НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
56. Беседа
 
О светим и страшним тајнама Христовим,
Изговорена четири дана пред Рођење Христово
 
1. Реч која садејствује нашем спасењу може да се упореди са семеном. Као што земљоделци најпре обрађују (досл. украшавају) земљу плугом па тек онда бацају семена, тако би требало да се и ми најпре украсимо и припремимо за примање небеског семена, односно речи духовног учења. Ми нисмо нежива и безосећајна земља коју ће други обрадити и припремити да прими семена, него смо земља одушевљена (жива), продуховљена и словесна. Зато би требало да се сами за то припремимо покајањем. Показаћу вам да су почетак покајања и украшавање душе следили и они што су дошли да се крсте код Јована, јер је речено: Он их крштаваше у Јордану и исповедаху грехе своје (Мт. 3; 6).
2. Исповедање грехова је, дакле, почетак овог украшавања, односно покајања и припреме, који показују да је човек примио у себе спасоносна семена, односно речи Божије које имају силу да спасу наше душе. Земљоделци због тога и ору (браздају) земљу, да би из недара земље ишчупали дивље корење и учинили је способном да прими наша семена и биљке. То исто чини и исповест приликом словесног (духовног) браздања срца: она из њега ископава и избацује тајне рђаве страсти и чини га спремним за примање свештених семена, за украшавање (обрађивање) и за доношење плода врлина. И као што је земља после Адамовог преступа постала родитељка корова, трња и осталих бескорисних трава, тако је и људско срце родитељ срамних и рђавих страсти и помисли, као и грехова који отуда проистичу.
3. Због тога је, браћо, потребно да сваки од вас има духовног оца, да му с вером (поверењем) приступи, да смирено стане испред њега и открије му рђаве страсти свога срца. Када примите духовно исцељење, из душе ћете са кореном избацити коров и трње греха, које је сваки од вас узгајио у себи услед острашћеног и сластољубивог живота. Тако ћете својим ушима допустити да слушају духовне поуке и покорити се ономе што ми проповедамо и предлажемо ради заједничке користи, а посредством опроштаја и благослова који ми дајемо измирићете се са Оним Који је, због незамисливог мора Свог човекољубља, приклонио небеса и сишао на земљу, полажући у срца оних који су Му послушни речи живота и спасоносна семена. Нека зато нико од вас не одустане од овог почетка покајања, јер како ћете касније приступити и узнапредовати ка бољем, ако не примите почетак врлина?
4. Изнад свега, потребно је да сви ви сада покажете ревност према томе: богоносни Оци дали су нам ових четрдесет дана да бисмо се унапред очистили, после чега долази годишњи празник Рођења по телу нашег Господа, Бога и Спаса Исуса Христа, када је обичај да се сваки хришћанин причести Његовим Светим Телом и Крвљу, да се тиме сједини с Н>им и да на божанствен начин постане један дух и једно тело са Њим. Уколико без исповести и покајања које за њом следи човек није достојан да у себе прими чак ни речи божанственог учења – а о чему смо већ говорили и говорићемо у наставку – како то да онда у себе прима Крв и Тело Христово, а да се претходно није очистио исповешћу и покајањем какво одговара његовим сагрешењима? Због тога и велики Павле сведочи и поучава: Човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега (1. Кор. 11; 27-28), тј. не разумевајући да ово Тело, које је без греха, неће прихватити да обитава у телу обремењеном гресима.
5. Ако не допуштамо да према Христу пружа руке и да Му се моли онај који није чист од грехова, а такође ни онај који претходно није удаљио сваку мржњу и помисли везане са тим – а о чему такође говори Павле, рекавши: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1. Тим. 2; 8), ако немамо одважност пред Богом уколико не задобијемо чисту савест, као што каже Христов љубљени Богослов: Ако нас срце наше не осуђује, смелост имамо пред Богом (1. Јн. 3; 21), како ћемо онда у себе примити Бога и постати једно тело (постати са-телесни) са Њим, ако претходно, путем исповести, нисмо од себе удаљили грехе, ако давањем милостиње, чистотом и уздржањем, молитвом, скрушеношћу и осталим делима покајања нисмо очистили скверну која се услед грехова појавила у души? Бог не прима твој дар уколико нисте чисти и ти и твој дар: Он је то у старини показао тиме што није примио Каинов дар, него му је рекао: Ако си право принео, ниси право разделио (1. Мојс. 4; 7). Тако је према старом закону било недозвољено да се у храм доноси новац који је добијен као плата блуднице (в. 5. Мојс 23; 19). Он је касније кроз Еванђеље обзнанио: Иди, те се најпре помири са братом својим, па онда приђи и донеси дар свој (Мт. 5; 24). Зар ће онда Он теби, који се ниси очистио исповешћу и покајањем, дати Свој велики дар, тј. Своје тело? Шта кажеш? Бог не жели ни да се одлуке Његове објављују нечистим устима, како каже псалам: А грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе Моје и узимаш завет Моју уста своја (Пс. 49; 16). Он, дакле, не допушта ни да се завет Његов узима у нечиста уста. Зар ће онда Своје Тело дати таквим устима?
6. Очистимо стога, браћо, и тело, и уста, и мисли, да бисмо с љубављу и чистом савешћу приступили. Ако кујунџије, гвожђари и златари, када топе са бакром злато, сребро или нешто томе слично, намеравајући да сјајем скупоценог метала и бакру дају спољашњу блиставост, на почетку, током чишћења, скидају са бакра сваку нечистоћу, колико смо онда више ми, који намеравамо да се на најбољи начин позлатимо или да се, боље речено, обожимо, дужни да се очистимо од сваке нечистоте тела и духа? Ми не чинимо да само спољашњост буде света, као што је случај са позлаћеним бакром, него посвећујемо и васцелу унутрашњост. На тај начин ћемо приступити, када најпре са себе оперемо скверну која постоји у дубини душе, и на такав начин ћемо доћи до спасења.
7. Ако приступимо нечисте савести и не добивши, посредством исповести, отпуштање грехова од онога који је примио власт да их разрешује и свезује, ако, дакле, приступимо и пре него што се обратимо Богу, и пре што се поправимо према правилу благочашћа, онда то, наравно, чинимо себи на осуду и на вечно мучење, удаљујући од себе и сама Божија доброчинства и Његово дуготрпљење према нама. Такав гази Сина Божијега, и крв завета којом је освећен за несвету држи и Духа благодати вређа, каже апостол (Јевр. 10; 29). Сасвим је разумљиво да онај који поцепа и или баци у блато царски пурпур буде кажњен. Исто тако, починио је једнако зло и онај који неки скупоцени мирис проспе у блато или га затвори у смрадну посуду. Божанствени дарови, наравно, не трпе никакву штету, јер су они неподложни оштећењу. Међутим, они се невидљиво удаљавају од нас; уколико тај Дар претрпи губитак у том смислу што за нас бива бескористан, онда ће се то тражити од онога који га је недостојно примио.
8. Учинимо, дакле, себе путем покајања достојнима или, боље речено, делима покајања принесимо себе Ономе Који недостојног може да учини достојним. На тај начин приступимо с вером и непостидном надом, помишљајући не само на видљиво, него и на невидљиво. Овај Хлеб се појављује као нека завеса Божанства Које је скривено унутра. Откривајући то, божанствени Павле каже: Обновио нам је пут нови и живи, који нам је Он отворио завесом, тојест Телом Својим (Јевр. 10; 20). Посредством ње се наше живљење узноси на небеса, јер тамо обитава овај Хлеб и ми улазимо у истинску Светињу над светињама, благодарећи жртви Тела Христовог, принетој у непорочности. Приступајмо, браћо, истинитим срцем и у пуној вери (Јевр. 10; 22).
9. Свето Причешће се назива Тајном зато што оно није само то што ми видимо, него и нешто духовно и несхватљиво, јер Господ управо о томе говори: Дух је оно што оживљава, а тело не користи ништа (Јн. 6; 63). Ако гледаш само оно што је видљиво, онда никакву корист ниси задобио. Ако пак гледаш на дух, тј. ако Хлеб који је пред тобом посматраш на духовни начин, онда ћеш се, када се причестиш, и оживотворити. Он није јело које пролази, него јело које остаје за живот вечни (Јн. 6; 27), Хлеб истинити који је сишао с небеса, жив и који даје живот свету (в. Јн. 6; 33). Онај који не окуси од Њега, неће ни живети. Онај који га окуси живеће у векове, и не само да ће васкрснути, него ће и избећи вечне муке и задобити вечно царство. Господ о том Хлебу није Својим ученицима говорио само у време Тајне вечере, него је и јавно, поучавајући у синагоги, предобјавио о томе: Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје које ћу Ја дати за живот света (Јн. 6; 51) и: Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Његову крв, немате живота у себи. Који једе Тело Моје и пије Моју Крв има живот вечни (Јн. 1; 53-54). О, какво чудо, о, каква величина љубави коју је Бог изобилно излио на нас! Препородио нас је Духом, а ми смо постали једнога духа са Њим, као што каже Павле: Ко се сједини с Господом, један је дух с Њиме (1. Кор. 6; 17).
10. Да бисмо били једно с Њим не само по духу, него и по телу, да бисмо били тело од Његовог Тела и кост од Његове Кости, Он нам је, посредством овог Хлеба, подарио да се сјединимо с Њим. Свака љубав достиже своје испуњење у сједињењу, а свој почетак има у сличности. Због тога и постоји она стара изрека: „Где је сличност, тамо је и љубав.“[1] Љубав брачног савеза има у том погледу нешто више него остали видови љубави. Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело (Мт. 19; 5). Тајна је ово велика, а ја Говори о Христу и о Цркви, каже божанствени Павле. Овде се каже „прилепиће се“ и „биће једно тело“, али не и један дух. Ми не само да се повезујемо („прилепљујемо“), него се кроз причешћивање овом божанственим Хлебом и сједињујемо са Христом, постајући једно тело, али и један дух са Њим. Видиш ли да се превасходна величина ове љубави према нама збива и испољава кроз предају Хлеба и ове Чаше? Због тога, како се каже у псалму, жртву и принос ниси хтео, а тело си ми припремио (Пс. 39; 7).
11. О, како је то разнолика и несхватљива заједница! Христос је постао наш брат, имајући са нама заједницу у крви и месу (Јевр. 2; 14) и самим тим нам се уподобивши. Задобио нас је као истинске слуге и искупио нас Својом Крвљу. Учинио нас је Својим пријатељима и удостојио нас откривања ових Његових Тајни. Свезавши нас и заручивши нас са Собом као женик невесту, кроз причешћивање овом крвљу постао је једног тела са нама. Међутим, због божанственог Крштења у Њега Он је постао и наш Отац, и храни нас Својим грудима као што љубвеобилна мајка храни одојчад и, што још више задивљује, Он нас уместо млеком храни Својом крвљу, али и Својим Телом и не само Телом, него и духом. Благородност коју нам је дао никад се не умањује и узводи нас ка већој љубави и даје нам њено испуњење, али не само тиме што ћемо Га видети, него и тиме што ће Га свако од нас додирнути и наслађивати се Њиме, укоренити Га у срце и задржати у себи, у својој души. Приђите, каже, једите Тело Моје и пијте Моју крв, ви који желите да имате живот вечни, да на тај начин не бисте били само по образу Божијем, него и да бисте постали богови и вечни и небески цареви који сте се обукли у Мене, Цара и Бога, страшног за демоне, чудесног за ангеле, љубљени синови небеског Оца, вечноживи украси синова људских, угодна обитељи најузвишеније Тројице.
12. Ако је само праобраз овог Тела оправдао Авраама (1. Мојс. 14; 23), ако је само праобраз ове Крви сачувао у животу прворођену децу Израиљеву у Египту, ако је само праобраз ове Крви освештао древну Божију скинију (2. Мојс 12; 23), ако су се праобраз ове Крви и сама Светиња над светињама очистили, освештали и открили као место Божијег имена на земљи и дали свештенике, првосвештенике и помазанике Божије, ако је, дакле, све то учинио праобраз, шта онда не би савршила сама Истина? Ако без праобраза ове Крви Аарон није улазио у Светињу над светињама, онда ће и нама небеса бити неприступачна уколико се не причестимо овом Истином. Без тога нећемо задобити обитељ на небесима, нити ћемо ми сами постати обитељ Бога небеског, ни жртва жива, света и угодна Богу, јер смо само због ње (Крви Христове) добили приступ на небо. Каква је корист у крви мојој када будем силазио у пропаст, каже цар и пророк Давид (Пc. 29; 20).
13. Крв Божију мешамо са нашом крвљу зато да бисмо уништили пропадљивост која постоји у њој (нашој крви), јер се у овој, Крви Божијој, садржи велика и неописива корист. Она нас, уместо старима, чини новима, и уместо привременим – вечнима. Она нас чини бесмртнима и вечноцветајућима, као дрво засађено крај извора вода (Пс. 1; 3) божанственог Духа, одакле се сабира плод за вечни живот. Тако је из раја потекао извор, али он је био видљив (вештаствен досл. чувствен), и он је лице земље напојио видљивим (вештаственим, досл. чувственим) водама (в. 1. Мојс. 2; 10). Од ове свете Трпезе коју нам је, да се изразим речима псалма, приуготовио Христос насупрот непријатељима нашим (Пс. 22; 5), демонима и страстима, појавио се духовни извор који напаја наше душе, усходи на небеса и обраћа очи ангела ка Лепоти у којој се види богатство премудрости Божије, побуђујући их да пожеле да проникну у оно што нам је подарила ова Крв. Приступајуђи Тајнама, ми постајемо царски пурпур или, боље речено, царско Тело и Крв, преображавамо се у синове Божије (о, какво чудо!), постајемо учесници божанског блистања које се тајанствено излива на нас, и озарења које нас чини помазаницима Божијим и даје нам силу, сагласно обећању Христовом (в. Мт. 13; 43), да приликом Другог доласка Оца нашега заблистамо као сунце, само ако скверна, која се налази у души оног што приступа св. Причешћу, не засени то блистање.
14. Због свега тога, немојмо се само унапред чистити и на тај начин приступати, него и после тога, кад добијемо овај божанствени дар, пазимо на себе и покажимо велику будност (опрезност), да бисмо били изнад страсти и обзнанили врлине Онога Који је благоволео да обитава у нама због онога што смо пројавили на основу подобија са Њим. Самима себи дајмо одговор: с ким се то сједињујемо и чега смо се удостојили, и, задививши се превасходном величином дара и величином Његове љубави према нама, устројимо своја дела речи и мисли сагласно благој и угодној и савршеној вољи Божијој (Римљ. 12; 2). То је Крв Новог Завета која је утврдила и сам Нови Завет, тј. Еванђеље Христово, јер је завештање пуноважно тек после смрти (Јевр. 6; 19). Причешћујући се Крвљу Завета Христовог, пазимо да га својим поступцима не учинимо непостојаним за нас, како нас услед тога не би сустигла казна и вечно мучење као оне што Крв Завета Којом су се освештали нису сматрали за светињу (в. Јевр. 10; 29). И као што велико обећање припада онима који сачувају светињу добијену кроз св. Причешће – а то обећање је Царство небеско – тако и велика казна очекује оне који су, након примања дара, учинили себе бескориснима. Ако су, каже апостол, они који су се одрекли Мојсејевог закона сагласно овом закону немилосрдно били кажњавани смрћу, утолико ће тежој казни бити изложен онај који Крв Завета није сматрао за светињу и тиме увредио ову велику благодат (в. Jeвp. 10; 28-29)..
15. Молим вас, браћо, да благодат Божију у себи сачувамо неумањеном, у потпуности се предавши послушању и испуњењу светих заповести и на делу приносећи себе Богу, јер је и Он Себе дао за нас. Сам Отац је због нас дао Свог јединородног Сина, а Сам Син Божији је дао Себе. Зар ми, са своје стране, нећемо дати саме себе, али не за Њега него за себе саме? Како ћемо, међутим, ми дати себе Христу, Који је Себе предао за нас? Ако у себи утврдимо љубав према Њему и једних према другима, ако се, ради Њега а пред самима собом и другима смиримо под крепку руку Божију, не мислећи гордо него се смирено понашајући (Римљ. 12; 16), ако, колико је то могуће, распнемо тело са страстима и жељама (Гал. 5; 24), ако умремо за грех и живимо у врлини.
16. Овоме нас учи само распето Тело Христово које нам се нуди као храна, јер, хранећи се Њим, истовремено учимо да учествујемо у Његовим врлинама и страдањима, да бисмо и вечно обитавали и царевали с Њим. И то је он предобјавио кроз пророка Давида, говорећи: Жртва хвале прославиће Ме, и тамо је пут којим ћу му показати спасење Божије (Пс. 49; 23), јер се као помен онога што је Он учинио због нас савршава ова Жртва хвале у славу и похвалу Његову. И као што само Тело и крв Христова уистину лежи пред нама, она (Крв) исто тако говори Богу и Оцу, далеко снажније него крв Авељева, јер је она крв вапила Богу против брата, а ова крв вапи за нас које је Господ толико удостојио да је постао наш Брат, умилостивљујући Га за нас и помиривши нас са најузвишенијим Оцем; она говори и нама, јасно нам показујући пут љубави, зато што је и Он Сам због љубави према нама умањио (унизио) Самога Себе до нас (тј. до наше природе) и душу Своју положио за нас, показујући нам пут смирења: Јер у смирењу суд се његов узе: као овца на заклање вођен би (Иса. 53; 7-8), указујући нам на пут послушања зато што је и Он био послушан Оцу, и то до крста и смрти; пут који кроз умртвљавање страсти води у живот вечни.
17. Он Сам је био мртав – а ево, живи у векове и дарује живот онима који су се путем вере и врлине привезали за Њега, прослављајући их и Сам од њих будући прослављан, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аристотел, Никомахова етика.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *