Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ПЕТА

 

XI глава

О томе како је тиранин Максим мучки убио Грацијана, и о томе како је Јустина (мајка Валентијана Млађег), плашећи се Максима, била принуђена да одступи од сплетки против  епископа Амвросија Миланског

Док су трајали ови сабори у Константинопољу, у западним деловима Империје догоди се ово: из области Британије у Римско царство упаде Максим, те са војском нападе на Грацијана који је ратовао са Алеманима. У Италији, због Валентијанове малодобности, послове управе вршио је конзул Проб, који је тада обављао дужности префекта. Јустина, Валентијанова мајка, за живота свог мужа није могла да чини зло православним хришћанима, али је зато након смрти мужа показала своје право лице, па отиде у Милано и подигну буну против епископа Амвросија, заповедивши да се он затвори јер није допустио да се једна црква уступи аријевцима. Тој заповести Јустине успротиви се народ због великог поштовања који је имао Амвросије, па маса поче да насрће на оне који су дошли да ухапсе епископа. У то време дође и глас да је тиранин Максим убио Грацијама на лукав начин. Вођа Максимове војске, Авдрагатије, начинио је носила које су носиле мазге. Та носила су била као постеља, па је ту прилегао Авдрагатије, а стражи је наредио да говоре да ту лежи жена цара Грацијана. Тако се они сретну са царем који је тада био у близини града Лиона (у Галији), и тамо прелазио реку. Поверовавши гласу о томе да му долази жена, Грацијан није сумњао да је реч о превари, те пусти поворку, а онда искочише наоружани војници па га убише. Ово се десило у време конзулства Мерогавда и Сатурнина, онда када је имао 24 године живота а 15 година владавине. Када је Јустина чула за то, прекину нападе на епископа Амвросија. Валентијан, када је видео шта се дешава, признаде Максима за савладара, иако то није желео. Проб, видевши да је Максим постао моћан, дође у Илирију, и настани се у граду Солуну.

 

 

XII глава

О томе како је цар Теодосије сакупио многобројну војску, о томе како му се у то време роди син Хонорије од жене Плакиле, и о томе како је оставио Аркадија у Константинопољу а сам отиде са војском, и сукоби се са тиранином код Милана

Цар Теодосије био је веома забринут, а имао је и разлога за то јер је знао да ће тиранин настојати да са власти смакне Валентијана Млађег, па је због тога и почео да окупља војску против Максима. У то време дођоше к цару људи послати из Персије да преговарају о миру. Баш тих дана цару се роди син Хонорије, од жене Плакиле, у време конзулства Рихомилија и Клеарха, 9. септембра. У време тих конзула, нешто раније, умро је Агелије, новатијански епископ. А у време конзулства Аркадија Августа и Вавдона, умро је Тимотеј, епископ Александрије, а на његово место дође Теофил. Годину дана касније умро је Демофило, вођа аријеваца, па ови из Тракије позваше епископа Марина, и њему дадоше управу над аријевцима. Али, касније ћу рећи како су аријевци поставили за поглавара Доротеја, епископа Антиохије Сирске. Међутим, цар крену у рат против Максима, оставивши у Константинопољу свог сина Аркадија, па дође у Солун, где је затекао Валентијана и његову пратњу јако утучене јер су Максима морали да признају за савладара. Теодосије је крио своја осећања, а Максимово изасланство нити је примио нити их је одбио, али није могао гледати да Римска империја буде под таквим тиранином. И тако, повевши са собом своје легионаре, крену ка Милану, где је већ стигао Максим.

 

 

XIII глава

О томе како су аријевци подигли побуну у Константинопољу

Док је цар ишао у рат, константинопољски аријевци подигоше буну, и то овим поводом: људи, по свом обичају, често казују о нечему што не знају, а како постоје они који су свагда жељни нешто ново да чују, стога те и такве приче расту и умножавају се онако како ко уме да придода нешто ново. Тако је било и овом приликом. Свако је тумачио како му се хтело, али свако је тумачио наопако, а све се дотицало догађаја који су се збивали на далеком бојишту. Па иако нико од њих није био са војском која је била у рату, опет је свако говорио као да је све то гледао својим очима, те је разносио причу како су се војске сукобиле, па како је тиранин победио цара, те да је изгинуло много људи, те како цар, умало, не паде у ропство… Тада су аријевци, озлојеђени што су хришћанима враћене цркве, почели све више да се буне, ширећи још невероватније приче. А како се убрзо показало да су управо они измислили многе од тих сплетки, њима (аријевцима) ум се још више помрачи, те запалише кућу у којој је био епископ Нектарије. Ово се дешавало у време конзулства Теодосија и Кинигија.

 

 

XIV глава

О томе како је победио цар Теодосије и о томе како је пропао тиранин Максим

Када је цар хтео да се сукоби са тиранином, Максимова војска, сазнавши са којом силом треба да се бије, посумња у своју победу. Због тога они ухватише Максима па га живог предадоше Теодосију. Максим је био погубљен 27. августа. А Адрагагије, који је убио Грацијана, сазнавши да је Максим страдао, баци се у најближу реку, и тамо се удави. Тада оба цара дођоше у Рим као победници. Са њима је био и Теодосијев син, Хонорије, као веома млад, а позвао га је отац из Константинопоља. У Риму су свечано проведени дани у част те победе. Тада ће Теодосије излити своју милост на једног конзула, по имену Симах. Тај Симах је био први у римском Сенату, и својом речитошћу је многе зачудио. Саставио је много беседа на латинском, мада је у време највеће славе Максима саставио и реч похвале за тог тиранина, па је и изговорио пред њим. Касније је због тога осуђен, а у страху од казне потражи одбрану у цркви. Теодосије је имао тако побожан однос према хришћанству, да је не само веома уважавао свештенике своје вере, него је и прихватао новатијевце који су признали Никејску веру. И због тога, прихватајући мољење Леонтијево (епископа римских новатијеваца), цар опрости Симаху. Због тога он написа речи у одбрану самодршца Теодосија. На овај начин се оконча рат за који се мислило да ће бити дуг и страшан.

 

 

XV глава

О Флавијану Антиохијском

У то време, догоди се у Антиохији Сиријској следеће: када је умро Павлин, народ који му је био одан не хтеде да буде под Флавијаном, него је настојао да буде рукоположен Евагрије, као човек из њихове заједнице (то је било 389. године). Али Евагрије не беше дугог века, а Флавијан је био вешт у томе да се нико други не изабере на место Евагрија. Али, у то време почеше са окупљањем и протестом они који нису желели да имају заједницу са њим, због тога што је он (Флавијан) погазио дату реч. Али Флавијан ништа није пропустио да би и њих придобио, а то му пође за руком када је ублажио гневног епископа Теофила Александријског, а кроз то се помири и са епископом Дамасом Римским. Њих двојица имали су злу вољу према Флавијану не само због погажене заклетве, него и због тога што је он дао повода за поделу међу хришћанима који су до тада били у једномислију. Када је утихнуо гнев Теофила, он поручи Дамасу (преко свештеника Исидора кога посла у Рим), да је ради мира потребно што пре заборавити поступак Флавијана. Убрзо затим, смири се и народ у Антиохији. Тамошњи аријевци, прогнани из цркви, окупљали су се изван града (у предграђима) У то време умро је и епископ Кирило Јерусалимски, а не његово место дође Јован (386. године).

 

 

XVI глава

Те исте смутње догодиле су се у то време и у Александрији. Услед заузимања епископа Теофила, цар издаде заповест да се сруше сви пагански храмови у Александрији, а бригу око тога предаде управо Теофилу. Имајући у рукама такву пуномоћ, он је чинио све чиме је могао осрамотити незнабошце: уништио је Митрин храм, храм Сераписа (391. године), и изнесе свима на видело крваве ритуале у култу Митре. Такође се наруга обредима у част Сераписа и осталих божанстава, а наредио је да се по пијацама и трговима носе Пријанове слике. Када су то видели незнабошци, а нарочито они који су се називали философима, нису могли да отрпе те увреде, те починише крвава недела. Распаљени бесом, они нагрнуше на хришћане, убијајући их. Ни хришћани нису седели у миру, те дође до великог зла. Тај сукоб је дуго трајао, а престао је тек када су се измориле обе стране. Погинуло је много незнабожаца, али и много хришћана, а рањенима и са једне и са друге стране, ни данас се не зна број. Незнабошци се тргоше када су видели шта се десило, јер их обузе страх од царевог гнева. Због тога почеше да се сакривају а многи отидоше из Александрије. Међу тим бегунцима беху и два граматика: Еладије и Амоније (а то су били моји учитељи у Константинопољу, када сам још као дете ишао у школу). Као што говоре, Еладије је био жрец Јупитера. Када се заједно са тим окончала буна, префект Александрије и вође египатске војске предложише Теодосију да се настави са рушењем паганских храмова, да се од њихових кипова начине умиваонице или нешто друго од користи александријским црквама (јер је, по вољи цара, од идола требало да се начини нешто да се помогне сиротињи). И тако беху порушени многи кипови, а оста цео само један, по заповести Теофила. Тог идола изнео је на видело свима, због тога (како је говорио) да би незнабошци знали каквим су се идолима раније клањали. Колико ја знам, то је граматику Амонију било веома криво, и због тога је говорио да је паганска вера јаку повређена тиме што није уништена и последња статуа. Еладије се пред некима хвалио да је приликом буне убио деветоро људи. Ето шта ја знам о тим догађајима.

 

 

XVII глава

О хијероглифима који су пронађени у храму Сераписа

Када су се разносили комади од рушевина храма посвећеног Серапису, наишло се на хијероглифе исклесане у камену, а међу њима неки од знакова су имали облик крста. И хришћани и пагани тврдили су да ти знакови припадају њиховој вери. Хришћани су тврдили да су  то знаци хришћанства, по томе јер је крст знамење спасоносног Христовог страдања, а пагани су говорили да су то знаци који приличе и Христу и Серапису, само што за једне имају једно, а за друге друго значење. Док се препирало око тога, неки незнабошци, који су прешли у хришћанство, а који су знали значење хијероглифа, објавише да се кроз те знаке говори о будућем животу. Према том тумачењу, хришћани посташе још тврђи у томе да ти знаци припадају њиховој вери. А када се из других хијероглифа сазнало да о времену пада Сераписовог храма, тј. у време када се појави крст (који је знак будућег живота), тада се многи од незнабожаца крстише и примише веру. То сам чуо када је реч о тим знацима, али не сматрам да су египатски жреци могли знати било шта о Христу, осим ако им о томе није казивао сам ђаво, чије су слуге и били ти жреци. То, што је било оних који су знали протумачити те симболе, то је воља Божија, и тако се поновило оно шта је Бог, Духом Светим, учинио кроз Павла када је искористио прочитани запис у Атинском храму, и тако придоби за цркву многе Атињане. Можда ће неко доћи на помисао да су реч Божију пророковали египатски жреци исто онако као некада Валаим и Кајафа, чинећи то против своје воље, али нека је доста о овоме.

 

 

XVIII глава

О томе како је цар Теодосије, док је био у Риму, био од користи за народ јер је уништио манцина разбојничка гнезда и срамотне систре по неким кућама

Цар Теодосије је краће време провео у Италији, али и то беше довољно да учини много тога корисног за Римљане. Нешто им је дао, а нешто им је ускратио. Што се тиче милости, учинио им је много и укину међу њима два срамотна обичаја од који је један био овај: у великом Риму од давнина су постојале куће у којима се месио хлеб и давао грађанима. Надзорници тих кућа (хлебари) начинили су временом од тог простора место за скривање разбојника. И како су у тим зградама били млинови, било на спрату или у приземљу, уз сваки млин била је и јазбина где су боравиле проститутке, које су намамљивале пролазнике. Људи који су радили по тим местима обично су били робови, а њиховој родбини је говорено да су они или нестали или изгинули. У такву замку је упао и један од Теодосијевих војника. Затворили су га у један од тих млинова, али он је срећом имао мач уз себе, па уби чувара и побеже. Када је цар чуо о свему томе, казнио је хлебаре, а зграде је порушио. Када је реч о другом злу, рећи ћу ово: ако је нека жена затечена у прељуби, кажњавана је, али не тако да ће се поправити, него је приморавана да се ода у тај грех, јер би је сместили у јавну кућу и постајала би проститутка. И када би год неки мушкарац био код ње, увек би звонили прапорци да би се огласило пролазницима о жени која је тако осуђена. Када је за то јављено цару, он нареди да и те зграде буду срушене, а женама одреди другу казну. Пошто учини и друге послове, остави у Риму Валентијана као владара, а цар Теодосије са својим сином Хоноријем крену у Константинопољ, где је стигао 10. новембра, у време конзулства Тацијана и Симаха.

 

 

XIX глава

О свештеницима-духовницима, и о томе шта је дало повода да та лица буду уклоњена

Скоро у исто време показало се да је потребно да при црквама постоје свештено-духовници. То је било овако: када су се новатијевци отцепили од Цркве, не желећи да имају заједницу са онима који су пали у време Декијевих прогона, тада се епископима свидело да треба увести свештеничко-духовнички чин, да би пред тим духовницима могли исповедати своје грехе они који су пали после крштења. У неким црквеним заједницама и данас постоји тај ред. Православни су га признавали све до времена Нектарија, а то је било овако: једна племенита жена исповедила је том свештенику-духовнику своје грехе које је учинила после крштења. Свештеник је посаветује да пости и да се још више моли Богу. Кроз неко време та иста жена призна пред тим свештеником да је згрешила са једним ђаконом. Када се прочуло о томе, ђакон би одлучен од цркве, а народ се узбуни. Криво му је било не само што се то догодило, него и због тога што је све то бацило поругу на цркву. Па како су због тога изложени подсмеху духовници, то је неки свештеник Евдемон, родом из Александрије, напоменуо епископу Нектарију да би било корисно да се та служба укине, те да се свакоме допусти да се причешћује по својој савести јер ће се тако отклонити поруга од Цркве. Ја сам ово додао због тога што сам слушао када је о томе говорио Евдемон, а рекао сам не једном, као примедбу, да ми је стало до тога да сазнам за догађаје од људи који знају за њих, те да ћу брижљиво анализирати све шта треба да напишем, како не бих говорио оно што није истина. Још онда сам рекао Евдемону: „Свештениче, Бог зна да ли ће бити од користи Цркви оно шта си рекао епископу Нектарију…“ Видео сам да је његова (Евдомонова) мисао ишла к томе да се јавно не износе греси, те да је то супротно заповести апостола. Али, доста сам рекао о овоме.

 

 

XX глава

О томе како се појавише расколници и међу аријевцима и међу другим јеретицима

Мислим да не бих требао да прећутим и о томе шта се дешавало код других, тј. код аријеваца, новатијеваца и јеретика који су име добили по Македонију и Евномију, јер пошто је дошло до подела у Цркви, ствар није остала само на томе пошто се поједине општине поново расцепише, узимајући којешта за разлог. А како се делила свака јерес, о томе ћу нешто касније. За сада ћу само нагласити да цар Теодосије није гонио ни једну јерес осим оне чији је поглавар био Евномије, кога је послао у заточење због тога јер је у Константинопољу окупљао своје присталице по кућама појединих људи и ту им читао своје посланице. Остале јеретике није гонио, нити их је приморавао да верују онако како он верује, него је допустио свакоме да се окупља одвојено, а што се тиче хришћанске вере, пустио је свакоме на вољу да се држи свога мишљења. Уз то, он им је дао слободу да могу градити храмове изван града, а новатијевцима (који су се слагали у вери са православнима), уступио је цркве унутар града, као што је већ речено.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *