Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ДРУГА

XLI глава

О томе како су акакијевци, сабрани у Константинопољу, прихватили символ вере објављен у Армину, придодавши му још понешто, онда када се цар вратио са запада на исток

У то доба цар се већ вратио са запада и био је у Константинопољу. Ту је Хонората прогласио префектом, а звање конзула је укинуто. Акакијевци су стигли раније у Константинопољ од осталих епископа који беху на Сабору. Они то нису пропустили, те пред царем нападоше противничку страну, рекавши да неће пристати на веру која је објављена. Цар се разгњеви због тога и науми да их уништи, те због тога издаде наредбу да они који су били у државној служби остану без ње. Док су епископи из противничког табора овако расправљали, акакијевци су били у Константинопољу, па дозвавши епископе из Витиније, саставише седницу. На том скупу је било педесет епископа, а међу њима и Марије Халкидонски, па тако прогласише символ који је већ био познат, и ја га не бих понављао да му понешто не беше придодато: „Верујемо само у једнога Бога, Оца Сведржитеља, од кога је све. И у једнога Сина Божијег, Који је рођен од Бога пре свих векова и пре сваког почетка, кроз Кога је све постало, све што се види и што се не види; Који је рођен као јединац; Један од Једнога Оца, Бог од Бога; подобан Оцу који га је родио, као што кажу свете књиге; за чије рођење не зна нико осим Оца који га је родио. Ми знамо да је тај јединородни Син Божји, по вољи Оца сишао с неба, као што је написано, да уништи грех и смрт; да се родио у телу, како је записано, од Духа Светога и Дјеве Марије, и дружио се са ученицима; а после, по вољи Оца, учинивши све што је требало ради спасења људи, био је распет и умро и сахрањен; да је сишао у дубине земље и уништио сам ад; да је васкрсао из мртвих у трећи дан и био са ученицима; а када се наврши четрдесет дана, узнесе се на небо и седи с десне стране Оца; а у последњи дан васкрсења, доћи ће са славом Оца, да би свакоме дао по заслугама. И у Духа Светога, Кога је обећао да ће послати људима, Утешитеља, како је написано; Духа Истине, кога им је послао када се узнео на небеса. А што се тиче речи „једносушни“, којом се послужише (свети) Оци по својој простодушности, али која је народу непозната, и око које се буни, уколико је нема у светим књигама, мислимо да је правилније да буде изостављена, и да од сада нема помена о њој. Јер ни свете књиге нигде не говоре о суштаству Оца и Сина. Исто тако, не треба користити ни реч „ипостас“ када се говори о Оцу, Сину и Светоме Духу. Ми за Сина казујемо да је подобан Оцу, јер тако кажу и тако нас уче свете књиге. Све јереси, оне од раније и оне које су се одскора појавиле, као супротне овоме што је изложено, нека су анатема.“

Ово је прочитано у Константинопољу. Дуго сам ходао по овом лавиринту, где се наилази на толике символе, а сада ћу да их набројим: после символа који је састављен у Никеји, објављена су два у Антиохији (када је освештан храм). Трећи су објавили пријатељи Наркиса у Галији, и дадоше га цару Константу. Четврти је послао Евдоксије, епископ из Италије. После тога беху проглашена три символа у Сирмијуму, а један од њих је прочитан и у Армину, где се помињу и конзулства. Осми је објављен у Селевкији, и читали су га акакијевци. Последњи је објављен у Константинопољу, са додацима. А додато је то да када је реч о Богу, не треба помињати, тј. односити на Бога ни реч о суштини нити о ипостаси. Овај символ први пут је прихватио епископ Улфила Готски, који се до тада држао Никејског символа, следујући ономе шта је прихватио епископ Теофил који је као епископ Гота био на сабору у Никеји.

 

 

XLII глава

О томе како је оборен Македоније, и о томе како је на његово место дошао Евдоксије

Дружина Акакија и Евдоксија и даље је била у Константинопољу, радећи на томе да се збаце неки од епископа из супротног табора. Треба знати да то свргавање, које су чинили људи и једне и друге партије, није чињено зарад вере, него је то рађено из неких сасвим других разлога. Наиме, акакијевци су знали да је цар већ дуже време гњеван на Македонија, и да је чекао прикладну прилику да се обрачуна са њим. Зато акакијевци издејствоваше да се најпре збаци Македоније, због тога што се његовом кривицом десише она убиства, а такође и због тога што је у заједницу примио једног ђакона који је био окривљен због прељубе. Потом акакијевци оборише и Елевсија Кизичког, који је крстио Ираклија, жреца Херкуловог (у Тиру), а касније га рукоположио за ђакона. Затим свргоше и епископа Василија Анкирског, а као кривицу наведоше да је без разлога мучио и окривљивао неке људе, као и то да је својим посланицама бунио цркве по Африци. Такође свргоше и Драконтија због тога што је из Галатије прешао у Пергам. Уз њега оборише и Неону, а то је био епископ Селевкије, места у коме је одржан Сабор. Оборише и епископа Софронија Помпеомолског (у Пафлагонији), епископа Елпидије Саталијског (у Македонији), епископа Кирила Јерусалимског и још неке.

 

 

XLIII глава

О епископу Јевстатију (Евстатију) Севастијском

Епископу Јевстатију Севастијском, акакијевци нису дали ни толико слободе да се брани, јер је њега оборио његов рођени отац Евлалије, епископ Кесарије Кападокијске, због тога што је носио хаљине које не приличе човеку црквеног и свештеног чина. Треба знати да је уместо Јевстатија постављен Мелетије, а о њему ће касније бити речи. Али Јевстатија је и после тога осудио Сабор који је одржан у Гангри (Пафлагонија), а осуђен је због тога јер је чинио много тога што је противно канонима Цркве, и то још као свргнут од стране Сабора у Кесарији. Неки од разлога за свргавање били су: то што је забрањивао брак, што је учио да је забрањено јести нека јела, што је многим лицима која су била у браку бранио заједнички живот, што је говорио да се не треба сакупљати у храмовима него у кућама, и тамо се причешћивати. Такође је подстрекавао, у име вере, да слуге отказују послушност својим господарима. Затим, носио је плашт који су носили философи, а такође је наговарао и своје присталице да носе некакве необичне огртаче. Издао је наредбу којом су жене морале да шишају косу. Учио је да није потребан пост у за то одређене дане, него да треба постити само недељом. Забрањивао је да се врше молитве у кућама оних који су венчани. Саветовао је да не треба тражити благослов од свештеника који је ожењен, и поред тога што је био венчан по закону, пре рукоположења. Такође је саветовао да не треба имати заједницу са таквим свештеницима, клонећи их се као грешника. Поред овога, Јевстатије је још којешта учио, па је због тога и свргнут од стране Сабора који је одржан у Гангри, и на његово учење је бачена анатема.

Међутим, потребно је знати да се то догодило нешто касније; а онда када је пао Македоније, акакијевци за епископа Константинопоља поставише Јевдоксија, коме се чинило да је катедра епископа Антиохије иза катедре епископа Константинопоља. Акакијевци сметнуше с ума да је овај преступник противан мишљењу које су они заступали, јер када свргоше Драконтија, који је из Галатије прешао у Пергам, нису мислили да ће доћи време када ће нарушити то своје правило, као што га и погазише када су Јевдоксија поставили на катедру Константинопоља, а коме то беше други пут да мења катедру. Након тога послаше у Армин оно веровање које је прочитано у Константинопољу, са оним додатком, па наредише да се по сили царског указа, затворе сви који то одбију да потпишу. Поред тога, јавише о својим делима како осталим епископима истока, који су били за њих, тако исто и епископу Патрофилу Скитопољском, који је из Селевкије кренуо у своју епископију. У исто време када је узведен Јевдоксије за епископа Константинопоља, освештана је Велика црква, која је позната као црква свете Софије, а то се догодило десетог конзулства Констанција, а трећег конзулства кесара Јулијана, 15. фебруара. Пошто је Јевдоксије постао епископ Константинопоља, одмах је прогласио своје учење, тј. да Отац није за поштовање него да је Син за поштовање. Па како се узнемирише сви који чуше то, он им рече: Немојте бити у смутњи јер Отац није за поштовање уколико ни Он сам никога не поштује, већ Син је за поштовање јер поштује Оца! Чим је то рекао, преста забуна и црквом се протеже смех, а те речи изазивају подсмех и данас код многих људи. Ето каквим празним мислима су цепали Цркви измишљачи свакојаких јереси! И тако се оконча Сабор који би у Константинопољу.

 

 

XLIV глава

О епископу Мелетију Антиохијском

Сада је на реду да нешто кажем и о Мелетију. Већ је речено да је он рукоположен за епископа Севастије (у Арменији), пошто би свргнут Јевстатије. Али убрзо би премештен из Севастије у Берију (Сирску), јер је био на сабору у Селевкији и потписа се на веровање акакијеваца. Али када после сабора у Константинопољу народ Антиохије сазнаде да је Јевдоксије презрео њихову цркву и да се полакомио на благо цркве у Константинопољу, дозову Мелетија из Берије, и поставе га за епископа Антиохије. У почетку је Мелетије био уздржан у беседама и није говорио о догматима, бавећи се само етиком. Касније, он поче да говори науку о вери по Никејском символу, доказујући једносушност. Када је цар чуо за то, нареди да се епископ заточи, а уместо њега би рукоположен Јевсој, који је био свргнут једно са Аријем. Тада многи Антиохијци који беху за Мелетија отидоше од аријеваца и њихових зборова, и почеше се засебно окупљати. Али мимо тога и даље беху против оних који су били за једносушност, зато што је Мелетије добио епископство по вољи аријеваца, и што су његове присталице крштени од Аријевих следбеника. Због тога се Антиохија подели на двоје, и поред тога што се и једна и друга страна држала истог учења. Међутим, цар дознаде да се Персијанци поново спремају за рат, те пожури у Антиохију.

 

 

XLV глава

О Македонијевој јереси

Македоније, који беше протеран из Константинопоља, није седео у миру јер беше му криво што је осуђен. Због тога он стаде уз оне који су у Селевкији оборили акакијевце, па посла људе по Софронија и Елевсија, и посаветује ову двојицу да се држе оне вере која је најпре разложена у Антиохији, а затим потврђена у Селевкији, додавши да се том веровању да ово ружно име: „Подобносушност“. Многи стадоше уз Македонија, и они почеше јавно исповедати ову заблуду коју осудише и акакијевци на сабору у Селевкији, мада су претходно били за њу. Међутим, прочу се и брзо се рашири глас да подобносушност није измислио Македоније него Маратоније, који је нешто пре ових догађаја био епископ у Никомидији. Због тога се македонијевци сада прозваше Маратонијевим именом. Њима се придружи и Јевстатије, кога су прогнали из Севастије. У то време, како Македоније одрицаше и божанство Светог Духа, Јевстатије овако казиваше: Ја не могу признати да је Дух Свети Бог, али се не сме рећи ни да је твар! Стога, они који су веровали у једносушност, овима наденуше и име „Духоборци“. А зашто је то да се у Хелеспонту налази толико македонијеваца, о томе ћу нешто касније. Међутим, следбеници Акакија се покајаше што за Сина рекоше да је савршено подобан Оцу, па су настојали да се искупе у Антиохији. И заиста, неки од њих се сабраше у Антиохији, у време конзулства Тавра и Флоренција, а и цар се тада тамо налазио. Тамошњом црквом је управљао Јевс, и ту су опет обнављане пређашње мисли, и окончаше свој посао тиме да реч „подобан“ треба избацити из символа вере који је проглашен у Армину и Константинопољу. И сада се више нису крили, него су јавно говорили да Син није подобан Оцу, него да је постао ни од чега, а тако је учио и Арије. Тако су училе и присталице Аеција у Антиохији. То је дало повода онима из Антиохије, а који су веровали у једносушност, да и поред својих подела, аријевцима надену још једно име, тј. „Аномијевци“ и „Ексуко-нотовци“. Па када су први питали друге зашто у свом символу кажу за Сина да је Бог од Бога, када сада тако дрско говоре о Њему да није подобан Оцу, и да је створен ни из чега, ови се у своме одговору скрише из софизма: израз „од Бога“ узет је онако као што се налази код апостола, тј. да је све постало од Бога. Али, како међу све то спада и Син, то је и Он од Бога. Зато је, кажу они, у анализи вере и додато: По оном како се налази у светим књигама. Овај софизам је дело епископа Георгија Лаодикијског, који није био вешт да уђе у траг оваквим изразима, па стога и није могао знати како је у пређашњим временима Ориген објашњавао и тумачио те речи апостола. Али, ако су се и одвојили стварајући софизме, опет нису могли подносити прекоре и оговарања, па зато на крају присташе на онај символ који је објављен у Константинопољу, па се потом разиђоше. Георгије се врати у Александрију, и преузе власт над тамошњим црквама јер се Атанасије још скривао. У Јерусалиму је уместо Кирила постављен Ариније. После њега на ту катедру дође Ираклије, а затим Иларије. Након неколико година врати се Кирило, и опет је био епископ над тамошњим црквама. У то доба се појави нова јерес, а ево којим поводом.

 

 

XLVI глава

О Аполинаријевој јереси

У Лаодикији (Сирској) беху два човека, отац и син, који су имали иста имена – Аполинарије. Отац је добио чин свештеника при тамошњој цркви, а син је био чтец. И један и други беху вешти у грчким наукама. Отац је предавао граматику, а син реторику. Отац је рођен у Александрији, а најпре је предавао у Бериту, а касније се пресели у Лаодикију, где се оженио и добио сина Аполинарија. Поред њих, у том месту би чувен и софиста Епиваније, са којим су се они дружили, уважавајући га. Лаодикијски епископ Теодот побоја се да ти чести сусрети са Епиванијем не одвоје оца и сина од вере, те им забрани да иду к њему. Али се они нису обазирали на ту забрану, него и даље наставише да се друже са софистом. Епископ Теодот, који дође на Георгијево место, затим оца и сина одлучи од црквене заједнице. Млађи Аполинарије то прими јако к срцу, па уздајући се у своју софистичку красноречивост, смислио је јерес која се прозва његовим именом, и одржа све све до данас. Међутим, говори се, да оно шта је завадило оца и сина са једне и епископа, са друге стране, није само ово, него и то што је епископ Георгије био час уз оно шта је објављено на сабору у Селевкији, а час уз Аријеву науку. Овај изговор двојица Аполинарија узеше као своје покриће ради удаљавања од цркве. Али убрзо они почеше да уводе своју науку о Богу, тврдећи да је Бог – Реч, по свом старању за спасење људи, на себе узео облик човека, али без душе. Затим се накнадно сетише да кажу да је Он имао душу, али да је она била без ума, па је тај ум заменио сам Бог кроз Реч. Свету Тројицу су признавали да је једносушна, али о тим јеретицима биће речи касније.

 

 

XLVII глава

О томе како је умро цар Констанције

Међутим, док је цар Констанције био у Антиохији, кесар Јулијан је водио борбе по Галији са многобројним варварима, побеђујући их. Због тих победа Јулијан задоби поверење своје војске, и они га прогласише за цара. Када је за то чуо Констанције, збуни се, те пошто би крштен од епископа Евсоја, крену са војском на Јулијана. Када је био између Кападокије и Киликије, у селу Мопсукрини, доживе срчани удар, и ту се упокоји. То беше у време конзулства Тавра и Флорецијана, 3. новембра. То је била прва година 285. олимпијаде.

Констанције је поживео 45 година, а владао је 38 година, тј. заједно са оцем 13, а након његове смрти још 25 година.

О том времену је и казивала ова књига.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *