НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
36. Беседа
 
На читање из еванђеља по Матеју, у 11. недељу,
а чија је тема парабола у којој се каже:
Царство је небеско слично човеку цару
који хтеде да се прорачуна са слугама својим (Мт. 18:23).
У њој се говори и о дуготрпљењу и састрадању (самилости)
 
1. Стварајући човека као самовласног (биће са слободном вољом), Бог га је удостојио и великог промишљања да ту самовласност (слободу воље) добро употреби и да не буде наклоњен злу него добру. Он га је истовремено створио по Свом сопственом образу и подобију како човек, мотрећи на благи Праобраз, не би отпао од добра. Бог би, како и доликује, према њему као према Свом образу показао богатство Свог милосрђа више него према било ком другом Свом створењу и Он би га услед тога, путем подражавања, привукао ка добру какво је сразмерно и одговара човеку. Човеку је, дакле, могуће да кроз ово подражавање буде добар, јер је створен по образу Творца, али је немогуће да човек буде толико и неизменљиво добар као Бог.
2. Размислите о мноштву и величини благодатних дарова које нам Бог показује и дарује, представљајући Самога Себе као узор доброчинстава. Изоставићу овога пута доброчинства својствена нашој природи, каква нам је даровао да бисмо им и сами стремили и о којима Давид каже: Чудесно је за ме знање Твоје за мене, надјача ме, не могу према њему (Пс. 138; 6). Сада ћу, дакле, укратко говорити о ономе што је изван нас и око нас. Наиме, све видљиво и невидљиво Он је створио ради човека, не само небо, земљу, воду, ваздух и ватру и све оно што се у њима садржи, не само разнородне биљне и животињске врсте које појединачно не можемо ни да набројимо, него је чак и само разнолико и небројено мноштво ангела створио ради човека. Неке од њих је поставио да управљају светом и буду старешине народне, као што Божији пророци, од њих научени, уче нас, а неке пак као служитеље оних који ће наследити вечно спасење, као што је велики Павле, и сам од Бога поучен, открио нама (в. Јевр. 1; 14). И зашто се ограничавам само на оно што је створио, кад је Он и Самога Себе ради нас учинио човеком. Која ће реч изразити оне речи које Он ради нас изговори, начин живота и врлине које нам је Самим Собом показао, величину чуда која је ради нас Он Сам савршио? Међутим, чудо које превазилази сва остала чуда јесте то што је ради нас и Самога Себе предао смрти и васкрсао, и ради нас се вазнео, будући увек жив као Бог на небесима или, боље речено – Који је свугде и над свим, постојећи пре векова и у векове векова, па и даље.
3. Све што је Он за нас учинио проистиче из милосрђа. Шта Га је друго покренуло према таквим и толиким доброчинствима, ако не човекољубље, љубав и милосрђе? То милосрђе се, међутим, двојако пројављује: пре него што смо сагрешили пред Њим, Он је, по Својој милости, многобројним доброчинствима допунио слабости наше природе. И након што смо сагрешили пред Њим, Он је, по милости Својој, показао дуготрпељивост и не само то него је, услед великог сажаљења, те дарове увек чинио све бољим и већим. Он не само да нам није враћао зло за зло и одговарао на зло добрим, него је показао и највеће добро изнад којега нема ничега, нити ишта боље од њега постоји, будући да је затим и Самога Себе предао за нас, и то је прво, највеће и крајње добро, боље рећи, једино што је уистину добро и несравњиво.
4. Ако је, дакле, доброта милосрђа двојака, онда се она на један начин показује у давању крова, уточишта и хране и у благовременој помоћи онима, којима је то потребно. Њен други вид се испољава у дуготрпљењу, незлопамћењу и самилости према онима што су нас ражалостили. Поставши ради нас човек и удостојивши нас да буде наш Учитељ, Син Божији нас подстиче на први вид милосрђа, а он се састоји у томе да онима којима је потребно, допустимо да учествују у нашем иметку, јер каже: Који иште у тебе, подај му (Мт. 5; 42) и: Сабирајте себи блага на небу где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду (Мт. 6; 20). На другом месту каже: Подајте милостињу од онога што је унутра и гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11; 41).
5. Не подстичући нас на милосрђе само тим речима него и параболама, Он као да нам предочава онај најстрашнији, будући долазак, и показује се као Цар који седи на престолу славе. Оне, који буду милосрдни, поставиће Себи с десне стране, као оне што су чинили добра дела, а оне пак који не буду милосрдни поставиће са леве стране, прекоревајући их због шкртости и говорећи да су проклети јер су се и према Њему Самом показали као немилосрдни када нису притекли у помоћ сиромасима, и упутиће их у огањ вечни, припремљен ђаволу и ангелима његовим. Напротив, јавно прослављајући доброчинитеље и показујући да је доброчинство, учињено сиромасима, доброчинство учињено Њему Самом, Он сведочи да су они благословени Оца Његовог и чини их наследницима Царства, припремљеног за њих од стварања света. То, дакле, говори Господ у Еванђељима, саветујући нас и побуђујући на оно прво милосрђе, односно на давање милостиње сиромасима.
6. А шта се каже о другом виду испољавања милосрђа, који се изражава у незлопамћењу и самилости према онима што су нас увредили? Никоме не узвраћајте зло за зло… и побеђујте зло добрим (Рим. 11; 17; 21), не судите и неће вам се судити (Мт. 7; 1. и Лк. 6; 37) и: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6; 14-15). И као што се у погледу оног првог вида милосрђа користио поучним речима и убеђивао самим делима, представљајући Себе као Пастира и Цара, тако и у случају незлопамћења и милосрђа према грешнима Он не само да је изрекао речи које смо претходно навели, него им је приложио и наменио и параболу која вам је данас прочитана из Еванђеља: Царство је Божије, каже, слично човеку цару који хтеде да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата (Мт. 18; 23-24).
7. Он на овом месту „човеком царем“ назива Свог Оца, као што у речима о свршетку света говори о Самоме Себи. Када пак каже да је Царство „слично човеку“, то је стога што говори у виду параболе. Он Сам (наш Господ Исус Христос) није постао сличан човеку само у параболи, него је и уистину постао човек какви смо и ми. Јединствен је, уистину, престо и једно је Царство Оца и Сина, али будући да овим речима говори о доброчинству према ближњем, каже „гладан бејах“, „жедан бејах“, назива сиромахе браћом спомињући, осим тога, и остало што је било својствено Његовом оваплоћењу. Због тога касније и каже за Самога Себе да на престолу седи као Цар (в. Мт. 25; 32-46), будући да у параболи спомиње „јариће“ и „овце“ и говори о Самоме Себи као о Цару и Пастиру. Овде, међутим, спомињући слуге, разрачунавање и новац својствене царској ризници, говори да је Отац сео као Цар, тражећи обрачун и захтевајући дуг.
8. Због чега Он тамо каже: „Тада ће сести“, „сабраће се“ и „разлучиће“ и „тада ће рећи Цар“ (Мт. 25; 32-46), уколико се све то не односи на будуће време, док овде каже „сличан је“, „хтеде да се прорачуна“ и „доведоше му једнога дужника“ и, уопште, зашто све речи на овом месту означавају прошло време? Зато што се све што је тамо речено (у првом случају) односи на будући век, док се већина изреченог у параболи која нам је данас изложена углавном извршава овде. Када је, каже се, био приведен дужник који је дуговао десет хиљада таланата, није имао чиме да плати, због чега заповеди господар његов да продаду њега и жену његову и децу и све што имаше, и да се наплати (ст. 25). Када пак овај клањајући се паде пред њега и затражи да буде стрпљив, уверавајући га да ће вратити, Господар га је, смиловавши се, отпустио и опростио му дуг. Ништа од овога не припада будућем веку: нити одлагање, нити дужниково обећање, нити разрешење, нити пак опраштање дуга од стране Онога који све даје и који ће тада захтевати обрачун за све.
9. Ни то што је доведен дужник који је дуговао десет хиљада таланата када је цар започео да се прорачунава, не припада будућем веку, јер је тамо крај свему што овде има свој почетак. Наставак параболе такође се односи на садашњи век јер, каже се „кад изађе слуга тај нађе једнога од својих другара који му беше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан (ст. 28). Он се, међутим, нимало није смиловао на онога што је пао пред његове ноге, преклињао и обећавао, него га је одвео и бацио у тамницу док му не врати цео дуг. Какав исход, када је за њега наступило време! Зар и он сам није тада имао дуг према другарима! Какав захтев, каква одлука! Паде другар пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити. А он не хтеде, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг (ст. 29-30). У будућем веку неће, међутим, бити могуће да трпимо насиље једних над другима, нити ћемо једни пред другима падати на колена и молити, јер ће тада бити само Један, пред Којим ће се савити свако колено и на небу и на земљи, и под земљом. Услед такве његове немилосрдности према другу, остали пријатељи се, каже, веома ожалостише и објаснише Господару шта се догодило. Он пак, разгневивши се и разобличивши немилосрдног слугу, предаде га мучитељима док не врати читав дуг.
10. Као што можемо да видимо, ово последње се збива још у садашњем веку, мада се у већој мери односи на будући, јер ће и тамо постојати јавно разобличавање, немилосрдна пресуда и бескрајно мучење, „док“, каже, „не врати све што му је дуговао“. То, међутим, не може да се догоди, јер ми Богу не можемо равномерно узвратити за све што смо Му дужни. Према томе, речи „све што му је дуговао“ представљају вечно мучење. На који се начин, међутим, све што је речено у параболи испуњава и овде, као на пример царев престо, разобличење дужника а после разобличења захтевање пресуде, молба након пресуде, друга пресуда, као и све остало? Овај Божији храм стоји као неко друго небо међу освештаним завесама, као у наднебесним скинијама, и у њему је престо Господњи на којем седи Цар васељене, невидљиво се прорачунавајући са слугама Својим, тј. са свима нама који овде стојимо и молимо се.
11. Постоје многи, а један од њих сам и ја, који су разобличени оним божанским речима што се овде јавно певају и читају, не користећи по вољи Божијој те речи којих има безброј, односно веома много, а свака од њих је талант јер има тежину[1] и са собом носи велику осуду. Тако их је и Каин, за којега се мисли да је починио само један грех, односно братоубиство, у себи носио седам, односно мноштво, и сви су они били кажњени, као што је и записано. Ми не бивамо разобличени само због својих дугова, јер нас божанствене речи исто тако поучавају и о казна-ма предвиђеним за кривце. Поучивши се док боравимо у храму, ми се кајемо, падамо на колена, молимо и обећавамо да ћемо убудуће богоугодно живети, а затим добијамо опроштај остајући овде до краја и топло се молећи, јер се каже: Вратите се к Мени и Ја ћу се вратити к вама и Нећу више спомињати грехе њихове и безакоња њихова (Зах. 1; 3, Јевр. 8;1 2. и 10; 17).
12. Након тога излазимо из храма и сусрећемо оне што су нас увредили али остајемо сурови, немилосрдни и неумољиви према њима чак и ако више пута падају на колена и моле, иако њихова сагрешења према нама не вреде ни динара у поређењу са талантом наших (сагрешења) према Богу, боље речено, са мноштвом таланата наших сагрешења према Њему. Због тога се Бог, Који нас сажаљева када се кајемо и опрашта нам толики дуг, праведно гневи на нас видевши нашу немилосрдност и непопустљивост према саплеменицима и предаје нас неподношљивим патњама, како садашњим искушењима тако и будућим бесконачним мукама, према данашњој речи Саме Истине: Тако ће и Отац Мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова (Мт. 18; 35). Још је страшније то што ће истинске слуге Божије, односно свети ангели и свети људи којима се овде молимо надајући се да ће бити наши заступници и посредници пред Богом, разгневити Бога против нас, уколико овде не покажемо самилост према онима што су пред нама сагрешили. Као што смо из претходног научили, они са великом жалошћу обавештавају Господа о суровости и непопустљивости наше нарави. Исправно смо, дакле, на почетку рекли да Господ у овој параболи говори о Свом Оцу као о Цару и Судији будући да није рекао: „Немилосрднога ћу Ја предати мучењу, него Отац мој небески.
13. Страхујмо дакле, браћо, да свети тада не узнегодују против нас. Задрхтимо пред божанском пресудом, поштујмо Божију дуготрпељивост према нама која јој претходи, размишљајмо о величини нашег дуга пред Богом, а особито (о величини тог дуга) у поређењу са оним што други дугују нама. Колико пута, упитао је Петар Господа, ако ми сагреши брат мој да му опростим? До седам ли пута, а од Њега зачуо овакав одговор: Не седам, него седамдесет пута седам (Мт. 18; 21-22), иако је готово немогуће да брат толико пута сагреши према нама. Међутим, сагрешења свакога од нас у односу на Бога превазилазе чак и тај број. Ако само размотриш величину, ако само замислиш према коме је почињен тај грех, открићеш да је он неупоредив у поређењу са свим оним (сагрешењима учињеним према нама), чак и ако би се то догодило и у седамдесет пута седам прилика.
14. Будући да Богу дугујеш такве и толике таланте и тражиш да према теби буде дуготрпељив и да од Њега добијеш потпуни опроштај дугова, зар се нећеш радо одазвати када твој дужник и другар затражи од тебе да будеш стрпљив у погледу неколицине његових сребрњака (јер то означавају они динари)? Од тебе ће се, дакле, тада праведно тражити читав дуг. Зар онда неће бити праведно и да свега будеш лишен, да будеш осуђен због неразумности? Стога један од пророка и каже: Како си чинио тако ће ти бити, плата ће ти се вратити на главу твоју (Авд. 15). Нећемо, брате, очекивати ни разобличење, ни гнев, ни пресуду, него ћемо се, како каже апостол, обући у милосрђе (Кол. 3; 12) и показати сажаљење у мислима, речима и делима. Бићемо, како он учи, један према другом благи и милостиви праштајући један другоме као што је и Бог у Христу опростио нама (Еф. 4; 32), јер ће тако и сама благодат Христова постојано пребивати међу нама. Штавише, она ће нам бити залог будућих неизрецивих обећања.
15. За нас ће, ако то пожелимо, узрочник таквих добара бити наш клеветник. Ја га видим као лађу[2] натоварену небројеним благом помоћу које лако можемо вратити свој дуг од 10.000 таланата и добити залог богатстава будућих добара. У односу на душу, ја га (клеветника) замишљам као ону лађу коју смо недавно видели телесним очима у односу на овај град. Напали су варвари, извршили опсаду и спречили снабдевање са копна како би нас довели у крајњу опасност због недостатка хране а онда и заузели град. Појавила се, међутим, и пристала уз нашу обалу трговачка лађа са 1000 медимни (мера за жито, прим. прев) пшенице и поништила штету коју су нам нанели варвари, дајући нам изобилно неопходне намирнице и настављајући да нас и даље снабдева храном потребном за живот.
16. Тако и духовни и свирепији од свих варвара непријатељ невидљиво напада читав хришћански род, ускраћује души свако средство спасења, излаже је гладовању за врлинама и, будући да не чини ништа добро баца је у очајање, да би тако овладао њоме и погубио је. Господ, Који се појавио по промислу Онога што хоће да се сви грешници спасу и што жели да они, што су пред нама сагрешили, задобију наше милосрђе и да оно, када се нађе у нама, учини неделатним свако ђаволско зло управљено против нас, чини Божанство милосрдним према нама, даје нам обиље побуда за самилост и спасење и унапред нас заручује са вечним животом.
17. Нека тај живот сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује свака слава, моћ, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Свесветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч „талант“ употребљава се у два значења, односно као мера за тежину и као новчана јединица (прим. изд.).
  2. У оригиналном тексту: μυριοφόρος, велика товарна лађа, прим. прев.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *