Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ЧЕТВРТА

 

XI глава

О томе како је падао град (лед) необичне величине, и о земљотресу који се догоди у Витанији и Хелеспонту

У време конзулства Лукијановог и Јовинијановог, другога дана месеца јула, у Константинопољу паде град (лед) који је био величине песнице. Говорило се да је то био гласник гњева Божијег због тога што је цар послао у заточење силне људе који нису желели да имају заједницу са Евдоксијем. Нешто касније, у време истог конзулства, 24. августа, Валентијан је поставио за цара свог сина Грацијана. А за време Валентијановог конзулства и другог конзулства Валентовог, у једанаести дан месеца октобра, догоди се у Витанији земљотрес који поруши Никеју. То се десило након двадесет година од пропасти Никомидије. Убрзо после тог, догоди се и други земљотрес од кога пострада део Герме у Хелеспонту. Сви ти догађаји не призваше памети ни аријевског епископа Евдоксија, нити цара Валента. Они су и даље прогонили хришћане који нису били за Аријеву науку. Међутим, ови земљотреси изгледаше као знамење нереда и смутње која је претила Цркви. Многи од епископа и верника беху прогнати у заточење, а осташе на слободи, по промислу Божијем, Василије и Григорије, необично побожни људи, од којих први беше епископ Кесарије Кападокијске, а други епископ града Назијанза. О њима ће више речи бити нешто касније.

 

 

XII глава

О томе како су македонијевци, пошто их је цар приморао, послали своје људе ка епископу Ливерију Римском, и потписали веровање у једносушност

Они што су прогонили православне хришћане, у исто време нападоше и на македонијевце, који више из страха него ли због претрпљеног насиља, слаше једни другима из места у место своје људе, поручујући да се више нема куда него да се због невоља бежи у области под управом царевог брата и к епископу Ливерију Римском, те да је боље прихватити символ православних хришћана него ли бити у заједници са Евдоксијем и његовим присталицама. И тако одаберу Јевстатија Севастијског (који је често био свргаван), Силуана Тарског (из Киликије) и Теофила Костовалског, па их пошаљу до Ливерија Римског са таквим упутством, да се не одвајају од епископа Рима око питања вере, него да уђу у заједницу са њим и да прихвате једносушност. Ова тројица понесу са собом и писмо које су у Селевкији написале стране које су биле у неслози, те тако стигну у Рим, али цара нису видели јер он тада би у Галији, у рату против Сармата. Они своју посланицу предадоше епископу Ливерију, али овај као да није хтео да зна за њих, наглашавајући да су они аријевци и да оне који су одбацили Никејски символ Црква не може да прихвати. На то они који су дошли изјавише да су се покајали, да су прихватили истине вере, да су прекинули заједницу са онима који не верују у једносушност. Ливерије тада нареди да писмено изложе своју веру, и они тада предадоше свитак у коме су показали да прихватају Никејски символ. Овом приликом ћу изоставити посланице што их написаше и послаше у Рим оци из Смирне у Азији, из Писидије, Исаврије, Памфилије и Ликије јер су веома дуге, а свитак који је Јевстатије предао Ливерију наводим од речи до речи:

„Господину и брату и пријатељу по служби, Ливерију – Јевстатије, Теофил и Силуан, желе му здраво у Господу.“

Ми се клонимо пустих мисли јеретика које једнако умножавају саблазни у католичкој Цркви, те да им с наше стране не би давали повода за то, признајемо Сабор православних епископа који је одржан у Лампсаку, у Смирни и у другим местима. Овај Сабор послао нас је до твоје милости и до свих италијанских и западних епископа, да би показали грамату која ће те уверити да ми прихватамо и исповедамо католичку веру која је утврђена на Никејском сабору, за живота блаженог Константина, где на окупу беше 318 епископа, а чија се вера одржа до сада чистом и непоколебљивом. Ми се, дакле, држимо те вере која је супротна превратној науци Арија, те свето и побожно прихвата једносушност. Уз поменути Сабор и ми, својеручним потписима, дајемо реч да ћемо се држати те вере све до смрти, а осуђујемо како Арија и његову нечасну науку, тако и његове ученике и оне који мисле као они, па и сваку јерес: Савелијеву, патропасијанску, Маркионитеву, Фотинијеву, Маркелијанову, Павла Самостатског, са њиховим присталицама, као и све јереси које су противне Никејској вери. Нарочито бацамо анатему на ону исповест која је читана на сабору у Арману, као сасвим супротну вери из Никеје, а која потиче из Нике (у Тракији), на коју се потписаше епископи у Константинопољу, наведени на то обманом и клеветама. А како ми верујемо, и они за које говоримо и који су нас послали, послушајте:

Верујемо у једнога Бога, Сведржитеља, који је створио све и што се види и што се не види. И у једнога јединородног Бога, Господа Исуса Христа, Сина Божијег, рођеног од Оца, Бога од Бога, светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, несазданог, једносушног Оцу, кроз кога је све постало и што је на небу и на земљи. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао (с неба) и узео на себе тело и постао човек, и страдао, и васкрсао у трећи дан. Који се узнео на небеса и који ће доћи да суди живима и мртвима. И у Духа Светога. А који кажу да је било времена када није било Сина, да га не беше док се није родио, да је произашао ни из чега, или од неке друге личности и суштине, те да је Син Божји подложан промени, на њих анатему баца католичка и апостолска Црква. Ово исповедање потписасмо, у заједничком договору, ја – Јевстатије, епископ града Севаста, и Теофил, и Силуан, које посла сабор из Лампа, Смирне и други сабори. А ако би неко, након ове писмено разложене вере, хтео да износи нешто против нас или против оних који нас послаше, тада нека дође са посланицом к твојој светости и епископима које одредиш, и нека о свему заједно са нама буде речи, па ако се нађе неко да је у криву, нека на њега падне осуда.“

Ливерије прихвати ово, па онда прихвати епископе који су дошли. Када су они кренули назад, тада по њима посла ову посланицу:

„Посланица Ливерија, епископа Рима – македонијевским епископима

Љубљеној браћи и пријатељима по служби: Евтимију, Кирилу, Иперхију, Уранију, Ирону, Елпидију, Максиму, Јевсевију, Евкарпију, Еортасију, Неону, Евмадију, Фаустину (Фавстину), Проклину, Пасинику. Арсенију, Севиру, Дидимиону, Вретанију, Калистрату, Далмацију, Едесију, Евстохију (Јевстохију), Амвросију, Гелеонију, Пардамију, Македонију, Павлу, Маркелу, Ираклију, Александру, Адолију, Маркијану, Стенелу, Јовану, Макеру, Харисију, Јевсевију, Фотину, Антонију, Аниту, Келсу, Еверанору, Милсију, Хрисампелу, Неону, Евгенију, Евстатију, Каликрату, Арсенију, Евгенију, Мартирију, Еракију, Леонтију, Филагрију, Лукију и свима на истоку православним епископима – епископ Италије, Ливерије и епископи запада, који желе да сте свагда здрави.

Ваша посланица, љубљена браћо, видело је вере које добисмо из руку пречасне браће, епископа Евстатија, Силуана и Теофила, донесе нам радост које смо се зажелели зарад мира и једномислија. У толико више јер се из ваше посланице види како је очевидно да се ваше мисли слажу са нашом недостојношћу и са свим епископима Италије и запада. Ми признајемо да је оно вера католичка и апостолска која се одржа у чистоти и целости од времена када је био сабор у Никеји, па до данас. Ту исту веру исповедише и они које сте ви послали. Па када би нестало и најмањег знака за сумњу, они су ту веру изложили не само усмено него и писмено. Ми додајемо овој посланици и препис њиховог исповедања вере. То чинимо због тога да јеретицима не би дали повода за клевету. Мимо тога, наша пречасна браћа епископи Евстатије, Силуан и Теофил, исповедише и то, а надамо се и ви, да ћете чувати ту веру и да ћете у њој остати. Јер као што се сабраше епископи у Никеји, њих 318, да пројаве лажи Аријевог учења и да их за свагда униште, надамо се да ћете и ви тако чинити. Знамо да ни блажени Аврам није имао више од триста другова, када је помоћу вере победио непријатеља кога је било на хиљаде. О ту веру, која је прихватила једносушност, о њу се разбијају сви насртаји и свеколика аријевска препредена размишљања. Зато, када се епископи запада сабраше у Армину, куда их позва злоба аријеваца, да или кроз убеђење, или да кажемо истину, снагом грађанске власти, уништи и сатре оно шта о вери уче аријевци, тада епископи који су до тада били у заблудама, освестише се и анатемисаше јереси и осташе с нама у заједници. Они, које посла ваша љубав, схвативши шта је главно у овом питању, уз своје потписе приложише и ваша имена, проклеше Арија и све што је противно Никејској вери, а тамо стоје и потписи неких од вас. Према томе, нисмо могли пропустити да вам не пишемо и да вам не притекнемо у помоћ, нарочито када смо сазнали за исповест ваших људи које посласте к нама, и када смо се уверили да они на истоку дођоше к себи, да мисле исто као и православни на западу. И тако објављујемо, и нека знате да је сада бачена анатема на сва она хуљења која су казана у Армину против Никејског символа. Пустите и ви исти глас, ви који сте имали прилику да умакнете из мрака јереси и да се вратите ка божанској светлости католичке слободе. А који се и после свега задржаше у отровној науци, и не желе да одступе од аријевских хуљења, нека знају да ће заједно са Аријем и његовим ученицима, а такође и са осталим змијама, као што су: савелијевци, патропасијани и сви други јеретици, бити одлучени од Цркве јер она (Црква) не прима блудне у своју заједницу. Бог нека вас, љубљена браћо, одржи у здрављу!“

Јевстатије, када је добио ову посланицу, одмах са својима крену ка Сицилији, и ту сазва тамошње епископе, па пред њима исповеди једносушност и Никејску веру, па узевши посланицу и са тог сабора, врати се међу оне који су га послали. Они, којима је предата Ливеријева посланица, разаслаше своје људе по градовима до црквених старешина који су веровали у једносушност, те их позваше у Тарс (Киликијски) да се прекине са расправама које се појавише у Цркви од Никејског сабора па на овамо. И то би било учињено, по свој прилици само да томе не стаде на пут један од епископа који је био веома цењен код цара, а то је био Евдоксије, старешина аријеваца, коме је веома стало да не дође до поменутог Сабора, и који је у срцу замислио да све православне, који су требали доћи на тај скуп, казни због тога. Да су македонијевци заиста ступили у заједницу са епископом Ливеријем, и да су признали Никејски символ преко својих људи који дођоше у Рим, о томе сведочи и Сабин у своме Зборнику.

 

 

XIII глава

О томе како се Евномије одвојио од Евдоксија да би затим пришао Аецију. О томе како је Евдоксије напакостио Атанасију у Александрији, те је Атанасије поново морао бежати, и како се због тога побунио народ, а уплашени цар издаде указ о Атанасијевом повратку на своју катедру, само да би дошло до стишавања побуњеног народа

У то време, одвоји се Евномије од Евдоксија, и држао је засебне зборове а то је било због тога што је Евномије наваљивао на Евдоксија да се приме у заједницу његов учитељ Аеције, а Евдоксије то није желео да прихвати. Разлог због кога Евдоксије није хтео заједницу са Аецијем није био тај што се гнушао његове науке (јер је и сам мислио као овај), него се устезао због тога јер су присталице Аеција сврставале Евдоксија међу иноверце. То је разлог због кога се Евномије одвоји од Евдоксија. То се дешавало у Константинопољу. Међутим, у Александрији је тамошњу цркву узмутио префект својим указом, кога је издао наговорен од стране Евдоксија. Атанасије, плашећи се напада од нахушкане масе, крио се у очевој гробници пуна четири месеца. И како га није било међу народом који га је поштовао, дође до велике буне. Тада цар, сазнавши о свему шта се дешава у Александрији, издаде заповест да Атанасије поново управља тамошњом црквом и да се не мора скривати. Ето одговора на питање због чега је црква у Александрији живела у миру све док је на њеном челу био Атанасије. А како ће по његовом упокојењу аријевци узети александријску цркву, о томе ћу нешто касније.

 

 

XIV глава

О томе како су аријевци рукоположили Демофила када је умро Евдоксије, и о томе како су православни изабрали за епископа Евагрија, кога је рукоположио Евстатије Антиохијски

У то доба цар Валент отиде из Константинопоља у Антиохију. Када је стигао у Никомидију Витинску, задржи се ту из овог разлога: тек што је цар кренуо из Константинопоља, умро је аријевски епископ Евдоксије. То се догодило у време трећег конзулства Валентијановог и Валентиновог. Евдоксије је био на катедри константинопољске цркве деветнаест година. На његово место аријевци поставише Демофила, а они који су били за Никејски символ, намеравајући да искористе прилику, изаберу извесног Евагрија, свог једноверца, и њега рукоположи Евстатије, некадашњи епископ Антиохије, кога је Јован позвао из заточења и који је кришом боравио у Константинопољу да би учвршћивао у вери оне који су исповедали једносушност.

 

 

XV глава

О томе како су аријевци чинили пакости онима који су били за Никејску веру, пошто је цар заточио и Евагрија и Евстатија

То је створило прилику за аријевце да поново нападну на православне хришћане. Цар је брзо чуо за све, па из страха од нових сукоба, посла из Никомидије нешто војске у Константинопољ, и нареди да Евагрија и Евстатија одведу у место које је одређено за њихово заточење. Евстатије би послат у Визију, место у Тракији, а Евагрије би одведен у друго место. Сада су аријевци постали смелији и чинише још грђа дела синовима Цркве. Они су их злостављали, тукли, бацали у тамнице, глобили и кињили дотле да се то више није могло трпети. Када је православнима све то дојадило, наумили су да моле цара да их заштити од тог насиља, али они су тражили заштиту на погрешном месту.

 

 

XVI глава

О томе како су спаљени на броду свети свештеници, због чега се изли гњев Божји те у Фригији наступи велика глад

Када се по братском договору њих седамдесет свештеника, предвођени Урбаном, Теодором и Менедемом упутише у Никомидију, и предадоше цару молбу, објаснивши каква насиља трпе хришћани, цар се тобож разгневи, али тајно заповеди префекту Модесту да похапси и побије све те људе који дођоше пред њега. Префект није смео да јавно изврши то погубљење јер је постојала опасност да се маса света побуни, те се због тога досети и нареди шта је требало, као да ће их послати у заточење. И пошто им рече шта намерава с њима, и они то послушаше без и најмањег страха, нареди да се одведу на брод који ће их тобож одвести до места заточења, а морнарима издаде наредбу да запале брод када изађу на отворено море. Тако се и збило. Када је брод испловио на средину Астакијског залива, морнари учинише шта им је заповеђено и запалише брод, а они умакоше чамцима. Тада се дигну јак ветар и гонио је запаљени брод па убрзо доплови у луку по имену Дакидза, и ту потону заједно са мученицима. Многи тврде да ово није остало без казне јер у Фригији наста глад, те су многи због тога морали доћи у Константинопољ, а неки и у удаљеније крајеве.

 

 

XVII глава

О томе како је цар, задржавајући се у Антиохији, поново гонио православне хришћане

Али цар Валент није био забринут због тога што је избила велика глад, него дође у Антиохију (Сирску), и боравећи ту, гонио је оне који нису желели да буду са аријевцима. Мало му је било то што је по готово свим градовима истока протерао православне, него их је још и злостављао па и убијао, више него када их је потапао у море.

 

 

XVIII глава

О томе шта се догодило у Едеси, како је осрамоћен префект, и о томе како су били чврсти у вери грађани тог града, и о жени која беше Богу по вољи

Треба да кажем шта се догодило у Едеси Месопотамској. Ту је храм који је стар и који је на гласу, а саграђен је у спомен светог апостола Томе, и због те велике светиње ту се окупљао велики број православних хришћана. И цар Валент пожели да види тај храм, али када је сазнао да народ који долази у тај храм презире његову јерес, прича се да је руком ударио префекта због тога што није растерао народ из те цркве. Осрамоћени префект попуштао је царевом гневу против своје воље, и како му беше жао да прогони толики народ, поручи хришћанима да се разиђу. Али хришћани га не послушаше ни онда када им је тајно саветовао ни онда када им је претио. Када је префект, по заповести цара, пошао са војском на храм, срете једну жену која је водила дете за руку. Жена се упутила к цркви, па се прогура кроз војску која је била око префекта. Разљућени префект заповеди да доведу ту жену, па јој рече: „Несрећнице, куда си кренула?“, а ова му одговори да иде тамо где су и остали хришћани. Префект је тада упита зар није чула да ће бити побијени сви који буду у храму, а она рече да управо због тога и жури да и она буде тамо. Када је префект упита зашто на губилиште води дете, она каза да и оно жели да уђе међу мученике за Христа. Саслушавши те речи, префект је знао да ће тако поступити и они у храму, па се упути цару и каза му да ће сви изгинути за своју веру, нагласивши да би било веома непромишљено побити толики народ за тако кратко време. Овим речима ублажи царев гњев, и на тај начин су становници Едесе остали поштеђени од пропасти коју им намени цар.

 

 

XIX глава

О томе како је цар Валент погубио многе људе којима је име започињало грчким словом ,,тета“, а то је учинио због неких враџбина

Скоро у исто време, рекао би неко, као да се некакав зао дух наумио користити жестоком нарављу цара. То подстакну неке људе да гатају ко ће наследити цара Валента, и да би то сазнали, они позваше неке магове, а зли дух, који је говорио из тих људи, по свом лукавству, написа четири слова: тета, ета, омега и вита, рекавши да њима почиње име онога који ће владати након Валента, и да је то име сложено. Када је цар чуо за то, он одлучи да побије све оне људе чије је име почињало словом тета, на пример: Теодора, Теодота, Теодосија… Том приликом би убијен и неки Теодоснол, човек познат по племенитости, од владарске породице у Шпанији. Па како силан страх уђе у народ, многи променише своја имена.

 

 

XX глава

О томе како се упокоји Атанасије, а на његово место дође Петар

Треба знати да цар Валент није правио смутње по Александрији и Египту док је Атанасије био жив и управљао пословима александријске цркве. Он је знао да су грађани већином одани Атанасију, па се плашио да не дође до побуне народа. Али када је текла друга година конзулства Грацијана и Проба, упокоји се Атанасије након небројених подвига за Цркву Христову. Он је био епископ 46 година, претрпевши за то време многе беде и невоље. Његово место оставио је благочестивом и у говору вештом епископу Петру.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *