КЊИГА ДРУГА
XI глава
О томе како је Атанасије побегао из Александрије када је у град ушао Григорије уз пратњу чете војника
После ових догађаја, Сиријан са још пет хиљада војника, уведе Григорија у Александрију. Овој војсци придружише се и присталице Арија из тог града. Сада треба да кажем како Атанасије није ухваћен, онда када су га гонили. Наступило је вече и народ, претварајући се да држи службу (богослужење), остаде у цркви током ноћи, не спавајући. У неко доба војска опколи храм са свих страна. Када Атанасије дозна за то, заповеди ђакону да објави време молитве и уједно нареди са се чита псалам, а са друге стране, у његовом срцу беше зебња да се нешто лоше не деси народу. Певајући одређени псалам, народ крену из цркве на једна врата, и тако, док је свет излазио из храма, војници су стајали мирно, не дирајући никога. И тако, Атанасије, помешавши се са народом, изађе из цркве, и када виде да је изван опасности, отиде у Рим. Тада Григорије овлада градом, али народ којем то није било по вољи, запали ту цркву која се звала „Дионисијева”. Али, мислим да је довољно о томе. Јевсевије, учинивши шта је наумио, писао је епископу Јулијану Римском, молећи га да добро просуди о Атанасију.
XII глава
О томе како је по смрти Јевсевија, народ Константинопоља поново поставио Павла на место епископа, док су са друге стране аријевци желели Македонија
Али Јевсевију не би суђено да сазна како је епископ Јулије пресудио по питању Атанасија јер је убрзо умро након поменутог сабора (342. године). На упражњено место епископа Константинопоља народ узведе Петра, и уведоше га у цркву, а аријевци рукоположише Македонија у цркви која се звала „Павлова”. Коловође у овоме били су све сами јевсевијевци који су некада Јевсевију помагали у смутњама, а сада су у руке добили његову власт, а то су били: Теогнист Никејски, Марије Халкидонски, Тодор Ираклијски (Ираклије у Тракији), Урзакије Сингидонски (Горња Ми(е)зија), Валент из Мурсе у Горњој Панонији. Касније Урзакије и Валент показаше своје покајање у писменом облику, и дадоше га епископу Јулију, па прихватише и једносушност, па им тако би отворен пут да уђу у Цркву Божију. Али, док су радили у корист Арија, они су страшно усколебљивали Цркву, а исте такве смутње је чинио и Македоније у Константинопољу. Хришћани овога града међусобно су се прогонили, и дизане су честе побуне, у којима су многи страдали и гинули.
XIII глава
О томе како је убијен вођа Ермоген, и о томе како је због тога Павле поново протеран
Цар Констанције тада је боравио у Антиохији, и када је чуо шта се дешава у Константинопољу, нареди војсковођи Ермогену да по повратку из Тракије са војском прође кроз Константинопољ и истера Павла из цркве. Дошавши у Константинопољ, овај поче да извршава добијено наређење, али народ се силно узнемири и поче претити Ермогену. Овај сада силом протера Павла, али то још више раздражи народ који тада насрну на војсковођу, па запали његову кућу а Ермогена ухватише и убише. Ово се догодило у време конзулства два Августа, а Констанцију је текла трећа, а Константину друга година (владавине). Догодило се то у време када је Констант победио Франке и претворио их у римске поданике. Када Констанције чу да је страдао Ермоген, брзо крену из Антиохије у Константинопољ, па протера Павла, а грађане казни тако што им је одузео 40 хиљада мера пшенице коју су добијали сваки дан, по наредби његовог оца. А дотле им се давало око 80 хиљада мера пшенице или брашна које се довозило из Александрије. А што се тиче Македонија, кога изабраше за епископа Константинопоља, Констанције нареди да се то обустави јер беше љут због тога што је Македоније рукоположен, а он није пристао на то, као и због свих догађаја у вези са погибијом Ермогена. Само је дозвољено да Македоније може служити у оној цркви у којој је рукоположен, а затим се цар врати у Антиохију.
XIV глава
О томе како аријевци уклонише Григорија из Александрије, а на његово место поставише Георгија
У исто време, аријевци уклонише Григорија из Александрије, као човека кога сви замрзеше због тога што је спаљена црква светог Дионисија, као и због тога што није довољно бранио њихову науку, па послаше Георгија на његово место, а овај беше родом из Кападокије, из уз то веома на гласу као бранилац Аријеве јереси.
XV глава
О томе како су Атанасије и Павле стигли у Рим, па се опет вратили на своје катедре, уз помоћ посланице епископа Јулија
Атанасије је имао доста потешкоћа приликом доласка у Италију. Над западним областима тада је управљао Констант, а у Риму тада су боравили Павле Константинопољски, Асклепа Галски, Маркел Анкирски и Лукије Адријанопољски, као прогнани из цркве, сваки ради своје истине. Сви они говорили су епископу Јулију Римском о оном шта се дешавало са њима, и Јулије на основу повластица Римске цркве, даде им писмена пуномоћства којим их враћа на њихова места. Уз та пуномоћства, Јулије им даде и посланице у којима изјављује како му је криво што су ти људи прогоњени. Са оваквим посланицама он их врати на исток. Вративши се из Рима, они заузеше своје цркве, показавши пуномоћја епископа Јулија, а његове посланице упутише онима којима су биле намењене. Али када ови прочиташе посланице, веома се разљутише и отидоше у Антиохију, на сабор, и ту заједнички написаше одговор Јулију, пребацивши му због његових поступака, нагласивши такође да он не треба да прима у цркву особе које су они прогнали јер ни они њему нису стајали на пут онда када је Новат био прогнан. А када је Атанасије ушао у Александрију, прича се да је тада дошло до великих немира и да су присталице Георгија аријанца протерани из града, и да је том приликом било убистава. За те догађаје оптужише Атанасија, а у нападима на њега нарочито се истицао Сабин.
XVI глава
О томе како је цар заповедио префекту Филипу да прогони Павла и да Га заточи, а Македонија да узведе на епископску катедру
Цар Констанције тада је био у Антиохији, и када је чуо да је Павле поново на епископској катедри, постаде јако љут, те због тога даде заповест префекту Филипу, особи која је била прва до цара, да Павла протера а на његово место да доведе Македонија. Префект Филип се побоја отпора од стране народа, па зато науми да све то изведе уз превару. Уз себе он задржа царску наредбу, па тобож, у вези државних послова он сврати у једну бању која се звала Зевгзина, и одатле он посла своје људе до Павла и замоли га да дође на разговор ради неког неодложног посла. Павле га послуша и дође. Чим се сретоше, префект Павлу показа наредбу цара, и томе се епископ покори без оклевања. Али Филип је још увек осећао страх и плашио се немира јер се окупило мноштво народа, па због тога нареди да се обезбеди један пролаз из бање, да туда спроведу Павла и укрцају га на брод који је већ био спреман. У исто време он рече Павлу да ће отпутовати за Солун, главни град Македоније, одакле су му били преци, па да тамо слободно живи, и да може обилазити места по Илирији, али да не прелази у источне области. Ето, на тај начин је Павле изведен из цркве и града, чему се нико није надао, а префект Филип, извршивши половину наредбе, крену из бање те дође право у цркву. Са њим је ишао и Македоније. Седећи на колима са Филипом, сви су га могли видети, а чета наоружаних војника ишла је поред тих кола. Овај догађај је изазвао страх у народу, и тако они који држаше веру у једносушност, а такође и аријанци, похрлише у цркву да заузму место, а када се приближи префект са Македонијем, тада уђе страх не само у обични народ, него и у војнике. Па како је било заиста много народа, Филип, водећи Македонија са собом, никако није могао проћи кроз масу, те војници силом почеше да праве пролаз, а како се народ није имао куда померити (јер беше велика гужва), тада војници, мислећи да народ пружа отпор, потегнуше мачеве на народ. Казују да је тада погинуло око 3150 душа, од којих једне убише војници, а други страдаше од масе која се успаничила. Ето какве су неприлике сустигле Македонија који је пошао да заузме епископску катедру. И сада нека неко каже да је он невин у свему томе и да није учинио никакво зло. А што је сео на епископску катедру, то не беше по сили црквених канона, него обичном силом префекта. Ето, колике жртве падоше док црквом нису завладали Македоније и аријевци! У исто време цар је окончао градњу храма коме даде име свете Софије. Он је састављен са црквом која би намењена миру. Од раније ова црква је била мала, али је касније прошири и украси Константин, а сада су обе у једној згради и зову их једним именом.
XVII глава
О томе како је Атанасије отишао у Рим, плашећи се цареве претње
Док се ово дешавало, аријевци смислише нове сплетке против Атанасија: вођа августоваца издаде наредбу да се александријској цркви годишње издаје одређена количина хране која је требала да се дели сиротињи. Аријевци смислише да Атанасије продаје храну, а да зарађени новац присваја себи. Цар поверује тим гласинама, и запрети Атанасију да ће га убити. Али, Атанасије је већ знао за све то па се на време склони. Епископ Јулије Римски такође је сазнао о свему томе, и кад му дође она посланица од Јевсевија, он Атанасија позва к себи јер је знао где се овај скрива. У исто време Јулије добије посланицу од оних епископа који се беху сабрали у Антиохији, па и другу посланицу од епископа из Египта, где се доказивало да је све оно шта се казује против Атанасија, најобичнија лаж. Према тим двема посланицама, од којих је једна противречила другој, Јулије написа епископима у Антиохији, прекоревајући их због непристојних израза у њиховој посланици, затим због нарушавања канона (јер њега нису позвали на Сабор), као и због тога што изопачују веру. Пребацио им је такође и због онога шта је рађено у Тиру, јер је и то, као и оно што је рађено у Мареотиди, рађено једнострано. Па и сама она прича о Арсенију, није била ништа до обична фарса. Ја бих најрадије у целости навео ту посланицу, али она је прилично дуга и заузела би пуно места, али сматрам даје и ово довољно.
Након неког времена, у Италију дође и Павле. Када је кренуо из Солуна, својим чуварима је рекао да иде за Коринт. И тако њих двојица, Атанасије и Павле, рекоше Јулију о свему шта се десило.
XVIII глава
О томе како је цар тражио од свог брата особе који ће му рећи све о Атанасију и Павлу, и о томе како су те особе показале веру у новом облику
Цар западних области сазнао је шта се догодило са Атанасијем и Павлом, па како му је било жао тих људи који су страдавали, он написа писмо свом брату, молећи га да му у Рим пошаље три епископа који ће му објаснити због чега су збачени Атанасије и Павле. И тако у Рим Дође Наркис Киликијски, Тодор Тракијски, Марије Халкидонски и Марко Сирски. Са Атанасијем нису желели да разговарају, а уместо вере која је објављена на сабору у Антиохији, они пред цара донесоше потпуно ново исповедање вере, које су сами сачинили, а које гласи: „Верујемо у једног Бога Оца, Сведржитеља, који створи и сазда све, чијим се именом зове све што је на небу и на земљи. И у јединородног Сина Његовог, Господа нашег Исуса Христа, који је рођен од Оца пре свих векова; Бога од Бога, светлост од светлости, кроз Кога је све постало што је на небу и на земљи, и што се види и што се не види. Реч, Премудрост, Силу, Живот и праву Светлост, Који је у последње дане због нас узео тело на Себе, и родио се од Дјеве, Који је ради нас распет на крсту, сахрањен и Који је ради нас васкрсао у трећи дан, узнео се на висине и сео с десне стране Оца, и Који ће, када буде крај света, доћи да суди живима и мртвима, и свакоме дати по ономе како је живео; чије Царство неће имати краја, него ће бесконачно трајати, у колико Он седи с десне стране Оца не само у овом веку, него и у времену које ће наступити. И у Духа Светога, Утешитеља, кога је Христос обећао апостолима, када се узнесе горе, на висине, а Кога је заиста и послао да их научи и да им напомене све, и кроз Кога душе оних који искрено верују добијају освећење. А који тврде да је Син постао ни из чега, или да је постао из нечега другог а не од Бога, и да је било времена када Га није било, од таквих се ограђује саборна Црква.”
И пошто предадоше цару овако изложену веру, и пошто је показаше многим другим људима, вратише се одакле су дошли, не учинивши више ништа. Међутим, док је Римљанима западних области још било слободно да се мешају са Римљанима источних области, појави се једна нова јерес у граду Сирмијуму. Старешина тамошњих цркви звао се Фотин, који је родом из Мале Галатије. Он је био ученик свргнутог епископа Маркела, па се повео за својим учитељем, и почео је ширити учење о томе да је Син Божји био човек и ништа више од тога, али о овоме ће више речи бити нешто касније.
XIX глава
О вери која је опширно описана
Када прођоше три године, опет се на Сабор окупише епископи истока, па сачинише ново исповедање вере, те га пошаљу у Италију, преко тадашњег епископа Германија, Евдоксија, Мартирија и Македонија Мопсуестијског (у Киликији). Исповедање је написано опширно, и са многим детаљима (ако се упореди са претходним), а ево како гласи: „Верујемо у једног Бога, Оца, Сведржитеља, који створи и сазда све, од кога доби име све што је на небу и што је на земљи. И у једнородног Сина његовог, Исуса Христа, Господа нашег, који је рођен од Оца пре свих векова; Бога од Бога; Светлост од Светлости, кроз кога поста све што је на небу и што је на земљи, све што се види и што се не види, Премудрост, Силу, Живот и праву Светлост. Који у последње дане узе на Себе тело, и роди се од Дјеве, би распет и умре, и сахранише га, па васкрсе из мртвих у трећи дан, узнесе се на висину и седе с десне стране Оца. А када истекне време вековима, доћи ће поново да суди живима и мртвима, и даће свакоме онако како је заслужио. Његово Царство трајаће у бесконачност времена; уколико Он седи с десне стране Оца не само у ово време, него и у време које ће тек доћи. Верујемо и у Духа Светога, Утешитеља, кога Исуса Христос обећа својим апостолима када се узнесе у висине, и Кроз кога се освештавају душе које искрено верују. А они који тврде да се Син постао ни из чега, или да је од некога другог, а не од Бога, те да је било времена када Га не беше, од њих се ограђује саборна Црква. Исто тако који казују да постоје три бога, или да Христос није Бог пре векова (времена), и да Христос и Син Божји нису једно исто, или да Син није рођен, или да Отац није родио Сина својом вољом, на све који тако мисле, света и саборна Црква баца анатему. Веома је штетно када неко казује да је Син постао ни из чега, јер у богонадахнутим књигама тако се не говори за Сина. Нећемо се придружити ни оном мишљењу да је Син, мимо Оца, рођен од друге личности бићем раније, а не од једног Оца, јер по божанственој науци, Отац Христов јесте једини нерођени. Ко не може доказати сведочењима из светих књига, него онако, неосновано тврди да је било времена када није било Сина, тај не треба да представља себи неку празнину у времену, него треба да мисли на једног Бога, Који је родио Сина ван времена, у колико су и времена и векови кроз Сина створени, али не треба ни тако мислити, да је Син исто тако без почетка као и Отац, и нерођен као Отац; јер ономе не може приличити име ни Оца ни Сина, који је нерођен као и Отац, и који је исто тако без почетка као и Отац. Ми знамо за једнога Оца који нема почетка, и који је непостижан, који се родио како ми не можемо сазнати, и како нико не може сазнати; Син је рођен пре векова и није никако нерођен, као Отац, него има почетак од Оца, који га је родио, јер је глава Христу Бог. Признајемо три лица: Оца, Сина и Светог Духа, као што стоји у књигама Светог Писма, али тиме не признајемо три бога, јер ми знамо само Једнога, од себе и по себи свесавршеног и несазнајног (по суштини), који нема почетка и не може се видети, и који је Бог и Отац јединороднога, који један једини има биће од самога Себе, и који једини од своје воље даје биће свима. Међутим, када кажемо, да је Отац Господа нашег Исуса Христа једини Бог, једини нерођени, ми кроз то не одбацујемо истину да је Христос предвечни Бог, као што присталице Павла Самостатског, тврдећи да се Христос обожио после, када је узео на себе тело, и пошто се усавршио, а по природи је био човек као и сви остали људи. Ми знамо даје Он по природи савршени и истински Бог, и ако је, као рођен од Бога, потчињен Оцу, а није постао Бог после неког времена, живећи са људима, него је од Бога ради нас постао човек и никада није престао бити Бог. Исто тако не примамо и анатемишемо оне који кажу када говоре за Сина, да је он обична реч Божија, а не она која постоји сама за себе, дакле, да има своје биће у другом, наводећи, да је он налик на реч – која сад говори на уста, сад је у унутрашњости, па с тога никако не признају да је Христос Син Божји, да је превечни Бог, него тврде да је он постао Христос и Син Божји када је узео на себе наше тело од Дјеве, тј. пре 400 година, који говоре да је Христос тек тада почео господствовати, и да ће се Његово царство завршити када буде крај овом свету, и суду. Тако уче присталице Маркела и Фотина Анкирца из Галатије.
Они, као и Јудеји, који казују да је сва власт једино у Оца, одбацују Христа и његово божанство, и предвечно постојање и бесконачно Царство. А ми, напротив, признајемо да је Христос не проста реч Бога која се изговара, него да је Он живи Бог – Реч, која постоји сама за себе, да је Син Божји и Христос, који не само по предзнању постоји и живи са својим Оцем пре векова, и служи му при стварању свега што се види и што се не види, него да је он реч Оца и Бог од Бога. Јер о њему Отац казује речи: Да створимо човека по нашем облику и да буде налик на нас (Пост. 1, 26); Он се јављао оцима , дао је закон, говорио кроз пророке, а на крају, постао и човек и господствује у векове векова, којима нема краја. И ми верујемо да Христос у то време није добио никакво ново достојанство, него је био савршен од векова, и по свему као Отац. А они који тврде, као да Отац и Син и Дух Свети јесу једно исто, и та три имена нечастиво сматрају за једно исто лице, ми по правди одлучујемо од Цркве зато што преносе на Оца, у кога нема „страсти”, кога ни једно место не може сместити у себе, да је у оном стању када је постао човек, био ограничен местом и да је страдао. Такви су патропасијани код Римљана, а севелијанци код нас. Ми знамо да је Отац, који је послао Сина, да Он остаје свагда у свом неизменљивом стању, а Христос, који је послат да учини што је требало око тога да постане човеком у равној мери и оне, који нечастиво тврде као да Отац није родио Христа слободном вољом, и кроз то уносе учење да је Бог потчињен некаквом морању, дакле да је родио Сина против своје жеље, ми њих проглашавамо као најнечастивије људе, као оне који су у потпуности одступили од истине, јер тако мислећи, они казују нешто што нити се слаже са основним појмовима о Богу, нити за здравим смислом богонадахнутих књига. Напротив, исповедамо, да је Бог сведржитељ и Господ сам од себе, па с тога побожно узимамо да је Бог родио Сина што му је била воља и што је тако хтео, и са страхом верујемо ономе што је написано за Њега: Господ ме сазда (Прич. 8, 22) пре него што поче стварати што је створио, и ако не мислимо као да је Син рођен онако, као што су кроз Њега (Сина) постале саздане ствари; јер то је нечастиво и сасвим туђе вери наше Цркве, да се Створитељ меша са оним што је створио и да му се придаје онакав исти постанак као и осталим створењима. Штавише, и Свето Писмо нас учи да се од Бога Оца право и истинито родио само јединородни Син. Уосталом, ми не казујемо да Син постоји сам од себе, и да живи и има биће као и Отац; не, ми Њега не одвајамо од Оца, нити учимо као да су њих двојица разлучени један од другога било којим простором места, него верујемо, да су они сједињени међу собом, без икаквог посредства или растојања, и да јесу нерастављени један од другога, тако да Отац потпуно обухвата Сина, и Син потпуно обухвата Оца, и Син је потпуно сједињен Оцу, и само је Он један стално у недрима Оца. И по томе верујући најсветију и пресавршену Тројицу и придевајући име Богу Оцу и Сину, ми не казујемо, нити признајемо да постоје два бога, него признајемо једног Бога – по једном достојанству божанства и по једном савршеном царствовању, тако да Отац господари над свима, па и над Сином, а Син је потчињен Оцу и заједно с Њим господствује, само не над свим што је постало кроз Њега, и дарива светитеље благодаћу Духа Светога, по вољи Оца. Тако нас учи свето Предање о томе да Христос има једнаку власт с Оцем. Ми смо сматрали да треба што опширније да изразимо веру, након онога што смо кратко рекли, и то смо учинили не зато што смо частољубиви, него што смо желели да што се тиче вере, отклонимо од себе сваку сумњу код људи који не знају за наше учење. Нека знају сви који су на Западу, како су велика нападања из уста оних који другачије верују, тако и за црквену науку хришћана на Истоку, у корист људи којима је добро дошла истина, и што се доказује из богонадахнутих књига.”
XX глава
О сардијском сабору
Када је овај спис донет на Запад, они, не разумејући грчки језик, нису га примили, него одговоре да је вера на Никејском сабору изложена у потпуности, и према томе нема потребе да се муче око ове посланице. И кад царева посланица би послата у то име, да се Павле и Атанасије врате на своја места, то оста без успеха јер се народ подједнако бунио. Онда Павле и Атанасије почеше да траже да се одржи други Васељенски сабор, па да се тамо све обави, како по питању вере, тако и око питања њих двојице, наводећи да се тим свргавањем епископа иде на то да се и обори вера, и тако, када присташе оба цара, од којих је један писмено тражио, а други на Истоку радо пружи руку, би расписано да се одржи други Васељенски сабор и Сардици, месту у Илирику. То се збило једанаесте године по смрти Константина Великог. У време када су се састали епископи у Сардици због сабора, конзулску власт имали су Руфим и Јевсевије. Са Запада, по Атанасију, у Сардику дође око триста епископа, а са Истока, по Сабину, дође само њих 86, међу њима и Исихрас, епископ Мареотски, кога су рукоположили за ту област они епископи који су прогнали Атанасија. Слабо здравље био је најчешћи разлог недоласка који су давали епископи са Истока, а такође и кратак рок за припрему, а неки бацише кривицу на епископа Јулија Римског. Пошто су се епископи окупили, они са Истока нису желели да се сретну са онима са Запада, наводећи да не може бити ни помена о неком заједничком делу све дотле док се са седнице не удаље Павле и Атанасије. А како на то није пристао Протоген Сардијски (у Шпанији), то се одмах удаљише епископи са Истока, па дошавши у Филипољ (у Тракији), они сакупише свој сабор, и бацише анатему на све оне који верују у једносушност, а реч „не налик” унесу у своје посланице, и разаслаше их на све стране. Међутим, они који су остали у Сардици, осудише оне који су се удаљили, па онда, скинувши епископски чин са оних који су нападали на Атанасија, и задржавши Никејску веру у једносушност, а речи „не налик” избацише, такође послаше посланице на разне стране. И једна и друга страна мислила је да је учинила најбоље. Они са Истока давали су себи за право по томе што су западњаци примили у заједницу оне које су они избацили, а они са Запада давали су себи за право по томе што се уклонише са Сабора они који су низвргли многе, а не хтедоше да остану да би се питања најпре размотрила. Још и у том даваше себи за право ови са Запада што су остали при Никејској вери, а они са Истока усудише се променити ту веру. У исто време повраћене су епископске катедре Павлу и Атанасију, а такође и Анкирском епископу Маркелу (у Малој Галатији), који је, као што је већ речено у првој књизи, одавно био свргнут, па је сад требао да се оправда, наводећи да његове речи нису биле добро схваћене, те га због тога набедише да је присталица Павла Самостатског. Потребно је напоменути да је дело Маркела оборио Јевсевије Памфил, написавши три књиге под насловом „Против Маркела”, и то све у форми дијалога. Ту се најпре наводе Маркелови изрази, а после се показује да Маркел, исто као и Савелије Ливијски и Павле Самосатски, виде у Христу само обичног човека.
