НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
58. Беседа
 
Изговорена на спасоносно Рођење по телу
Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа
 
1. Данас је празник девственог рођења, и беседа ће се неминовно узвисити саобразно величини славља и продрети у тајинство, онолико колико нам је могуће и допуштено и колико нам то дозвољава време, како бисмо и ми пројавили нешто од силе која се у њему садржи. И ви браћо, молим вас, напрегните и узвисите свој ум, као да се блиставо просветљује божанским небеским сјајем, тако да схватите најчистију светлост богопознања, јер видим да се данас небо и земља изједначују у части, да се све доње (земно) узвисује ка оностраном и бива једнако вредно као и горње (небеско) што снисходи ка њему. Ако, дакле, постоји неко небо небеса и ако постоје неке горње воде које прекривају небеса, ако постоји неко место, положај или надземаљски поредак, ипак нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничега што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог, које данас празнујемо.
2. Превечни, безгранични и свемогући Логос данас се телесно рађа у пећини немајући ни уточиште, ни кров, ни дом, и као Младенац полаже се у јасле, гледа се очима, додирује рукама и повија у пелене. Овде није реч ? томе да је духовно суштаство у стварању претходило суштаству какво раније није постојало, или ? телу које је постало и убрзо потом било одбачено, или пак о томе да су тело и дух сједињени у једно како би образовали једно разумно живо суштаство, него ? томе да су се посредством Ума (Духа) Бог и тело несливено сјединили да би образовали једну Богочовечанску ипостас што је проникла у девствену утробу у којој је и од које се, благовољењем Оца и садејствовањем Светог Духа, постао надипостасни Логос. Он се сада раздваја од утробе и рађа као Младенац, али очувавши неповређенима знамења девствености своје Мајке, бестрасно (безболно) се рађајући као што је бестрасно и зачет, будући да се Родитељка показала узвишенијом како од страсне насладе приликом зачећа, тако и од порођајних болова приликом рађања. Као што каже Исаија: Она се породи пре него што осети болове (Иса. 66; 7), она је, избегавши патњу, превечног Логоса родила по телу, и не само да је недокучиво Његово божанство, него је и начин Његовог сједињења са телом непојмљив, као што и Његово бесконачно снисхођење и божанствена и неизрецива узвишеност превазилазе сваки ум и сваку реч, будући да се Он не може упоредити са творевином. Ако и по телу погледаш на Онога Који је данас рођен од безбрачне Дјеве, опет ћеш увидети да се ни то не може упоредити јер је Он, како каже Псалмопојац, најлепши међу синовима људским (Пс. 45;2). Он није рекао „лепши“ него једноставно „најлепши“, како не би поредио оне који се не могу поредити, односно обичне људи са природом која је сједињена са Богом.
3. Тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој уљем (јелејем) радости више него причаснике (код Даничића: „другове“) Твоје (Пс. 45; 7), каже у наставку Псалмопојац. Он је савршени Бог и савршени човек. Тај Бог је и помазани и Онај Који помазује, јер се каже: Помаза Те Боже, Бо1 Твој, јер Бог Отац помазује Логоса као Човека и помазује га савечним и јединосуштним Духом, јер управо то и јесте „јелеј радости“; због тога је Он и Бог, и Божанско Помазање, и Помазани. Ако се, дакле, Он и помазује као Човек, Он, као Бог, у себи има источник помазања. Због тога је, божанствено видевши све помазане од Бога, он (псалмопојац Давид) посматрао и указао на њих као на Његове причаснике, јер је једино Богу својствено да не буде причастан, него да други буду причасни Њему Самом и да има причаснике који се радују у Духу. Такав је, дакле, Онај што се данас рађа у убогој пећини и који је од нас прослављен као Младенац у јаслама.
4. Када је Онај Који је све из небића привео у биће, на земљи као и на небу, погледао на Своја разумна створења што су непотребно тежила нечему већем (в. Пост. 3;5), подарио им је Самога Себе од чега нема ничега већег, ничега томе једнаког нити томе приближног, предавши Себе онима што желе да Му буду причасни, како бисмо убудуће без опасности стремили ка бољем, док смо се на почетку услед тога изложили највећој опасности, и да при том сваки од нас, тежећи да постане Бог, не само не буде кажњен, него и да достигне то п1то жели. Он на чудесан начин уклања повод за пад какав је постојао „од почетка“, а то је била разлика у превасходству и ништавности која се запажала у живим бићима, одакле је проистекла завист и подмуклост, као и отворено или прикривено непријатељство. Не желећи да буде нижи ни од једног ангела и да се по превасходству изједначи са Творцем, началник зла је први, без иједног претходника, доживео страшан пад. Затим је, обузет завишћу и нападајући подмуклошћу, и Адама повукао на дно ада, услед исте такве жудње, учинивши тај пад тешко излечивим, тако да је ради његовог (човековог) призива био неопходан чудесни долазак Божији који се данас и извршио, док је онај једном занавек самоме себи починио неисцељив пад, али не тако што је нечему постао причастан него постајући самозло (зло само по себи) и пуноћа зла, приносећи себе онима што желе да буду причасници зла.
5. Благоволећи да данас поништи узрок гордости која погубљује Његову разумну творевину, Бог јој се (творевини) у потпуности уподобљује. Будући да је по природи и достојанству Он истоветан Самоме Себи, чини да и творевина по благодати буде самој себи истоветна и једнака по достојанству. А на који начин се све то извршава? Тако што Сами од Бога Бог Логос, неизрециво се умањивши, снисходи са Своје висине у људску крајност нераскидиво је сједињујући са Собом, миривши се и осиромашивши саобразно нама, учинивши доње (земаљско) горњим (небеским) или, боље речено, спојивши једно са другим и сједињујући божанску природу са људском и тако свима указујући на смирење као на пут што води ка горњем (небеском), постављајући данас Самога Себе као узор и људима и светим ангелима.
6. Услед тога данас и ангели задобише непоколебивост, јер на делу од Владике научише да се пут ка узвишености и уподобљавања Њему не састоји у гордости него у смирењу. Услед тога људима постаје лако да се поправе, спознајући да је смирење пут призива. Услед тога је злоначалник, будући сама гордост, постиђен и потпуно поражен, иако је раније изгледало да је постојан и да сам по себи нешто представља. Тако је чежњом за већим покорио и поразио друге, уздајући се у њихово прекомерно безумље, док данас онима, које је раније злобно обмануо, уистину личи на играчку. И сада, када се родио Христос, њега газе они што су некад били под његовим ногама, који се сада не горде као што их је овај погубитељ наговарао, него следе смирене, што им је делима показао Сам Спаситељ, и путем смирења задобијају надземаљску узвишеност.
7. Због тога се Бог, који седи на херувимима (в. Јез. 1;25), данас налази на земљи као Младенац. Иако невидљив и за шестокриле серафиме, који не само да нису у стању да нетремице созерцавају Његову природу него ни Његов сјај и славу због чега крилима засењују очи (Ис. 6;1), сада бива виђен чулима и открива се телесним очима, јер постаде тело. Онај, што свему поставља границе и којега ништа не ограничава, обухваћен је на брзину начињеним и малим јаслама. Онај што све садржи и све обухвата, био је повијен у мале пелене и спутан обичним повојима. Онај који поседује непресушне ризнице богатства добровољно излаже себе таквом сиромаштву да се њега није нашло места чак ни у гостионици. Због тога и улази у пећину и ту бива рођен Онај што је надвремено (безвремено), бестрасно и безначално рођен од Оца. Онај Који је исте природе као и Најузвишенији Отац није се Својим рођењем (каквог ли чуда!) само обукао у унижену природу, нити се само изложио највећем сиромаштву рађајући се у убогој пећини него је, будући још у утроби, примио и крајњу осуду какву наша природа носи још од самог почетка, убрајајући се и уписујући међу слуге (в. Лк. 2;4-6) Онај Који је господар васцеле твари, ни на који начин не чинећи служење (ропство) нечаснијим од господарења, боље речено, показујући да су слуге часније од тадашњег господара, уколико разумеју величину благодати и бивају јој покорни. јер се онај који је тада био земаљски господар, није придружио Цару небеском, али су то учинили сви његови потчињени. Њима се није прибројао онај што је тада господарио на земљи, него Господар небески.
8. На једном месту Давид, који је богоотац због данас Рођеног од његовог рода, ускликује Богу: Руке Твоје створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим (Пс.119;73). Због чега он то каже? Зато што само Створитељ може подарити истинско сазнање. Када човек спозна и постане свестан оне части коју је наша природа примила од Бога јер ју је по Свом образу створио Својим рукама, када схвати Његово човекољубље, он ће Му притећи, послушати и научити Његове заповести. Колико ће више то учинити ако спозна, према својим могућностима, ову велику тајну нашег стварања и призива? Када је Својом руком од земље створио нашу природу и од Себе у њу удахнуо живот, Онај Који је све остало створио једном речју, дозволио јој је да се управља по сопственим помислима, јер је створена као разумна и са слободном вољом. Будући усамљена и обманута наговором лукавога, није била у стању да се одупре насртају и очува оно што јој је својствено и посрнула је према ономе, што јој је противно. Услед тога, Он Својом руком не само да је чудесно васпоставља него је и задржава, не само тако што је Сам подиже и спречава да падне, него и тако што се неизрециво облачи у њу и нераздељиво сједињује са њом тако што се од жене рађа као човек и истовремено Бог, како би узвисио ону исту природу коју је Он створио у прародитељима и примајући је од Дјеве како би створио новог човека.
9. И заиста, уколико би Он потицао од семена, онда не би био нови човек. Имајући удела у старом човеку и наслеђујући његову кривицу, не би у Себе могао примити пуноћу непропадљивог Божанства и постати извор неоскудног освећења, тако да преизобиљем силе није опрао само нечистоту прародитеља насталу услед греха, него ју је поседовао довољно и за освећење потомака. Као што за стално напајање великог града не би била довољна вода сакупљена у посудама, него је потребно да град има сопствени извор воде и у том случају никада неће бити принуђен да се због жеђи преда непријатељу, тако ни за стално освећење свих не би могао бити довољан ни човек ни свети ангео који су причасношћу задобили њима својствену благодат, него је било неопходно да твар сама у себи поседује извор како би они који му приступају и пију са њега остали непобедиви за слабости и недостатке које су се у њој (твари) укорениле. Због тога није дошао ни ангео ни човек, него Сам Господ Исус Христос и спасао нас, постајући ради нас човек остајући при том и непроменљиви Бог. Градећи сада Нови Јерусалим и подижући Себи храм од одухотвореног камења, сабирајући нас у освештану и васељенску Цркву, Он у њеном темељу, а то је Сам Христос (в. Еф. 2;20), утврђује непресушни извор благодати. Због тога се пуноћа живота, господарска и вечнопостојећа, свемудра и свемоћна природа сједињује са оном природом која је услед непромишљености била обманута, услед немоћи била поробљена од лукавога, док је због лишености божанског живота била бачена у адске дубине, како би у њу унела мудрост, силу, слободу и безгранични живот.
10. Осврните се на непосредна знамења овог неизрецивог сједињења и корист која отуда проистиче, а затим и на она посредна. Звезда је следила мудраце и заустављала се онда када се и они зауставе, а када се они крећу, и она напредује заједно са њима, боље речено, она их сама подстиче и позива на пут као њихова предводница и путеводитељка. Она им је била путеводитељка када су се кретали, када су одмарали своја тела и она сама се заустављала и остајала на свом месту, јер би се, у случају да их напусти, узнемирили помисливши да је престала да их води, као што су се и узнемирили када се, по доласку у Јерусалим, сакрила од њих (B. Mт. 2;2-9).
11. Зашто са она сакрила када су стигли (у Јерусалим)? Зато, да распитивања (мудраца) не би изазвало сумњу у ове гласнике Христа Који се тада родио по телу. Будући да су тражили да од Јудеја дознају где ће се, по свештеним пророштвима, родити Христос, опет им се открила божанствена звезда, поучивши и нас да не тражимо више од Јудеја оно што се налази у Закону и код Пророка него да следимо небеско учење како не бисмо отпали од вишње благодати и изливања светлости. Када су изашли одатле (из Јерусалима), звезда их је обрадовала јер се поново појавила и пошла испред њих док не дође и не стаде одозго где беше дете (Мт. 2; 9), а затим су се сви заједно поклонили земаљском и небеском Младенцу. Она је, уистину, најпре њих привела као дар за дан рождества Богу Који се родио на земљи, а захваљујући њима и Асирце, као што каже Исаија: У то ће време Израиљ бити трећи с Мисирцима и Асирцима, и биће благослов посред земље (Иса. 19; 24), што се, као што видите, управо сада збива. И заиста, поклоњење мудраца непосредно је сменило Његово бекство у Египат, којим је истерао идоле (из Египта), а након повратка одатле Он је, међу Израиљем, изабрао народ достојан старања Божијег.
12. То је, дакле, јасно наговестио Исаија. Они исти мудраци су пали на колена приносећи злато, тамјан и смирну (Мт. 2; 11) Ономе, који нам је Својом смрћу, чији символ беше смирна, подарио божански живот предизображен тамјаном, као и божанско озарење и Царство, а њега је изображавало злато принето Началнику вечне славе. Због Онога што је данас рођен, пастири и ангели чине заједнички хор, појући Му исту песму и заједничку мелодију, не зато што су ангели узели у руке пастирске фруле, него зато што су пастири били обасјани ангелском светлошћу и обрели се усред војске небеске, научивши се од ангела песми небеској или, боље речено, истовремено земаљској и небеској, јер благовесте: Слава на небесима Бо1у, и на земљи мир (Лк. 2; 14). Онај, што обитава на висини и господари небеским висинама, сада за свој престо има земљу и на њој се прославља исто онако, као што Га тамо прослављају ангели и светитељи Његови.
13. Шта је, међутим, било узрок овог заједничког славословља ангела и људи, и каква је то блага вест, многоопевана и толико радосна и за ангеле и за људе? Не бојте се, каже, јер вам ево јављам радост велику која ће бити свему народу (Лк. 2; 10). Шта је то дакле било, и каква је та васељенска радост? Послушај до краја песму благовесника и сазнаћеш, јер каже: Мир, међу људима добра воља, јер је Бог, Који се разгневио на људски род и предао га страшном проклетству, дошао у телу да би им донео Свој мир и помирио га са најузвишенијим Оцем. „Гле“, каже, „није се родио нама, ангелима, јер се на земљи сада види Онај Којем ми кличемо на небесима, него вама, људима, односно, ради вас и као и ви сами роди се Спаситељ, Христос Господ, у граду Давидовом“.
14. Шта, дакле, жели тај мир присаједињен Божијем благовољењу (доброј вољи). Мир, каже, међу људима добра воља. И раније су се много пута показивали примери мира према људима, јер је и Мојсеју Бог говорио… као што говори човек с пријатељем својим (2. Мојс. 33; 11), па се и Давид нашао у Његовом срцу (в. Пс. 89; 20). Он је и читавом роду јудејском подарио символе мира, будући да је због њих сишао на гору (Хорив) и обратио им се кроз огањ и помрчину (в. 5. Мојс. 4; 10-11), али не показујући благовољење, јер је благовољење сама по себи угодна, претходећа и савршена воља Божија. Савршена и претходећа воља Божија није доброчинство према одређеним људима или према једном племену, јер то није савршенство. Иако је Бог многе називао синовима, само је један био „по Његовој вољи“ (Мт. 3; 17), као што је и много пута даривао Свој мир, али је само један онај мир са којим је сједињено и Његово благовољење и који се кроз оваплоћење Господа нашег Исуса Христа као савршен и непроменљив дарује сваком народу и свакоме ко га жели.
15. Тај мир, браћо, сачувајмо колико год је могуће и за саме себе јер смо га примили као наслеђе од данас рођеног нашег Спаситеља, који нам је даровао духа усиновљења, услед чега постајемо наследници Божији и санаследници Христови (в. Рим. 8; 17). Будимо, дакле, у миру са Богом, извршавајући оно што је Њему угодно (в. Филипљ. 4; 18), будући целомудрени и говорећи истину, творећи правду, истрајно и једнодушно на молитви и мољењу (Дела ап. 1; 14), певајући и појући Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само уснама. Будимо у миру и са самима собом, потчињавајући тело духу, по савести прихватајући начин живота и имајући у себи доличан и непорочан поредак помисли, јер ћемо на тај начин окончати истински унутрашњи раздор што постоји у нама. Будимо у миру и једни са другима: Подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кош; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3; 13), показујући једни према другима милосрђе које проистиче из љубави као што је и Христос, само из љубави према нама, помиловао нас и ради нас сишао к нама. На тај начин ћемо, уз Његову помоћ и благодат призвани из греховног пада и високо уздигнути врлинама, имати живљење на небесима (Филипљ. 3; 20), на основу чега са надом очекујемо ослобађање од пропадљивости (Рим. 8; 21) и наслађивање небеским и вечним добрима, као чеда небеског Оца.
16. Нека сви ми задобијемо то ослобођење и наслађивање будућим доласком и јављањем у слави Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којему доликује слава у векове. Амин.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *