Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ПРВА

 

I глава

Увод

Јевсевије, син Памфилов, сакупио је своју Историју у десет књига. Својим приповедањем дошао је до оних времена владавине цара Константина у која је дошло до престанка прогона хришћана, а што га је покренуо Диоклецијан. Говорећи о Константиновом животу, помињао је Арија само овлаш, јер у својим речима где је хвалио цара, сва његова мисао је отишла тим путем, па се због тога баш и није много трудио да о свим догађајима исприча у оном облику и обиму колико је то било потребно. Моја је намера да опишем оно шта се догађало у Цркви од тог времена па до данас, те сам због тога и започео од оног места где је стао Јевсевије у својој историји Цркве. Не водим превише пажње да слог буде перфектан, него ми је жеља да читаоцима предам оно шта сам нашао у рукописима, као и оно шта сам сазнао од људи који су ми били вољни да говоре о питањима која сам им постављао. А како је потребно за ствар коју пишем, да најпре поменем како је крштен цар Константин, због тога ћу своје дело почети тим догађајем, настојећи да будем што краћи.

 

 

II глава

Како је цар Константин постао хришћанин?

Кад је дошло до договора Диоклецијана и Максимијана (кога су још звали и Херкул), да одступе од царске власти, и да ступе у ред обичних грађана, тада је њихов некадашњи пријатељ и друг у управљању, по имену Максимијан (звани још и Галерије), дошао у Италију да постави двојицу за кесаре: Максимина за исток, а Севера за Италију. Међутим, пошто је цар Констације умро 25. јула прве године 271. олимпијаде, у Британији би за цара проглашен његов син Константин; док у Риму уместо да постане цар, Максентије (син Херкула Максимијана) постаде тиранин, и то по навали преторијанске војске. Ово није било по вољи Херкулу Максимијану, те он одлучи да поново постане цар, а да би ту своју намеру лакше спровео у дело, науми да убије свога сина Максентија, али војска није допустила да се то спроведе у дело, те он након извесног времена заврши свој век у Тарсу (Киликијском). Када је издата наредба да се убије Максентије, тада Галерије Максимин посла у Рим и кесара Севера, али овога изневери војска, те погину. Пре него што ће издахнути, Галерије Максимијан постави за цара Ликинија, који је био из Дакије, и већ дуже времена друговао са Галеријем. Максентије би веома жесток према Римљанима, и више је био склон тиранији него царевању. Често је силовао жене племића, наређивао убиства, и чинио још мноштва разних зала. Када је за то сазнао цар Константин, он одлучи да Римљане ослободи тираније, и поче да смишља начин како да уклони тиранина. Док је размишљао о томе, на ум му дође и оваква мисао: каквог би бога призвао да му помогне да победи зликовца? Па онда рече у себи: Диоклецијанова војска поштовала је јелинске богове, али јој ови не помогоше, а мој отац Констације прекинуо је са јелинском вером, па је поживео много срећније. Овако су се укрштале мисли у његовој глави док је предводио своју армаду, а онда одједном, он угледа нешто чудесно и нешто што се речима не може описати. Наиме, било је негде око поднева, и сунце је већ почело силазити са свог зенита, када он спази на небу бљештави крст изнад кога је стајао натпис: „Овим побеђуј“. Цар се уплаши, и не верујући својим очима, упита оне који су били око њега да ли и они виде оно шта види и он? Сви из његове пратње рекоше да виде крст, и тада се он потпуно увери у истинитост тог виђења. Мимо тога, још исте ноћи, њему се у сну јави сам Христос, и заповеди му да начини исти онакав знак какав је видео на небу, и да увек буде уз њега као знак победе над непријатељима. Доживевши све то, цар заиста нареди да се начини барјак који је имао облик крста, и он се и данас чува у царском двору, а све то га још више учврсти у томе да изврши оно шта је наумио. У битку са непријатељем уђе у близини Рима, прецизније, у близини Мулвијског моста, и тамо победи непријатеља. Максентије том приликом погибе у реци. То се догодило седме године (Константинове) владавине, а у исто време на истоку је владао Ликиније, који се исто називао царем, као и Константин, и који је имао за жену рођену сестру цара Константина.

Због силних добара која му Бог учини, Константин се показа веома захвалним. Пре свега, он нареди да се прекину прогони хришћана, да се ослободе многи заточеници, а оне који беху прогнани, позва назад и свима поврати њихова имања која је запленила држава. Поред тога он својски поче да гради и да обнавља порушене цркве, и то је чинио из срца. У исто време, у Салони (у Далмацији), умро је Диоклецијан, који је тамо живео као обичан грађанин.

 

 

III глава

Како је дошло до тога да Ликиније прогони хришћане и поред тога што је Константин стао у одбрану хришћанства?

Цар Константин веровао је, и његове мисли су често биле упућене Христу, па је стога и своја дела чинио као хришћанин. Подизао је цркве и украшавао их је скупоценим стварима, док је истовремено уништавао паганске зграде у којима су се обожавали идоли. Али, његов друг по царској власти, Ликиније, напојен незнабожачким размишљањем, мрзео је хришћане, мада их ипак није смео отворено прогонити у великим размерама, јер се плашио Константина, па је због тога смишљао тајне планове како да их уништи. Понекад се догађало да ступи у отворену борбу са хришћанима, али то није био прогон већих размера. Једноставно речено, Ликиније се Константину показивао као добар и услужан, а заправо његов став је био сасвим другачији. Тако је и дошло до тога да Ликиније изда наредбу да се епископи не смеју састајати са Јелинима, да хришћанство не би наставило да се шири, и на тај начин, он је наставио једну другачију врсту прогона, јер оне који су се оглушили о његову наредбу он је кажњавао, и они су бивали оштећени и телом и имањем.

 

 

IV глава

О томе да је Константин устао на Ликинија због хришћана

Та Ликинијева злодела изазвала су велики гнев код Константина, и формално пријатељство претвори се у отворено непријатељство, а из тога произиђе рат. Битке су биле честе, како оне на копну, тако и оне на мору. На крају, Константин победи Ликинија код Христополиса (Витинског), а то је један приморски градић Халкидона. Константин је заробио Ликинија, али се показа човечан према њему јер га није хтео погубити, него му нареди да мирно живи у Солуну. Али Ликиније није хтео да послуша, него сакупи војску од многих варвара, и науми да се освети због тога што се сматрао пониженим. Када је за све то чуо Константин, он нареди да се Ликиније убије, и та наредба би извршена. Сада је сва власт била у Константиновим рукама, и одмах поче радити у корист хришћана. На тај начин хришћанство поче да се шири јер је било у миру, али тај мир убрзо би нарушен унутрашњим препиркама међу хришћанима. Шта се у ствари догађало, покушаћу да о томе кажем онолико колико је у мојој моћи.

 

 

V глава

О свађи Арија са епископом Александром

За време владавине Диоклецијана, александријски епископ био је Петар, који је пострадао као мученик (пострадао је 25. новембра 311. Године. О њему Јевсевије говори у петој књизи своје Историје. Након Петра, за епископа је постављен Ахил, који је столовао пет месеци, а после њега Александар, 313. године), а на престо епископа Александрије дође Ахил, а после овога, док је Црква била у миру, на престо би постављен Александар. Како није било прогона, Александар је око себе окупљао вернике, и ту је са сабраним, подручним му свештенством и осталима из клира, говорио о Пресветој Тројици, учећи народ да су Света Тројица један у тројици. Један од свештеника, по имену Арије (Арије беше родом из Ливије мада Фотије каже да је овај рођен у Александрији. Он се вероватно школовао код Лукијана Антиохијског, у колико сам каже за Јевсевија Никомидијског да је салукијаниста.

Када је Мелентије начинио раскол, Арије се придружио мелентијевцима, али их касније напусти и замоли епископа Петра Александријског да га овај рукоположи за ђакона, али због своје нарави он би прогнан из клира. Када се упокојио епископ Петар, Арије је поново хтео да се врати у клир, и рекавши да се каје, поче да долази пред епископа Ахила, те га овај постави за свештеника при једном храму у Александрији), човек вешт у дијалектици, слушајући епископа Александра, помисли да његов епископ уводи учење Савелија Ливијског (Савелије, ковач из Пентапоља, тврдио је да су Отац, Син и Дух Свети једна ипостас, једно лице али под три имена. Стога, кад се говори о Богу, он не чини разлику између Оца, Сина и Духа Светога. По њему Бог је Отац када се узима као законодавац Старог Завета, а када се узме као оваплоћена Реч у Новом Завету, онда је Бог Син, а када се узме као Утешитељ који се јавио Апостолима, онда је Бог Дух Свети), па како је био спреман на препирку, поче да казује мишљење које је сасвим супротно Савелију, и поче крајње непристојно нападати на речи свога епископа, говорећи да је Отац родио Сина, и да тада рођени има почетак, а када је тако, да је онда постојало време када није било Сина, те је Син у времену добио своју личност.

 

 

VI глава

Како је ова препирка дала повода расколу у Цркви, и како је Александар, епископ Александрије, оповргао Арија и оне који мисле као он?

Аријеве мисли потакле су многе да се баве питањем које се појавило, те се тако од мале искре, начини велики пожар. А како је то зло поникло у александријској цркви, оно се рашири по целом Египту, Ливији и Горњој Тиви. Уз Арија стадоше многи, а нарочито Јевсевије, али не из Кесарије, него онај који је најпре био епископ цркве у Бериту, а после цркве у Никомидији Витинској. Када је све ово видео Александар, он се узнемири, те сазва мноштво епископа на сабор, и ту осуди Арија и његове присталице, а народу по градовима и селима ово рече:

„Посланица Александра, епископа Александрије Прељубазној и пречасној браћи у служби васељенске саборне Цркве, поздрав у име Господње, од Александра.

И јединство тела саборне Цркве, и заповест књига Божјих, налажу нам да се чува мир и једномислије. Због тога морамо писати, и једни другима јављати о ономе шта се догађа у неком месту, тако да било који од нас, ако узмогне или ако је здрав, могао бити у радости, а такође и бити са оним који је у болести. У нашој епархији се појавише људи безаконици, који се супротстављају Христу, и који уче да треба одступати од вере. Људе који су кренули тим путем, не треба другачије посматрати него као претече антихриста. У почетку сам хтео ћутати, поуздавши се, да ако то зло угине заједно са онима који га створише, и тако се неће даље ширити и тровати оне који су беспорочни, али како се нађе садашњи епископ никомидијски Јевсевије, коме се чини да је на њему сва тежина Цркве, па је оставио Берит и загледао се у Никомидијску цркву, и исти је тај Јевсевије почео да брани отпадника не плашећи се казне, па још и пише посланице у њихову одбрану, са намером да оне који су неупућени увуче у заблуду препуну беда и која је потпуно супротна Христу. Због тога, знајући како закон налаже, морам прекинути ћутање и дати на знање свима вама, да знате за те отпаднике и за њихову криву науку и јерес, те да не би слушали ако вам се јави Јевсевије, који сада, може се рећи, понавља своју некадашњу злу намеру, те претварајући се да пише у корист свију, ради то само зато да би испунио оно што је он наумио.

И тако, знајте за данашње отпаднике, а то су: Арије, Ахил, Анталис, Карион, други Арије, Сармат, Јевзој, Лукије, Јулијан, Мина, Јеладије, Гаије, а са њима је Секунд и Теона, који су се од раније представљали као епископи. Ево чујте шта су они измислили, и шта је то што говоре супротно Светом Писму: Бог није свагда био Отац, јер бејаше времена када он не би Отац. Исто тако свагда није постојала ни Реч Божија, него се она родила из небића. По томе што је Бог, који постоји као Бог, створио ту Реч из небића, дакле која до тада није постојала, значи да је, по њима, било времена када Реч није постојала. Син је тако, по овом бесмислу, саздање и творевина. Он ни по суштини није као Отац, а ни по природи није истинита Реч Очева, ни његова истинска премудрост, него је једна од Његових творевина и од његовог порода. Рођени, који је сам кроз реч Бога и кроз премудрост Богу, којом је Бог саздао све, па и њега – Сина; он је Реч и мудрост али по „злоупотреби“ имена. По томе, Он је син, али попут осталих разумних створења, променљив. Реч је, по њима, отуђена и одвојена од бића Божијег, и то је лице за себе. Син није у стању рећи нешто за Оца, јер га не познаје савршено и у потпуности, нити га може видети какав је у својим савршенствима. Једноставније речено, по овим тврдњама, Син и не зна какав је Отац. Син је створен због нас да би ми постали Божији кроз њега као кроз какво оруђе. Сина не би ни било да није било воље Божије да се ми нађемо међу живима. Сада их, дакле, питајте: може ли се преврнути Реч Божија као што се изметнуо ђаво? Њих ни мало неће бити страх да кажу: Наравно да може, уколико је од природе превртљив као што су променљиве и све остале ствари које су рођене.

Све оне аријевце који то говоре, све те људе који не знају за стид и све њихове присталице, ми смо анатемисали, ми, у заједници са епископима од Египта и Ливије, нас око стотину. А они који подржавају Јевсевија, и који иду на то да помешају лаж са истином, нечастивост са благочестивошћу, примише их у своје окриље, али неће ништа моћи да учине, јер знамо да истина свагда побеђује: нема заједнице светлост са тамом, нити слоге између Христа и Велијара. Да ли је икада ико чуо нешто налик ономе што они тврде? Или, коме неће стати памет када чује за нешто такво, ко неће затворити уши да их не дотакну мрске речи? Зар онај ко чује Јованове речи: „У почетку беше Реч“, неће осудити оне који тврде да је било времена када није било Речи? Или, који ће се уздржати, слушајући у Јеванђељу: „Јединородни Син, све је кроз њега постало“ (Јн. 1, 3-18), а да не омрзне оне који тврде даје Син једно од Божјих створења? Како ће он бити раван тварима што је саздао? Или, како се Он, као Јединородни, прибројава к свему, по њиховом мишљењу? Како Он може постати из небића када Отац говори: „Срце моје проговори реч благу“ (Пс. 44, 1) и „Из утробе моје роди се пре данице“ (Пс. 100, 3)? Или, по чему је у Њему друга суштина него што је Очева, кад је Он обличје Оца, Очева светлост, и када сам каже: „Који виде мене, виде Оца“ (Јн. 14, 9)? Како је могао Син не бити никада, када је Он реч и мудрост Божија? Све би то могло бити, када би они рекли, да је Бог некада био бесловесан, па и немудар. Како ли је превртљив и променљив, када за себе каже: „Ја сам у Оцу и Отац у мени“ (Јн. 14, 10) и „Ја и Отац, једно смо“. Или када каже преко пророка: „Видите да сам ја и не мењам се“ (Мал. 3, 4)? Може се претпоставити да ће они ове речи применити на самог Оца; али далеко је нормалније да се те речи примене на Сина, уколико се Он није променио и кад је постао човек, као што каже апостол Павле: „Исус Христос јуче је и данас исти и заувек“ (Јевр. 13, 8). Шта ли их наводи да кажу да је Он рођен због нас, када апостол Павле каже: „За којега је све и кроз којега је све“. Али пошто они куде на Сина као да Он не познаје Оца потпуно, томе се не треба чудити; јер када су једном одлучили да се боре против Христа, тада је за њих мала ствар не примати и речи самога Христа: „Као што мене зна Отац и ја знам Оца“. Ако ли Отац зна Сина, разумљиво је да и Син зна Оца. Овако разговарајући са њима о Светом Писму, често смо их убеђивали и признавали су да је тако. Али они попут камелеона мењају боју, и стално настојаше да речи Светог Писма преокрену онако како то њима одговара. И до сада је било јеретика који су се упуштали даље него што је требало, па изгубише памет, али ови се напрегоше као нико њима сличан, да покажу да Реч није Божанска, и стога прекорачише границу као и они први, а кроз то се приближише још ближе Антихристу, па зато су и одлучени од Цркве и зато је на њих бачена анатема. Нама је жао што пропадају, жао нам је и због тога што су они некада знали за Цркву, а сада отпадају од ње. Али није чудо, јер тако прођоше и Именеј и Филит. Па и Јуда, некада је ишао за Христом, па га касније издаде и отпаде од Њега. Али према тим отпадницима нисмо остављени без опомене да будемо обазриви. Сам Господ је предсказао: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер многи ће доћи у моје име говорећи: ја сам Христос, и многе ће преварити“. Не идите за њима. А апостол Павле, сазнавши за то од Спаситеља, пише: „У последња времена одступиће неки од вере слушајући лажљиве духове и науке ђаволске, а ђаво бежи од истине.“ Па кад Господ и Спаситељ наш Исус Христос сам наговештава, и преко својих апостола подсећа нас на такве људе, то смо ми, који ушима слушамо њихове нечастиве речи, добро учинили што смо на такве бацили анатему, као што рекосмо, и што смо их одлучили од саборне Цркве и вере. И све ово јављамо вашој благочестивости, прељубазни и пречасни другови у служби, зато да не би примали к себи ни једног од њих, ако би који желео да вам се придружи, и да не би веровали Јевсевију, нити било коме другом који би покушао да пише у њихову одбрану. Јер ми, као хришћани, треба да се клонимо свих оних који говоре и који мисле против Христа, као од људи који устају против Бога и кваре душу, те их не треба ни поздрављати, да не би учествовали у њиховим гресима, као што вам заповеда и блажени Јован: „Поздравите браћу вашу, а који су са мном поздрављају вас.“

Када је ова посланица епископа Александра дошла до места на које је упућена, од мањег зла настало је још веће, јер када су прочитали оно шта беше написано, многи се упустише у препирку, те се поделише у два табора где су једни подржавали оно што је написао епископ Александар, а други су били против тога. Нарочито се успротиви епископ Јевсевије Никомидијски, јер га је веома погодило оно шта је написао епископ Александар у својој посланици. А Јевсевије тада беше веома моћан, јер у то време у Никомидији би и цар, и многи од епископа били су на страни Јевсевија, знајући да је у добрим односима са царем. Јевсевије тада поче да пише Александру да прима у цркву присталице Аријеве јереси, а епископима да се не поводе за оним шта је писао и говорио Александар. На овај начин долазило је до ширења немира на све стране, тако да је већ дошло до тога да су не само црквене старешине нападале једни на друге, него је дошло и до поделе обичног народа. Проблем је попримио такве размере да се хришћанство јавно исмевало на позоришним представама. У Александрији једни су се препирали о највишим догматима вере и слали су гласнике до обласних епископа, а други, пришавши уз противничку страну, покушавали су да подигну буну. Аријевцима се тада придружише Мелетијевци /За Мелетијеву јерес Атанасије каже да се појавила или 301. или 302. године. За Атанасијеву посланицу у којој се говори о тој јереси, зна се даје написана 356. године/ који недавно беху одлучени од Цркве. А ко су заправо Мелетијевци, сад ћу о томе рећи нешто више. Док је у Александрији био епископ Петар, који је пострадао као мученик у време Диоклецијанових прогона, Мелетије, познати епископ из једне области Египта, би свргнут због неких својих преступа, а након свргнућа, уз њега беше доста присталица, па се и данас по Египту може чути име његове јереси. Мелетије ништа није говорио у своју одбрану због отпадништва, него је сву кривицу пребацивао на епископа Петра, штавише, овог угодника Божијег извргавао је руглу. А када је Петар пострадао као мученик, Мелетије своје жалбе и куђења пренесе на Ахила, који је дошао на епископски престо уместо Петра. Када је умро Ахил, тада поче нападати Александра. У таквом расположењу они дођоше у сусрет са Аријем, те Мелетије једва дочека да се здружи са Аријем, носећи у срцу зловољу на епископа Александра. Али међу Мелетијевим присталицама било је и таквих који нису одобравали Аријево учење, и који су сматрали да је Александар добро поступио када је изрекао суд о Арију. Они који су били око епископа Јевсевија, и сви они који су били наклоњени Аријевом учењу, писали су Александру да уништи пресуду којом су Мелетијевци одлучени од Цркве, и да их поново прими назад. На овај начин стизале су александријском епископу посланице и за и против, и завођене су у посебан зборник. Арије је прикупљао оне посланице које су му ишле у корист, а Александар оне које су биле против Арија. У овим зборницима нађоше одбрану и основу за своје јереси и Аријанци и Евномијанци, и сви други што добише име од Македонија, у колико се свака јерес за себе позивала на сведочење које је давало нека од поменутих посланица.

 

 

VII глава

Како је цар Константин, огорчен тим подметањима у Цркви, послао у Александрију шпанског епископа Осију да би нашао компромис између Александра и Арија

Када је цар сазнао за све те догађаје унутар Цркве, и сматрајући ту опасност као своју сопствену, науми да је што пре угаси, те посла једног поузданог човека по имену Осија, и с њим посланицу упућену и Александру и Арију. Осија је био епископ Кордобе, и цар га је веома поштовао. Биће веома прикладно да на овом месту наведем један део из цареве посланице, јер је она у целости наведена у Јевсевијевој књизи у којој је описан Константинов живот.

„Победник, Константин Велики, Август – Александру и Арију. Знам да је садашњој расправи био почетак када си ти, Александре, пожелео чути и знати од својих свештеника како сваки појединачно мисли о одређеним местима из Закона, или једноставније речено, када си изнео на видело празну страну питања, те си онда ти, Арије, потегао нешто такво о чему у првом трену није требало ни мислити, или је требало ћутати, и ако си о томе размишљао. Ето шта је дало повода да се поделите, да се прекине заједница, те да се тако свети народ, који се поделио на двоје, доведе у неслогу. И тако: нека сваки од вас искрено опрости један другоме, и нека усвоји оно на шта вас саветује онај који је слуга, као што сте и ви. А шта је то заправо? Зар не би требало упитати и у прошлим временима, па и одговарати на питања, јер оваква питања, као неизазвана, потегнута су тек онако, из склоности за препирањем, и да се време замени беспослицом. Али ми треба да будемо трезвени, а никако да са оваквим стварима тако лакоумно излазимо пред свет, нити да говоримо простом народу о ономе о чему најпре нисмо добро поразмислили. Јер ко може онако добро знати и како треба протумачити смисао тако великих и тешких питања? И тако: када се расправља о нечему оваквом, мислим, потребно је да се уздржавамо од много речи, како не би довели народ било до тога да хули Бога, било до тога да учини раскол, а свему томе није тешко дати повода. Због тога, опростите један другоме, и нека се тиме изглади и несмотрено питање и непромишљен одговор, јер оно што је вама дало повода да се препирете, није главна наука у закону, и ви не уносите неку нову јерес у свој обичај по коме славите Господа и нека ваше мисли имају једно обличје. Када се ви препирете један са другим о предметима који су мале важности и веома непознати, онда не треба да се поводи тако велико мноштво народа Божијег по вашим раздвојеним мислима, и не само да не треба, него је то и против закона. А да вам за то наведем неки пример, рећи ћу: Знајте, да и сами философи живе у заједници јер се држе једне науке, а ако се понекад и поделе у мислима о неком посебном предмету, задржавају једни према другима узајамна осећања јер спадају у једну исту групу људи. А када је тако, није ли правичније да ми, који смо одређени да служимо Богу, обављамо ту службу у једномислију? Да ли ће бити умесно да због ваше ништавне и незнатне препирке устане брат на брата, и ако се скуп часних људи подели због неједнаког мишљења? Хоће ли бити лепо, ако ми дамо повода томе, ако би се препирали један са другим око много тога, а без чега можемо живети? Препирати се за речи, то је дело простих, и више доликује деци него памети светих и мудрих људи. Уклонимо се, дакле, од пута да западнемо у ђавоља искушења. Бог, наш Спаситељ, излио је на свакога од нас једно исто видело. Дозволите ми, дакле, који сам слуга Преблагога, да под Његовим промислом доведем до краја оно за чим ревнујем, и да бих вас, народ Његов, довео у општу заједницу помоћу дозивања, мира и благих савета. Ако је код вас једна вера, као што рекох, и ако подједнако разумете своју веру, и ако заповест закона својим деловима притеже душу да је потпуно једнако расположена, то онда мисао, која вас је потакла да се препирете ни због чега, уколико не задире у суштину целе вере, не треба да ствара поделу, цепање и расправу међу вама у било каквом могућем облику. Ово не говорим због тога, да ми је намера да вас приморам да се сложите око тог питања, ако могу да га тако назовем, јер и ако би остало тако да се ваше мисли не подударају око неког предмета који није важан, опет због тога може остати неповређено достојанство нашег сабора, и може остати неокрњена ваша заједница. Па као што ми не тражимо од свакога једно, тако ни ви не идите правцем једне исте мисли, те тако, што се тиче размишљања о божанственом стварању, нека ви останете при једној вери, при једном разумевању, при једном завету Преблагога, а за маловажна питања, о којима један мисли једно а други друго, желим да то несагласно мишљење остане у вама и да се чува као тајна. Нека узвишеност ваше заједнице остане као што је била, па тако и ваша вера у Истину и поштовање према Богу, и законитом начину како се Бог прославља. Вратите се у узајамну заједницу и љубав, раширите своје руке и покажите отворена наручја народу, да изгледате као да се очистили своје душе, и да сте поново постали другови, јер је пријатељство често много пријатније после прекинуте свађе. Дакле, помирите се, вратите ми спокојне дане и мирне ноћи. Не учините ли ми по вољи, онда ми не остаје ништа друго, него да уздишем, да се обливам сузама и да свој век проводим у неспокојству, јер док се год људи Божји, а мислим на слуге као што сам и сам, деле и раздвајају због неправичног и штетног препирања, могу ли ја бити спокојан у својим мислима? А да бисте познали колико је велика моја жалост, чујте: не тако давно обретох се у Никомидији, и одједном се у мени појави мисао да пођем на исток. Журио сам да што пре стигнем, и чинило ми се да сам већ међу вама, али до мене дође вест о томе шта се десило међу вама, и одмах изгубим вољу и одустанем од намераваног пута, како не бих себе довео у неприлику да својим очима гледам оно шта ни моје уши не могу да слушају. Отворите ми, дакле, врата вашег једномислија, па да дођем на исток, јер сте та врата затворили својим препирањем. Учините ми да вас видим што пре и да се обрадујем заједно са народом, а после да по дужности узнесем Преблагом захвалне речи што се одржа једно мишљење и слобода…“

 

 

VIII глава

О сабору који је одржан у Никеји и Витанији, и како је ту изложена вepa

Ето како је гласила царска посланица, препуна мудрих и корисних савета, али није било користи ни од тога што се сам цар заузео, нити што је послао своју посланицу по особи црквеног достојанства, јер је од зла постало још горе, и јер та посланица не ублажи ставове ни Александра ни Арија. Расправа неодређеног значаја и смутњи, продрла је и међу обичан народ. Уз све ово појавио се још један проблем попут неизлечиве болести: цркве нису биле сложне ни око тога када је потребно светковати Пасху? И то се дешавало само на Истоку, где су једни хтели да светкују Пасху по јеврејском, а други да се угледају на остале хришћане у свету. Али ова неслога због поменутог празника није кварила заједницу међу хришћанима, само се све више примећивало да се тај свечани дан прославља и проводи све жалосније. Цар, видећи да је Црква узбуркана свим тим дешавањима, посла своје посланице и сазва епископе да се сакупе у Никеји, месту у Витинији, и да се на тај начин сакупи Васељенски сабор. У Никеју дођоше епископи из многих области и градова. За ове епископе Јевсевије Памфил у трећој књизи о животу Константиновом овако казује:

„Старешине међу слугама Божјим из свих цркви у Европи, Ливији и Азији, сабраше се на једном месту. Чинило се као да је сам Бог раширио једну зграду за богомољу која сабра у себе све Сиријце, Киликијце, Финикијце и Арапе, оне из Палестине и Египта, Тивијце, Ливијце и оне који дођоше из Месопотамије. Био је на сабору и епископ Персије, па и сам епископ Скитије. Преко својих посланика беху заступљени и они из Понта и Галатије, Памфилије и Кападокије, Азије и Фригије. Могли су се видети и Тракијци и Македоњани, Ахејци, Епирци и други, из још удаљенијих крајева. Заједно са осталима, на сабору је седео и један веома познат епископ из Шпаније. Само није дошао црквени старешина царског града, и то због своје старости, а уместо њега дођоше и заузеше његово место свештеници који су му подручни. Ето овакав, везама мира оплетен беше венац, који у наше доба изгледа као лик Апостола. Такав је, кажем, венац принео цар Константин, коме нема равног у вековима, Христу Спаситељу, у име дара који приличи Богу, за победу над непријатељима и над онима који изазивају метеже. И у време апостола, по сведочењу Светог Писма, сабраше се побожни људи из сваког народа који је под небом. Међу њима су били Парћани, Модијци, Еламљани, они из Месопотамије, Јудеје, Кападокије, Понта, Азије, Фригије, Памфилије, Египта и крајева Ливијских, из Кирне и они из Рима, Јудеји и дошљаци, Крићани и Арапи. И ако је овде нешто недостајало, та је оскудица била у томе што међу позванима и онима који су дошли, нису биле све слуге Божије. А било је на сабору много епископа, преко три стотине. Онима који дођоше као пратња свештеницима, ђаконима, чтецима и многим другима, број се не може исказати. Из реда слугу Божјих једни беху чувени због својих мудрих беседа, други због живота у уздржању, а неки по смерној нарави. Било је међу њима и таквих који су поштовани због својих година, а било је и таквих којима се на лицу познавала младост, али који у души беху веома разборити. Најпосле, било је и таквих који су од скора стали ногом на стазу службе. По заповести цара, свакоме је давано оно што је потребно за живот и боравак…“

Тако казује Јевсевије о епископима на сабору.

Пошто је обавио посао са Ликинијем, сам цар дође у Никеју. Међу епископима одликоваше се Пафунтије из Горње Тиваиде и Спиридон са Кипра. Због чега помињем њих двојцу, биће јасније у наставку књиге. На сабору је било присутно и доста световних људи који су били вешти у дијалектици, спремних да заступају своју страну. Аријево мишљење су бранили, као што сам већ нагласио, Јевсевије из Никомидије, Теогност и Марис. Теогност је био епископ Никејски, а Марис епископ Халкидонски, једнога места у Витинији. Нарочито храбро против њих се борио Атанасије који, ако је тада био само ђакон цркве у Александрији, имао је велико поверење епископа Александра (мада су због тога Атанасију многи замерали, но и о томе ће више речи бити у наставку књиге). Пре него што су се епископи сакупили, људи који беху вешти у дијалектици, огледали су се у свом занату пред обичним народом, и многе придобише вештином свога беседништва. Али се нађе један световњак који је веровао у Христово учење, човек здраве памети, па поче овако да говори: „Христос и апостоли нам нису оставили вештину дијалектике, нити пусту науку како да обмањујемо народ, него нам оставише јасну науку, која је заснована на вери и доброчињењу.“ И тек што он то рече, сви они који ту беху окупљени, стадоше уз њега, а дијалектичари, чувши једноставну истину, дођоше к себи и заћуташе. И на овај начин утиша се, на неко време, њихово разметање. Убрзо потом сакупише се сви епископи на једно место, а не прође много времена па дође и цар. Када је ушао међу њих, стаде на средини и није хтео да седне све док га епископи не понудише, јер толико је он поштовао те мудре људе. Када се жамор утишао, као што и треба, тада цар, окренувши се епископима, поче говорити, бирајући речи којима ће их позвати да буду сложни у мислима, да избегну свађе и личне увреде. Међутим, међусобно пребацивање кривице већ је било почело, а неки су већ послали писане жалбе цару. Цар их позва да настоје на томе да реше питања због којих су позвани, а затим нареди да се све писмене жалбе запале, те рече: „Христос учи да опростиш брату ако желиш да се и теби опрости“ да би затим почео да говори о томе како је потребно да се има једномислије и да се одржи ред у Цркви, а њиховим знањем, нека се са пажњом испитају догмати. Али биће прикладно да чујемо како о томе казује Јевсевије у свом делу:

„Док је једна страна пребацивала другој, због тога настаде не мала расправа, а цар је са безазленошћу слушао свакога понаособ, и добро је пазио на то шта се предлаже. Он је слушао шта каже једна а шта друга страна, и настојао је да помири оне који су се упорно препирали, говорећи са сваким тихо и благо. У беседи се служио грчким језиком… Једне је убеђивао, друге је саветовао, а оне који су добро говорили, њих је хвалио… А као што је требало да се утврди оно што се тиче вере, исто је тако требало и да се утврди како ће се свуда и у исто доба славити Пасха. Због тога је наређено и утврђено заједничким договором како ће то бити, и тада сви потписаше…“

Ово је написао Јевсевије, и дао нам је спомен о томе да знамо како је било. Ја мислим да сам добро поступио што сам ово навео, и што сам се позвао на његове речи као на сведочење и навео их овде. То сам урадио због тога што претпостављам да ће се можда наћи неко да се противи сабору у Никеји, и вери која је тамо утврђена, па нека се врати у памет и нека не слуша неумности, а још мање да верује Самину Македонцу, који каже да су они људи који се сакупише на сабору, најобичнији простаци. Тај исти Сабин, епископ из Ираклије у Тракији, сакупио је у једну књигу све што су епископи на различитим саборима наредили, па ту исмева оце који су били на сабору у Никеји, оптужујући их да су површни и прости, а не наглашава да је на тај начин међу те незналице убројао и самог Јевсевија, који је признао веру проглашену у Никеји, пошто ју је дуго изучавао. Сабин је понешто својом вољом изоставио од онога што је проглашено у Никеји, нешто је погрешно протумачио, те једном речју, све је настојао да прилагоди у своју корист. Хвали Јевсевија Памфила као сведока коме се може веровати. Хвали цара као некога ко уме судити о хришћанским догматима, а са друге стране куди веру која је била изложена у Никеји, казујући да су то чинили прости људи који ништа не знају. Међутим, за кога је рекао да је мудар и истинит сведок, њега сад намерно срамоти, јер по речима Јевсевија, од оних слугу Божјих који беху на сабору у Никеји, једни беху чувени по мудрости, други по животу у уздржању, и цар, кад дође на сабор, позва све да буду у једномислију. Али ако затреба да се још нешто каже о Сабину, рећи ће се. А шта је то око чега су се сложили на великом сабору у Никеји, и како су саставили хришћанско веровање, чујмо:

„Верујемо у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог.

И у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, рођеног од Оца, јединородног, то јест из Очеве суштине, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог. Рођеног, не створеног. Једносушног Оцу, кроз Кога је све постало, како оно што је на небу, тако и оно што је на земљи.

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао, оваплотио се, постао човек, пострадао и васкрсао у трећи дан и који се узнео на небеса. Који ће доћи да суди живима и мртвима.

И у Духа Светог.

А оне који говоре „беше кад не беше“ и „пре рођења не беше“ и „да је постао из небића“, или тврде да је Син Божји постао „из друге ипостаси“ или „суштине“, или да је „створење“, или да је „променљив“ или „преобразив“, такве проклиње Саборна и Апостолска Црква.“

Ову веру признаше и прихватише, једним гласом и једном мишљу сакупљени, њих три стотине и осам људи. Само њих петорица је не примише, оповргавајући реч „једносушни“, а то су били: Јевсевије, епископ Никомидије, Теогнист Никејски, Марс Халкидонски, Теона Мармарински и Секунд Птолемандски. По њиховом мишљењу, „једносушни“ значи да је начињен из ко зна чега, било кроз деобу, било кроз истицање, било кроз изданке (ово, кроз изданке, као што је код биљака, а кроз истицање, онако како настају деца од отаца. Кроз деобу – као што се од једне знатне полуге могу начинити две или три друге ствари), али по њиховом мишљењу, ни на један овај начин не поставши Син, заправо и није Син, па се због тога и не хтедоше прикључити вери која је исповедана. Њима је реч „једносушни“ била на подсмех, па због тога нису хтели ни да потпишу осуду Арија. То је дало повода Сабору да анатемише и Арија и његове присталице, напоменувши за Арија да се он више не враћа у Александрију, а цар је издао наредбу да се затворе и Арије, Јевсевије и Теогнист. Последња двојица у заточеништву написаше да се кају, и као што ћемо о том рећи нешто касније, прихватише израз „једносушни.“

У то време, Јевсевије звани Памфил, који је био на сабору, и коме је припало епископство у Кесарији Палестинској, дуго се мучио и размишљао, да ли да пристане на образац вере изнет у Никеји? Али пошто се сложио са многим другима, потписао је да пристаје, и препис тог обрасца послао је народу своје епархије, и том приликом је протумачио значење речи „једносушни“, како се не би изазивала сумња. Ево како је гласила та његова посланица:

„По свој прилици, чули сте, љубљени моји, за веру Цркве коју је написао велики Сабор, који је сазван у Никеји јер, обично глас иде напред, па тек онда следе догађаји. Али да истина која иде од уста до уста не би дошла искварена до вас, сматрам да је заиста потребно да вам пошљем образац вере коју смо приложили, а после и други образац да знате шта је додато оном шта сам ја написао и шта је обнародовано. Образац за који се зна да постоји код нас, читан је пред нашим царем, Богу љубазним, и сви рекоше да је добар и прихватише га, а ево како он гласи:

Као што примисмо, и до крштења и после крштења од оних који су пре нас били епископи, као што се научисмо из божанствених књига, како веровасмо и учисмо док смо били свештеници, а сада епископи, исто тако верујемо и сада и показујемо вам нашу веру. И ево је:

Верујемо у једног Бога Оца сведржитеља, који је све створио, и што се види и што се не види. И у једнога Господа Исуса Христа, Реч Божију, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Живот од Живота, Сина јединородног који је рођен пре сваке твари, који се родио пре векова од Оца, кроз кога је све постало, који се оваплотио ради нашег спасења и поживео међу људима и страдао, и васкрснуо у трећи дан, и вазнео се к Оцу, и (који ће) опет доћи у слави да суди живима и мртвима. Верујемо и у једног Духа Светога. Верујемо да сваки од њих јесте и има своје биће: да је Отац – истински Отац, Син – истински Син, Дух Свети – истински Дух Свети. Тако рече и Господ наш шаљући ученике Своје да проповедају (Мт. 28, 19). У овом смо утврђени, тако мислимо, тога смо се држали пре, па ћемо се тога држати и до смрти, боравећи чврсто у тој вери, бацамо анатему на сваку безбожну јерес. Колико познајемо себе, све смо то осећали у срцу и у души, све то осећамо и сада, и да ово искрено казујемо, узимамо за сведока Бога Сведржитеља и Господа нашег Исуса Христа, у колико смо спремни доказати и убедити вас, да смо и у прошла времена тако веровали и исповедали.

Када је саслушано оно што смо овде разложили о нашој вери, нико се не нађе са намером да било шта заборави. Штавише, сам цар је први посведочио да је оно сасвим верно, и да и он тако мисли, па је касније наложио да сви пристану на то, и да потпишу све догмате и да остану сложни у томе, додавши само ову реч „једносушни“. И ту реч протумачио је он, рекавши, да се једносушност не односи на својство тела, да Син није произашао од Оца кроз деобу, нити кроз истицање јер нематеријална, духовна, бестелесна природа не може подићи ни под која телесна својства. А да би се то могло представити, потребно нам је да се служимо божанственим и тајним језиком. Таква је философија била у нашег мудрог и побожног цара, и епископи због речи , једносушни“, овако саставише веру: /следи текст Никејског символа вере, који смо већ навели – прим. приређивача/.

Па како је овај облик вере обнародован, то ми не можемо да пропустимо а да не прокоментаришемо изразе као што су: „из суштине Оца“ и „једносушног Оцу“, онако како је тамо напоменуто. Због тих речи појавише се питања и одговори, и са пажњом је разматрано шта те речи значе. Дакле, „из суштине,“ признају они, намењене су на то, што и ако је Син од Оца, он опет није део од Оца. А тако мислимо и ми, јер све то се слаже са побожном науком која учи да је Син од Оца, али не тако да би Он био део Очеве суштине. Због тога смо усвојили тај смисао и потврдили. Дакле, нисмо одбацили реч „једносушни,“ јер нам је на уму то, да се одржи мир и да не отпаднемо од правог облика мисли. Због тога смо и прихватили и изразе: „рођеног, несазданог“ јер „творити“, то је општи појам за све ствари које је Син створио, али са којима Он нема ничега сличног. Дакле, Он сам није створен, као што су ствари које је Он створио, него је Он биће узвишено над свиме што је створено. И та суштаственост, по божанској науци, родила се од Оца неисказано и недостижно. Стога то не може појмити никаква саздана природа. У истој мери посматрани су и ови изрази: да је Син једносушан Оцу, тј. једносушан по облику тела или тако као што бива код смртне творевине, али то не може бити нити кроз деобу, нити кроз истицање, ни тако да се промени суштина Очева и Његова сила, у колико природа, коју има Отац, није рођена нити је налик на нешто такво. Бити једносушан Оцу, рећи ће толико, да Син Божји нема у себи ништа што би било слично стварима које се рађају, него је у сваком односу подобан једноме Оцу – родитељу, и има своје суштаство не од друге које ипостаси, ни суштине, него од Оца. И чим је ово питање изведено до јасности на овај начин, у толико пре били смо спремни да примимо оно шта се налази у древним рукописима који су настали од познатих епископа и писаца, који су раније излагали своје мисли о Оцу и Сину, и употребише реч „једносушни“. И то нека буде доста што рекосмо за састављено исповедање вере на који смо пристали сви, и то не тако једноставно, него по основама о којима је била реч, и које смо усвојили. После обављеног посла о вери, мислили смо да је на свом месту да примимо и оно што написаше епископи и обнародоваше, а то је анатема, јер се тим расписом забрањује увођење речи којих нема у књигама Светог Писма, а због којих је и настао овај метеж у Цркви, и ово колебање. Па као што ни у једној од богонадахнутих књига нема израза „из небића,“ „ни из чега,“ „било је време када не би Сина,“ и томе слично, зато смо одлучили да није корисно да се те речи користе и уводе. С оваквим мишљењем су се (сви) сложили. Да напишемо ову посланицу, на то нас је нагнала прека потреба: желели смо показати колико смо били пажљиви према нашем послу док смо расправљали и док смо се сложили, па и то, како смо се од самог почетка, па до овога часа задржавали, не дајући пристанак, све док не утврдимо да се налазимо на правом путу. Па када се испитало шта значе поједине речи, и када се утврдило да се те речи слажу са онима које су прихваћене у нашем обрасцу вере, прихватисмо их без препирања, уколико у њима нема ничега оспоравајућег.“

Ето, ово је посланица коју је послао Јевсевије Памфил у Кесарију Палестинску.

А цркви у Александрији, и браћи у Египту, Ливији и Пендаполису, Сабор је послао, у договору са свима), следеће:

 

 

IX глава

По Божијој благодати, светој и великој александријској цркви и прељубазној браћи у Египту

„Ливији и Пендаполису шаљу поздрав у Господу епископи који се сабраше у Никеји, и који беху на великом и светом Сабору.

Како се, по благодати Божијој, и по вољи цара Константина, који нас позва из разних места и области у Никеју, састави велики и свети Сабор, то се показало да је прека потреба, да и вама свети Сабор напише, како бисте знали, шта се дешавало, шта се расправљало и шта је утврђено и прихваћено. Пре свега разматрало се питање о нечастивој и незаконитој јереси Арија и његових присталица. Ту је био и цар Константин. На то су сви дали глас да се на ту нечастиву науку баци анатема. Свети Сабор је анатемисао и све оне речи и имена којима је Арије хулио Сина Божијег, говорећи: да је Син Божји из небића, да је било времена када није било Сина, да се у Њему може наћи и добро и зло како кад хоће, и да је Он створен као и остала творевина. Свети Сабор је једва могао издржати да слуша тако нечастиво и махнито учење, такве покуде и такве рђаве речи. Не желимо да казујемо о томе да не бисте помислили, као да ми нападамо на човека, који је за своје грехе нашао оно што је тражио. Његова нечасна наука била се тако осилила, да је у погибао повукла и Теону Мармаријског и Секунда Птоломејског, јер су и они предати анатеми. Међутим, Божија благодат нас је опростила те зле науке, те нечастивости, тог хуљења, па и самих тих особа које су настојале да помуте памет народу и да га поделе. Остало је потом да се расправља о питању упорног Мелетија, и оних које је он рукополагао. Ми ћемо вам рећи, предрага браћо, шта је Сабор решио о том проблему: Сабор је имао намеру да се покаже благ према Мелетију, мада он, по правди, није заслужио ту добру вољу. Он, дакле, остаје на својој катедри, али нема права да бира и рукополаже, па због тога не сме долазити у канонске посете селима и градовима. Једино задржава име свог епископског достојанства. А оне које је он поставио и утврдио тајном рукоположења, ти се примају у заједницу, само што остају последњи и у достојанству и у служби, тј. иза свих оних које је изабрао и рукоположио наш пречасни брат по служби, епископ Александар. Међутим, они који су у чин ушли преко Мелетија, немају права да изабирају онога који им је по вољи, нити да предлажу имена, нити да било шта чине без одобрења епископа саборне цркве која је под Александром. Они, који по благодати Божијој и по вашим молитвама, осташе неукаљани расколом и који живе у њедрима саборне Цркве, могу без страха да бирају и предлажу имена лица која су достојна да уђу у чин, и уопште, да могу чинити све што се слаже са законом и црквеним Уставом. Ако неко из свештенства премине, на његово место се може узвести неки од оних који су надавно прихватили веру, али само ако су достојни и ако су изабрани од народа, а такође ако то прихвати и одобри епископ Александрије. То исто допуштено је и осталима. А што се тиче Мелетија, који је и од раније чинио неред, и који има нерасудну и тврдоглаву нарав, овако пресуђујемо: да му се ускрати свако право и свака власт као човеку, који може и опет да се врати на старо и тако почини неред. У основи, све ово се тиче само Египта и свете цркве у Александрији. А што је мимо тога уведено као закон и правило, где је учествовао и препоштени друг у служби и брат наш Александар, то, када се он врати као епископ и учесник у делу, рећи ће вам све веома подробно. Још вам јављамо и следеће: да је уз помоћ ваших молитви решено питање о заједничком празновању Пасхе. И тако ће браћа на Истоку, који су светковали Пасху заједно са Јудејима, њу од сада светковати заједно са Римљанима, и са нама и са свима који су већ дуго времена у древном обичају. Радујући се што су нам дела успешно обављена, што је свуда враћен мир, и што је до корена уништена свака јерес, примите и имајте у што већој части и љубави нашег друга у служби, нашег епископа Александра, који нас је обрадовао што је дошао међу све нас, и који је у својој старости радио све да се утврди мир међу свима. Молите се Богу за све нас, да би се одржало оно што сви признасмо да је добро, по вољи Бога Сведржитеља и Господа нашег Исуса Христа, са Светим Духом, коме нека је слава у векове. Амин.“

Из ове саборне посланице можемо видети да је бачена анатема не само на Арија и његове присталице, него и на његово учење, и да су се епископи сложили око питања празновања Пасхе, затим да је Мелетије пројављен као вођа јереси, и да му је одузето право рукополагања а остављен само чин. Ту је, како ја сматрам, разлог што се египатски мелетијевци и сада одвајају од Цркве. Потребно је још напоменути да је Арије своје учење изложио у књизи коју је назвао „Талија“. Оно шта се налази у том спису нема везе ни са чиме, него је то некакав спис који у многоме подсећа на песме Сотадиста /критски песник познат по бесрамним стиховима – прим. приређивача/. Један од сабора забранио је верницима да читају ту књигу. Да би се утврдио мир, није писао само Сабор, него је александријској цркви послао посланицу и сам цар:

„Константин Август – саборној цркви у Александрији

Да сте здраво, љубљена браћо!

Божанска промисао обдарила нас је потпуном благодаћу, и ми смо се ослободили сваке обмане и признали смо једну, истинску веру. И тако нам ђаво не може наудити ни са које стране, јер шта је год покушавао са жељом да нам нашкоди, то је у самој основи уништено. Мишљења са разних страна, раскол, страховање и тај срамотни отров неслоге, све је то савладала блистава истина о вољи Божијој, и сви се ми клањамо једном и по имену, и познасмо и веровасмо: само Један може бити. А да би се дошло до тога, ја сам, научен од Бога, сазвао у Никеју многе епископе, којима сам се и сам придружио, као један од вас, и нарочито се радујем што сам могао бити са вама друг у служби. Заједно са њима (епископима), радио сам и испитивао све што је давало повода да дође до поделе мисли и до тога да се начине два табора. Нека нас велики Господ поштеди, јер било је ту и свакојаких погрдних речи, које рекоше непријатељи Спаситеља, на наше уздање, на наш живот, исповедајући веру која је супротна ономе шта је написано по надахнућу Божијем и светој вери. Али, ту је било преко три стотине епископа, а то су људи који су обдарени великом ревношћу и истинским и нарочитим речима закона Божијег. Ту се нађе и Арије, кога је ђаво узео под своје, и посеја своје зло са нечастивом намером. Ми смо прихватили оно што нам је дао Сведржитељ. Вратимо се, дакле, нашој љубљеној браћи, од које нас одвоји Арије, тај безочни слуга ђавољи, похитајмо да се придружимо заједничком телу и нашим искреним члановима; јер ће доликовати и вашем разуму и вашој вери и вашој светињи, да се вратите к благодати Божијој, када знате да је обелодањена обмана онога који се пројавио као противник Истине. Знате да оно шта се догодило на сабору епископа, да то није ништа друго до промисао Божија, нарочито када знате да је вољу Божију на свети начин пројавио Дух Свети, који је просветио ум толиком броју великих људи. Стога нека нико не одлази у страну, него нека сви крену стазом истине, како би, када дођем к вама, могли заједно захвалити Господу што нас је упознао са правом вером и што нам је повратио љубав које смо били жељни. Бог нека вас чува, вољена браћо.“

Ову своју посланицу, цар је послао народу Александрије са намером да покаже да дело око питања вере није ишло тако једноставно, него да је ту била дуготрајна и подробна расправа, и да разговор није ишао тек тако, да се нешто каже а да се друго прећути, него се пажња усмеравала на све што је требало да уђе у састав догмата, и да је вера претходно пажљиво размотрена, а тек онда изнета у облику одлука. Удаљена је свака помисао која би могла изазвати супротна мишљења, а што је веома битно: цар сматра, да одлуке које су донели тако важни људи, он сматра као суд Божји, у који ни мало не сумња, и да је то дело Духа Божијег. Међутим, Сабин се на то не обазире, (а он је оснивач македонијеве јереси) јер он овлаш набраја оне који су били на Сабору, називајући их да су простаци и незналице, па ту баца поругу и на Јевсевија Кесаријског, и не жели да схвати да и поред тога што су учесници сабора могли бити простодушни људи, они се опет нису могли удаљити од истине јер су имали Бога за учитеља и благодат Духа Светога. А сада чујте шта заповеда цар свим епископима, где год их има, и народима, у својој другој посланици против Арија и његових следбеника:

„Константинова посланица

Победник Константин Велики, Август – епископима и народима

Арије се угледао на лукаве и нечастиве људе, па је због тога и био онако бешчастан као и они. Па као што је радио Порфирије на томе да се Бог не слави, и писао све сама безакоња против службе Божије, па је на крају примио плату за своје дело, а та плата се састојала у томе што је био и остао свагда мрзак и немио, и што му се једнако ругају сви, и што је нестало његових злих списа, исто то се догодило и са Аријем и онима који мисле као он. Због тога заповедамо да се у огњу спале сви они списи који су настали од Арија, да би се на тај начин не само уништила ова суманута наука, него да се она више не би ни помињала. Дајем на знање још и то, да ако неко буде затечен да је сачувао нешто од онога што је написао Арије, тај нека буде убијен, тако што ће му бити одрубљена глава када се докаже да је крив. Бог вам био у помоћи.“

„Посланица Константина Августа црквама

Колико је велика доброта божанствене силе, то познајем по томе што ми сви државни послови иду од руке, па ми се с тога чини, да ми је најважније имати на уму то, да се све блажене општине васељенске Цркве држе једне вере и да је искрено чувају, те да на један начин славе Бога Сведржитеља. Али како се не може доћи до сталног и непроменљивог реда док се не би скупили на једно место сви или можда многи епископи, и док се не би размотрили сви проблеми који се тичу божанствене вере, због тога сам позвао што је више могуће епископа, да се окупе на једно место, а ту сам био и ја, јер признајем, да ми је било нарочито драго да сам вама раван друг у служби, и дотле сам на Сабору разматрао како треба све до год не засија на видело помисао, која је била по вољи Богу, и та мисао постаде темељ јединству тако да већ није било места за подељено мишљење или за какву сумњу која би се тицала вере. На истом Сабору се водила реч и око питања дана када се празнује Пасха, и сви су признали да тај дан треба да се празнује истовремено по свим местима; јер, шта може бити лепше и побожније од тога, када сви по једном чину и по одређеном пропису светкују тај празник, којим нас обдари надом на бесмртност? Видело се одмах у почетку, да није прикладно светковати тај најсветији дан по обичају Јудеја, који своје руке окаљаше безакоњем, па с тога, као нечисти, беху покарани душевном слепоћом, а што су и заслужили. Потребно је, дакле, одбацити њихов обичај, па се придржавати праксе која је потврђена као истинита. И тако, нека престане међу вама свака заједница са Јудејима јер нам је Спаситељ показао други пут који имамо пред собом, попут отвореног поља, које је законито. Прелазећи на то поље са једнаким мислима, дајте, вољена браћо, да се коначно одвојимо од безаконите заједнице, јер знате какви су хвалисавци Јевреји, и као да се ми не можемо држати свога закона, а не да робујемо њиховом. Јер не знам о чему би могли паметно мислити они људи који одступише од памети, онда када уништише Господа и оце? Ето због чега они не могу да познају истину и због чега су далеко од тога да се поправе, те због тога и светкују Пасху два пута у години. Зашто да се угледамо на њих када знамо да су болесни и да су у заблуди? Ми свакако нећемо пристати на то да се наша Пасха празнује два пута у једној години. Ако није довољно оно што је овде речено, остављам вашем разуму да просудите, јер сматрам да нисте ради да ваше честите душе имају заједницу, или да се ваши обичаји подударају са обичајима људи који нису ни за шта. Поред свега тога, треба да имате на уму да би то било потпуно нечастиво, када би се у таквом послу, око тог великог празника вере, поделили јер Спаситељ нам даде само један дан да га празнујемо, за спомен нашег ослобођења. Поред тога, Он је имао жељу да Његова Црква буде једна, васељенска, и њени чланови и поред тога што су расејани по многим местима, да ипак буду загревани од једног Духа, јер је то заиста воља Божија. Због тога размислите: како је то зло и неприлично да у одређено време једни посте а други да се госте, да у дане после Пасхе једни одмарају, а да други још увек буду у посту. Због тога се божанственом старању свидело да се све то обавезно исправи и доведе у ред, на шта ће, надам се, сви пристати. И када је све то требало поправити тако да останемо изван сваке заједнице са онима који убише Господа и оце, и када ја на свом месту ред кога се придржавају цркве које су на западу, југу и северу, тако треба да буде и са онима које су у источном делу царства. И данас то усвојише сви. Ви, као разборити људи, свакако ћете са радошћу примити оно чега се сви сложно држе у Риму, Африци, читавој Италији, Шпанији, Галији, Британији, Ливији и по целој Грчкој, у областима Азије, Понта и Киликије. Ви ћете познати, да се у поменутим местима налази не само пуно цркви, него и то да су све оне спремне да се држе потребног реда. И здрав разум нас учи да се клонимо заједнице са Јеврејима који газе реч. Најкраће речено: заједничким договором је установљено да се најсветији празник – Пасха, светкује у један дан и да не треба правити разлику око тако светог питања. Па када је тако, тад са радошћу примите заповест која је заиста и небеска и божанствена, јер све што установише епископи на истинским Саборима, треба гледати као вољу Божију. Зато, рекавши нашој вољеној браћи шта је установљено на сабору, ви треба да примите и препознате како оно о чему је говорено раније, тако и нови ред који је установљен за празновање најсветијег дана да би, када се испуни моја давна жеља, и дођем вама у посету, могао заједно са вама, у исти дан, прославити свети празник, и у заједници са вама радовати се што је нашим трудом, а уз помоћ силе Божије, укроћена насртљивост окрутног ђавола, и што свуда напредује наша вера, што смо доживели времена мира и што је свуда једномислије.

Бог нека вас чува, вољена браћо!“

„Посланица Јевсевију

Победник Константин Велики, Август – Јевсевију

Како су слуге Спаситеља трпеле све до сада злу вољу и тиранију непријатеља, то сам ја, љубљени брате, уверен и потпуно убеђен да су црквене зграде пале или од немарности или с тога што из страха нису смеле бити обнављане, а то је велика неправда. Али сада, како је враћена слобода и како је она љута змија, прогонитељ Ликиније, старањем великог Бога и нашом снагом смакнут са места и више не управља државом, ја мислим да је свако познао божанствену силу, и да ће по томе сви они доћи до истинитог начина живота, било они који су пали из страха, било по неверовању, било по слабости, само када су познали правог Бога. Због тога знај и ти, као старешина цркви, па то поручи и осталима: епископима, свештеницима и ђаконима, нека се сви својски заузму да се подижу храмови, како нови, тако и они порушени. Шта затреба у том послу, како теби тако и другима, тражи, а преко тебе нека траже и остали од обласних управитеља, а њима је наређено да одмах и радо чине све неопходно, шта ти кажеш. Бог нека ти је на помоћи, љубазни брате.“

Тако је писано и осталим епархијским архијерејима о подизању и обнови храмова. А шта је цар писао Јевсевију Палестинском око спремања светих књига, видеће се из саме посланице:

„Победник Константин Велики, Август – Јевсевију Кесаријском

По старању Бога Спаситеља, много је света дошло у најсветију цркву овде, у месту које се зове по нашем имену. Због тог ненаданог доласка требаће да се увећа и број храмова, и због тога прихвати оно што смо одлучили. Нама се чини, да је на свом месту да ти дамо на знање, да наредиш да се преписивачи, којима иде од руке тај посао и за које се поуздано зна да су вешти, запосле и да се препише педесет (томова) на припремљеном пергаменту, који ће се лако моћи читати па и преносити, ако буде потребе. У тим преписима нека се нађу речи Божије које, по твоме знању, треба да буду у црквама за употребу (на богослужењу). Стога смо од своје смерности писали управи округа, да се потруде око набавке свега што ти је неопходно. До тебе ће бити да се то што пре учини. Да се поменути рукописи пренесу, покажи ову нашу посланицу, па ћеш добити превоз који ће ти бити потребан. Тај посао обавиће један од ђакона твоје цркве, и када нам дође познаће колико смо човечни. Бог нека те чува, љубљени брате.“

„Победник Константин Велики, Август – Макарију Јерусалимском (?)

Наш Спаситељ је толико благ да нема речи којима би се могло исказати оно шта се догодило. Знак који представља најсветија страдања (Крст), који је дуго био скриван у земљи, и за који се ништа није знало током више векова, најпосле, када је савладан заједнички непријатељ, обасјао је оне слуге Господње које су се ослободиле окова демонских, и заиста је по себи таква светиња која надмашује све чему се човек може дивити. Када би се данас окупили сви мудраци на једно место у покушају да опишу тај догађај, свакако не би били у стању да то учине у свој његовој пуноћи и узвишености јер ово чудо утолико више надмашује буквално све што је људско. Због тога ми је свагда био први и Једини циљ, да веровање у истину из дана у дан поткрепљујемо новим чудима, и да наше душе ревнују смерним мудровањем и једнаким мислима око тога да се одржи свети закон. Воља ми је, да те убедим стварима које могу видети свачије очи, тј. ја се највише бринем за то да се у одабраним грађевинама украси место, које сад, по вољи Божијој, очишћено од свега срамотног што се до сада налазило у незнабожачким храмовима попут неког тешког бремена, а то место, које је по суду Божијем, било свето од почетка, а од како је вера у спасоносна страдања добила нову светлост од истог места, постало је још светије. Због тога ћеш ти, као разуман човек, наредити и побринути се око свега да храм буде велелепнији од свих других, а такође и око тога да и остале зграде око храма, својом величином и лепотом, надмаше најлепше зграде које се налазе по градовима. Што се тиче свега неопходног, дајемо ти на знање, да смо ту обавезу пренели на главног управитеља тих славних области, нашега пријатеља Дракилијана, и на управитеља наше провинције. Према мојој побожној жељи, издата је заповест, и нека ти се набави све, и да ти се одмах пошаљу људи од заната, као и све остало потребно за радове, онако како ти наредиш. За стубове и за мермер, ослањам се на тебе, да ти одредиш шта је квалитетније, па када одлучиш, одмах ми напиши како бих знао колико је од ког материјала потребно, па да то благовремено набавим, јер тако прелепо место у свету треба да буде украшено онако како и доликује. Поред свега, желим да чујем од тебе и за сводове, тј. како да се начине: да ли да буду у мозаику или на неки други начин? Ако си за сводове од мозаика, тада нека се позлати све остало. Пазићеш на то да што пре јавиш поменутим људима колико ти је потребно занатлија, мајстора, радника и колики је трошак. Постарај се да ми без одлагања пишеш, не само за стубове и за мермер, него и за мозаик, онако како ти сматраш да ће бити најбоље. Бог нека те чува, вољени брате!“

Цар је писао још многе посланице којима је оповргавао Арија и његове присталице. Писао их је и са много ироније, и те посланице је слао на све стране, нарочито по градовима. Поред свега, писао је и Никомидијцима против Јевсевија и Теогниста, и ту је кудио Јевсевија и његову пакосну нарав, описавши га не само као аријевца, него и као особу која је некада хвалила тиранина и подилазила му, а против Константина плео замке са жељом да га што више смете у пословима. Али, пошто су те посланице веома обимне, ја их због тога не наводим, а ко има жељу да их прочита, лако их може наћи.

 

 

X глава

О томе да је цар на Сабор позвао и Акесија, епископа новатијевског

Царево заузимање ми не допушта да прећутим још неке околности, из којих се сазнаје колико је он заиста желео мир. Жеља му је била да у Цркви влада једномислије, те је због тога на сабор позвао и епископа Акесија, који је био у новатијанској јереси, па чим је био завршен и потписан Символ вере, упитао је Сабор да ли пристаје на ту веру и на оно шта је одлучено по питању празновања Пасхе. Акесије на то одговори да је Сабор озваничио оно што је и раније било пуноважно, а што се тиче Символа вере и празновања Пасхе, он рече да је то примио још од апостолских времена. А када га је цар опет упитао зашто се одваја од заједнице, Акесије је навео неке догађаје из времена Диоклецијанових прогона, па је одмах изговорио речи свог оштрог правила по коме они који су сагрешили после крштења, не могу учествовати на светим тајнама јер су учинили смртни грех по божанственим књигама, него треба да се покају, и да стекну наду да ће им се грех опростити, и уверење у то не треба да имају од свештенства, него од самог Бога, који има силу и власт да опрашта грехове. Када је он то рекао, цар му рече: „Акесије, наслони лестве, па се сам попни на небо!“ О овоме ништа не казују ни Јевсевије Памфил, нити било ко други, а ја сам чуо од човека који се није дао обманути, чуо сам од старца када је он причао шта се дешавало на Сабору. Зашто је ово остало неспоменуто, рекао бих да је то због тога што они који пишу историју, понешто изоставе својом вољом, или због тога што им то не одговара. Због тога сматрам да је то био разлог прећуткивања поменутог догађаја. Али, довољно је било речи о Акесију.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *