“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
50. Беседа
 
На читање из Еванђеља по Луки, у шесту недељу, у којем се каже:
А кад Исус изађе на земљу срете Га неки човек из града
у коме бијаху демони дуго времена… (Лк 8:27-39)
 
1. Онај који је од Бога речи Божије слуша (Јн. 8; 47), каже Господ, односно послушан је заповестима Божијим, речи спроводи у дела, живи и дела по Христу, твори вољу Оца Небеског и постаје наследник Божији и санаследник Христов (в. Рим. 8;17). Онај пак ко је непослушан Богу, твори грехе и непокајано им се предаје, роб је греха (в. Јн. 8; 34), није од Бога (1. Јн. 3; 10) него је од лукавога (Мт. 5; 37) и, уподобљујући се оцу погибељи, природу добијену од Бога преиначује злом жељом. Због тога је Господ и рекао Јудејима: Вама је отац ђаво и жеље свог оца хоћете да чините (Јн. 8; 44).
2. Такви су, међутим, несрећнији од оних што су очигледно ђавоимани, иако их многи не примећују, јер ђавоимани кидају сопствено тело и телесно повређују оне које сусретну. Уподобљујући се кроз зле жеље и дела нашем непријатељу, зачетнику зла, уништавају сопствене душе, као и (душе) оних неопрезних који им се приближе. Они први (ђавоимани) у смртном часу заједно са телом збацују и демонску пакост, док непокајани грешници задржавају вечну и непоправљиву штету. Оне што их демони очигледно телесно муче сви сажаљевамо када их видимо, док убицу, среброљупца, гордељивца, бесрамника, непокорног и све њима сличне не само да не сажаљевамо него и ненавидимо. Ђавоимани су невољно допали страдања, док грехољупци својевољно привлаче зло и понекад у себи скривају најпогубнију и најзлоћуднију болест.
3. Имајући у виду да многи људи у нападима на душу и у садејствовању греху не могу да запазе ђаволску јарост, Бог је допустио да постоје и телесно ђавоимани, како бисмо отуда сви научили колико је страшно стање душе која је својим грешним делима постала његово обитавалиште. Када је јединородни Син Божији услед непрегледне пучине Свог човекољубља “приклонио небеса” (Пс. 143; 5), сишао је на земљу да би наше душе ослободио од тираније ђавола и одагнао демоне и од оних који су очигледно били ђавоимани по телу, па је и тим видно извршеним ослобађањем и исцељењем показао и потврдио у тајности извршено ослобођење и исцељење душе. Када је парализованом (одузетом) подарио и душевно исцељење, они који су то видели не само да га нису прославили него су и хулили. Он је исцелио телесно парализованог (одузетог) да би разумели, као што је рекао присутнима, да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе (Mт. 2; 6).
4. Он, дакле, удаљује демоне од ђавоиманих превасходно зато да бисмо познали да је то Онај Који их удаљује и од наших душа и дарује нам вечну слободу. И заиста, према данас прочитаном одломку из Еванђеља, кад изађе на земљу, срете Га неки човек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући него у гробовима (Лк. 8; 27). Каже се да изађе, али не и да је дошао на копно, како би се показало да је ту стигао након преласка, тек што је зауставио буру и ветрове и претњом умирио море. Када је са Својим ученицима испловио из Галилеје, рекао им је оно што претходно наводи Еванђелиста, тј. Пређимо на другу страну (Лк. 8; 22). То показује да је Он на основу предзнања и по Свом великом милосрђу, из сопствене побуде дошао у помоћ ономе, који је тако сурово и током дужег времена страдао од демона. Лука дакле каже да тај човек беше сам, али да у њему беше мноштво демона. Марко такође каже да човек беше сам, али са духом нечистим (Мк. 5; 2), док Матеј помиње два човека, која су живела заједно и да су их прогонили многи демони.
5. Разлог због којега неки Еванђелисти говоре о једном а други о многима, и демонима и ђавоиманима, откривају Лука и Марко. Онај један, којега Марко именује као нечистог духа, одговарајући касније Господу, каже: Легион ми је име, јер нас је много (Мк. 2; 9). Легион је савез и многобројни збор ангела или људи који се здружују и приступају једни другима, стремећи и упућујући се ка једном делу или циљу. Због тога су и ђавоимани, будући покретани и управљани овим здруженим мноштвом, и у гробовима и у горама непрестано живели један поред другог и уједињавали се, па се и они и зли духови који их муче час помињу као један, а час као мноштво.
6. Легион нечистих духова у том човеку не само да је сусрео Исуса, него је и пао пред Њим и узвикнуо из свег гласа: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим Те, не мучи ме! (Лк. 8; 28) јер, каже, Господ заповеди духу нечистоме да изађе из човека (Лк. 8; 29). Господ је, по Свом милосрђу, намерно допловио на ону обалу, где је живео ђавоимани и заповедио легиону нечистих духова да иЗађу из човека, али му није разјаснио куда да оде. Обузето недоумицом и плашећи се да ће их Господ већ сада предати будућој казни која им је припремљена у геени огњеној где ће обитавати у потпуној непокретности будући да ће се поништити свако њихово дејство, оно нечисто мноштво лукавих духова је било принуђено да Му приступи и да се поклони пред Њим, да употреби смирене и истините речи, сведочећи да је Он Син Бога Свевишњег, а уједно и лукаво претпостављајући да ће тим сведочењем, као неким ласкањем, променити мишљење Господа сваке твари.
7. Господ је допустио ово сведочење ради усавршавања оних што су се налазили у лађи јер су они, видевши чудесна дела на мору, у недоумици говорили један другоме: Ко је Овај да и ветровима и води заповеда, и слушају Га (Лк. 8; 25). Сада су дознали ко је Он, односно да је то Син Бога Свевишњег, јер и демон садејствује намери Божијој, иако то не чини драговољно нити има у виду ту намеру. Због тога неко од богоносних људи и каже да зло садејствује добру, али не из добрих побуда (св. Јован Златоусти, Стагирију). Желећи да присутнима покаже да тај престрашени демон није сам, него да их је читаво мноштво, Господ га је упитао: Како ти је име? Он је на то одговорио: Легион ми је име, јер нас је много (Мк. 5;9), односно, легион се састоји од готово шест хиљада демона.
8. И мољаху Га, каже, да им не заповеди да иду у бездан (Лк. 8; 31). Видиш ли да их је, као што смо претходно рекли, страх приморао да приступе, да Му се поклоне, и да у понашању и речима покажу истинитост и смирење? Запази и сведржитељску власт Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, јер је демон о њему невољно посведочио и као о Господару бездана. А ко је тај што надзире бездан? Наравно, то је Онај што седи на висини, све обухвата и све окружује Својом бригом.
9. Обрати пажњу и на то, да ово мноштво демона нема моћ да оде било куда, уколико му то није допуштено или дозвољено. И зато су, када им је Господ наредио да изађу не заповедивши куда да оду, ужурбано потражили су уточиште у крду свиња које је пасло на гори не би ли у њега утекли. Ни над њим, међутим, они нису сами по себи имали власт, а утолико су је мање имали над људима или над неким другим бићима, јер је речено: А онде пасијаше на Гори велико крдо свиња, и мољаху Га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изађоше демони из човека уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се (Лк. 8; 32-33). Демони су, дакле, тражећи место куда ће утећи и имајући рђаву намеру, замолили да им се допусти да уђу у свиње, будући да их је Спаситељ истерао из људи, познавши да их он не изгони из једног или двојице, него да се кроз једнога они изгоне из сваког човека. Господ им је то допустио како бисмо из онога што се десило свињама познали да би они (демони) пожелели да и човека предају коначној пропасти, уколико претходно не би били невидљиво задржани Његовом силом.
10. А кад видеше свињари, каже, шта се догодило, побегоше и јавише по граду и по селима (Лк. 8; 34). Сада пак имајте на уму блудног сина, којега спомиње Еванђеље и који се спасао бекством од свиња, како бисте схватили ко су они што напасају те свиње или, боље речено, на кога они личе. Начин на који живе свиње, услед сваке нечистоте, указује на сваку рђаву страст. Свиње су у потпуности они што носе одежду од телесне нечистоте, а испред њих, као неки свињари, стоје они што се одликују сладострашћем и што су бригу и старање о телу претворили у удовољавање похоти (B. Рим. 13; 14).
11. Као што видите, ни време ни жамор гомиле не допуштају нам да уђемо у исцрпно објашњење каква је та обнаженост душе до које долази грехом, а на коју казује и овај ђавоимани, због чега он живи по горама и у гробовима (в. Мк. 5; 5), јер је речено: У хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући него у гробовима, нити да разјаснимо какве су то вериге, окови и ланци које је он кидао и бежао.
12. Избегавајмо и ми, посебно монаси, општење и саживот са свињама на пољима, јер “зли разговори”, према речи Соломоновој, “кваре добре обичаје” (то су заправо речи апостола Павла из 1. Кор. 15; 33, прим. изд.) и најчешће је свако или већ сличан, или се уподобљује онима међу којима живи. Каква је корист да се једном удаљимо од света и да нађемо уточиште у Богу посвећеним манастирским келијама, ако ћемо свакодневно из њих излазити и општити са светом? Реци ми како ћеш, уколико радо боравиш на трговима, избећи распламсавање страсти које душу води у смрт и тако човека разлучује од Бога? То је смрт што нам долази кроз оне прозоре у нама (Јер. 9; 21), односно кроз чула, због којих су и прародитељи отпали од бесмртности.
13. Сви се, дакле, клонимо, неки да будемо почаствовани међу злобнима, чак и ако би нам се учинило да многе превазилазимо пореклом, славом, телесном снагом и овоземаљским благом, а неки уподобљавања свињама, имајући на уму будуће језеро неугасивог огња у које ће, авај, неповратно упасти они што су послужили демонским нападима. Гледајући провалију у какву, након смрти, падају они што су се до краја свог живота уподобљавали свињама и уистину неповратно избегавајући злосмрадни живот греха, ми ћемо смирено и како доликује приступити источнику чудотворног мира који нам је Бог благодатно даровао и који се, као што видите, излива кроз кивот из моштију нашег саплеменика, мученика Христовог, а након што се, помазани њиме, освештамо и укрепимо, проповедаћемо по селима и градовима, и ма где да се затекнемо, о освећеној сили и дејству тог светог мира. Не мислим, међутим, да ћемо проповедати језиком и речима – јер ко још није чуо својим ушима за ово чудотворно изливање – него тако што ћемо се променити на боље, како би сви који нас виде рекли: Ово је измена деснице Вишњега (Пс. 76; 11). У њој је изображен и велики Димитрије и њоме се они, који му приступе, мењају у правцу све већег обожења, и као што он има сажитеље на небу, ми смо имали ту срећу да на земљи будемо његови суграђани.
14. Нека се његовим застушшштвом сви удостојимо обећаних небеских насеља и сажитељства у њима са свима светима, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава у векове. Амин.

Comments are closed.