КЊИГА ЧЕТВРТА
XXI глава
О томе како су аријевци по смрти Атанасија, а по указу цара Валента, предали александријске цркве Лукију, кога су још раније рукоположили, и о томе како су ухапсили и затворили епископа Петра
Аријевци, хвалећи се тиме да и цар верује као и они, подигоше главу када су чули да је умро Атанасије, те одмах о томе дојавише цару, који је тада био у Антиохији. Евсоје, тадашњи старешина аријеваца у Антиохији, уграби ту прилику и понуди се да он оде у Александрију, да тамошње цркве преда аријевцу Лукију. Цар то допусти, и Евсоје пожури пут Александрије, имајући уз себе дозволу цара. Са њим је ишао и Магнис, чувар царске благајне. Мимо тога, указом је наређено префекту Александрије, Паладију, да овима помогне ако је потребно и уз помоћ војске. На тај начин ухваћен је епископ Петар, и стављен у окове, а његови клирици прогнани на све стране.
XXII глава
О томе како је Сабин (македонијевац) прећутао она зла која су настала када је Лукије дошао на катедру, а како је све то описао епископ Петар. Затим о томе како је он побегао к епископу Дамасу у Рим, и како су аријевци и Лукије злостављали свете монахе у пустињи
Грдна зла су настала од тренутка када је Лукије узведен на катедру. О томе шта се радило са прогнанима на судовима и ван њих, и како су једни мучени, а други након мука које су преживели, бацани у тамнице, о свему томе није говорио Сабин као полуаријевац, да би прикрио злодела својих истомишљеника. Али Петар, пошто умакну из тамнице, открио је сва та зла кроз своје посланице које је упућивао разним црквама. И пошто му пође за руком да изађе из затвора, он отиде у Рим, код епископа Дамаса. И тако, црквама у Александрији овладаше аријевци, и поред тога што их није било много. Недуго затим, изађе царски указ којим је наређено да се из Александрије и из целог Египта протерају сви који су за Никејску веру. Истим указом наређено је вођи војске да уз помоћ оружја прогони оне за које им дојави Лукије. То је било тешко време и за манастире у пустињи јер наоружани људи насрнуше на људе који никада нису подигли руку да би ударили некога.
Речи понекад нису у стању да опишу све свирепости које су се тада дешавале. Тада опустеше многи манастири.
XXIII глава
О светим монасима у пустињи
Када смо већ поменули манастире у Египту, неће бити сувишно да о њима кажемо још понешто. Египатски скитови постали су много пре времена о коме говоримо, али их је нарочито умножио Амон, човек који је био по вољи Богу. У својим млађим годинама он није имао вољу за браком, али родбина је наваљивала на њега да се ожени, и он, да би им учинио по вољи, узе за жену неку девојку из гостионице. А када је, по обичајима свадбе, увео девојку у собу, он узе књигу Посланица апостолских и поче читати посланицу Коринћанима, па поче жени тумачити заповести апостола које он даје супружницима. При том он је казивао и неке своје мисли, рекавши како је тескобно стање брака и колико је ту онога што није мило ни мужу ни жени, затим кроз какве муке све морају проћи, а онда поче говорити о доброј страни безбрачности, казујући како је то чист живот, слободан, непорочан, заклоњен од скрнављења, и како нас девственост приближава Богу. Рекавши све то, Амон позва супругу да се заједно са њим одрекне света. Договоривши се, они отиду у Нитријску гору, где су живели неко време и где устројише скит у коме су и жене и мушкарци заједно живели. Након неког времена Амону рече жена: „Није прикладно за тебе, који друге учиш целомудреном животу, да имаш жену под својим кровом. Да ли би ти било по вољи да се раздвојимо, па да свако за себе крене у подвиг?” Ово прихвати Амон, па се раздвојише, и тако проведоше свој век уздржавајући се од вина и уља, хранећи се само сувим хлебом и то једном дневно, мада није било реткост да једу само једном у току два-три дана. Када се упокоји Амон, његову душу понесоше Анђели к небу, и то је видео Антоније који је тада живео (у пустињи), а то је описао и Атанасије Александријски када је описивао живот Антонија Великог. На Амона се многи угледаше, те почеше живети као и он, па се тако у Нитријској гори и у Скиту настанише многи монаси. Када би неко желео да опише њихов живот, за то би му била потребна велика књига. Али како међу њима беше људи који су волели Бога и који се прославише због своје уздржљивости и својим равноапостолским животом, чини ми се да ће бити добро да кажем понешто о тим монасима.
Прича се за Амона да он никада није видео своје тело наго. То је било због тога што монаху не приличи такво шта. Због тога, када је једном требао да пређе преко реке, није хтео да се изује, него се помоли Богу да га тај прелазак не омете у његовом подвигу, и Анђео Господњи пренесе га на другу страну реке. Други монах, по имену Дидим, старац од деведесет година, није се дружио ни са једним човеком до своје смрти. Монах Арсеније није одлучивао младе људе када би пали, али је зато одлучивао старије. О томе зашто је то радио, он каже: „Ако одлучим младог човека, он ће презрети одлучење, а ако одлучим старца, болеће га!” Старац Ниор је свагда јео стојећи, а када га упиташе зашто то ради, рече да је храна узгредна ствар, а такође и да не допушта души да осети сласт од јела ако би се хранио седећи. Монах Исидор је рекао: „Ево, четрдесет година како сам у срцу познао грех, али до сада још не дадох да будем наведен на гнев!” Старац Памво није знао нити да чита нити да пише, па је дошао к једном монаху да га научи један псалм. Када је чуо први стих Пс. 38, где се каже: „Рекох: Сачуваћу путеве моје да не грешим језиком својим”, Памво не хтеде да чује следећи стих, рекавши да ће имати много труда и око тог првог стиха док га не спроведе у дело. И након неколико година, неки човек упита Памва да ли је научио онај стих псалма, а старац рече: „Заиста, прошло је деветнаест година и тешко сам успео да живим по оном шта нам поручује први стих тог псалма!” Када би му неко дао новац да нахрани сиротињу, а хтео би тада да преброји новац, Памво би рекао: „Количина новца није важна, него је важно да се он даје из чистог срца!” Епископ Атанасије позвао га је једном приликом да дође у Александрију, а када старац дође у град, и виде неку глумицу на улици, заплака силно. Када су га упитали зашто то ради, он им рече: „Плачем због пропасти те жене, а такође и због тога што у себи немам толико воље да угодим Господу колико је воље у тој жени да угоди похоти тела”. Пиотрос је знао нешто о природи, и радо се упуштао у разне разговоре, али уз све то он никада није заборављао на молитву. Од монаха оних времена, зна се за још два старца Богу омиљена, а обојица су имала исто име – Макарије. Један беше из Горњег Египта, а други из Александрије. И један и други беху на гласу због својих подвига, живота којим су живели и чуда која су чинили. Тако, Макарије Египатски, уз благодат Божију, исцељивао је болести и изгонио демоне. Када би се испричали сви догађаји, ова књига би се умногостручила обимом. Поред своје побожности, Макарије из Египта био је суров према онима који су долазили к њему, док је Макарије из Александрије, у свему налик на свог имењака, био другачији само у томе да је лепо сретао оне који су му долазили, те је на тај начин појачавао вољу младим људима да и они крену његовим стопама. И један и други Макарије имали су једног учитеља, Евагрија, који је био познат најпре као философ. Епископ Григорије Назијанзин рукоположио га је за ђакона у Константинопољу, па обојица кренуше у Египат. Ту је Евагрије упознао обојицу Макарија, па усвоји њихов начин живота. Евагрије је писао и корисне књиге. Једна се зове „Монах, или о радљивости (трудољубивости)”, а друга се зове „Гностик” и то је дело које је намењено људима од знања. Подељено је на педесет поглавља. Трећа књига су изабрана места из свештених књига против нечастивих духова који нас искушавају. Та књига је подељена на осам делова. Поред тога, он је саставио још шест стотина питања о томе шта ће се догодити. Написао је и две књиге у стиховима: једну за монахе који живе у киновијама, а другу за девојке. О томе како су те књиге важне, увериће се свако ко их прочита. Мислим да ће бити на свом месту и да наведем неке његове речи о монасима.
Евагрије говори овако: „Треба добро да знамо којим путем су ишли монаси који су се подвизавали пре нас, како би били у стању да себе усмеравамо ка њиховом путу. Јер они и рекоше и учинише много тога корисног. Један од њих је говорио да ће се монах сачувати од страсти ако се храни једноставном храном која је зготовљена из љубави. Овај исти научио је једнога од братије да се не плаши ноћних привиђења, па му је рекао да пости и помаже болесницима јер страсти које је тај имао у себи најбоље се исцељују милосрђем. Један од тадашњих мудраца дође к праведном Антонију, и упита га како живи без утехе коју човек има у књигама? Антоније му тада одговори да је његова књига читава природа и да је она ту чим пожели да чује (чита) реч Божију. Старац Макарије, сасуд изабрани, једном ме упита зашто у нама слаби моћ памћења, нарочито када заборављамо оно шта треба да чинимо зарад свога спасења? Нисам могао да му одговорим, а тада ми он рече да је то због наше слабости и недовољног размишљања о греху који чинимо. Једном сам дошао код старца Макарија негде у подне, и био сам веома жедан, па га замолих да се напијем воде. Он ми тада рече да ми је довољна само сенка да бих се освежио. Тада ми рече да је много оних који путују у овом трену а немају ни ту сенку да их заштити од жеге, а када сам се касније упустио у разговор са њим о уздржљивости, рече ми: „Сине, имај срца; ево ја се двадесет година нисам најео ни хлеба, нити се напих воде колико могу, нити сам спавао колико сам могао. Јео сам хлеб и пио сам воду по мери, а сан сам ловио наслањајући се на стену…”. Када су једном монаху јавили да му се упокојио отац, овај их је молио да престану са хуљењем; други монах је имао само Јеванђеље, па је и ту књигу продао и новац употребио да би њиме купио храну за гладне. Близу Александрије постоји острво са северне стране, са друге стране Мареотског језера. Ту је живео монах кога су много уважавали гностици. Он је имао обичај говорити да све што чине, монаси раде из пет разлога: ради Бога, ради нарави, ради обичаја, ради нужде и да им се руке увек налазе у послу. Још је говорио да је добродетељ по природи једна, али да се дели на разне видове према различитим моћима душе. Исто као и зраци сунца што немају своју слику, него је добијају од отвора кроз који пролазе. И опет један од монаха говораше: „Нећу да знам за оно што би ме задовољило, па с тога не дам да будем наведен на гнев јер знам да гнев чини немир и да доводи разум у забуну и да тера даље на разна задовољства.” Један од стараца је говорио да љубав не уме чувати хлеб и новац. И ја сматрам да ме ђаволи не би могли преварити два пута истим мамцем (замком)…” Све ово налази се у Евагријевој књизи која се зове „Радљивост”, а у књизи „Гностик” он говори ово: „Нас је учио праведни Григорије, да се с четири стране може судити о добродетељи: са стране разумности, одважности, уздржљивости и правичности. Разумност је у томе да посматрамо умне и свете силе без узрока, и то због тога што до узрока долази уз помоћ мудрости. Одважност је у томе, да останемо стални у истини, па и ако наиђемо на препреке, да не допустимо да се наведемо на оно чега нема. А примати семе од првог ратара, а клонити се другога у кога је семе другачије. Правичност је у томе да казујемо своје мисли онако како се слаже са својствима предмета, понешто рећи у загонетци, а понешто у корист обичних људи. Стуб истине, Василије Кападокијски каже: „Знање што долази од људи, множи се вежбом и трудом; а знање које долази од благодати Божије, множи се и напредује правдом, благошћу и милосрђем. Оно прво знање могу имати и људи који су одани страстима…” Сунце од Египта, свети Атанасије, говори да је Мојсију заповеђено да уготови трпезу са северне стране, да би гностици знали ко је тај који дува против њих, па нека сносе свако искушење благодушно и да радо прихватају оне који долазе к њима. Анђео цркве у Тмуиту, Серапион, каже да ум постаје савршено чист ако се напаја духовним знањем…” Све ово сам навео од Евагрија. Још знам за једног монаха по имену Амоније. Он није желео да зна било шта, тако да када је био са Атанасијем у Риму, пожелео је да види само цркву светог Петра и Павла. А када су му нудили епископство, толико је одбијао да је на крају одрезао своје уво, само да га не би натерали на епископски чин. После неког времена, епископ Теофил Александријски рукоположи Евагрија за епископа, а када се овај, сада као епископ сусретну са Амонијем, рече му да није добро поступио што је себи одсекао уво, на шта овај одговори: „Зар ти нећеш одговарати Богу што си себи одсекао језик и ради тога да удовољиш себи, напусти благодат која ти је дата на дар?” Било је у то доба по манастирима још много других о којима овде не могу говорити јер би било превише, али напомињем да су све то били особити и веома побожни љуци. Када бих хтео причати о њима, како су живели и каква су чуда чинили, отишао бих далеко од задатка кога сам се прихватио. Ко има жељу да сазна нешто више о тим људима, тај нека прочита књигу коју написа монах Паладије, ученик Евагријев.
XXIV глава
О томе како је Бог кроз прогнане монахе чинио чуда и придобијао људе за веру
И тако, пошто цар Валент издаде заповест да се прогоне православни свуда по Александрији и Египту, све је ишло у суноврат: једне су довлачили на суд, друге бацали у тамницу, треће су мучили на разне начине… А када се у Александрији навршило све оно што је хтео Лукије, онда се Евсоје поново врати у Антиохију, а вођа аријеваца (Лукије), са јаком војском нападе на манастире у Египту. Тамо су хватали монахе док су се молили Богу или били на послушању. Не обазирући се на чуда Божија која су се дешавала око њих, они су прогонили пустиножитеље, али ни то им не беше доста, него почеше и оружје да дижу против њих. Руфин казује да је то гледао својим очима, и на тим монасима се испуни оно што је рекао апостол Павле (Јевр. 11,36-39). Они претрпеше бол, ругање, свлачење до голог тела, окове и тамнице, каменовање, сечење мачем, потуцање по пустињи… Види се да је промисао Божија одредила за њих нешто боље, саизвољно да они то претрпе, како би кроз страдање једних, нашли спасење у Богу многи. И то се посведочило делом. Па када ови јадни људи издржаше све те беде и невоље, онда се Лукије нађе у забуни, те саветова вођу војске да се ти мученици пошаљу у заточење, и то из реда они који беху оци монасима: Макарије Египатски и Макарије Александријски. Њих двојицу заточише на неко острво где међу становницима не беше ни једног хришћанина. На том острву беше зграда незнабожачког храма, а при том храму би жрец један човек кога су сматрали за божанство. Када су обојица Макарија дошли, узбунише се сви тамошњи нечастиви духови, и дадоше се у велику бригу. У исто време догоди се и ово: кћи жреца одједном побесни, и поче уништавати све што јој беше при руци. Нико је није могао задржати, нити умирити. Викала је из свег гласа, прекоревајући двојицу Макарија што су дошли на острво. Био је то тренутак за ова два светитеља да покажу силу коју су имала по благодати од Бога. И прогнавши демоне из девојке, предадоше је оцу живу и здраву, задобише за веру Христову и жреца и све остале људе који су живели ту, а идоле порушише и од незнабожачког храма начинише цркву у којој су крштавали људе. И тако они, који беху гоњени због вере у једносушност, посташе славни и чувени, и спасоше многе, а веру још више утврдише.
XXV глава
О Дидиму Слепом
У исто време, пројавио је Бог још једног човека који беше поуздан у вери и кога је Бог наменио да буде велики сведок хришћанства. Тај човек се звао Дидим, и био је веома учен и надалеко чувен, нарочито због свог дара беседништва. Још од детињства он се почео учити, али га задеси болест и би потпуно слеп. Али, Бог му уместо телесних очију подари велике очи разума, те тако оно што није могао учити телесним очима он је прихватао очима разума. Још као дете показивао је своју даровитост, а имајући предивну душу, претекао је и оне који су били здрави. Дидим је брзо научио правила граматике, а реторику још брже. Окренувши се затим философији, он и то савлада, а такође и дијалектику, аритметику, музику… Поред тога, изузетно је знао Свето Писмо, тако да је саставио неколико књига. Диктирао је три књиге о Пресветој Тројици, протумачио је Оригенову књигу „О начелима”, додавши неке своје примедбе, рекавши да су Оригенове књиге такве какве су, и да научени људи немају право да окривљују тог човека и куде оно шта је он писао. Штавише, пребацује им да нису дорасли да схвате његову мудрост. Прича се како се Дидим, за владавине цара Валента, срео са Антонијем, када је овај, бежећи од аријеваца, напустио пустињу и дошао у Александрију. Сазнавши за Дидимову мудрост, рекао му је: „Немој жалити Дидиме што си изгубио вид, јер си изгубио нешто што имају и муве и комарци; боље ти је да се радујеш јер имаш очи које имају Анђели који виде Господа и од Њега примају светлост…” Ово је рекао Антоније Дидиму много раније, а у ово доба се Дидим славно борио за веру. Он се препирао са аријевцима, обарао њихове софизме и показивао сву лажност њиховог учења.
XXVI глава
О Василију Кесаријском и Григорију Назијанзину
Промисао Божија извела је Дидима против александријских аријеваца, а против истих по другим местима беше изведен Василије Кесаријски и Григорије Назијанзин. Како добар глас који остаде иза њих међу људима, тако и њихова велика ученост која је изложена и у списима које су написали, све то сведочи да је реч о славним људима. Па уколико су у своје време донели корист црквама и остали све до смрти бранитељи вере, због тога ћу овде рећи нешто о њима. Ко би хтео да пореди Василија и Григорија, тај би се нашао у забуни коме да да првенство, јер обојица беху једнаки и по уредном начину живота, и по великом знању како јелинских наука тако и Светог Писма. Своју младост они су провели у Атини, слушајући науке тада чувених софиста Имерија и Проересија, а после су у Антиохији Сиријској за учитеља имали Ливанија. Када се говорило да су кадри да предају софистику, понудили су им учитељску службу, а неки су их саветовали да се прихвате места судије. Али, они не хтедоше нити једно нити друго, него изабраше живот у усамљености. Упознавши се са философијом док су се учили у Антиохији код Ливанија, набавише и Оригенове књиге, и из њих су се учили да тумаче Свето Писмо, јер је већ тада Оригенова ученост била надалеко позната. И тако, изучавајући оно шта је написао Ориген, обарали су учење аријеваца. Василија је у чин ђакона рукоположио епископ Мелетије Антиохијски, а затим је Василије рукоположен за епископа, и добио је катедру у месту свога рођења, у Кесарији Кападокијској. Он се особито старао око цркви које су му биле поверене. Да аријевско учење не би продрло у њих и у цркве у Понту, он је одмах тамо отишао, завео скитове и учио тамошње хришћане, а такође је утврђивао оне који су се колебали у вери. Григорије Назијанзин је обављао своје послове као старешина цркве у једном месту у Кападокији, наследивши катедру од свога оца, и радио је корисно за Цркву као и Василије. И он је ишао од места до места, и утврђивао у вери оне који су слабили. Особито је својим учењем деловао на хришћане у Константинопољу, где је дуго живео, и где је добио епископство над тамошњим народом, на шта су га присилили многи од епископа. Чим је цар Валент дознао шта раде Василије и Григорије, одмах је наредио да се Василије приведе из Кесарије у Антиохију, и када су то урадили, предадоше га да му суде префекти. Када је префект упитао Василија зашто не исповеда веру коју исповеда цар, Василије без страха прекори цареву веру, бранећи православље. Префект му запрети смрћу, а Василије му одговори: „Ја бих то и желео, да се ослободим овог тела бранећи истину”. Префект му тада рече да добро размисли о свему, а Василије му рече: „Ја сам овај исти и данас и сутра. А по тебе би било боље да се мењаш.” Целог тог дана Василије је био под стражом. Скоро у исто доба разболе се Валентов син, по имену Галат. Болест је била веома опасна, и лекари су сумњали у оздрављење детета. Царица Доминика јави о томе цару, додавши да је имала и разне сне, те да је забринута. Такође је рекла да мисли да је детету позлило јер се вређан и осрамоћен један од епископа Цркве. Када то чује цар Валент, он дозва Василија, па му каза: „Ако су твоји догмати истинити, помоли се Богу да мој син не умре.” На то му Василије одговори: „А ти, господару, ако поверујеш као што ја верујем, учини да Црква поново буде у слози.” Цар не пристаде на то, а онда му Василије рече: „Нека са твојим дететом буде онако како Бог то жели”.
И Василије и Григорије писали су књиге које изазивају дивљење. Руфин прича да су неке од тих књига преведене на латински. Василије је имао два брата: Петра и Григорија. Петар је заволео монаштво као и Василије, а Григорије је радио на томе да има исту вештину говора као и Василије. Григорије, по смрти Василија, довршио је књигу „Шестоднев”, и изговорио је у Константинопољу надгробну реч над епископом Мелетијем Антиохијским, а сачувано је још пуно његових беседа.
XXVII глава
О Григорију Чудотворцу
Постоји више људи са именом Григорије, а такође је и пуно књига које су написали они који се тако зову. То збуњује многе. Због тога је потребно знати да је овај Григорије, о коме је реч, Григорије Понтијски, који је пореклом из Неокесарије у Понту, и да је он старији од других Григорија о којима говоримо јер му је учитељ био Ориген. За овога Григорија се много прича по Атини и Бериту, па и по читавој понтијској области, тј. безмало по читавој васељени. Када је завршио школу у Атини, изучавао је право у Бериту, а када је чуо да Ориген у Кесарији тумачи Свето Писмо, одмах пође тамо. Слушајући Оригена како даровито тумачи Писмо, одмах остави римске законе, и више се није одвајао од њега (Оригена). Добивши такву науку, врати се, по жељи родитеља, у свој завичај и ту је многа чуда чинио још као световњак. О њему казује и мученик Памфило у књигама које је писао у одбрану Оригена. Ту је записана и беседа када се Григорије опраштао са Оригеном.
XXVIII глава
О Новату и његовим следбеницима. Затим о томе како су новатијевци у Фригији почели светковати Пасху заједно са Јудејима
У то време, новатијевци који су живели у Фригији помакнуше светковање Пасхе. Ја ћу најпре рећи како се то догодило, и додаћу, одмах на почетку, како су људи у Фригији и Пафлагонији били за то да се стриктно држе правила Цркве. Новат је био свештеник римске цркве, па се одвоји од ње онда када је епископ Корнелије примио у заједницу оне који су раније принели жртву идолима (у време када је цар Декој прогонио хришћане). Одвојивши се због тога, и добивши епископство од епископа који су мислили као он, Новат написа свим црквама поруку да не причешћују оне који су принели жртве идолима, већ да их ставе под епитимију. А што се тиче разрешења, он је рекао да се то остави Богу на вољу, јер у Њега је власт да опрашта грехе. Када су ове посланице стигле до хришћана по епархијама, о њима је свако судио како му се свидело. Па како је Новат дао на знање да се не причешћују они људи који су после крштења учинили неки смртни грех, то се једнима чинило да је то веома оштра и жестока казна, док се другама чинила као исправна. Међутим, док се тако разговарало о томе, дође посланица од епископа Корнилија, којом намењује опроштење свима који су сагрешили после крштења. Када је тиме изазвана и једна и друга страна, свака је своје ставове бранила доказима из Светог Писма. Они, којима је било мило да греше, применише на себи право о опраштању, па наставише да греше. Али народ у Фригији био је уздржљивији него остали народи, док су на пример Скити и Тракијци раздражљивији (јер су ближе Истоку), те су прави робови својих жеља. Пафлагонци и Фригијци не претерују ни у чему, јер ето, све до сада, код њих нема ни позоришта ни коњских трка. Стога судим да су и они, и други, који су духом налик на њих, лако могли пристати на оно о чему је тада говорио Новат. Такође се зна да је прељуба код тих људи сматрана као велики преступ. Штавише, може се доказати да су Фригијци и Пафлагонци у уздржљивости него било који други људи од раскола. Сматрам да је и на Западу било људи таквог мишљења који су имали прилику да слушају Новата. Уосталом, ако се Новат и одвојио од праве вере, опет није пореметио светковање Пасхе, него се држао оног времена које је прихваћено у западним областима. Тамошњи хришћани светкују Пасху после равнодневнице још од оних времена када су примили хришћанство. Новат је умро као мученик. То је било онда када је цар Валент прогонио хришћане. Они, на које пређе његово име (новатијевци), дакле Фригијци – новатијевци, променише време празновања Пасхе, иако им је допуштено да је светкују заједно са западним (хришћанима). Неколико новатијанских епископа, простих људи, саставише сабор у селу Пази, где је извор реке Сангари, и ту донеше правило да се држе јудејског обичаја за пресне хлебове, те да светкују Пасху заједно са Јудејима. О томе ми је казивао један старац који је био у позним годинама, и који је био син свештеника. Он ми је рекао да је заједно са својим оцем био на том сабору, и да ту не беше ни Агелија, новатијевског епископа из Константинопоља, ни епископа Максима Никејског, нити старешине из Никомидије, ни старешине из Котвеје, а то су били тадашњи главни новатијевци. Нешто касније дође до поделе у њиховој заједници, а повод за то беше управо сабор који је одржан у селу Пази.
XXIX глава
О римском епископу Дамасу и о Урсину, и о томе како се због њихове кривице десило крвопролиће у Риму
У време мирних година владавине цара Валентијана, који ни једну област није узнемирио, беше за римског епископа изабран Дамас, када се упокоји Ливерије. Под Дамасом десила се бура у римској цркви, а повод је био овај: када је биран епископ, међу кандидатима беше и ђакон Урсин. А пошто избор паде на Дамаса а не на Урсина, то се овај разљути па поче да се са својим истомишљеницима окупља у цркви. Затим нађе неке неблагоразумне епископе који пристану да га рукоположе за владику. То рукоположење није било у цркви, него на једном скривеном месту базилике која се зове Сикини. Овај догађај дао је повода за поделу народа. Супротстављене стране нису се препирале о вери, него о томе коме припада епископска катедра. Тада дође до метежа, и неки од окупљених падоше мртви. Због тога је префект Максимијан многе казнио, и световњаке и клирике, те се после тога Урсин окану своје намере, и тако се све смирило.
XXX глава
О томе како је после смрти епископа Аксентија Миланског биран нови епископ, и о томе како се због тога подигла буна и како је те немире утишавао старешина те области, Амвросије. И о томе како је он, општим гласом и са одобрењем цара Валентијана изабран за старешину цркве
Негде у то време, догоди се нешто у Милану што заслужује да се памти. Када је умро Аксентије, кога су рукоположили аријевци из Милана, дошло је до избора новог епископа. То је прво изазвало полемике, а онда и велике немире јер је свако желео да протежира свог кандидата. Када је то видео Амвросије, који је привремено управљао епископијом, и који је имао достојанство конзула, побоја се да из тог метежа не дође до погибије људи, па зато пожури да стиша светину. Чим се он појавио у цркви, свет се умири. Тада префект међу народом рече много паметних речи, а онда одједном сви рекоше да је он (Амвросије) најдостојнији да буде епископ, па га одмах изабраше, захтевајући да буде што пре рукоположен. Епископи који су ту били видеше у томе вољу Божију, па тада крстише Амвросија (а он се још увек припремао за крштење), и хтедоше га рукоположити. Амвросије који је пристао на крштење, није пристајао да буде рукоположен. Епископи о томе дојавише цару Валентијану, и овај се зачуди једномислију народа, и видевши да је реч о вољи Божијој, заповеди епископима да послушају Бога који заповеда да се Амвросије рукоположи, јер њега изабра Господ а не народ. И пошто Амвросије би рукоположен за епископа, народ Милана се поново уједини.
