Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ШЕСТА

 

XI глава

О томе како су и зашто оставили Јована Северијан и Антиох Сирски

Још нешто се догоди ради чега се умножи мржња на Јована: у то време, на гласу су била два епископа родом из Сирије-Северијан и Антиох. Северијан је управљао црквом у месту Гавалама (у Сирији), а Антиох црквом у Птолемаиди (у Финикији). И један и други били су на гласу због своје красноречивости, само што Северијан, за кога се говорило да је веома учен, није могао потпуно правилно изговарати грчке речи због свог сиријског акцента. Једном, када дође Антиох из Птолемаиде у Константинопољ, ту је једно време проповедао по црквама. Пошто је сакупио поприлично новца, он се врати у свој град. Када је Северијан чуо да је Антиох сакупио пуно новца, он пожеле да и сам то учини. И тако, саставивши много беседа, дође у Константинопољ. Јован га лепо прихвати, а и Северијан му је угађао, претварајући се пред њим. Затим Северијан поче проповедати, и јако се допаде онима који су га слушали. За њега су чули и високи државни службеници, па и сам цар. А тада се догоди да умре епископ града Ефеса. Јован је требао да иде тамо ради рукоположења новог епископа, и док је био у Ефесу, видео је да постоји несагласје око избора па реши да се то прекине, рукоположивши за епископа свог ђакона Хераклида, који беше родом са Кипра. После тога се супротстављене стране умирише, али Јован је још неко време морао провести на Кипру, а Северијан је за то време у Константинопољу све више био омиљен међу људима. О томе су Јована редовно обавештавали, нарочито Серапион, који му једном приликом рече да је Северијан започео и са смутњама. Јован се ражести када је то чуо, и у повратку за Константинопољ, одузе пуно цркви од навитијеваца и од оних који су светковали Пасху четрнаестог дана након пролећне равнодневице. Пошто је дошао у Константинопољ, продужи своје старање о црквама, али Серапионова разметања нико није могао поднети. Он се некако додворио код Јована, па се тако погордио да на никога није обраћао пажњу, а кроз то су многи замрзли и самог Јована. Једном Северијан прође поред Серапиона, а овај се правио невешт, и није му указао част као епископу, него је седео на свом месту, показујући тиме да га не поштује. Северијан то није могао поднети, него рече да сви чују: „Ако Серапион умре као хришћанин, то ни Христос није на себе узео човечији облик.“ Серапиона је то ражестило, и јавно завади Јована са Северијаном, рекавши Јовану оно шта је чуо, а то потврдише и неки сведоци, мада је неке важне речи прећутао. За Јована је то било довољно, па уклони Северијана из града. Када је за то чула царица Евдоксија, поче да критикује Јована због тога, а такође нареди да се Северијан што пре врати из Халкидона Витинског. То се и догодило. Али Јован више није хтео да има заједницу са Северијаном, мада су му многи говорили да то не чини. Најпосле, царица Евдоксија у цркви светих Апостола спусти пред ноге епископа Јована свога сина Теодосија, који сада царује, па преклињаше епископа да се помири са Северијаном. Јован је то тешко прихватио, али то измирење није било искрено, јер у срцу и даље беху завађени.

 

 

XII глава

О томе како је Епифаније дошао у Константинопољ, и да би учинио по вољи Теофилу, држао је скупове и рукополагао људе пpoтив воље епископа Јована

Није прошло пуно времена, а у Константинопољ поново дође Епифаније, наговорен на то од стране Теофила. Тада са собом донесе ону забрану Оригенових књига, али та забрана није се односила и на Оригенову личност. Епифаније нађе стан код цркве светог Јована, недалеко од града, и позвавши неке људе на састанак, када се сви окупише, рукоположио је једнога од њих за ђакона, па отиде у град. Јован га је звао к себи, али Епифаније, да би угодио Теофили, није хтео да оде до Јована, него је у свој дом сазивао народ и епископа, а када ови дођоше, прочита им одлуку о забрани читања Оригенових књига, па дода: „Ја немам ништа против њих, али тако се свидело мени и Теофили, те смо их забранили.“ Неки од епископа, из поштовања према Епифанију, потписаше се али већина то није хтела. Међу оне који су одбили да се потпишу спада и епископ Теотим Сирски. Он је овако говорио Епифанију: „Епифаније, да ли си ме чуо? Ја не могу вређати тако старог човека, и поред тога што је тако побожан, али не смем да дам глас за такво шта јер и наши стари у Оригеновим књигама не нађоше ништа шта је потребно кудити.“ И одмах затим он изнесе једну од Оригенових књига, па прочита један део да би показао да је у њој учење Цркве.

 

 

XIII глава

Шта писац ове Историје каже у одбрану Оригена

Они којима се допало да тако куде Оригена, учинили су много да народ у њему види оптуженог човека. Људи такво шта често чине због своје слабости а такође неретко вичу на оне који су бољи од њих. Ту ману је имао и епископ Мелетије, из Олимпа (место у Ликинији), такође и Јевстатије, епископ који је управљао црквама у Антиохији, па Аполинарије, Теофило. Ова четворица су викала на Оригена, свако на свој начин. И свако од њих налазио је нешто због чега је кудио Оригена, а опет никада нису били сложни око исте осуде. Штавише, Методије који је толико пута вређао Оригена, након неког времена потпуно промени ставове, те поче да говори у корист онога кога је до скора нападао. Сматрам да су те њихове оптужбе Оригена још више прославиле, јер када се сакупи све шта су они говорили, види се да нису нашли ништа неправославно шта је Ориген рекао за Пресвету Тројицу. И сам Атанасије, ревносни бранилац једносушности, у својим размишљањима против аријеваца, снагом грома позива се на Оригена као сведока за своје учење: „Шта ја мислим о Сину Божијем, то потврђује и Ориген, човек необичан, који не зна за умор у раду јер ето, он каже да је Син исто тако вечан као и Отац…“ Према томе, они који куде Оригена истовремено куде и на Атанасија.

 

 

XIV глава

О томе како је Јован позвао к себи Епифанија, а овај не хтеде да дође, него је и даље окупљао људе у близини цркве светих Апостола, и о томе како Га је Јован прекоревао због тих незаконитих поступака, и о томе како се онда Епифаније уплаши, те се врати у своју отаџбину

Јовану не само даје било криво што Епифаније, супротно правилима, рукополаже у његовој цркви, него га братски позва к себи, у епископију, да ту живе заједно. Али, Епифаније поручи Јовану да не жели да живи са њим, нити да се моле заједно, све дотле док не протера Диоскора и његове присталице и док не потпише оптужбу Оригенових списа. Јован се устезао да му учини по вољи, наглашавајући да такво шта може урадити тек пошто Васељенски сабор донесе одлуку о томе. Онда Јованови непријатељи наговорише Епифанија да примени неко друго лукавство. Они се спремаше за сабор који је требао бити у цркви светих Апостола, па су обигравали око епископа Кипра да он иступи пред народ, и да осуди Оригенове књиге, затим да одлучи Диоскорове присталице из цркве, а такође и да окриви Јована јер стаје на страну осуђених. Јован дочује о свему томе, па следећег дана, пошто је Епифаније већ ушао у храм, посла Серапиона да у Јованово име каже: „Епифаније, ти чиниш много тога противно установљеном поретку. Пре свега рукополажеш у црквама које су под мојом управом. Затим, ти служиш самовољно у њима, а немаш допуштење од мене за то. Ја те позивах к себи, али ти ниси желео да дођеш. А сада много тога чиниш на своју руку. Пази се да не настане побуна народа и да на себи не осетиш њихов бес…“ Епифаније, када чује те речи, уплаши се али и нападе жестоким речима на Јована, те отиде на Кипар.

 

 

XV глава

О томе како је Јован, након Епифанијевог одласка, говорио беседу против жена, и како је због тога, настојањем царице, сазван сабор у Халкидону који је свргао Јована са епископске катедре

Пошто је Епифаније отишао, Јован је некако сазнао да је царица Евдоксија наговарала епископа Кипра против њега, а како је Јован био жестоке нарави и свагда спреман да беседи, није му пуно требало да пред народом проузнесе беседу којом је кудио жене. Они који су то слушали у тим речима препознаше да се говори о царици, а то његови непријатељи једва дочекаше, те о свему рекоше царици. Она се затим пожали цару, додавши да тиме Јован вређа и њега. Цар тада заповеди Теофилу да сазове сабор против Јована, а на то га је наговорио и Северијан, који још није заборавио увреду. За кратко време Теофил окупи 45 епископа из разних места, те заједно са њима дође у Константинопољ. Издат је био и царски указ да се сазове овај сабор, а међу епископима који су дошли већина је већ раније била против Јована. Међу сабранима било је и оних које је Јован сменио онда када је ишао у Ефес, ради рукоположења Хераклида. По договору који су имали, они затим отидоше у Халкидон (у Витанији). Тамо је тад био епископ неки Кирин, родом из Египта, који се нарочито истицао у оптужбама на Јована, а то су епископи слушали са великим уживањем.

У то време, епископ Месопотамије, Марута, некако несмотрено стане на ногу епископу Кирину, од чега се овај разболе, те није могао заједно са осталима кренути из Халкидона у Константинопољ. Од клира нико није изашао у сусрет Теофилу, знајући да је он главни непријатељ Јована, али путници из Александрије, они који су доносили храну на продају, и који су били у близини са својим бродовима, они су сусрели Теофила и честитали су му. Теофил није желео да уђе тамо где се вршило богослужење, него одседне у једном од царских дворова (Плакиди). Одатле су полетеле многе оптужбе на Јована. Али тада још није било помена о Оригеновим књигама, него су се бавили сасвим другим оптужбама. Када су све припремили, епископи се опет окупише у предграђу Халкидона, код места које су звали Дуб (Храст), те позваше Јована да дође и да се брани против оптужби. У исто време наређено је да дође и Серапион, евнух Тигар и чтец Павле, јер су и против њих подигнуте оптужбе. Но, како је Јован у својим судијама видео само своје злотворе, одбијао је суђење, тражећи да се одржи Васељенски сабор. Сабрани епископи су то одбацили, па га позваше још четири пута, па како се он ни тада није одазвао, осуде га и свргну, уписавши му у кривицу само то што је одбио да изађе пред суд. Негде пред вече већ се рашчула вест о томе да је Јован свргнут, а то је изазвало велико негодовање код народа. Читаве следеће ноћи народ је чувао цркву да из ње не би извели Јована, а онда, када је дошао царски указ да се Јован ухапси и прогна, плашећи се да не дође до крвопролића, Јован се предаде.

 

 

XVI глава

О томе како је за Јованом послат евнух Бросон да би га вратио у Константинопољ јер је дошло до негодовања народа

Тада је дошло до великих немира у народу, а и сами Јованови противници почеше да говоре да је он лажно оптужен. Северијан је и даље неуморно говорио против Јована, али те његове речи су само још више распаљивале народ. Видећи шта се дешава, цар се предомислио и нареди да се Јован врати назад, и то што пре. Царичин евнух по имену Брисон, одређен је да стигне Јована у Пренети, трговачком месту које се налази на путу за Никомидију, те да епископа врати у Константинопољ. Али, Јован је још раније рекао да неће долазити у Константинопољ све дотле док га не оправда сабор на коме ће бити више епископа, те се због тога настани у предграђу које се звало Маврија. То Јованово устезање да уђе у град дало је повода народу да излије своје незадовољство. Када је Јован чуо за то, предомисли се па уђе у град. Небројена маса народа изашла је пред њега, и са највећим почастима га уведе у цркву. Када је ушао у храм, народ рече Јовану да стане на своју катедру, и да одатле благослови народ. Јован је то одбијао, али жеља народа је била јача. Том приликом је рекао једну беседу, а тиме још више раздражи своје непријатеље, који почеше да припремају нове замке.

 

 

XVII глава

О томе како се дигла буна због тога што је Теофил, упркос Јовану, хтео да се позабави неком тужбом на Хераклида док је Јован био на путу у заточење, о томе како су погинули многи грађани Константинопоља и Александрије, и о томе како се уплаши Теофил, па заједно са другим епископима побеже из Константинопоља

Још пре овога, Теофил је смишљао како да оповргне Хераклидов избор за епископа, те да и кроз то нађе кривицу против Јована. Али, Хераклид тада не беше у свом месту, но ипак га оптужише због тога да је неког човека оковао и да га је таквог водио улицама Ефеса. Они који су били на страни Јована, нагласили су да ту не може бити донета пресуда над неким кога нема, али александријци пребацише тим људима да им је реч неумесна, и рекоше да се морају чути они који оптужују Хераклида, без обзира што он није присутан. Из свега тога дође до велике препирке која се затим претвори у тучу и многи погибоше. Теофил, чувши са све то, побеже у Александрију. На њега се угледаше и многи од епископа, тако да у Константинопољу осташе само они који су били на страни Јована. После свега овога, нико толико није осуђиван као Теофил.

Након одласка Теофила, умро је Диоскор, епископ Хермопоља, један од браће коју су звали „дугајлије“. Он је свечано сахрањен у цркви која се налази у предграђу Дуб.

 

 

XVIII глава

О статуи од сребра која је представљала царицу Евдоксију, и о томе како је због те статуе поново прогнан епископ Јован

У част царице Евдоксије беше постављена статуа од сребра, на колони од порфира, где она беше представљена заогрнута лаком хаљином. Ова статуа је стајала на узвишеном постољу, ни близу али ни превише далеко цркве свете Софије, тако да је цркву од статуе раздвајао само један пут. Постао је обичај да се код те статуе одржавају народне игре, а епископу Јовану се чинило да се кроз те игре вређа Црква, па због тога поче говорити против оних који су увели тај обичај. Царица је помислила да су те речи усмерене против ње, па нашавши се увређена, поче да ради на томе да се окупи сабор који ће поново осудити Јована. Када је овај чуо шта му се спрема, рекао је беседу која је започињала следећим речима: „И опет је ушао бес у Иродијаду, и опет је распали, и опет игра несташно и опет смишља како ће добити главу Јованову…“. Ове речи још више увредише царицу, те се убрзо окупише епископи: Леонтије из Анкире у Малој Галатији, Амоније из Писидије Лаодикијске, Брисон из Филипа у Тракији, Акакије из Верије у Сирији и још неки. Када дођоше ови епископи, поново се окупе и они који су од раније дизали оптужбе против Јована. Али овом приликом Јован се није удаљавао, него је пристао да се размотре оптужбе против њега. У томе дође и празник Рођења Христовог, и цар, противно обичају, не дође у цркву већ поручи Јовану да не може бити у заједници са њим све дотле док се не покаже његова невиност. Противници Јована били су неуморни мада никако нису налазили кривицу којом би га осудили. По њиховим изјавама, требало је осудити Јована само због тога што је без одлуке Сабора заузео катедру са које је збачен. А када је Јовану напоменуто да су њих шездесет епископа њега вратили на пређашње место уколико су ступили у заједницу са њим, Леонтије и остали рекоше: „Јоване, већи је број оних који су те свргли.“ Али Јован рече да то правило важи међу аријевцима, јер када су се оно сабрали у Антиохији да би свргли православну веру, аријевци су поставили такво правило из мржње према Атанасију. И поред тога, епископи не прихватише ову Јованову замерку, па га поново збацише, заборавивши да су тиме, индиректно, прихватили аријевце који су тако збацили Атанасија. Цар поручи Јовану да не сме улазити у цркву пошто су га осудила два сабора. Он је послушао цареве речи, али они који беху одани Јовану, такође изађоше из цркве па проведоше Пасху сабравши се у државним термама. Међу њима је било много епископа, свештеника и других лица црквеног реда, који се од тада окупљаше на разним местима, а такође добише и име „јовановци“. Јован, након два месеца беше прогнан, и тада га изнесоше из цркве. Тог истог дана неки од јовановаца запали цркву, и док је горела, дуну јак ветар те се запали и зграда Сената. То је било 20. јуна. Хонорије тада по шести пут беше конзул, а Аристенет по други пут.

 

 

XIX глава

О томе како је на место Јована постављен Арсакије, и нешто о Кирину халкидонском

Није прошло ни неколико дана, а за епископа у Константинопољу беше постављен Арсакије, Нектаријев брат. У то доба Арсакије је имао преко осамдесет година. Био је веома смирен човек, и Црквом је управљао мирно и спокојно. Али те среће не беше и Кирин, епископ Халкидона. Нагласио сам да му је повредио ногу епископ Марута Месопотамски, и та рана се инфицирала тако да ни ампутација ноге није била од помоћи. Ово говорим због тога што су многи веровали да је то казна Божија јер је немилице нападао на Јована. Па како је у то време (30. септембра) на Константинопољ пао и велики град (лед), и тај догађај људи почеше да сматрају као излив гнева Божијег због неправди које су нанете епископу Јовану. Смрт царице, четири дана након тога што је падао лед, такође је тумачена на исти начин. Али било је и таквих који су одобравали свргавање епископа Јована. Међу њима су били они који су подржавали Новатијево учење, затим они који су Пасху славили четрнаестог дана и многи из Азије и Лидије.

 

 

XX глава

О томе како је после Арсакија на место епископа Константинопоља постављен Атик

Арсакије је кратко био епископ Константинопоља. Он је умро у време прве промене конзулства, тј. када је конзул постао Стилкон, а Атемије постао конзул по други пут (11. новембра). Како је било много оних који су претендовали на место епископа, протекло је пуно времена у жучним свађама, и тек када је настало друго конзулство, за епископа беше изабран Атик, човек веома смеран и побожан. Он је био родом из Севатије у Јерменији, и своју младост је провео у усамљености, живећи као велики подвижник. По знању се није претерано истицао, али опет беше зрелог размишљања и разума. О њему ћу касније говорити.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *