпре самог Акакија, затим Георгија Александријског, Урсакија Тирског, Теодула Керепатског (из Фригије), Теодосија Филаделфијског (из Лидије), Евагрија са острва Митилене, Леонтија Триполског (из Лидије), Евдоксија који је био некадашњи епископ Германикије, а касније Антиохије (у Сирији). Исто тако збацише и Патрофила због тога што није хтео да дође на Сабор, где је позван по тужби свештеника Доротеја. Поред ових, Сабор је одлучио и Астерија, Јевсевија, Авгара, Василика, Фива, Фидолија, Евтикија, Магна и Евстатија, наредивши да остану у том стању све дотле док се не оправдају и постану чисти од кривице. Сабор потом упути посланице у епархије оних епископа који су били збачени, а уместо Евдоксија поставише новог епископа за Антиохију – Анијана. Али, акакијевци ухвате Анијана и предаше га Леону и Лаврикију, а ови га затворише. На то епископи који су изабрали Ананија написаше писмо Леону и Лаврикију, посведочивши да су акакијевци нарушили одлуку Сабора. Најпосле, када су исцрпли све тачке о којима је требало већати, одлучено је да се јави у Константинопољ о ономе шта су радили.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *