КЊИГА ДРУГА
I глава
Предговор у коме се казује о томе због чега је прерађена прва и друга књига
Руфин је историју Цркве написао на латинском језику, али је погрешио у хронологији. По њему, Атанасије је страдавао тек након смрти цара Константина, а о томе како је био заточен у Галији, као и о много чему другоме, он уопште не казује. Имајући његово дело пред собом, повео сам се по њему, те сам прву и другу књигу Историје писао по Руфиновим казивањима, али од треће до седме књиге већ нисам тако поступао, него сам нешто узимао од Руфина, а нешто сам сакупио од других извора, а нешто сам и сам написао, слушајући од савременика. Али, када ми је дошло у руке оно што је написао Атанасије, оно где казује како је страдао, како је заточен по злоби и сплеткама Јевсевија, мени се свидело да је потребно да се држим онога шта он казује. Мимо тога, догодило се да сам дошао и до посланица разних људи из тог доба, па сам и одатле дознао пуно тога, те сам се држао истине онолико колико се то могло. Због тога сам и намерио да прерадим прву и другу књигу, а при том делу нисам одбацио Руфина где год се он није удаљио од истине. Овде ћу нагласити и то, да у двема раније написаним књигама ништа нисам говорио о томе како је оборен Арије, такође нисам наводио царева писма него сам догађаје стављао један за другим, не упуштајући се у детаљно приповедање због страха да не будем досадан онима који ово читају. Али како си ти Тодоре, свети човече Божји, рекао да у историји треба да се нађе и оно што сам ја у први мах изоставио, и како си ти желео да знаш шта су писали цареви у својим посланицама, а такође шта су епископи чинили због вере на Саборима, због тога сам и прихватио да изнова напишем и додам све шта је потребно. Када будем готов са првом књигом на овај начин, настојаћу да и другу израдим исто тако, а сада је време да започнем своје казивање.
II глава
О томе како су присталице Јевсевија Никомидијског начинили забуну у Цркви, настојећи да се прихвати Аријево учење
Када се упокојио цар Константин, Јевсевије и Теогнист помислише да је дошла згодна прилика да се остваре њихове намере, те почеше прогонити веру у једносушност и уводити оно шта је учио Арије. Али, зацело им ствар не би пошла од руке само кад би се вратио Атанасије. Помишљајући на то, они почну радити преко оног свештеника који је не тако давно израдио да се Арије врати из заточења, а рећи ћу нешто више о томе. Свештеник о коме је реч, преда царевом сину, Констанцију, тестамент његовог оца. Констанције у тестаменту нађе оно шта је желео, јер се по њему на њега преноси власт над истоком. Због тога он одликује оног свештеника великим почастима, приброја га међу оне у које је имао поверења и допусти му да у свако доба може ући на двор. Човек са оваквим повластицама од цара брзо је постао познат царици и њеним евнусима. Старешина царских приватних одаја тог времена звао се Јевсевије, а том свештенику пође за руком да тог човека придобије за Аријеву науку. Угледавши се на свог старешину, остали евнуси убрзо прихватише аријанизам, а након неког времена то прихвати и царица. Сада је био веома кратак пут к томе да се и сам цар ухвати у замку Аријевог учења. Аријанство се поче ширити најпре међу дворјанима, а полако и међу грађанима. Шта и како мисли Арије, то су тумачиле слуге на двору, а у граду није било куће где се није водила реч и где није било препирке по том питању. Ово зло поче да продире и у остале градове и области, те се попут неког пожара, силно распламса на све делове источног царства, док у Илирији и на западу и даље беше мир. Јевсевијевци су се радовали када су видели колико је ствар постала озбиљна, и што је народ постао збуњен, јер је то била прикладна прилика да се они окористе, те да некога од својих поставе на место епископа Александрије. Али читаву намеру им помути то што је Атанасије враћен у Александрију, и то пуномоћном посланицом Константина Млађег, који је из Тривере овако писао народу Александрије.
III глава
О томе како се Атанасије вратио у Александрију, имајући уз себе писмо Константина Млађег
„Константин Кесар – народу сабране Александријске цркве. Мислим да ћете знати да је Атанасије тумач закона, који заслужује сваку похвалу, и да је он у Галатију послат да се склони пред злотворима непомирљивима и жедним крви, који наумише да му науде, њему – тој светој глави. Он је, дакле, био уклоњен да му не би наудиле сплетке зликоваца. Он је заклоњен и сачуван од оних удараца који су му били припремљени, истргнут из чељусти оних који су напали на њега, па је с тога и послат да поживи под мојом заштитом, и да у месту које му је било назначено, има све што му је потребно, и ако би он по својој добродетељи и уздању у помоћ Божију лако прегорео да га је и нешто горе снашло. Па како је господар наш, Константин, Август, достојан спомена, родитељ мој, из жеље да задовољи колико може вашу благочестивост, Богу омиљену, већ имао намеру да врати Атанасија на његово пређашње место у Александрији, али му се није дало да то и обави јер га смрт претече, с тога сам ја на себе преузео ту обавезу, и поставши наследником, изврших цареву жељу. Када се погледате очи у очи са епископом Атанасијем, чућете од њега колико сам га поштовао и уважавао. Па не треба нико да се чуди што сам ја тако поступао. Бог нека вас чува, прељубазна браћо!“
Са оваквом посланицом Атанасије се врати у Александрију, и тамошњи народ га прими уз велику радост, али аријанци, којих је било на том месту, учине заверу против њега и окривише Атанасија пред царем, говорећи да је он сам себи дао слободу да се врати, не чекајући да Сабор реши то питање. Јевсевијевци су са сплеткама и смутњама ствар довели дотле да се цар разљути на Атанасија, па га поново прогна из Александрије. А како се то десило, о томе ћу нешто касније.
IV глава
О томе како је по смрти Јевсевија Памфила на престо Кесаријске епископије дошао Акакије
У то време умре и Јевсевије Кесарије (Палестинске), који се звао и Памфил, а на његово место дође његов ученик по имену Акакије, који је, у једној посебној књизи, описао живот свога учитеља.
V глава
О томе како је умро Константин Млађи
Не прође много времена, а брат цара Констанција – Константин Млађи, упадне са војском у област свога брата Константа, и у борби са његовом војском буде убијен. То се десило у време конзулства Акиндина и Прокла.
VI глава
О томе како је Константинопољски епископ Александар на самрти предложио Павла и Македонија, да се један од њих двојице изабере на његово место
Опет у то доба, појави се нова пометња у Константинопољу, а ево због чега. Александар, старешина цркви у Константинопољу, који се борио против Арија, поживео је као епископ двадесет и две године, и окончао дане свога живота у својој деведесет и осмој години, не рукоположивши никога за свога наследника, него је рекао да се један од поменуте двојице изабере за његовог наследника. Ако хоћете, говорио је он, да имате у епископу човека од науке и часног живота, а ви изаберите Павла, кога сам рукоположио за свештеника, он је, истина, млад ако му гледате године, али је зрео памећу. Желите ли човека који се одликује спољашњом одважношћу, а ви узмите Македонија, који већ дуго служи Цркви као ђакон, а већ је и остарио. Из тог питања о избору епископа произашла је расправа и Црква се нађе у забуни јер се народ подели на две стране, од којих је једна била за Аријеву науку а друга за оно шта је одлучено у Никеји. За живота Александра, превагнула је она страна која је бранила једносушност, а са друге стране, и аријанци се поделише у својим унутрашњим препиркама око појединих питања. Чим се упокоји Александар, свађа пређе на обе стране. Они који су чували веру у једносушност, наменише епископство Павлу, а аријанци су тражили да епископ буде Македоније. Најпосле, за епископа ипак би изабран Павле, у цркви која се зове „Црква мира“ и која је била уз цркву свете Софије. Избор је, дакле, био онакав какав је желео упокојени епископ Александар.
VII глава
О томе како је цар прогнао епископа Павла, а дозвао Јевсевија из Никомидије, и предао му старешинство над црквама у Константинопољу
После кратког времена, цар дође у Константинопољ, и када је чуо ко је рукоположен, силно се разљути и одмах сакупи епископе који су били присталице Аријевог учења, те збаци Павла, и дозва Јевсевија из Никомидије те га постави за епископа Константинопоља. Када је то учинио, цар отиде у Антиохију.
VIII глава
О томе како је Јевсевије сазвао епископе у Антиохијску цркву да тамо одрже Сабор, и како је објавио веру у новом облику
Међутим, Јевсевије није мировао него покрену све да оствари оно шта је наумио. И тако, он сазва Сабор у Антиохији (Сиријској) 344. године, а као разлог сазивања епископа навео је освештење храма који је почео да гради Августов отац, а кога је завршио Констанције и то десет година након почетка градње. А главна Јевсевијева намера била је да се преокрене вера у једносушност. На овај Сабор дошло је деведесет епископа из разних област, али ту не беше епископ Максим Јерусалимски (који је заменио Макарија) јер се плашио преваре, као што су га преварили када се потписивало свргавање Атанасија. Такође на овом Сабору не беше ни епископа Јулија Римског, нити његовог заменика, а Римски закон казује да се ништа не може прихватити као закон Цркве, ако на то не пристане и епископ Рима. Овај Сабор састао се у Антиохији, онда када је тамо био и цар Констанције, а то је било у време конзулства Маркела и Пробина, пет година након упокојења цара Константина. Тада је старешина цркве у Антиохији био Плакит, који је на то место дошао после Ефронија.
IX глава
О Јевсевију Емиском
Када овај Сабор оптужи Атанасија, за епископа Александрије изабрали су Јевсевија који се звао Емиски. Ко је био тај Јевсевије, о томе нам казује Георгије Лаодикијски, који је такође био на том Сабору. Георгије казује за Јевсевија да је рођен од племенитих родитеља који су живели у Едеси Месопотамској, и да је још као млад читао Свето Писмо, а да се грчким наукама учио од једног учитеља који је тада живео у Едесу. Такође казује да је Јевсевије слушао како тумаче Свето Писмо Патрофил и Јевсевије, од којих један беше старешина цркве у Кесарији, а други у Скитополису. После тога био је у Антиохији, а у то време се деси да Јевсевије изгуби своје место, јер га окриви Кир Беријски, да је пао у савелијанство. Затим, Јевсевије дође код Јефронима који седе на Јевсевијево место, али када му понудише да уђе у свештенство, он (да би то избегао), склони се у Александрију где поче да изучава философију. Када се одатле врати у Антиохију, упозна се са Плакитом, који је дошао на место Јефронија. И тада ће га Јевсевије Константинопољски наменити за епископа Александрије, али он тамо не отиде јер је народ био на страни Атанасија, па због тога би послат у Емис. Када се грађани Емиса дигли глас против његовог рукоположења, као и против његовог начина опхођења са људима, он побеже у Лаодикију, и дође к Георгију, који тако опширно казује о њему. Георгије га посла у Антиохију, пославши са њим Плакита и Наркиса, који му помогоше да поново добије место у Емису, али опет није успео ту да остане јер су га набедили да је савелијанац. Шта се дешавало са њим, то је Георгије заиста опширно описао, а онда закључује да га је цар узео са собом када је са војском кренуо на варваре, где је, како каже, Јевсевије учинио и нека чуда. То је све што сам ја позајмио од Георгија о том Јевсевију Емиском.
X глава
О томе како су епископи сабрани у Антиохији рукоположили Григорија за Александрију, када Јевсевије Емиски није хтео да оде тамо, и о томе како су изневерили Никејски Символ вере
Када се Јевсевије побоја да оде у Александрију, тада за епископа тог града изабраше Георгија. По окончању тога, епископи овог сабора у Антиохији почеше да прекрајају веру. Истина, они нису кудили оно што је одлучио Сабор у Никеји, али чинећи то шта су чинили, отворише пут да се са следећим Саборима потисне вера у једносушност, те да се наруши Символ вере, а самим тим да се прихвати аријанство на неки притајен начин. Како се то десило, о томе ћу рећи каснија, а ево како гласи посланица коју су они обнародовали:
„Ми се никада нисмо поводили Аријевим учењем, јер како ћемо се ми, епископи, поводити за свештеником? Такође нисмо ни прихватали другу веру осим оне која се затекла од почетка. Штавише, ми смо испитивали веру коју је ширио Арије, и пре смо ми њега привукли уз себе, него ли што смо се повели за њим. О томе ћете се уверити из следећих речи: одавно смо научени вери у једнога Бога, који се створио све и који води бригу за све, и што мисли, и што осећа, као и да верујемо у једног Сина Божијег, јединца, који је био пре свих векова, и који траје подједнако као и Отац, Који га је родио, Сина кроз кога је све постало, и што се види и што се не види, и који је у последње дане, по вољи Оца, сишао, примио на себе тело од Дјеве, па испунивши све што је била воља Оца, пострадао, васкрсао и вазнео се на небо, и седи с десне стране Оца, и остаће Цар и Бог у све векове. Верујемо и у Духа Светога. А ако је потребно додати, верујемо и у васкрсење тела, и у живот вечни.“
Овако је гласила прва посланица коју саставише ови епископи, па ту посланицу послаше по градовима. Али, још за свог боравка у Антиохији, они запазише као да је та посланица непотпуна, те написаше другу, и тумачећи је, у њој написаше ово:
„Држећи се јеванђеоских и апостолских предања, верујемо у једног Бога Оца, сведржитеља, свесаздатеља и створитеља свега. И у једнога Господа Исуса Христа, јединороднога Сина Његовог, Бога, кроз Кога је све постало, који се роди од Оца пре свих векова – Бога од Бога, васцелог од васцелог, један од једног, савршени од савршеног, цара од цара, Господ од Господа, – реч жива, премудрост, живот, прави пут, пут истине, васкрсење, пастир, врата – који се не може претворити, нити променити. Савршени облик божанства, силе, воље и славе Оца, прворођени пре свих твари, који беше од почетка у Бога, Бог – Реч, као што казује Јеванђеље (Јн. 1,1-3), и Бог беше Реч, кроз коју је све постало, и све је у Њему, који је у последње дане сишао одозго, и родио се од Дјеве онако како је написано, и постао човек да посредује између Бога и људи, Апостол наше вере и почетак животу, као што и сам казује: Сиђох с неба не да чиним своју вољу, него вољу Оца који ме посла; који страда за нас и васкрсну у трећи дан, и узиђе на висину и седи с десне стране Оца, и опет ће доћи у сили и слави да суди живима и мртвима. И у Духа Светога који је дат онима који верују, да их теши, посвети и усаврши, као што и Господ наш Исус Христос заповеди својим ученицима: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28,19), тј. у име Оца, као истинског Оца, и Сина, као истинског Сина, и Духа Светога, као истинског Духа Светога; јер та имена нису дата просто и без потребе, него због тога да покажу личност свакога од њих, славу и степен, како би се знало да их је тројица по лицима, а по сагласности да су једно. Држећи се ове вере пред Богом и Христом, бацамо анатему на сваку јеретичку и злу науку. И онај који би, насупрот здравој вери и духу Светог Писма, говорио и тврдио да има, или да је било времена када не беше Сина Божијег, тај нека је проклет. Исто тако, онај који тврди да је Син створен попут ма које друге твари, или да је рођен као што твари бивају рођене, а не онако како казује Писмо, или ако учи и шири нешто сасвим друго што није у науци коју смо примили, и тај нека је проклет. Јер ми верујемо и у свему следујемо ономе што нам јасно и истинито предадоше свете књиге, пророци и апостоли.“
Ето како су изложили веру епископи који су се сабрали у Антиохији. На све то, потпис је ставио и Григорије, као епископ Александрије, мада још не беше ушао у тај град. Пошто је Сабор обавио свој посао, и пошто је наредио још неке ствари, епископи се разиђоше. У исто доба људи беху узнемирени и у свакодневним стварима јер народ који се зове Франачки (Франци), напао је Римљане у Галији, а на Истоку беху силни земљотреси од којих је, годину дана касније, страдала и Антиохија.