Историја Цркве

Историја Цркве

КЊИГА ПРВА

XXI глава

О монаху Антонију

Да казујем какав је био монах Антоније из египатске пустиње, мислим да би било сувишно јер је о њему прелепо говорио епископ Атанасије Александријски у једној од својих књига. Ту ће се свако моћи да упозна са истином о томе како је велики монах Антоније изиграо демоне, њихову вештину и препреденост и како се борио са њима, и том приликом учинио мноштво великих чудеса.

 

 

XXII глава

О Манесу, поглавару манихејске јереси, и о томе одакле је он био

Сви знамо да уз пшеницу често расте и кукољ, а да поштовање којим одликујемо оне који су добри неретко код других изазива мржњу и завист. Нешто пре доласка Константина за цара, дошло је до извргавања истинског хришћанства од стране оних који нису могли да се ослободе неких својих пређашњих размишљања и заблуда, а и даље су за себе тврдили да су хришћани. Јер тада /око 277. године/ поче Манихеј да прихвата неке ставове незнабожачког философа Емпедокла и да то уноси у хришћанску науку. Јевсевије Памфил о овоме говори у седмој књизи своје Историје, али доста површно. Због тога ћу ја допунити оно што је он пропустио, да би се сазнало о томе ко је био Манихеј, и како се десило да он започне тако дрско дело. Један од скитских Сарацена, имао је за жену робињу из Горње Тиве. Њој за љубав, досели се у Египат, и пошто се изобразио у вери, поче да у хришћанску науку уводи мисли Емпедокла и Питагоре, тврдећи да постоје да начела: начело добра и начело зла, а тако је мудровао и Емпедокло. Тај Скићанин имао је ученика по имену Буда, који се пре тога звао Теревинт. Буда пређе у Вавилон, где су живели Персијанци, па поче да казује о себи да га је родила девојка и да је васпитаван у горама. Написао је четири књиге. Једној је дао наслов „О тајнама,“ другој – „Јеванђеље,“ трећој – „Благо,“ а четвртој – „Поглавља“. Једном приликом, када је Буда желео да покаже како врши тајну посвећења, он паде на земљу и тако заврши свој живот. Жена код које је живео, сахрани га, а његов новац задржа за себе и тим новцем купи једно дете које се звало Куврик. Касније то дете даде у школу, а када је нарасло, даде му на вољу да иде куда жели, поклонивши му Теревинтов новац и књиге које је овај написао док је учио у школи оног Скићанина. Куврик узе све што му је дала жена, па оде у Персију, промени име и назва се Манес, а књиге Будине (Теревинтове) прогласи за своје, па са њима поче да обмањује људе који кренуше за њим. У тим књигама садржане су речи о хришћанству, али препуне незнабожачког учења, тако да је Манихеј, као безбожник, људе учио да крену путем многобоштва, учио их да се клањају сунцу, да верују у судбину, а такође (сагласно учењу Емпедокла, Питагоре и Египћана), да се тела претварају једна из других. Није желео да призна да је Христос имао истинско тело, него је говорио да је то била опсена. Није хтео да призна постојање Закона и Пророка, него је за себе говорио да је Утешитељ, а све то је супротно правој науци хришћанске вере. Штавише, у својим посланицама себе је називао апостолом. Но, убрзо је платио онако како треба. Разболе се син цара Персије, и отац дечака био је спреман да учини све да би спасао сина. Чувши за Манихеја, и помисливши да овај заиста чини чуда, позва га у нади да ће спасти сина. Манихеј дође и узе дете на руке, али цар виде да је његов син умро, па одмах нареди да затворе лажљивца. Али, Манихеј некако побеже у Месопотамију, па се тако склони од освете. Међутим, персијски цар сазна све о њему, и изда наредбу да га ухвате. Када су Манихеја ухватили, ставише га на велике муке (одраше га живог, и његову кожу напунише сламом и ставише испред зидина града). Све ово није измишљено, него казујем према ономе што сам пронашао записано у списима Архелаја, епископа Касхаре (града у Месопотамији). Архелај пише да је лично разговарао са Манихејем, и описавши његов живот, додао је и ово шта сам ја навео.

 

 

XXIII глава

О томе да су Јевсевије Никомидијски и Теогнист Никејски поново устали против Атанасија и извртали веру проглашену у Никеји

Када су се Јевсевије и Теогнист вратили из заточења, они су као што рекох, поново заузели своја места, а прогнаше оне који су били постављени за епископе на њиховим катедрама. Они се показаше дрски и пред царем, који их је уважавао као људе који су се из неправославља вратили правој вери. Но, ови људи одбацише царску милост и починише више нереда него пре. Разлог томе је њихова оданост Аријевој науци а такође и мржња према епископу Атанасију. Атанасије се са њима на Сабору веома успешно борио, онда када се дискутовало о догматима, па они због тога најпре насрнуше на његово рукоположење, говорећи да он није прави епископ, те да су га бирали људи којима се не може веровати. Али, ти напади нису могли наудити Атанасију. После тога, Јевсевије сплеткама покуша да обори Атанасија и да омогући повратак Арија у Александрију. Једном приликом Јевсевије посла писмо Атанасију у коме је тражио да се Арију допусти улазак у Александрију, а такође и свима који су имали заједницу са њим. Заправо, боље је рећи да он није тражио, него је претио. А када је Јевсевије видео да се Атанасије не осврће на његове претње, он науми да наговори цара да овај помогне повратак Арија у Александрију. Како се то окончало, рећи ћу нешто касније, јер се у међувремену у Цркви десише и друге смутње. Јевсевије Памфил казује да се након Сабора у Египту заподенула нека свађа, али не казује разлог. Због тога за њега и говоре да је дволичан јер, уздржавајући се да каже узроке, дао је повода да се о њему мисли као о некоме ко није прихватио оно шта је одлучено у Никеји. Што се мене тиче, ја сам из разних посланица које су епископи слали једни другима, сазнао да појам „једносушни“ код многих изазива забуну јер су једни одбацивали ту реч, сматрајући са се тиме уводи јерес Савелија и Монтана, док су други мислили да се уводи многобоштво. Између осталих који су прекоревали Јевсевија Памфила да изврће Никејску веру био је и Јевстатије, епископ Антиохије. Њему је Јевсевије писао на не изопачује веру из Никеје него да он, Јевсевије, уводи савелијанство. Тако се десило да су епископи писали једни другима као противник противнику. И један и други тврдили су да је Син Божји лице, обојица вероваше у Пресвету Тројицу, али се нису могли сложити, а ни сам не знам зашто, и не хтедоше да престану са препиркама.

 

 

XXIV глава

О сабору који је оборио епископа Јевстатија Антиохијског, због чега је дошло до таквих нереда да умало није срушен читав град

Због заплета о којима је већ говорено, окупи се сабор у Антиохији (327. или 328. године), који је свргнуо Јевстатија због тога што је у многоме пришао Савелију, и није хтео да се придржава одлука из Никеје. Међутим, говори се да је тако учињено са њима из неких других разлога, а о којима се није хтело казивати. Епископи тих времена имали су обичај да тако поступају онда када су некога желели збацити: пребацивали су му да је нечастив, али никада нису отворено говорили о томе у чему се та нечастивост састојала. Како је свргнут епископ Јевстатије, кога је оптужио Кир, епископ Берије, због уласка у савелијанство, то је споменуо епископ Георгије из Лаодикије (Сиријске), пишући похвалну беседу епископу Јевсевију Емиском, а сам тај Јевсевије није хтео ни да чује за израз „једносушни“. О Јевсевију Емиском казиваћу нешто касније, а како већ рекох, Кир је набедио Јевстатија за савелијанство (Георгије додаје да је на истом сабору збачен и Кир, и то због исте кривице као и Јевстатије). Али, како ће то бити, да Кир пребацује кривицу на Јевстатија због савелијанства, када је и сам оптужен због те јереси? Свакако да ће бити истина да је ту било и неких других узрока због којих је збачен Јевстатије. Због тога је дошло до великих немира по целој Антиохији, па и после, када се год бирао епископ, то је давало повода великој свађи међу тим странама да је увек претила опасност од рушења града. Једни су хтели да у Антиохију доведу Јевсевија Памфила из Кесарије Палестинске, а други су желели да се врати Јевстатије. Становници Антиохије пристајали су и на једну и на другу страну, и та смутња је ишла дотле да је у град морала да уђе војска, и сигурно би дошло до борбе да сам Бог није умирио људе, који се побојаше цара, који је посланицама умиривао народ, а и Јевстатије је у многоме помагао томе јер је поручио да неће доћи у Антиохију. Због те одлуке, цар му се лично захвали, и похвалио га је што је тако поступио. Због овог немилог догађаја, престо антиохијске цркве био је упражњен готово пуних осам година, и тек када неки почеше да одстрањују веру из Никеје, за епископа беше изабран Евфроније /мада се у неким изворима, као на пример код Теодорита, помиње епископ Евлалије, који је столовао у време између Јевстатија и Евфронија, али неко краће време/. Сматрам да је довољно ово што сам написао о догађајима у Антиохији. Одмах после поменутог сабора у Антиохији, Јевсевије је почео да ради на томе да по сваку цену уведе Арија у Александрију. Реч је о оном Јевсевију који је некада напустио Берит, а сада је преузео управу над црквом у Никомидији. На реду ми је, дакле, да кажем како је дошло до тога, и како је цар допустио да пред њега изађу Арије и Евсој.

 

 

XXV глава

О свештенику који се заузео да поврати Арија

Цар Константин је имао сестру која се звала Констанца, а која је била Ликинијева удовица. Ликиније је некада био пријатељ цара Константина, све дотле док не постаде тиранин. Констанца је познавала једног свештеника који је био Аријев присталица, и тај свештеник је живео у њеном дому. Јевсевије и његови пријатељи научише тог свештеника шта треба да чини, те да у прикладном моменту започне реч о Арију, наравно пред царем, те да каже како је над Аријем начињена неправда на Никејском сабору, и да Арије не мисли онако како говори. Констанца је послушала све ово, па иако је веровала овим речима, још увек није имала храбрости да о томе говори пред царем. Али, једном приликом, она се разболе и цар је често долазио к њој. Болест је постала опасна, и Констанца схвати да јој нема лека. Тада она није пропустила прилику да каже цару о оном свештенику, напоменувши да је побожан, добар за веру и да је одан престолу. Она недуго потом умре, а цар прими оног свештеника к себи и приброји га међу оне који су му били најближи. Након краћег времена свештеник поче говорити цару за Арија, онако како је био научен и казивао је све оно што и Констанци, додавши да он сматра да Арије не говори ништа различито од онога што је одлучено на Сабору, и да би се та ствар рашчистила и да би се прекинула неслога, он предложи да сам Арије дође пред цара. Цар се свему томе веома зачуди, те рече да ако се Арије слаже са Сабором и ако он мисли као Сабор, да ће допустити да пред њега изађе. Тако је дошло до настајања посланице коју цар упути Арију, а која гласи:

„Победник Константин Велики, Август – Арију. Прошло је пуно времена од како ти је речено да дођеш на мој двор и да можеш да изађеш пред мене, али се не могу начудити што то није одмах и учињено. Због тога, послужи се државним превозом и пожури к мени да би те, по милости мојој и по снисхођењу, могао вратити у твоју отаџбину. Бог ти био на помоћи, љубљени мој. Писано на пет дана пре децембарских календи.“

Ово су речи цара упућене Арију, и ја се веома чудим брижности и заузимању цара. Види се да то није први пут да је цар настојао на томе да се Арије покаје због онога за шта га окривљују, али он (Арије) не беше спреман да се врати к Истини. И када му је стигла и ова царева посланица, он крену за Константинопољ, а са њим је кренуо и Евсоје, кога је Александар разђаконио, онда када су били оборени аријанци. Цар их обојицу прими и упита како верују, а онда им нареди да и писмено изложе своју веру.

 

 

 

XXVI глава

О томе како је Арије враћен из заточеништва, како је изашао пред цара и како је писмено изложио своје покајање (али само на речима) и о томе како прихвата Никејску веру

Дакле, обојица, написаше и предадоше цару следеће:

„Веома побожном цару, од Бога љубљеном господару, нашем цару Константину – Арије и Евсој.

По заповести твојој, Богу драге побожности, царе и господару, ми написасмо своју веру, и речима које су овде забележене, исповедамо пред Богом да и ми, и наша браћа, овако верујемо: Верујемо у једног Бога Оца, Сведржитеља, и Господа Исуса Христа, Сина Његовог, који је од Њега рођен пре свих векова, Бога – Реч, кроз коју је све створено: и што је на небу, и што је на земљи; и који је сишао, узео тело на себе (оваплотио се), који је страдао, васкрсао и узишао (вазнео) се на небо, и који ће опет доћи да суди живима и мртвима. Верујемо и у Духа Светога, и у васкрсење тела, и у живот будућег века, и у Царство Небеско, и у једну васељенску Цркву Божију, која је од краја до краја света. За ову веру знамо из светих Јеванђеља, где Господ казује Својим ученицима: Пођите, научите све народе и крстите их у име Оца и Сина и Светога Духа.

Ако другачије верујемо, ако не примамо у истини Оца и Сина и Светога Духа, онако како учи читава васељенска Црква и Свето Писмо, коме у свему верујемо, нека нам Бог суди и у овом и у оном свету. Због тога молимо твоју благочестивост, Богу мили царе, да оставиш по страни испитивања и пусте речи, и када ти је стало, по твојој побожности, до мира, ти нас, као црквене људе који се држимо вере и учења Цркве, и онога како уче свете књиге, сједини с нашом Мајком (Црквом), да би и ми и Црква заједно живели у миру, и заједно узносили молитве за твоју власт и за сву твоју породицу.“

 

 

XXVII глава

О томе да Атанасије није хтео да прими Арија када је овај, по царевој вољи, дошао у Александрију. И о томе како су они, који су били око Јевстатија, почели нападати Атанасија пред царем

Арију је пошло за руком да убеди цара да прихвати оно шта је написао, као и да добије слободу па пође пут Александрије. Али се убрзо показа да је Арије био дволичан. Када је Арије дошао у Александрију, Атанасије га се клонио као куге, јер је овај поново по граду почео да шири своју погану науку. У исто време Јевсевијеви помоћници почеше да пишу и да наговарају цара да и он потврди да александријска епископија прими Арија и његове присталице, али се Атанасије томе успротиви свим својим силама, па у својој посланици написа да не могу бити примљени они који су се једном одрекли вере и они на које је бачена анатема. Цар се веома увреди речима које је написао Атанасије, те му одговори једном претећом посланицом. Навешћемо само један њен део: „… када знам да ја тако хоћу, ти немој да ускраћујеш улазак у Цркву онима који то желе. И ако дознам да било коме ометаш да се сједини са Црквом, или му не дозвољаваш да уђе у њу, знај да ћу истога трена наредити да те збаце и да те прогнају из места…“ Цар је ово написао због тога јер је желео да се коначно стане на пут нарушавању јединства Цркве, а Јевсевију није требала боља прилика да оствари своје намере, па поче на све начине да ради на томе како да Атанасија свргне са места епископа знајући да ако дође до тога, да је отворен пут ширењу Аријеве јереси. И тако дође до завере против епископа Александрије. Људи који су склопили ту заверу били су: Јевсевије Никомидијски, Теогнист Никејски, Марис Халкидонски, Урсакије (епископ Сингидона, места у Горњој Мисији) и Валент (из Мурсе, у Панонији – данашњи Осијек у Хрватској). Они прихватише и неке из Мелетијеве јереси, те набедише разне ствари на Атанасија. Рецимо, да је издао наредбу Египћанима да некакву одећу од лана продају александријској цркви. Али те клеветнике у лажи разобличише александријски свештеници Алипије и Макарије, који су били у Никомидији, и потврдише цару да је све то најобичнија лаж. Због тога цар својом посланицом прекори отпаднике, а Атанасију поручи да би било корисно када би се њих двојица срели. Али пре што је дошло до тог сусрета, јевсевијевци смислише нову лаж: да Атанасије одбија царева наређења и да је са неким Филуменом имао недозвољене новчане радње. Цар о томе доби вест у Псаматији, која је близу Никомидије, и поче да испитује све о том случају, и убрзо се увери да је Атанасије невин, па га отпусти с миром.

Шта су Јевсевије и његови истомишљеници казивали о Атанасију, боље је да прећутим да они који верују у Христа не би имали прилику да осуђују Цркву, али како су то јавне ствари, и како се зна за њих, сматрам да је умесно рећи нешто више о следећем догађају: напоменућу одакле су црпљене лажи, и како су нашли тај извор они који су тако истрајно трагали за њим. За Александрију је везана Мареотска област, а у њој има доста насеља са пуно људи и познатих храмова. Све те цркве су потчињене епископу Александрије. А у тој Мареотиди живео је и извесни Исхирас, човек који је био са друге стране закона. Он никада није био у свештеничком чину, али се представљао као свештеник, па је чак и вршио свештеничку службу. А када му је то било забрањено, он отиде у Никомидију, и затражи помоћ и уточиште код јевсевијеваца. Ови, који су силно мрзели Атанасија, прихватише Исхираса, признаше га као свештеника а недуго потом прогласише га и за епископа, под условом да учествује у сплеткама против Атанасија. Тако они, уз његову помоћ, почеше да вребају прилику како да окриве Атанасија. Исхирас се само жалио на Макарија од кога је, како кажу, много претрпео, те је од њега бежао као од најгорег непријатеља. Казују о томе да је Макарије једном потрчао за њим, скочио на часну трпезу и претурио је, да је тада сломио путир и да је запалио књиге. Као што смо рекли, награда Исхирасу било је епископство, а за то он је гајио наду да ће падом Атанасија пасти и Макарије. Али са овим планом мало тога је постигнуто. Навешћу само неколико детаља који су везани са овим: наиме, јевсевијевци су показивали неку човечију руку, а како су дошли до ње, да ли су сами убили човека па му одсекли руку, или су је одсекли са неког мртваца, то зна једино Бог и они који су у то били умешани, али они су прогласили да је то рука неког Арсенија, епископа мелетијанског. Заправо, они су сакрили Арсенија, а показивали су ону руку говорећи да је ту руку имао уз себе Атанасије када је, како су тврдили, чинио неке враџбине. То је било оно шта су они износили против Атанасија, мада су му пребацивали још пуно тога, све шта би некоме од њих пало на памет, као што то бива у свету где царује завист. Када је о томе чуо цар, он је писао своме рођаку, цензору Далмацију, који је био у Сирској Антиохији, да пред себе позове оптужене, па пошто размотри све, нека праведно казни кривце. Уједно, цар посла у Антиохију и Јевсевија и Теогниста, да и они буду на месту где ће се судити Атанасију. Атанасије, дознавши да га зове цензор, посла у Египат људе па потраже Арсенија, који се успешно скривао. Међутим, по царевој заповести, цензор не изађе у јавност са пресудом, а ево због чега.

 

 

XXVIII глава

О томе како је цар заповедио да се окупе епископи и Тиру, да би се ту разматрало о Атанасијевој кривици

Цар издаде заповест да се окупе сви архијереји који ће освештати нову цркву у Јерусалиму, а уједно нареди да се пре тога они окупе у Тиру /по Атанасијевим речима, овај Сабор одржан је 335. године/, и да ту размотре све оптужбе против Атанасија, како би након тога измирени ушли у нови храм, и осветили га. То је било тридесете године владавине цара Константина. И како се у Тиру окупише епископи са разних страна, њих шездесет, све их прими конзул Дионисије. Ту је био доведен и александријски свештеник Макарије, окован и под стражом. Али Атанасије није хтео да дође, не због тога што се плашио да ће га окривити (јер он није ни знао због чега је крив), него због тога што се бринуо да тај сабор не изнесе као одлуку нешто што се не слаже са вером из Никеје. Али он се не мало зачуди када му дође порука од цара, која није могла бити опорија, јер му цар поручи да ако не дође, да ће у супротном бити приведен под стражом и окован. Чувши то, Атанасије пође у Тир.

 

 

XXIX глава

О Арсенију и његовој, тобож, одсеченој руци

Промисао Божији доведе у Тир и Арсенија. Јер, иако су му Атанасијеви злотвори рекли да не долази, он ипак у тајности дође са жељом да види како ће се све то окончати. Тако се некако догоди да слуга конзула Архелаја буде онај који је дознао шта се прича по гостионицама, те он дозна да се Арсеније, о коме се причало да је убијен, крије жив и здрав у једној кући. Запамтивши од кога је то чуо, он и још неколицина испричаше конзулу, а овај одмах покрену потрагу за Арсенијем, и нађе га. Онда га склони на безбедно место, где ће бити ван опасности, а затим поручи Атанасију да је Арсеније жив и да је на безбедном месту. Арсеније, кога је чувала стража, поче да се одриче свога имена, али му то није помогло јер га је познавао епископ Тира, Павле. Нешто касније, јер таква би воља Божја, Сабор позва Атанасија. Када он уђе на седницу, они што су га нападали, показивали су неку руку, а Атанасије се сво време бранио онако како треба. Он постави питање онима који су га нападали, да ли неко од њих познаје тог Арсенија? И када многи од њих рекоше да га познају, тада доведоше Арсенија, али тако да су му обе руке биле покривене плаштом. Затим, показавши на Арсенија, Атанасије их упита да ли је то тај човек који је остао без руке? Неки од њих се збунише, не надајући се свему томе, а други хтедоше видети где је одсечена рука јер су многи сматрали да он заиста нема једну руку, па су хтели да чују како ће се бранити Атанасије. Али, када су подигли плашт, сви су видели да Арсеније има обе руке, па Атанасије рече: „Арсеније има и леву и десну руку. А одакле је та трећа рука? То нека нам кажу они који ме окривљују.“

 

 

XXX глава

О томе како се разбежаше они који су нападали на Атанасија, онда када он доказа своју невиност

Када се тако сврши ствар са Арсенијем и његовом руком, тада се сплеткароши нађоше у великом чуду. Један од нападача на Атанасија, Ахоав (мелетијански епископ из Мемфиса), кога су још звали и Јован, док је трајала општа пометња, ухвати прилику па побеже са Сабора. Атанасије, дакле, посрами нападаче, не тражећи да ни један од њих не изађе пред суд. То није тражио због тога, јер је био уверен да ће његове непријатеље поразити то што је жив поменути Арсеније.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *