НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
57. Беседа
 
Изговорена на Недељу Праотаца, где се говори о родослову по телу
Господа нашег Исуса Христа и о Приснодјеви Богородици,
Која Га је у девствености родила
 
1. Давид је указао да наш Господ Исус Христос нема родослов по божанству. То исто каже и Исаија, а после њих и апостоли. Како би уопште и могао да има родослов Онај Који од почетка јесте, Који је у Бога, Који је Бог и Логос и Син Божији, немајући оца који би пре Њега постојао, а имајући, заједно са Оцем, Име које је изнад сваког имена и речи? Родослов води кроз главне у роду (племену) и кроз различита лична имена. Не постоји, међутим, ништа старије од Имена Божијег, и то се може рећи и за Оца, и за Сина, и за Духа Светога Који су једно и ни по чему се не разликују.
2. Неизрецив је, дакле, Христов родослов по божанству, али се зато Његов родослов може пратити по Његовој људској природи, јер нас је Син Божији удостојио да, ради човековог спасења, прихвати порекло од људи и да постане Син Човечији. Тај Његов родослов изложила су истовремено двојица еванђелиста, Матеј и Лука. Матеј, међутим, сагласно данашњем читању из његовог Еванђеља, почиње од предака, али не помиње никога пре Авраама а затим, почевши од њега, долази до Јосифа. Према Божијем домостроју, Његова заручница постала је Богородица Дјева Која је потицала из његовог племена. На тај начин, њено порекло ни по чему није заостајало за његовим. Лука пак не почиње од предака него од најближих (сродника) и, идући у прошлост, не заустааља се код Авраама, него, набрајајући даље, не застаје чак ни код Адама, тако да је и Бога убројао међу Христове прародитеље по људској природи. Мислим да је тиме желео да покаже како човек није био само творевина Божија, него и Његов син по духу којега је тада (на почетку, приликом стварања), кроз животоначално удах-нуће Бог дао човеку заједно са душом. Дух је човеку дат као залог: ако га се буде придржавао и очувао заповести, могао би да буде причасник и савршенијег јединства са Богом, због чега би вечно живео са Богом и задобио бесмртност.
3. Следећи злобни савет престушшка, човек је прекршио Божију заповест и показао се недостојним тога. Био је лишен залога и осујетио је Божији циљ. Међутим, како је благодат Божија непроменљива а намера истинита, врши се избор међу онима што су потекли од Адама, да би после дугог времена био пронађен одговарајући сасуд за ово божанско усиновљење и благодат, који ће у потпуности служити Божијој вољи. Појавио се сасуд достојан да се у њему ипостасно сједини божанска и људска природа, који није само високо поставио нашу људску природу, него је и поправио читав људски род. Као такав свети сасуд показала се Богоотроковица и Богомајка Дјева, због чега ју је архангео и на звао „благодатном“ као уистину изабрану међу изабранима, као непорочни и беспрекорни сасуд, достојан да у себе смести богочовечанску ипостас и да јој садејствује. Бог ју је, дакле, превечно предодредио за Себе и од века је одабрао, удостојивши је превасходне благодати и учинивши је и пре Њеног чудесног рађања најсветијом међу светима. Зато је и благоволео да Она обитава у Светињи над светињама, како би од самог свог детињства и Она обитавала уз Њега. Није ју једноставно изабрао међу многима, него међу свим од века изабранима, славнима и знаменитима по свом благочашћу, разборитости, богољубивости, општекорисним особинама, речима и делима.
4. Обратите пажњу на то одакле потиче овај избор. Међу Адамовом децом, Бог је изабрао чудесног Сита који је по својој прекрасној нарави, уздржаности чула и красотом врлина представљао оживљено (о-душевљено) небо. Бог га је због тога изабрао и од тог изабрања требало је да потекне ова Дјева, истинско Небо и богодолична Кочија наднебеског Бога, да призове људе ка бесмртном усиновљењу. Услед тога се читав род Ситов назива „синовима Божијим“. Осим тога, име „Сит“ означава устајање или, боље речено, васкрсење, које је, у правом смислу, Господ, јер онима што верују у Њега обећава и дарује бесмртни живот.
5. Погледајте како праобрази одговарају један другом: Сит је Еви, како она каже, био уместо Авеља, којег уби Каин због зависти (1. Мојс. 4; 25). Тако је и Син Дјеве, Христос, за васцели људски род био уместо Адама, којега је због зависти умртвио зачетник и родитељ зла. Сит, наравно, није васкрсао Адама, пошто је он био само праобраз васкрсења. Наш Господ, Исус Христос, васкрсао је и Адама, јер је Он истински живот и васкрсење људи, Чијом су се силом сви који су потекли од Сита због наде удостојили божанског усиновљења, па су и названи „синовима Божијим“. Да су они управо на основу те наде били названи синовима Божијим јасно се види и на основу првог који је био тако назван и који је наследио то изабрање. Био је то Ситов син Енос који је, према Мојсеју, први са надом призивао име Божије (1. Мојс. 4; 26).
6. Да ли јасно увиђате да је он на основу наде добио божанствено именовање? Ако се у Септуагинти каже да је овај „први с надом призивао име Господње“, то се ни по чему не разликује од других (превода Старог Завета). Енос је живео богоугодније него било ко други у то време, први после Сита и зато је примио ову наду од Бога, са њом Га је призивао и по њој је био назван. Међу Адамовом децом, Бог је изабрао Сита и зато Лука води до њега родослов читавог племена из којега је Христос потекао по телу. Као што смо рекли, међу Ситовом децом изабрањем је дато првенство Еносу који је показао да врлина не остаје ненаграђена и да овај свет, подложан смрти, није достојно обитавалиште за оне што су угодили Богу. Пошто је он (Енос) угодио Богу, био је премештен са земље. И опет, међу онима што су потекли од њега, изабрања се удостојио Ламех чији је син, али већ после Потопа, отац васцелог људског рода. Био је то Ноје, који се такође удостојио да буде изабран, јер се пронашло да једино он, заједно са својим домом, живи целомудрено у време кад су синови Божији узимали за жене кћери људске, како приповеда Мојсеј. Ти синови Божији потицали су од Сита, али су као недостојни били одбачени и с презиром протерани из оног племена ове Мајке-Дјеве. Они у потпуности беху лишени Духа Божијег, Који ће касније сићи на Дјеву, сагласно речима архангела-благовесника: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће Те (Лк. 1; 35), Који је предустројио и оно што јој је претходило, са небеса одабирајући и очишћујући родовски (племенски) низ, прихватајући оне достојне или оне који ће бити очеви знаменитих синова, а оне недостојне потпуно одбацујући.
7. Због тога је Бог и рекао о онима који су одбачени у та времена: Неће Дух Мој обитавати у овим људима, јер су тело (1. Мојс. 6; 9). Иако Дјева потиче од Адамовог тела и семена, а од Ње по телу потиче Христос, то племе је на много начина Дух Свети прочишћавао са небеса, када се у њему (роду, племену) савршавало изабрање по достојанству. Због тога је и Ноје, који беше праведан и савршен у свом роду, како о њему говори Писмо, био удостојен овог изабрања.
8. Размотрите колико Дух Свети свима који имају ум јасно показује да је васцело богонадахнуто Писмо било написано ради Богородице Дјеве. Започевши њен племенски низ од Адама и проводећи га кроз Сита, Ноја и Авраама, а затим кроз Давида и Зоровавеља и прецизно помињући оне који су живели у њихово време и после њих, доводи племе до оног времена када се појавила Богородица Дјева. Родослове других племена или уопште не започиње, или пак, ако их и започиње, убрзо их прекида и препушта пучини заборава, помињући углавном Богородичине претке и оне који су или сами по себи или својим делима предизображавали Христа Који ће потећи од Дјеве.
9. Видите ли да је овај Ноје јасан праобраз Онога Који ће се у будућности родити од Дјеве, и ради Којега је и савршено ово изабрање? И Ноје је био спаситељ племена, али не васцелог људског рода, него само своје породице, која се у целини спасла због њега. Тако је и Христос Спаситељ људског рода, али не васцелог уопште, него васцелог Његовог дома, односно Цркве, али не и оних непокорних. Нојево име, када се преведе, значи „починак.“ Ко је, међутим, истински Починак, ако не Од Дјеве Рођени, Који каже: Ходите к Мени путем покајања сви који сте уморни и натоварени, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11; 28), јер вам дарујем слободу, починак и живот вечни.
10. Када је Ламех свог сина назвао Ноје, као да је у њему видео Христа, Који ће се касније родити из његовог племена и Који је постао Починак за све благочестиве од памтивека. То име јасно пророкује о Христу, јер је речено: И даде му име Ноје, говорећи: Овај ће нас одморити од дела наших и од тегобе руку наших, и од земље коју прокле Господ Бог наш (1. Мојс. 5; 29). Те речи се нису односиле на Потоп који ће се десити, јер је Ламехова смрт претходила Потопу. Међутим, како Ламех каже: Овај ће нас одморити, он и самога себе чини учесником прореченог починка. У то време, помисли људских срца још нису биле свагда зле (в. 1. Мојс. 6; 5), због чега је дошло до свеопште пропасти на земљи и свих који су на земљи живели. На кога су се онда односиле речи: Овај ће нас одморити? Он, међутим, додаје и ово: Од земље коју прокле Господ Бог наш. Ко нас је одморио од ове земље? Зар то није Онај Који је отворио небеса и тамо узнео нашу природу, показавши нам и речју и делом узлазни пут ка небу и призвавши нас да њиме корачамо? Ако је и Потоп био праобраз починка, онда је он значио уништење и пресецање греха, а не олакшање и починак за грешнике.
11. На тај начин и из тог разлога дошло је до Нојевог изабрања. Међу његовом децом и за Богородичино племе изабран је Сим. Иако је и Јафет био угодан оцу, само је Сим од оца зачуо: Нека је благословен Бог Симов (1. Мојс. 9; 26), јер ће из његовог племена потећи Бог. Од њега је потекао Авраам, који је преименован и изабран међу свим потомцима Ситовим да се из његовог племена роди Мајка и Дјева. Бог га је изабрао и дао му оно велико обећање да ће се у њему благословити сва племена на земљи (1. Мојс. 12; 3). Како каже Павле, Христос Бог Који се родио од Дјеве је његово семе по телу. Шта да кажемо о Авраамовим боговиђењима, о божанским знамењима и божанским обећањима која су предизобразила и предобјавила оно што се односи на Приснодјеву-Богородицу и на неизрециво Рођење? Да бисмо укратко поменули и остале – јер нам време не допушта да одуговлачимо, ређи ћемо да је међу онима, рођеним од Авраама, био изабран Исаак, а међу његовим синовима Јаков. Међу Јаковљевим синовима изабрано је Јудино племе, одакле је потекао Јесејев корен. Из тог корена поникао је Давид, псалмопојац, пророк и цар, о којем Бог каже: Семе његово остаће до века и престо његов као сунце преда Мном, и као месец уређен до века, и Сведок је веран нa нeбy (Пc. 88; 37-38).
12. Ко је тај сведок? Свакако, Онај Који седи на небеском престолу и о Којем, опет, Псалмопојац на другом месту каже: Нека буде име Његово благословено у векове, пре сунца пребиваће име Његово, и благословиће се у Њему сва племена земаљска (Пс. 71; 17). Овде се пројављује двоструки родословни низ блаженог племена Богородичиног и Јосифовог, који је био Њен заручник, јер су обоје, и он и Она, сагласно закону, потицали из истог племена и отаџбине. Почевши одавде, родословни низ се удвостручује, и у њему се преплићу како рођена (природна, телесна), тако и деца по закону, и низ се често спаја у једно. Често се, међутим, овај низ дели на двоје, па на чудесан начин једно исто дете има два оца који су при том браћа: то значи да је један од њих отац по закону који га није природно родио, док је други отац по природи, будући да је дете од њега рођено, али га је уступио бездетном брату, да кроз њега и он добије потомство. На тај начин, дете које је рођено кроз оба оца води порекло од Давида. Неко би могао да запази да је ово племе двојако: царско племе се често повезивало са свештеничким. Тако је, на пример, Зоровавељ, који припада божанственом низу Богородичиног племена, кроз Натаново покољење прибројан свештеницима, а посредством оних рођених од Соломона, који је после Давида наследио царство, води своје порекло од Давида. Из тог разлога се код еванђелиста разликују родослови Господа Исуса Христа по телу: један од њих прати порекло од природних, а други од отаца по закону и доводи га до праотаца. Један од њих (Матеј) помиње само оне који су припадали царском племену, док други (Лука) помиње и оне из левитског.
13. Будући да је био изабран да буде међу праоцима Богомајке, и Зоровавељ је био праобраз Христов, удостојивши се великих пророштава и дела. Рођен је у заробљеништву, али је због својих врлина и учености изазвао дивљење миђанског и персијског цара Кира. И Јевреје и незнабошце поучавао је сили Истине, ослободио је свој народ из ропства и обновио храм Божији, као што је касније учинио Христос. Господ, међутим, није обновио неживи, него живи и словесни храм, тј. нашу природу, избавивши је не од видљивог и недавног, него од духовног и древног ропства. Осим тога, Он своје следбенике није превео у другу земљу, него их је са земље превео на небо. Овај Зоровавељ је праотац како Пресвете Дјеве, тако и заручника Јосифа. Међутим, он је праотац Дјеве само по рођењу, док је Јосифу праотац и по рођењу и по закону, јер је Јосиф имао два оца: Илија (према Луки) и Јакова (према Матеју). Илије и Јаков били су браћа и потицали су од Зоровавеља. Када је Илије умро не оставивши потомство, онда је овај Јаков, према закону, оставио Илију потомство са Илијевом супругом, тј. Јосифа.
14. Све су то биле праслике и праобрази великих тајни, јер је било неопходно да се царско племе на много начина повеже са свештеничким и састави Христов родослов по телу, јер је Христос на много начина вечни Цар и Архијереј. Са тим је сагласно и оно што закон прописује да усиновљена деца буду у истом положају као и синови и да их очеви воле подједнако као рођене синове, ако не и више од њих. На основу овога, закон уређује и друге родбинске односе. Било је то предизображење и јасан праобраз Христовог усиновљења (нас) по духу и закону благодати, као и успостављања родбинских веза, јер Он Сам каже у Еванђељу: Ко изврши вољу Оца Мојега Који је на небесима, тај је брат Мој, и сестра, и мати (Мт. 12; 50).
15. Видите ли да се порекло Христово и сродство са Њим не успоставља по закону природе, него по благодати и закону који се на њој заснива? Он је неупоредиво бољи од Мојсејевог закона, јер синови, који су призвани овим (Мојсејевим) законом, нису рођени од Бога нити су превазишли природу. Међутим, синови који су задобијени посредством закона благодати родили су се од Бога, узвисили су се над природом, усинио их је Авраам и постали су блискији од оних што се називају природним (крвним) синовима. Како каже Павле, сви који су у Христа крстили, у Христа су се обукли (Галат. 3; 27). Они који су по природи деца других родитеља натприродно се рађају од Христа Који је утолико превазишао природу, уколико се и Он Сам бесемено оваплотио од Духа Светога и Приснодјеве Марије, а онима што у Њега верују дао силу и власт да буду чеда Божија, која се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Jн. 1; 13).
16. Зашто, кажу, онима што су се родили од Бога није дао да буду чеда Божија, него им је дао силу и власт да то постану? Зато што, гледајући према крају и према оном васпостављању, тј. савршенству будућег века, исти еванђелиста каже у својој посланици: Још се не откри шта ћемо бити.., а када се открије, бићемо слични Њему (1. Јн. 3; 2). Тада ћемо и ми бити чеда Божија која виде и осећају блистање Божије, озарени сјајем славе Христове и блистајући заједно с Њим, какви су били Мојсеј и Илија када су заједно с Њим у слави заблистали на Таворској гори јер ће, каже, праведници тада засијати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13; 43). Сада нам је кроз благодат светог крштења дата сила и власт за то. Као што је новорођенче од родитеља добило силу да постане одрастао човек и наследник куће и иметка, али то наследство још не поседује због свог малолетства и неће га ни поседовати уколико га смрт уграби пре овог времена, тако ће и онај који је силом крштавања у Христа препорођен у Духу, примио силу да постане син Божији и санаследник Христов, сигурно и неминовно задобити божанско и бесмртно усиновљење и наследство у будућем веку, уколико га не буде лишен због духовне смрти, односно греха. Телесна смрт ће у будућем веку бити поништена, док ће духовна смрт имати власт над онима што су је још овде привели себи.
17. Према томе, требало би да сваки крштени, уколико жели да добије очекивано вечно блаженство и спасење, живи изван сваког греха. То откривају Петар и Павле, најузвишенији у узвишеном збору светих апостола. Тако је Павле о Христу рекао: Што је умро, греху је умро једном за свагда, а што живи, Богу живи (Римљ. 6; 10) а затим додао: Тако и ми треба да будемо мртви греху а живи Бо1у (ст. 11). Петар, опет, каже: Када, дакле, Христос пострада за нас телом, и ви се том мисли наоружајте, јер ко пострада телом престао је да греши. Да остало време живота у телу не живи више по жељама човечијим, него по вољи Божијој (1. Петр. 4; 1). Ако је Господ због нас живео на земљи и тај живот нам оставио као пример – а живео је безгрешно – онда је нужно да и ми, подражавајући Њега, живимо безгрешно. Ако је Авраамовој деци по телу рекао: Да сте деца Авраамова, чинили бистедела Авраамова (Јн. 8; 39), онда ће утолико пре рећи нама, који по телу нисмо у сродству са Њим: „Да сте Моја деца, зар не бисте чинили моја дела?“ Према томе, онај који после божанственог крштења, после споразума који је у себи склопио са Богом и божанствене благодати која отуда проистиче, не следи Христов начин живота, него чини преступе и вређа Доброчинитеља, мора у потпуности бити лишен божанског усиновљења и вечног наследства.
18. Ко ће, о, Христе Царе, достојно прославити величину Твог човекољубља? Оно што Теби није било потребно и оно што Ти ниси савршио – а ја мислим на покајање, које није потребно Оном што је безгрешан – подарио си нама као посредника, када сагрешимо и после благодати. Оно значи да се, зажаливши због сагрешења, опет обраћамо Њему и начину живота какав је по Његовој вољи. Ако починиш чак и смртни грех, али се душом одвратиш од њега и одрекнеш га се, обрати се Господу делима и истином, буди одважан и имај велику наду, јер Он те неће лишити вечног живота и спасења. И заиста, ако дете по телу умре, његови родитељи га неће васкрснути. Међутим, онај који је рођен у Христу, чак и ако падне у смртне грехове, нека притекне Њему, своме Оцу Који и мртве васкрсава, и поново ће оживети и задобити божанско усиновљење, и неће бити лишен саживота са праведницима.
19. Нека то наследство сви ми задобијемо у славу Његову и беспочетног Оца и живототворног Духа, сада и увек и у бесконачне векове. Амин.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *