NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
8. Beseda
 
O veri, izgovorena na Nedelju Pravoslavlja,
sadrži i izlaganje Pravoslavnog Ispovedanja
 
1. „Verujemo u Boga“ i „verujemo Bogu“ ne znači jedno isto, jer „verovati Bogu“ znači da Njegova obećanja koja nam je dao smatramo čvrstim i istinitim, dok „verovati u Boga“ podrazumeva da se o Njemu misli na pravoslavan način. Mi smo dužni da održimo i jedno i drugo, da istinujemo (άληθεύειν) i u jednom i u drugom i da to održimo tako što ćemo (u Božija obećanja nama) biti uvereni više nego da smo videli sopstvenim očima. Treba da budemo verni Bogu u Kojega verujemo a pošto smo verni, da tako budemo i opravdani, jer je rečeno: Verova Avraam Bogu i to mu se uračuna u pravednost (Rim. 4; 3). Kako je Avraam verovao kada je bio opravdan? On je od Boga dobio obećanje da će se u semenu Njegovom, a to je bio Isaak, blagosloviti sva plemena Izrailjeva. Zatim je dobio zapovest od Boga da prinese na žrtvu Isaaka. On je tada još bio u detinjem uzrastu i bio je jedini kroz kojega je trebalo da bude ispunjeno obećanje. Ništa ne pitajući, otac je bio spreman da sopstvenim rukama zakolje dečaka, iako je tada verovao da kroz njega treba da se ispuni obećanje koje je smatrao za čvrsto i nenarušivo.
2 Vidite li kakva je vera koja opravdava?! I nama je Hristos obećao nasleđe večnog života, naslađivanje, slavu, i Carstvo, a zatim zapovedio da živimo u siromaštvu, da postimo, da živimo savršeno i uzdržano, da budemo spremni za smrt, da raspnemo same sebe sa strastima i pohotama. Pohitajmo, dakle, prema tome i poverujmo u ono obećanje Božije, uistinu verujući Bogu ugledajući se na Avraama, i to će nam se uračunati u pravednost.
3. Vidite li šta je usledilo za takvom namerom? Spremnost da se Isaak preda na zaklanje predstavljala je ne samo snažno svedočanstvo i dokaz Avraamove vere, nego i razlog zbog kojeg je od njegovog semena (tj. od potomstva) trebalo da se rodi Hristos, kroz Kojeg su blagoslovena sva plemena na zemlji a obećanje ispunjeno. Na neki način, Bog je postao dužnik onome koji je radi Njega predao svog jedinorodnog i istinitog sina tako da i On, sa Svoje strane, radi obećanja koje mu je dao predaje Svog Jedinorodnog i istinitog Sina. Slično je i kada smo mi u pitanju: celomudrenost, pravednost, smirenje i trpljenje onih koji nam na bilo koji način pričinjavaju zlo, razdavanje svoga imanja, kao i iscrpljivanje tela u postovima i bdenjima, jednom rečju raspinjanje sebe sa strastima i pohotama u ispunjavanju zapovesti Božijih, ne predstavlja samo dokaz da uistinu verujemo obećanjima Hristovim, nego, u nekom smislu, čini da Bog bude dužan da nam uzvrati večnim i nepropadljivim životom, naslađivanjem, slavom i Carstvom.
4. Zbog toga je i On Sam, gledajući Svoje učenike, rekao: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko. Blaženi koji plaču. Blaženi milostivi. Blaženi gladni i žedni pravde. Ali teško vama boštima, teško vama koji se smejete sada, teško vama koji ste siti sada, teško vama kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama (Mt. 5; 3, Lk. 6; 24-26). Reci mi onda može li se za onoga, ko ne obraća pažnju na blaženstva Gospodnja nego na ono što Gospod sažaljeva, poverovati da veruje u Boga? Pokazaću ti, kaže, veru svoju iz dela svojih. Ko je među vama mudar neka pokaže od dobrog ponašanja dela svoja (Jak. 2; 18, 3; 13).
5. Neka to, da uistinu verujemo Bogu, odnosno da smo poznali istinitost i postojanost obećanja ili pretnji koje nam je uputio, kao i naše očekivanje da se oni brzo projave, pokažu naša dobra dela i očuvanje zapovesti Božijih. Kako ćemo, međutim, međutim, dokazati da u Boga verujemo pravoslavno, tj. da dobro, nepogrešivo i pobožno mislimo o Njemu? Tako što će naše ispovedanje biti saglasno sa našim bogonosnim Ocima. Nezabludna vera u Boga ne uzrokuje samo protivljenje telesnim strastima i zamkama lukavoga, nego i protivljenje ostrašćenim ljudima, koji nas prelešćuju i nagovaraju na rđave naslade. Tako se pravoslavno verovanje u jednog istinitog Boga pokazuje ne samo kroz protivljenje neznanju i nagovorima protivnika, nego i kroz protivljenje bezbožnim ljudima, koji nas vrebaju i zajedno sa sobom povlače u sopstvenu propast. Kada su u pitanju obe ove vere (tj. verovanje Bogu i verovanje u Boga), najveću pomoć pružaju nam ne samo Bog i sila poznanja koju nam je dao, nego i dobri angeli i blagočestivi ljudi koji žive saglasno sa voljom Božijom.
6. Zbog toga naša duhovna i zajednička Majka i Hraniteljka, Crkva Hristova, danas još jasnije i još sveobuhvatnije oglašava o onima koji su zasijali u pobožnosti i vrlini. Objavljujući o njihovim svesveštenim Saborima i o božanskim dogmama koje su tamo proglašene, ona ujedno odbacuje sledbenike bezbožništva (jeresi) i njihova lukava učenja i shvatanja, kako bismo ih se i mi klonili i kako bismo, sledeći one koji božanstveno misle, verovali u jednog Boga Oca, i Sina i Duha Svetog, od Koga, Kojim i u Kome je sve postalo, Koji je pre svega, nad svim, u svemu i iznad svega; Jedinica u Trojici i Trojica u Jedinici, nesliveno sjedinjena i nedeljivo razdeljena, Jedinica i Trojica svemoguća.
7. Otac nadvremeni (bezvremeni), bespočetni i večni, jedini uzrok i koren Božanstva Koje se sozercava u Sinu i Duhu Svetome, ne samo Tvorac, nego jedini Otac jednog Sina i jedini Proizvoditelj jednoga Duha Svetoga, večnosuštni i svagdasuštni Otac, svagdasuštni jedini Otac i jedini Proizvoditelj Svetoga Duha, Kojem je (Njegov) jedini Sin savečan, a kada je reč o vremenu savremen, ali nije i bespočetan, jer je Njemu roditelj, koren, istočnik i početak Otac, od Kojeg je Jedinog pre svih vekova proizašao, besplotno, bestrasno i nepromenljivo rođen ali ne i razdvojen, Koji je Bog od Boga, ne drugačiji kao Bog, nego drugačiji kao Sin Koji je večnosuštni i svagdasuštni i uvek u Bogu nesliveno sušti, Logos živi, Svetlost istinita, uipostazirana Premudrost, uzrok i početak vascele tvorevine jer je sve ovo kroz Njega postalo, Koji je na svršetku vekova, kako su Proroci predskazali, Sam Sebe unizio, primivši radi nas obličje kakvo je nama svojstveno. Blagovoljenjem Oca i sadejstvom Duha Svetoga bio je začet i rodio se od Prisnodjeve kao Onaj koji se zaista ovaplotio i postao nam sličan u svemu osim greha, ostajući i posle ovaploćenja u jednoj Ipostasi istiniti Bog kao što je i bio. Čineći sve božansko kao Bog, a kao Čovek sve ljudsko, izloživši Se neporočnim ljudskim stradanjima, budući bestrasan (u smislu „nepodložan stradanju“, grč. απαθής) i besmrtan i ostajući Bog, dobrovoljno je radi nas telesno pretrpeo stradanja kao čovek i bio raspet, i umro, i bio pogreben, i u treći dan vaskrsao, i Svojom smrću i vaskrsenjem porazio onoga koji je bio gospodar smrti. Nakon vaskrsenja javljao Se i vazneo na nebesa i seo sa desne strane Ocu, učinivši našu prirodu ravnopravnom i saprestolnom, jer je ona potpuno jedinstvena sa Božanstvom. Sa tom prirodom (tj. u ljudskoj prirodi koju je On primio ovaploćenjem) će ponovo doći u slavi da sudi živima i mrtvima koji će ponovo biti prizvani u život silom Njegovog Dolaska, i daće svakom prema deli-ma njegovim. Znajući da je ono što je uzeo od nas, tj. naša priroda, podložno čulnom opažanju i da je opisivo, mi Njega izobraža-vamo na ikonama i pobožno se klanjamo. Na ikonama takođe izobražavamo i pobožno se klanjamo i Onoj Koja Ga je u devstvenosti rodila, kao i onima koji su Mu savršeno ugodili. Simvole Njegovih stradanja a naročito Krst, poštujemo i klanjamo im se kao božanskim znamenjima pobede nad zajedničkim neprijateljem. Svakodnevno se podsećajući na Njega mi,po Njegovoj zapovesti, sveštenodejstvujemo u božanskim tajinstvima (tj. savršavamo božansku Evharistiju) i pričešćujemo se. Prema Njegovoj zapovesti pre svega bivamo kršteni i krštavamo, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Koje poštujemo i Kojem se klanjamo.
9. Od prevečnog i bespočetnog Oca ishodi i Duh Sveti, Koji je sabespočetan Ocu i Sinu, budući nadvremen (bezvremen) ali ne i bezuzročan, jer i On za Svoj koren, početak i uzrok ima Oca, od Kojega bestrasno i nepromenljivo ishodi pre svih vekova, ner-azdeljiv od Oca i Sina kao Onaj što od Oca ishodi i u Sinu po-čiva, imajući sa Njima nesliveno jedinstvo i nedeljivu razde-ljenost. On jeste Bog i Sam je od Boga; ne drugi kao Bog, nego Dru-gi kao Utešitelj, kao samoipostasni Duh Sveti Koji od Oca ima biće i kroz Sina se šalje za početak večnog života i zalog budućih i večno postojećih dobara; i Sam je uzročnik svega što je stvoreno, jer je sve u Njemu postalo. On je nepromenljivo isti kao Otac i Sin, izuzev po svojstvima nerođenosti (kao svojstva Oca), i rođenja (kao svojstva Sina). Sin Ga je poslao na Svoje učenike, tj. Duh Sveti se pojavio (otkrio, pokazao), i u tom smislu treba razumeti „slanje“ Duha Svetoga: kako bi drugačije bio poslat Onaj Koji je svuda prisutan i neodvojiv od Onoga Koji šalje? Stoga se Duh Sveti ne šalje samo od Sina, nego i od Oca, i Sam po Svojoj volji dolazi, jer slanje ili pokazivanje Duha Svetog pred-stavlja zajedničko delo Oca i Sina i Duha.
10. On se ne pokazuje po Svojoj suštini, jer niko nikada nije video i objavio božansku prirodu, nego po blagodati, sili i dejstvu, koja je zajednička Ocu, Sinu i Duhu. Lično svojstvo Svakoga od Njih jeste Njegova Ipostas i ono što se o Njoj opaža, što predstavlja ipostasnu osobinu. Njima nije zajedničko samo ono što je neprojavljeno, neizrecivo i nepričasno a to je božanska suština, nego i blagodat, sila, dejstvo (energija), sijanje, nepropadljivost i Carstvo i sve ono čime Bog po blagodati opšti i sjedinjuje se sa svetim angelima i ljudima a da pri tom ne biva lišen jedinstva i prostote, niti zbog razdeljenosti i različitosti ipostasi, niti zbog razdeljenosti i raznolikosti božanskih sila i energija. Tako mi verujemo u jednog Boga, u jedno triipostasno i svemoguće Božanstvo, i svečano objavljujemo o onima koji su takvo verom ugodili Bogu. Odbacujemo one koji ne veruju na ovaj način nego proglašavaju svoje sopstvene jeresi, ili do kraja slede svoje jeresijarhe. Znajte, braćo, da su rđave strasti i bezbožna učenja uzajamno tesno povezani, da predstavljaju izvor jedno drugom i da su uzrok opravdane bogoostavljenosti ove vrste ljudi.
11. Pišući o Jelinima, veliki Pavle poučio nas je da čitav roj grehova potiče od bezbožništva: I kako ne mariše da poznaju Boga, ne proslaviše Ga kao Boga niti Mu zahvališe, i predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva i drugoga (Rim. 1; 28-29, 21). I opet, činjenicu da se kroz ogrehovljenost uvodi bezbožništvo mogu da dokažu mnogi što su to surovo pretrpeli. Tako je Solomon, prepustivši se telesnim nasladama, pao u idolopoklonstvo. Jerovoam je, savladan krajnjim vlastoljubljem, prineo žrtve zlatnoj teladi a Juda izdajnik je bolovao od srebroljublja, zbog kojeg je pao u bogoubistvo.
12. Zbog toga je vera bez dela mrtva i nedelatna, kao što su i dela bez vere uzaludna i nekorisna. Zato je blagodat Duha Svetoga danas, u ovo sveto vreme posta i podvizavanja u vrlini, sjedinila kako pohvalu onih koji su pravilno poučavali reči po božnosti (tj. pravoslavnom ispovedanju), tako i odbacivanje onih čije je učenje nepravoslavno. Prema tome, pobrinimo se i za jedno i za drugo: pokažimo veru kroz dela i kroz veru zadobijmo korist od svoga truda.
13. Rđave strasti i bezbožnost ne samo da pripremaju jedno drugo, nego su i međusobno slični. To ću ukratko da razjasnim vašoj ljubavi, govoreći o onima koji su se pojavili u naše vreme, a razmišljaju drugačije od nas. Kao što je Adam od Boga dobio vlast da kuša od svakog drveta u raju pa ipak time nije bio zadovoljan nego je, ubeđen savetom one zmije, začetnika zla, jeo od jedinog drveta za koje mu je bilo zapoveđeno da ga se ne dotiče. Tako je, može se reći, i sa onim dobrim darovima Božijim, uistinu dostojnim Njegovoj ljubavi, koje je On pružio svakome ko želi da im bude pričastan. Za ove darove je, kako je neko rekao, karakteristično sledeće: „Oboženi će po blagodati biti udostojen svega onoga što je Bog, osim istovetnosti sa Bogom po suštini.“[1] Postoje, međutim, neki ljudi koji uče da smo i mi pričasni samoj nadsuštastvenoj suštini Božijoj, i tvrde da je se ona (suština Božija) može imenovati na odgovarajući način. Podražavajući onu zmiju, začetnika zla, ovi ljudi iskvareno tumače i iskrivljuju reči Svetih, baš kao što je ona (zmija) učinila sa rečima Božijim. Mi smo, međutim, od Gospoda primili silu da stajemo na zmije i škorpije i na svu silu vražiju i lako ćemo razoriti svako njeno lukavstvo i zamku, bilo da je usmereno protiv blagočašća ili protiv blagočestivog načina života. Tako ćemo se u svemu pokazati kao pobednici i zadobićemo nebeske i nepropadljive vence pravednosti u Samome Hristu, nepotkupljivom Sudiji i Darodavcu Koji nam daje nagradu,
14. a Kojem pripada svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i presvetim i blagim i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sv. Maksim Ispovednik, Talasiju, 22, RG 90, 320.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *