Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ДРУГА

XXI глава

Одбрана Јевсевија Памфила

А како се нађоше неки који су видели да у речима Јевсевија Памфила има примеса Аријевог учења, биће умесно да нешто кажем и о томе. Пре свега, Јевсевије је био на Никејском сабору, где је утврђена вера у једносушност, и пристао је на све што је одлучио тај Сабор, а у трећој књизи, где говори о животу цара Константина, каже овако: „Цар је свакога понаособ наговарао да сви буду у једномислију, и тако најпре усагласише појмове и своја мишљења око спорних места, тако да је Никејска вера једнодушно установљена…“ Па када тако Јевсевије казује о том Сабору, и да је тамо учињен крај свакој неслози у мишљењу, и да су све у једнодушју прихватили, како се може претварати да је аријевац? А варају се и сами аријевци када мисле да је он њихов. Може бити, рећи ће неко, да Јевсевије иступа као аријевац због тога што је у својим саставима често користио израз „кроз Христа“. На то одговарам, да се тим изразом, па и другима којима се објашњава брига Спаситеља нашег када узе на себе наше тело, често користе и оци Цркве, а пре свих, тим речима се служе и апостоли, па опет, на њих нико не казује да нису учитељи вере. Арије се осмелио рећи за Сина Божијег да је створен као и ма која друга ствар, али чујте шта о томе казује Јевсевије у првој књизи против Маркела: „Јединородни Син Божји зове се, и јесте само Он један, и нико други. Дакле, неће бити правди на жао ако се осуде они који беху толико нападни, те рекоше да је Син Божји створен, да је постао ни из чега, као и све остало на свету. А како ће он бити Син, како ће бити јединородни Син Божји, ако је од природе исти онакав као што су и све остале створене ствари, и ако је један од оних бића? Али не говоре за Њега тако свете књиге… Нека онај који би то сматрао да је Син Божји постао ни из чега, дакле, да је створена ствар, која доби своје биће ни из чега, тај не поима да Сину Божијем придева само име, а у ствари, одриче му синовство, јер који произилази ни из чега, тај исто као и све остало што је створено, не може бити Син Божји. У истини само је онај Син Божји који се родио од њега као од Оца, па је стога веома упутно и добро што се зове јединородни, кога Отац воли, и што је дакле и сам Бог. Јер шта би се могло родити од Бога ако не оно што носи облик Онога који га је родио? Цар зида град, а не рађа га. Говори се: Он је родио Сина, а не говорио се даје створио Сина. Уметник носи то име по оном шта израђује, па стога остаје уметник, а не отац; али кад Отац роди Сина, то се према Сину зове Отац, а не уметник. Исто је тако и Бог према Сину Отац, а према свету се зове Творац…“ Ово, и још много другога казује Јевсевије Памфил у својој првој књизи против Маркела, а у трећој објашњава како треба разумети реч саздање, те каже: „И ако је тако, то ће се онда из свега што је растумачено, разумети и ове речи: Господ ме сазда много пре него што ће почети да ствара све што је после створио. Што он каже за себе да је створен, то не треба схватати тако као да је он створен ни из чега, или да је као и остала творевина произашао ни из чега, као што неки неупутно мисле, него треба разумети тако да је он, као самосуштан и жив, постајао пре него што је створен овај свет, па га је Отац поставио да влада свиме. Реч „сазда“ овде је употребљена уместо „заповеди“ или „постави“. Тако бива и међу људима. Апостол каже за старешине и управитеље да су саздања:

Будите покорни сваком саздању човечијем – свакој власти човечијој, Господа ради; цару као господару, кнезовима његовим као посланицима његовим. А пророк говори: Спреми се Израиљу, да изађеш у сусрет Богу твом. Јер гле, то је онај што прави гром, што ствара ветар и што објављује људима Христа свога. Реч „ствара“ овде пророк не користи да изрази да нешто постаје ни из чега, јер Бог онда није створио ветар – дух – када је објављивао Христа Свога свим људима. Под сунцем нема ничега што би било ново. Дух је постојао и пре, али би послат тада када Апостоли беху на окупу, и када оно би хук с неба, попут дихања силног ветра, и они се тада испунише Духом Светим и објавише Христа Бога свим људима, а то се подудара са речима пророка: Гле, онај што прави гром, што ствара ветар и што објављује људима Христа свога. И ту реч „ствара“ узета је уместо речи „посла“ или „назначи“, а под речју „гром“ разуме се јеванђеоска проповед…“

Тако казује Јевсевије у својим књигама против Маркела, и ја сам то овде навео против оних који доста олако бацају кривицу на тог човека и који га настоје оцрнити. Они не могу доказати да је Јевсевије било где рекао за Сина Божијег да има почетак, тј. одредити када је постао. Истина је да се он у својим списима користио изразима који спадају у куђење божанства, у толико пре, што је он радо користио Оригенова дела, и угледао се на њега.

 

 

XXII глава

О томе да када је Сардијски сабор вратио катедру Атанасију и Павлу, а цар истока их није хтео примити назад, тада му цар запада запрети ратом

Епископи који су се сабрали у Сардикији, па убрзо затим отидоше у Филипољ (Тракијски), и тамо одржаше Сабор, урадили су оно шта су наумили, па се сваки врати у своје место. После овог догађаја одвоји се запад од истока. Граница која их је раздвајала била је позната под именом Тисукис, на међи Илирије и Тракије. До те границе било је слободно мешати се, и поред тога што вера није била једнака код свих, али мешање (кретање) преко границе није било дозвољено. Ето како је дошло до компликовања позиција. Убрзо цар западних области написа своме брату Констанцију, па му рече шта се догодило у Сардици, и уједно му каза да врати на своја места Павла и Атанасија. Али, како се Констанције устезао да изађе у сусрет, то му овај још једном написа и стави му избор: да прихвати Павла и Атанасија или да ће доћи до рата. Ево како гласи та посланица: „Овде код мене се налазе Атанасије и Павле, за које сам поуздано дознао да их прогоне јер су благочестиви. Ако ми даш реч да ћеш им вратити њихове епископске катедре, а казнити оне који су устали против њих, тада ћу ти ја послати њих двојицу. А ако не прихватиш ово, знај да ћу сам доћи к теби и (силом) повратити њихове катедре, а тебе ништа нећу питати.“

 

 

XXIII глава

О томе како се побојао Констанције пред претњама, па је позвао Атанасија, и послао га у Александрију

Када је Констанције прочитао оно шта му поручује брат, силно се узнемири. Одмах позва неке од источних епископа, и рече им оно шта му поручује брат, те их упита шта да чини? Они му рекоше да је најбоље да уступи цркве онима који су за Атанасија уместо да дође до рата међу браћом. Цар, видевши да нема куд, позва Атанасија к себи, а Павла је цар запада директно послао у Константинопољ, дајући му два епископа да га спроведу, а такође и своју посланицу и посланицу Сабора. Али, како Атанасије није одмах кренуо на пут, размишљајући да ли да изађе пред Констанција, бојећи се нових сплетки, то наведе Констанција да му напише неколико писама, позивајући га (као што се види из тих писама која су написана на латинском, а преведена на грчки), к себи:

Посланица Констанција Атанасију:

„Победник, Констанције Август – Атанасију, епископу

Наша човекољубива смиреност није могла даље мирно гледати да пострадаваш, као да су те заокупили таласи узбурканог мора. Иако си отеран далеко од свог крова и завичаја, и ако немаш ништа што би се могло рећи да је твоје, иако проводиш дане у пустом месту кроз који не пролази људска нога, опет те због тога не заборавља наша благочестивост. Дуго сам одлагао да ти напишем писмо, уздајући се да ћеш доћи к нама, и да ћеш затражити да те одбранимо од оних који иду у потеру за тобом, али како ти то ниси учинио, вероватно из страха, стога пишемо твојој непоколебљивости, изјављујући ти наше благе жеље, да би се ти ослободио страха, па пожурио да нам дођеш и да изађеш пред нас, да би добио оно шта желиш, и да би ти се вратило оно шта је твоје, и то би била прилика да познаш колико смо човекољубиви. Због тога сам ја молио и господина, брата мога, Константа, победника, Августа, да те отпусти, како би ти, по договору нас двојице, дошао натраг у своју отаџбину, и у томе имао залог за то да смо ти наклоњени.“

Друга посланицу упућена Атанасију:

„Победник, Констанције, Август – Атанасију, епископу

Иако смо ти у претходном писму рекли да дођеш у наш град, и да се не плашиш ничега, у колико нам је јака жеља да те вратимо на твоје место; опет с тога пишемо твојој непоколебљивости за исту ствар, и кажемо ти да нам дођеш, не сумњајући, нити се плашећи, да добијеш оно шта желиш. Државни превоз ти због тога стоји на услузи.“

Трећа царева посланица упућена Атанасију:

„Победник, Констанције, Август – Атанасију, епископу

Док смо боравили у Едеси, где су били и твоји свештеници, имали смо жељу да к теби пошаљемо једнога од тих свештеника, и да те позовемо да дођеш, да се видимо, па да затим одмах кренеш пут Александрије. Али како је прошло доста времена од како си добио наше писмо, а ти никако не долазиш, ето због тога те поново подсећамо да се не премишљаш да дођеш к нама, како би одавде био враћен у своју отаџбину, и добио оно шта желиш. Да би још више био уверен у ово, шаљемо к теби ђакона Ахиту, који ће ти рећи како смо расположени према теби, и од њега ћеш чути да ћеш добити оно шта желиш.“

Ове посланице Атанасије је добио у Аквилеји, где је живео од када се склонио са Сардике, и одмах затим отиде у Рим. Ту је епископу Јулију показао та три писма, и то је веома обрадовало Цркву у Риму, јер су сматрали да цар источног царства к себи позива Атанасија. Епископ Јулије је написао посланицу народу Александрије и тамошњем свештенству, а ево како она гласи:

„Јулије – епископима, свештеницима, ђаконима и народу Александрије, љубљеној браћи, са жељом да су здраво у Господу.

Са вама који сте у радости, и ја се радујем, љубљена браћо, јер коначно очима својим угледасте плод своје вере, јер заиста се тако може доживети оно шта се догодило Атанасију, моме брату и саепископу, кога вам Бог враћа, погледавши на његов чисти живот и на ваше молитве. Из овога се лако може сазнати колико су чисте и препуне љубави биле молитве које сте ви узносили Богу. Помишљајући на обећања с неба, и давши себе с љубављу за њих, љубављу којом вас испуни мој брат Атанасије, ви сте добро знали, и по правој вери која је била у вама, ви сте предвидели да нећете за свагда остати без Атанасија, који је, може се рећи, свагда био уз ваше побожне душе. Због тога ми неће требати да говорим много у овој посланици, јер шта год бих рекао, за све то сте већ знали вашом вером. Заједничке жеље свих вас испунише се по благодати Христовој, и ја се радујем са вама, и поново кажем да сте заиста сачували своје душе као непобедиве и испуњене вером. Ништа мање се радујем и због Атанасија, јер он никада није заборављао на вашу љубав и добро расположење, и поред тога што је много страдавао. Он је био телом отргнут од вас, али је духом свагда био са вама. И ја мислим, љубљени, да сва искушења у којима се налазио, нису без славе јер кроз њих је и ваша и наша и његова вера постала надалеко позната и стекла поштовање од свих. Да тога није било, ко би поверовао да чувате у себи тако велико уважавање и тако велику љубав према епископу, и да он није украшен таквим врлинама, за које се може надати да ће бити награђен на небу? Он је стекао славно сведочанство за своје исповедање вере, како у овом веку, тако и у оном који ће настати, јер издржавши многа и различита искушења, и на суду, и на путовањима, он је ногама погазио све замке аријанаца. Често му је живот био у опасности због оних који су га прогонили, али он се није бојао смрти, јер је био под заштитом Сведржитеља, Бога и Господа нашег Исуса Христа, и стога се надао да му неће нашкодити напади ђавола, и да ће вам се вратити ради вашег спокоја, окићен још славније, као што и сами знате. Он је својим животом издржао испит, он је оправдан како по својим намерама, тако и поуком с неба, а праћен бесмртним сведочанствима ваше љубави, он је постао чувен све до краја света, и сад вам се враћа у већој слави, него када је отишао од вас. Па када скупоцени метал, рецимо сребро или злато, постају чистији када прођу кроз огањ, исто тако се оцени и достојанство тако великог човека који је савладао пламен толико невоља и опасности, па се сада враћа к вама. Примите, дакле, љубљена браћо, са сваком чашћу и радости епископа свога, Атанасија, и оне који су страдавали заједно са њим. Радујте се што вам се вашим молитвама враћа пастир, кога сте ви нахранили и напојили својим посланицама, онда када је био гладан и жедан, и када је требао да се окрепи вашом побожношћу, јер је он у вама налазио утеху док је живео у туђем завичају, ви сте му олакшавали све нападе и прогоне верношћу ваших душа и ваших срца. Ја се унапред радујем од саме помисли колико ће се свако од вас радовати када се он врати, како ће га народ лепо примити и какав ће празник бити за оне који ће тада бити на окупу. Завршићемо своју посланицу молитвом Богу Сведржитељу и Сину Његовом, Господу Исусу Христу, да нас свагда дарива својом благодаћу у име награде за вашу дивну веру коју сте показали када славно сведочисте за свога епископа, и да сачува и вас и ваше потомке, како у садашњем, тако и у будућем веку.“

Добивши ову посланицу, Атанасије крену на исток. Цар Констације га лепо прими, али подговорен од аријеваца, хтеде да превари Атанасија, и рече му следеће: „Ти си добио своју катедру, као што је и рекао Сабор, и онако како сам ја дао своју реч. Али ако у Александрији има људи који не желе да буду са тобом у заједници, допусти им да у граду имају једну цркву за себе.“ Атанасије на то рече: „Господару, ти имаш власт и можеш наређивати и радити онако како ти је воља, али ја молим за једну милост.“ Тада цар даде своју реч, а Атанасије рече да би желео да добије од цара то исто што је цар тражио од њега, а то је да цар допусти да у сваком месту постоји једна црква за оне који не желе да имају заједницу са аријевцима. То што је Атанасије тражио, то није ишло у прилог Аријевим следбеницима, те с тога одусташе од тог плана на неко време, а цару пустише на вољу да поступи како жели. И тако цар врати катедре Атанасију, Павлу и Маркелу, а исто тако и Аскелу Гаском и Луки Адријанопољском, које је Сабор (у Сардици) примио у заједницу. Аскелу због тога што је поднео доказе из којих се могло видети да је његов проблем размотрио Јевсевије Памфил, заједно са многим другима, те му повратише достојанство, а Луки (Лукију) зато што су се његови тужиоци разбежали. И тако је сваки од тих епископа враћен, са царским указом. У Анкири, када је протеран Василије а доведен Маркел, догоди се побуна, и противничка страна изнесе многе хуле, док су становници Гаса примили Аскела. И у Константинопољу је Македоније убрзо уступио место Павлу, али је наставио да у једној одвојеној цркви сабира своје присталице. За Атанасија је цар упутио писмо епископима, клиру и народу да га приме, а другом посланицом је наредио да се уништи све оно што је на суду коришћено против њега. Наводимо посланицу Констанција поводом Атанасијевог повратка:

„Победник Констанције, Велики, Август – епископима и свештеницима

саборне цркве

Благодат Божија није оставила честитог Атанасија, који је за кратко време потпао под суд људи, али који је добио решење од Бога који све види, и сада се, по вољи Божијој и нашем опредељењу, враћа у своју отаџбину и у цркву где је био старешина по вољи Божијој. Због тога, наша смерност заповеда да се заборави на све што се раније наређивало за лица која су била у заједници са њим, и да се остави на страну свако подозрење на њега. Онима из свештенства који су били уз њега, да се врате све повластице које су имали. Овој милости додајемо као што је право, и објављујемо свим лицима из свештенства и следеће: да они људи који су имали заједницу са њим, епископи и нижи по чину, могу бити потпуно спокојни, јер бити у заједници са таквим човеком какав је Атанасије, може бити поуздан доказ за добре намере свакога понаособ. И тако, ко је био у заједници са њим, руковођен здравим разумом, и користећи се тиме, нека буде у милости коју дајемо сада, по вољи Божијој.“

Посланица народу Александрије:

„Победник Констанције, Велики, Август – народу александријске саборне цркве.

Гледајући на ваше доброчињење у свему, и знајући колико сте дуго били без свог епископа и његовог старања, нашли смо за исправно да поново к вама вратимо епископа Атанасија, који је свима познат по својој честитости. Када га примите онако како налаже обичај, и како сте дужни, и када постане помоћник ваш у вашим молитвама пред Богом, а ви настојте да се очува једномислије међу вама, и да живите по закону Цркве. Јер када не бисте били сложни, и када би се појавили спорови међу вама, тада то не би одговарало срећним околностима нашег добра. Желимо да овога трена ишчезне из вашег сећања све лоше, и саветујемо вас – љубљени житељи Александрије, да се што чешће молите Богу, имајући Атанасија у прочељу, да би и незнабошци, који се клањају идолима, по својој заблуди, пошто виде вас како сте спремни на молитву, што пре дошли к себи, и прихватили свету веру. И поново напомињемо: држите се овога што рекосмо, а епископа који вам се враћа по вољи Божјој, и по нашем суду, примите са радошћу, и поздравите се са њим из свег срца и душе, јер вам то и приличи, а и вашој смерности одговара. А да се људима у којима је зла намера не би дало повода да нешто ново смишљају, ми смо писмено заповедили судијама који су код вас, да све оне које затекну у кривици, да им суде по закону, па стога, гледајући и једно и друго, према вољи Преблагог, настојте да одржите оно шта требате и шта приличи закону свете вере, па због тога одајте част и поштовање Атанасију, и старајте се да са њим имате молитву, како за себе, тако и за читав свет.“

Посланица о уништавању списа против Атанасија:

„Победник Констанције, Август – Несторију

Ако би се нашао и један акт из ранијег времена, који наноси увреду и обешчашћује особе које су имале заједницу са епископом Атанасијем, наша је воља да се такви списи униште, јер људи из Цркве који су уз њега, по нашој жељи и по ономе како је раније било, треба да су без кривице. Ова наша заповест треба да се проведе у дело, како би, када се епископ Атанасије врати у своју цркву, сви они имали слободу. Нека се, дакле, овоме обрадују Атанасијеви људи.“

Иста оваква посланица упућена је управитељима Августоминике (део источног Египта), Тиве и Ливије.

 

 

XXIV глава

О томе како је Максим примио Атанасија који је, враћајући се у Александрију, прошао кроз Јерусалим, и како је ту одржан Сабор у корист онога што је одлучено у Никеји

Имајући уз себе све ове посланице, епископ Атанасије пође преко Сирије па дође у Палестину. Када је дошао у Јерусалим, поручи епископу Максиму о томе како је одлучио Сабор одржан у Сардици, те му напомену и о томе каква је воља цара Констанција. Чувши то, епископ Јерусалима сазове на Сабор тамошње епископе, а дођоше и неки из Сирије и Палестине. Када се сакупише, Максим прими Атанасија у заједницу, и поврати му пређашње достојанство. Овај Сабор послао је и посланицу у Александрију, као и епископима Јегинта и Ливије, да би их обавестио шта је одлучено о Атанасију. Ово је дало повода Атанасијевим непријатељима да се ругају Максиму, који је пре тога нападао на Атанасија, а сада говори у његову корист, и ступа у заједницу са њим, правећи се невешт у свему шта се раније догађало.

Када су за ово чули Урсакије и Валент, некадашње ватрене присталице аријанизма, освестише се од својих заблуда, па отидоше у Рим. Када су дошли пред епископа Јулија, писмено изложише своје покајање, признајући једносушност, па упутише посланицу Атанасију, обећавши му да су од тада у заједници са њим.

Атанасије, враћајући се у Александрију, прође кроз Пелузијум, прво место на путу између Сирије и Александрије, учећи ту, и свуда где је пролазио, да се људи клоне Аријевог учења, и да имају заједницу са онима који исповедају једносушност. У неким црквама Атанасије је рукополагао нове свештенослужитеље, и то је дало повода за нове нападе, јер почеше да га нападаји да се меша у послове других епископија.

 

 

XXV глава

О тиранима Магнецију и Ветраниону

У исто ово време догоди се и велики метеж међу грађанством. Рећи ћу само оно најважније о томе: када је умро онај који је подигао Константинопољ, његово се царство подели на три сина, о чему смо већ говорили. Потребно је напоменути и то да је заједно са њима царевином управљао и њихов братанац, Далмације. Овог Далмација недуго затим убише војници. Констанције то није наредио, али није ни санкционисао. А да су војници током битке убили и Константина Млађег, онда када је упао у област свога брата, о томе смо већ говорили. Пошто се догодило то убиство, дође до рата између Римљана и Персијанаца, рат у коме није најбоље прошао Констанције, јер када су почеле борбе на граници (348. године), код града Сингара, Персијанци победише Римљане.

Тада и у Цркви започеше превирања око Атанасија и појма „једносушни“, а у западним областима појави се тиранин Магнеције, и мучки уби западног цара – Константа, који се тада налазио у Галији. Од тог убиства започе рат у земљи. Тиранин Магнеције себе прогласи за господара целе Италије, приграби за себе власт у Африци и Ливији, па и у самој Галији. А у граду Сирмијуму (у Илирику), војници изабраше другог тиранина по имену Ветраниона. Чак и у самом Риму дошло је до немира: Констанцијев рођак, извесни Непоцијан, са четом гладијатора, радио је на томе да буде изабран за цара, али у томе није успео јер га убише Магнецијеви људи, онда када је Магнеције терорисао читав запад.

 

 

XXVI глава

О томе како су поново са својих катедри збачени Павле и Атанасије након погибије цара Константа и о томе како је Павле ухваћен и убијен, а како се Атанасије сакрио

Сви ови несрећни догађаји десили су се у кратком временском року, четири године након сабора у Сардикији, у време конзулства Сергија и Нигријана. Када се рашчуло о овоме, говорило се да ће читава власт над царевином доћи у руке Констанција. Пошто га изабраше за самодршца источних области, Констанције започе припреме за поход на тиранина. Док се то дешавало, Атанасијеви непријатељи, сматрајући да је наступило погодно време за њих, поново почеше хајку на Атанасија износећи најгоре оптужбе, и то пре него ли је он дошао у Александрију. Они рекоше Констанцију да је Атанасије узбунио читав Египат и Ливију, а овој лажи је ишло у прилог и то што су се појавиле и оптужбе да је рукополагао свештенство у туђим епископијама.

У то време дође Атанасије у Александрију и сазва све епископе Египта на Сабор. Они одлучише исто оно што је одлучио сабор у Сардикији, као и оно што је установио сабор у Јерусалиму. Цар, који је већ дуго подржавао Аријево учење, промени своје наредбе које је раније прогласио, и тако заповеди да се Павле прогна из Константинопоља у заточеништво, у место Кукус (у том месту, као прогнаник налазио се и свети Јован Златоуст. Кукус се налази на граници Киликије и Кападокије, на путу који дели Кесарију од Аназарба). Такође би протеран и Маркел, а катедру цркве у Анкири поново заузе Василије. Лукије Дренопољски би затворен у тамницу, и тамо се упокоји. Оптужбе које су биле усмерене на Атанасија биле су такве да је цар наредио да се и он ухвати и убије, ма где да се налази. Исто тако наредио је да буду погубљени Теодул и Олимпије, старешине цркви у Тракији. Али, Атанасије је благовремено сазнао о томе, па је на време умакао. Због овога су аријевци били веома љути, док су Георгије Лаодикијски и Леонтије, тадашњи старешина цркве у Антиохији, и Наркис, епископ Неронијаде, још више појачали оптужбе против Атанасија. Леонтије је још као свештеник свргнут из чина због тога што је имао недозвољене односе са неком женом по имену Евстолија, а касније се кастрирао ради тога да га више не оптужују, но и поред тога наставио је да се виђа са поменутом женом. И тај исти Леонтије постао је епископ цркве у Антиохији, и то по жељи и наредби цара Констанција, након епископа Стефана, али сматрам даје довољно речи о томе.

 

 

XXVII глава

О томе како је Македоније заузео епископску катедру у Константинопољу, и о томе колико је зла учинио својим неистомишљеницима

Пошто је Павле насилно уклоњен, Македоније се веома осили, па узе под своју власт цркве у Константинопољу. А пошто је цар Констанције био потпуно уз њега, то му је било лако да учини, но тај његов поступак иницирао је велике сукобе унутар цркве. Македоније, успевши да наговори цара да и сам нападне цркву, издејствовао је и то да се његове зле намере уздигну на ниво обавезујућег закона, и тај је закон послат по свим местима, а да би лакше био спроведен у дело, послата је и војска. Тако је дошло до тога да су хришћани, који су прихватали једносушност, не само били прогањани из цркви, него и из својих домова и места у којима су живели. Али, то није било све, него је дошло до насилног приморавања православних да ступају у заједницу са аријанцима. Ово је попримило сва обележја времена када су хришћани приморавани да се клањају идолима. Примењиване су и исте методе мучења, прогони, затварања, одузимање имовине… То се дешавало по свим местима истока, али највећи прогони били су у Константинопољу. Што се тиче градова у Грчкој и Илирику, као и западних области, ту је и даље владао мир јер су се хришћани слагали међу собом и у свему чували веру из Никеје.

 

 

XXVIII глава

О томе шта је чинио Георгије, следбеник Арија по Александрији (према казивању Атанасија)

О томе шта је у Александрији чинио Георгије, најбоље је чути речи самог Атанасија, који је страдавајући, својим очима гледао шта се дешава. У беседи којом оправдава своје бежање, он о догађајима у Александрији каже: „Они који су нам радили о глави поново уђоше у Александрију, а оно шта се тада догодило, било је горе од свега до тада: војници су изненада опколили цркву, те уместо молитве, све се претвори у тучу. Затим, током Великог поста, дође Георгије, у пратњи неких зликоваца из Кападокије. Са његовим доласком ствари су се још више погоршале јер је Георгије чинио све онако како су га учили зликовци. И тек што је прошла прва седмица по Васкрсу, они почеше бацати девојке у тамницу, а епископе везане у ланце, војници су спроводили улицама, сиротињу и удовице оставили су и без крова и без хране. Упадали су у куће хришћана и одвлачили су их на гробље… Прве недеље по Педесетници, народ који је постио, изашао је на гробље ради молитве Богу, јер нико није желео да буде у заједници са Георгијем. Када он чу за то, он против народа поче хушкати војсковођу Севастијана, који је био манихејац. И тај Севастијан поведе са собом много војника под оружјем, па упаде на гробље и поче хватати оне који су дошли на молитву. Срећом да није било пуно народа јер је већина већ отишла када се разданило. Шта је радио са онима које је ухватио, сада ћете чути: Севастијан нареди да се запали велика ватра, па онда девојке доведе близу огња и поче их приморавати да прихвате Аријеву јерес као своју веру. А када виде да се оне не плаше ни огња ни смрти, скине вео са њихових лица и тако их унакази да их дуго нико није могао препознати. Поврх тога, он нареди да се четрдесет мушкараца мучи на посебан начин: однекуд донесоше прутове од финиковог дрвета, а те су гране препуне иглица, па је тим прутовима шибао људе по голом телу, и од тога многи умреше, а други су дуго лечени због рана које су им нанеле иглице. Све остале, а са њима и једну девојку, послао је у Велики Пазис. Оне које су тамо убили прво нису допустили да буду сахрањени, него их оставише тако да се види страшни покољ и да се разгласи о томе… Након тога отпремише у заточење епископе од Египта до Ливије, и то: Амонија, Тмуиса, Псеносириса, Ниламона, Агатона, Анагамфона, Амонија, Марка, Драконија, Аделфија, Амонија, Марка, Атиндора. Поред њих, и свештенике: Јеракса и Диоскора. И тако, тринаест епископа беху принуђени да се спашавају бегом… Гониоци показаше ревност у свом делу, као некада, у време Ахава са жељом да униште истину…“ Тако сведочи Атанасије о неделима Георгија у Александрији. Међутим, цар са војском крену у Илирик, а то је било због тога што је један део војске за цара прогласио Ветраниона. Када цар дође у Сирмијум, почеше преговори са Ветранионом, те дође до тога да војска поново приђе Констанцију. Када је Ветранион видео да га је војска изневерила, он паде пред цара. Констанције нареди да се скине венац са његове главе, и (шарени) огртач, и тако се показао као веома благ према Ветранону, посаветовавши га да живи у миру пошто је већ био доста стар, и да се окане државних дела. На тај начин је завршен тај проблем. Цар још нареди да му се ради издржавања додели нешто новца, па Ветранион отиде да живи у Трузи (у Витинији).

Међутим, цар за кесара одреди свог рођака Гала, и преневши му своје име, посла га у Антиохију (Сирску), да управља тамошњим областима на истоку. Када је Гал улазио у Антиохију, појави се на истоку знак Спаситеља: на небу је виђен стуб у облику крста, и сви се зачудише томе /о овоме осим Сократа казују и други историчари: Теофан, који је написао Александријске хронике, Кирило, Филострогије, Кедрин…/. У исто време, цар Констанције посла силну војску против Магнеција, а сам остаде у Сирмијуму, да види шта ће се догодити.

 

 

XXIX глава

О јеретику Фотину

Тадашњи старешина цркве у Сирмијуму, Фотин /који је рођен у Малој Галатији, и који је био ученик епископа Маркела, донекле се држао православне вере и био је познат по врлинском животу и као такав је изабран за епископа Сирмијума. Касније, он поче да проповеда да је Христос обичан човек кога је родила Марија. На Сабору који је одржан у Сирмијуму 351. године, осуђен је као јеретик и затворен/, поче прилично отворено да проповеда науку коју је сам измислио, а када је због тога дошло до побуне, цар нареди да се сакупе епископи у Сирмијуму на сабор. И тако дођоше са истока: Марко Аретуски, Георгије Александријски, кога су аријевци поставили на то место, Василије Анкирски, који на то место дође уместо прогнаног Маркела, Панкратије Пелусијски, Ипатијан Ираклијски. Са запада дођоше: Валент из Мурсе, и чувени међу савременицима – Осија из Кордобе, који на овај Сабор дође против своје воље. Сви они сабраше се после конзулства Сергијевог и Нигријана, у време када због рата не беше конзула, а што је противно обичају. Када је почео Сабор у Сирмијуму, веома брзо се показа да је Фотин привржен Савелију Ливијском и Павлу Самостатском, па га као таквог свргоше. Овај поступак, као умесан и правичан, одобрише сви, и онда а и касније. Али епископи који осташе у Сирмијуму, учинише нешто што многи нису одобравали.

 

 

XXX глава

О символима (исповедањима) вере које је сачинио Сабор у Сирмијуму, у присуству цара

Епископи који су остали у Сирмијуму, почеше да састављају нове символе вере: један је написан на грчком, од стране Марка Аретуског, а остали беху написани на латинском. Али нити се међу собом слажу они који су написани на латинском, а такође се са овима не слаже ни онај кога је саставио Марко. Овом приликом навешћу само један, написан на латинском, и упоредићу га са Марковим. Други символ који је на латинском написан у Сирмијуму, навешћу на другом месту, када дође ред да се казује о ономе шта се дешавало у Аримину. Потребно је знати да су оба символа начињена на латинском била преведена и на грчки. Ево како је писао Марко:

„Верујемо у једног Бога Оца, сведржитеља, који створи и сазда све; од кога носи име и што је на небу и што је на земљи. И у јединороднога Сина Његовог, Господа нашег Исуса Христа, Који је рођен од Оца пре свих векова, Бога од Бога, светлост од светлости, кроз кога је произашло све што постоји и на небесима и на земљи, и што се види и што се не види, Реч, Премудрост, истиниту Светлост и Живот, Који је у последње дане ради нас постао човек, и родио се од свете Дјеве, Који би распет и умре, Који би сахрањен и васкрсну из мртвих у трећи дан, Који се узнесе на небо и седи с десне стране Оца, и Који ће доћи да суди живима и мртвима, и дати свакоме по заслузи шта је радио, и Његово ће Царство трајати у вечност; уколико ће Он седети с десне стране Оца не само за садашњих времена, него и за оних која ће настати. И у Духа Светога, Утешитеља, кога Господ обећа послати апостолима по узласку на небо, Кога је и послао да их научи и да им напомене све, кроз Кога се освештавају душе које искрено верују. А који тврде да је Син од ништа или од друге које личности, а не од Бога, те да је било времена или да је био век када Њега не беше, њих света саборна Црква не признаје као своје. Исто тако кажемо: они који тврде да су Отац и Син два бога, такви нека буду проклети. Који признаје у Христу Бога и превечног Сина Божијег, а пак не исповеда да је Он заједно са Оцем стварао, када је све створено, и тај нека буде проклет. Који дрско говори да се нерођени делимично родио од Марије, и тога проклињемо. Који говори за Христа који се родио од Марије да је Син Божји по предзнању, а да нема своје биће у Богу, као рођени од Оца пре свих векова, и да кроз Њега није све постало, и тај нека је проклет. Који тврди да се Божије суштаство шири или смањује, нека је анатема. Који говори да се Божије суштаство раширује када рађа Сина, или који каже за Сина да је он ширење Божијег суштаства, нека је анатема. Који говори за Сина Божијег да је он унутрашња реч или она реч што се изговара, нека је анатема. Који каже за Маријиног Сина да је он само човек, нека је анатема. Који каже за Оног који се родио од Марије да је Бог и човек, али ту казује да је Бог који није рођен, нека је анатема. Који речи: „Ја сам Бог пре и после, и нема Бога осим мене“ (Ис. 43, 6), а које су речене против идола и лажних богова, узима онако како их прихватају Јевреји, те не признаје Једнородног, превечног Бога, нека је анатема. Који, када чују речи: „Реч постаде тело“ (Јн. 1,14), мисле да се реч претвори у  тело, или да је на себе узела тело и да се кроз то променила, нека је анатема. Који кад чује да је Син Божји био распет, тврде као да је он или трулио, или мењао, или се умањио, или нестао, нека је анатема. Који тврде да речи: „Да створимо човека“ (Пост. 1, 26) није рекао Отац Сину, него самоме себи, нека је анатема. Који говоре да се Авраму није јавио Син, него сам нерођени Бог, или неки његов део, нека је анатема. Који говоре да се са Јаковом није борио Син у облику човека, него сам нерођени Бог или неки његов део, нека је анатема. Који под речима: „Одажди Господ од Господа“ не мисле на Оца и Сина, него тврде да је Бог одаждио самог себе, нека је анатема јер је Син од Оца. Који слушајући за Оца и Сина, придаје име Господа како Оцу, тако и Сину, и тврдећи да је Господ од Господа, сматра да су то два бога, такав нека је анатема, јер ми исповедамо Сина да чином није раван Оцу, него му је потчињен; уколико Син није долазио у Содом без Очеве воље, нити је сам од себе, него од Оца, који је то изволео, као што и не седи с десне стране сам по себи, него по речи Очевој: „Седи Мени с десне стране“ (Пс. 109,1) који не прихвата ово, нека је анатема. Који признаје да је Отац, Син и Свети Дух једно лице, нека је анатема. Који каже за Светог Духа да је Утешитељ, а говорећи то мисли на Бога Оца, нека је анатема. Који неће да зна за другог Утешитеља осим за Сина, супротно речи: „Даће вам Отац другог утешитеља, ја ћу га умолити“ (Јн. 14, 16), нека је анатема. Који каже за Духа да је један део од Оца или Сина, нека је анатема. Који говори да Отац, Син и Свети Дух јесу три бога, нека је анатема. Који тврди да је Син Божји произашао по вољи Оца исто онако као ма која саздана твар, нека је анатема. Који говори да се Син није родио вољом Оца, нека је анатема. Који неће да зна (прихвата) ово, нека је анатема. Који каже за Сина да је нерођен, и да нема настанка, тај као да препознаје двојицу којима нема настанка и који нису рођени, дакле прави два бога, нека је анатема јер је глава и почетак свему Син, а глава Христу Отац, стога ми кроз Сина побожно узводимо све к једном, беспочетном началу свега – Богу. Најпосле, остајемо верни хришћанским појмовима, па казујемо: ко не признаје да је Христос Исус пре свих векова, да је делао са Оцем када је све постало, него још тврди да је Он тада добио име Сина и Христа, и тек од тада се зове Бог када се роди од Дјеве, нека је анатема јер је пријатељ Павла Самостатског.“

Други символ вере, који је сачињен у Сирмијуму, а првобитно беше написан на латинском, и потом преведен на грчки језик:

„Како се увидело да је потребно да се расправи још нешто у вези вере, то је у Сирмијуму поново разматрано све, где уз остале беху и Валент, и Урсакије и Герминије. Због тога, као правило би одређено да је један Бог Отац, Сведржитељ, као што се то зна по целом свету. И један је јединородни Син Његов, Исус Христос, Господ, Бог и Спаситељ наш, Који се родио од Њега (Оца) пре свих векова. Али не треба учити да су то два бога, када је и сам Господ рекао: „Враћам се к Оцу свом и Оцу вашем, и Богу своме и Богу вашем“ (Јн. 20, 17). С тога Он и јесте Бог свих, као што и каже Апостол: „Или је само јеврејски Бог, а не и незнабожаца? Да, и незнабожаца? Јер је један Бог, који ће оправдати обрезање из вере и необрезање вером“ (Рим. 3, 29-30). Тако се и све остало слаже са Светим Писмом, и нема ништа под сумњом. А што многима задаје посла то како се на грчком или на латинском пише „суштина“, о томе не треба ни говорити, па ни Црква тиме не треба да се бави јер се у Светом Писму не казује о томе а такође јер то надмашује ум и знање човека, уколико нема тога који нешто зна за рођење Сина, као што и стоји написано: „Ко може знати за његово порекло?“ (Ис. 53, 7). За Оца се само зна да је Он родио Сина, а за Сина се зна да је рођен од Оца. Нико не двоуми да је Отац и чашћу и достојанством и божанством, и по самом имену, већи од Сина, као што о томе казује и сам Син: „Отац, који ме посла, већи је од мене“ (Јн. 14, 24-28). И то је саборно учење, као што свако зна, да су Отац и Син два лица, и да је при томе Отац већи, а Син му је потчињен са свим оним што је Отац потчинио Сину. Отац нема почетка, нико га не може видети, бесмртан је и чист од страсти. А Син је рођен од Оца, Бог од Бога, светлост од светлости. А како се Он роди од Оца, о томе нико не зна, осим Оца, као што већ рекосмо. Син, Господ и Бог наш, сам је на себе узео тело, тј. постао човек, као што је наговестио Анђео, како кажу све књиге Светог Писма, и како учи свети Апостол, учитељ незнабожаца, да је Христос примио облик човека од Дјеве, па као човек у истом телу и пострадао. А суштина и основа свеколикој вери састоји се у томе, да свагда верујемо у Тројицу, као што се и чита у Јеванђељу: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19). Тројичан број је потпун и савршен. Утешитељ, Дух Свети, кога посла Син по обећању, дошао је да освешта и научи апостоле и све који верују.“

Фотину је нуђено и саветовано му је да се потпише на ове символе, иако је већ био свргнут. Мимо тога беше му обећано да ће бити враћен на своје место ако се покаје и прихвати веру која је изложена у Сирмијуму, а одбаци своје учење. Али, он то није прихватио, него позва судије да ступе у дијалог са њим. Цар пристане на то, па би одређен датум, и тада се окупише епископи који су ту били, и многи од сенатора (којима је цар заповедио да дођу). Насупрот Фотина био је тадашњи старешина анкирске цркве, Василије. Брзописци су бележили говор и једнога и другога. Расправа је била жестока, и најпосле Фотин беше побеђен и осуђен. Остатак свог века он је провео у прогонству, и тамо је саставио књигу на латинском и на грчком, јер беше зналац тих језика, а у тој књизи нападао је на све јереси док је прећутао ону коју је сам измислио.

Потребно је знати и то да су епископи који се сабраше у Сирмијуму, променили своје мишљење о вери која је изложена у латинском символу, јер запазише, пошто је већ било обнародовано, да ту има супротних речи, па се због тога потрудише да врате рукописе од оних лица која су имала преписе. Али како су многи сакрили те преписе, стога цар нареди да се сваки препис врати, запретивши казном ономе код кога се пронађу. Међутим, ни претње нису помогле да зауставе пут преписа из руке у руку.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *