“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
47. Беседа
 
На четврто недељно из Еванђеља по Луки, у којем се каже:
Изађе сејач да сеје семе своје (Лк. 8:5);
У њој се говори и о добрим делима која треба да сатворимо пре сејања
 
1. Наш Господ Исус Христос није Своје ученике одабрао ни међу мудрацима, ни међу онима племенитог рода, ни међу богатима и славнима, него међу рибарима и израђивачима шатора, сиромашним и необразованим, и тако свима нама показао да ни сиромаштво, ни необразовање, ни незнатно порекло, ни било шта друго није препрека за задобијање врлина, за познање божанских речи (учења) и тајни Духа. Напротив, ако и најсиромашнији и најнезнатнији човек покаже жељу и непоколебљиво се окрене ка добру, у стању је не само да позна божанска учења, него да, благодаћу Божијом, и сам постане учитељ. Оно што поставља препреке нашем познању и разумевању (поимању) духовног учења јесте наша лењост и свесрдна привезаност за привремене и житејске ствари, због којих не налазимо ни времена ни места за слушање, размишљање и подсећање на оно што смо чули (у цркви), нити пак за бригу о будућем и вечном.
2. То се најјасније показује у одломку из Еванђеља који смо данас прочитали. Пошто је Господ народу беседио кроз приче (параболе), оставши насамо са Њим ученици су Му пришли и затражили да их поучи какав је циљ и смисао приче коју је тада изговорио. Поред тога, упитали су Га зашто народу беседи у причама, које се не могу лако разумети. Господ им је на то рекао: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а осталима бива у причама, да гледајући не виде и слушајући не разумеју (Лк. 8; 10).
3. Неко би одважно могао да Му каже: “Шта то значи, Владико? Ти си једини свима Предводник, једини Господар и Промислитељ о свима, једини заједнички Отац, једини заједнички Спаситељ, светлост оних што се налазе у тами незнања, светлост која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1; 9), а ево, сада обасјаваш само Своје изабране ученике док осталима говориш нејасно, да не би разумели и да се не би просветлили?” “Да”, каже Он, “само сам по Мојој сопственој жељи створио у свету живог човека. У овај свет нисам дошао зато да бих уништио дело Својих руку које се искварило, него да бих га спасао (васпоставио). Међутим, Ја никога на то не присиљавам и уистину достојнима просветљења сматрам само оне који по својој слободној вољи и жељи траже да задобију спасоносно знање, јер сваки који иште добија, и сваки који тражи налази, и сваки који куца отвара му се (Лк. 11; 10). И поред тога, услед свог безмерног човекољубља Ја говорим и онима који нису такви, премда не јасно, да бих и њих покренуо и обратио да задобијају, да уче и да на делу остваре оно што су тражили. Тако ће се и њима дати да познају тајне Царства Божијег. Вама је, међутим” каже, “који Ме насамо питате с великом усрдношћу, дато да их познате, да бисте познање претворили у дело. Знање није добро само по себи, него знање претворено у дело и дело засновано на знању. Нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Римљ. 2; 13).
4. Видите, дакле, браћо, да се услед нашег нерада и немара догађа да не можемо лако нити да прихватимо, нити да разумемо свештено знање. То сада вашој љубави говорим ја, који сам по само Богу познатим одлукама постављен за вашег учитеља. Уколико неко није у стању да у потпуности појми оно чему вас поучавам у цркви, нека дође и нека ме насамо пита. Добиће јасније објашњење, и оно што буде чуо спровешће у дело, у чему ће му садејствовати Сам Бог Који ми је због његовог усрдног тражења дао реч када отворим уста своја (Еф. 6; 19).
5. Размотримо сада ову причу од самог почетка. Изађе сејач да сеје семе своје. Благодат Духа је прекрасно устројила да се сада у цркви пред свима прочита ова прича, јер је управо сада време сетве и већина вас се брине како да у земљу засеје она семена која су из земље и изникла. Онај што у земљу сеје годишње плодове (тј. семена) – сеје оно што је трулежно (пропадљиво), јер да није иструлело (пропало), не би ни могло да донесе плодове. Он ће трулежно (пропадљиво) и пожњети и сабрати као плодове, а ови ће привремено подржати тело, које ће се и само ускоро распасти. Научимо се из ове приче каква су то духовна и непропадљива семена, када је време за њихово сејање, ко је Онај што их сеје и каква је то њива која може да их прими, да бисмо се потрудили не само са надом у жетву која ће нас привремено нахранити, него и да бисмо све учинили са надом у жетву која ће нам дати вечни живот. Изађе, каже, сејач да сеје семе своје. Ко је сејач? То је Сам Господ, Који је кроз Псалмопојца предсказао о Самоме Себи: Отворићу у причама уста Своја (Пс. 77; 2). Одакле је изашао Онај Који је свуда присутан? Куда је дошао Онај Који нигде није одсутан? Он опет говори за Самога Себе: Изиђох од Оца и дошао сам на свет (Јн. 16; 28). Изашао је од Оца а да се при том није разделио од Очинског наручја, и био је у свету Онај кроз Којега је свет постао (в. Јн. 1; 9). Сишао је са неба на земљу Онај Који испуњава и небо и земљу, јер “исхођење” (излазак) Сина Божијег и Његово снисхођење са небеса не означавају ништа друго до Његово јављање у телу и Његово самоумањење (“кенозис”) са неизрециве висине божанства до граница људске природе.
6. Изађе, дакле, сејач да сеје семе своје. Реч учења, речи вечног живота, поуке бесмртности, обећање препорода, Еванђеље Царства небеског. То и јесу Његова семена, јер је Он за Самога Себе рекао: Речи које вам Ја говорим дух су и живот су (Јн. 6; 63), док је Петар за Њега рекао: Ти имаш речи живота вечнога (Јн. 6; 68). Једино Њему припада то семе и једино је Он Тај Који га непрестано сеје. Тиме показује да је Он Бог Који је изнад свега. Сваки учитељ, благовесник и проповедник благочашћа и благочестивог живота и сам сеје речи живота, реч еванђелског и небеског учења. Међутим, након што су по вољи Божијој послужили у свом веку, ови учитељи одлазе као да нису ни постојали. Реч спасења којој су поучавали није њихова сопствена, него припада Богу Који им је и садејствовао “када отворе уста своја.”
7. Као истинити Бог, Господ Исус Христос има ово семе вечног живота које Му припада и Он га свагда сеје, посредством природног закона који је положен у творевину, посредством закона који је дао Израиљцима, посредством пророчких речи и, касније, посредством Еванђеља благодати. Време за ову сетву је читав живот сваког човека, а то се посебно односи на време од доласка Христовог до свршетка света. Време за сетву припада очекиваном Другом доласку и јављању Господњем. Због тога и апостол каже: Који оре, треба у нади да оре (1. Кор. 9; 10) и: Ко сеје дух, од Духа ће пожњети живот вечни (Галат. 6; 8). И Пророк-Псалмопојац говори: Који су сејали у сузама, пожњеће у радости (Пс. 125; 5).
8. Господ је, дакле, изашао да сеје семе Своје. Где? У људска срца, јер су то њиве које примају духовна семена. Нека од њих су, међутим, слична путевима, пошто их газе и гуше лукаве помисли и страсти, односно њихови руководитељи, најлукавији демони. Друга су слична каменитој земљи, јер због малодушности (бојажљивости) и грубости не могу до краја да узгаје семена учења и да кроз њих донесу плодове за вечни живот. Нека су, опет, слична трновитој земљи, јер пажњу обраћају на имовину, богатство и на привремене насладе, као и на све што одатле настаје.
9. Будући да се у погледу људских срца примећују велике разлике, Он каже: Изиђе сејач да сеје семе своје, и кад сејаше, једно паде крај пута и погази се, и птице небеске позобаше га. Каже, дакле, да једно паде покрај пута, односно, у срца која су изван правог пута Господњег. Због тога су га и погазили лукави демони који ходају по беспућима или поред њихових рђавих путева, зато су га и позобале и истребиле птице небеске, тј. лукави ваздушни демони. На тај начин, ови људи као да уопште нису ни чули реч Божију јер, како каже, које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу (Лк. 8; 12). Друго, каже, паде на камен, или, према речима еванђелисте Матеја, на каменита места (Мт. 13; 5), тј. у отврдло и скамењено срце, које не може да прими реч, да је чврсто задржи у себи и на неки начин укорени. Господ зато и каже: Изникавши осуши се, јер немаше влаге; оно је током кратког времена живело па чак и цветало (досл. одавало славу), а затим је, кад су се појавила нека искушења пропало, јер услед слабости воље није имало снаге да сазри. А које је на камену, говори Он, то су они који када чују с радошћу примају реч; и ови корена немају, те за неко време верују а у време искушења отпадну (ст. 13). А друго паде усред трња, тј. у срца која су потпуно привржена телесном, привременом и житејском, која су погружена у бриге које су с тим везане и у насладе које одатле проистичу. Она су срасла са тим трњем које гуши реч и не допушта јој да сазри. А које у трње паде, каже Господ, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени и не донесу плода (ст. 14).
10. Господ најпре искључује и одбацује оне што не обраћају пажњу на учење божанственог Духа, а то су они што су поред пута. Осим њих, то су и они што, премда обрате пажњу, учине то на кратко време и слични су каменитом месту, као и они што, иако приме реч и задрже је у мислима, услед богатства, славе и насладе учине да она пропадне (то су они што се уподобљују трњу). Он затим кроз причу уводи и представља оне што заслужују да буду прослављени, говорећи: А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род (ст. 8), односно у душу која има добру и благу вољу, која ревносно прима а затим и задржава у себи реч учења, не допуштајући да се створи пролаз којим би приступили непријатељи њеног спасења. Она га постојано чува у трпљењу, придржавајући се онога што је чула ради одважног подношења искушења, усавршава га и клони се користољубивог, сладострасног и непостојаног начина живота, доносећи плод, како каже божанствени Марко, по тридесет и по шездесет и по сто (Мк. 4; 8).
11. Ово би могло да се упореди са положајем слуге, најамника и сина. И заиста, онај што уистину приступа Богу, због своје пређашње непокорности и непослушности у почетку бива као одговорни слуга. Када неко време проведе у положају слуге, он добија плату а затим, када узнапредује у љубави, постаје као син којем је врлина постала друга природа и који, може се рећи, без принуде исказује послушност небеском Оцу. Настојаћемо, браћо, да се домогнемо божанског усиновљења кроз љубав према Богу и одсецање свега земаљског, кроз непрестану молитву, псалмопојање и непомућену усредсређеност. Исто тако, можемо да будемо прибројани и најамницима Божијим, достигавши то тако што ћемо се кроз подвиге од свега уздржавати или ћемо пак тиме, што оплакујемо своја ранија сагрешења, бити придружени слугама Божијим. Онај који не припада ниједном од ово троје, налази се изван збора оних што се спасавају.
12. Онда, каже, ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује (ст. 15). То не значи да немају сви људи уши, него да их немају сви за слушање речи спасења. Будући да, према Питагориној изреци, “ум види и ум слуша”, они који слушају умом и савешћу имају уши које ће чути. Ако је добро разумевање свима који га творе (Пс. 110; 10) и ако се реч препознаје по делу, онда уши да чују имају они који не само да једноставно слушају, него и бивају послушни и спроводе у дело оно што су чули.
13. Молим вас, браћо да и ми, као прво, савесно саслушамо шта Господ није рекао: Он није рекао да је изашао да оре словесну њиву, нити да је два-три пута пресече плугом, нити да ишчупа корење дивљег биља, нити пак да поравна тле, односно да није изашао зато да би обрадио наша срца и умове, него каже да је непосредно изашао да сеје. Зашто? Зато што је пре овог сејања потребно да ми обрадимо своје душе. Због тога је најпре Претеча Еванђеља благодати громким гласом саветовао: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мт. 3; 3) и: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 3; 2). Припрема и почетак покајања јесте самопрекоревање, исповедање и уздржавање од зла. Осим тога, он прети онима што се нису припремили тако да донесу плодове достојне покајање, говорећи: А већ и секира код корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода сече се и у огањ баца (Мт. 3; 10). Одсецање је Божија одлука за оне што греше без покајања, према којој ће ови бити одлучени како у овом, тако и у будућем животу и предати, авај, у неугасиву огњену геену.
14. Покајмо се, дакле, браћо, и покажимо плодове достојне покајања: разлучимо се сваки од свог зла, научимо се да говоримо и чинимо добро, припремимо се да прихватимо небеска семена, тј. речи живота. Уздржимо свој језик од зла. Од каквог зла? Од празнословља, од вређања и осуђивања, а своја уста од заклетви, лажи и празних разговора. Можда су управо то оне зле птице небеске које Господ помиње у овој причи и које прождиру и истребљују добро семе. Свака реч је, на неки начин, оно што лети по ваздуху. Рђава реч, коју уста износе из рђаве ризнице срца као из неког гнезда, лишава душу освећења. Због тога Господ на другом месту каже: Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека (Мт. 15; 11). Нека, дакле, из твојих уста не изађе порочна реч, него она која је способна да поучи слушаоца.
15. Нека нико од вас не буде толико привезан за житејске ствари да се због њих на неки начин окамени и не буде у стању да отвори уши и срце за росу речи учења Духа. Зашто се догађа да земља, када прими кишу, постаје мека, влажна и плодна, док глина остаје подједнако тврда, сува и збијена? Зар не зато што се земља загрева сунчевим зрацима али је они не спаљују, због чега и има пукотине (поре) отворене за примање кише; глина, међутим, услед снажног додира са сунчевом топлотом у дубини има пукотине (поре) које су чврсто збијене и затворене тако да не могу да прихвате кишу, макар она била и најситнија. Тако се и свакоме, који је у власти телесних, земних и житејских ствари, окамени срце и одумре ум, услед чега и пре него што и сам постане земља, остаје неосетљив за учење Божије. Онај пак који, сагласно апостолском савету, овај свет употребљава као да га не употребљава (1. Кор. 7; 31), бива спреман и да трага за небеским и да савесно слуша о њему, као и да ревносно и усрдно дела њега ради. Такав човек неће бити спреман само да слуша, него и да сачува у себи учење које је чуо и да га претвори у дело. Он ће се тиме уподобити верном и разборитом слуги и блаженим ће га назвати Господ Који каже: Свакога, дакле, који слуша ове речи Моје и извршује их упоредићу са човеком мудрим (Мт. 7; 24).
16. Нека сваки који је отупео услед стомакоугађања и претераног пића, наслађивања и опијања, престане да то чини. У противном, узалудно ће примати небеско семе, реч учења, јер неће моћи да се покаже као земља плодна за Бога. Сви знате да онда када је много влаге на засејаним њивама, оне не могу да донесу плодове. Како онда може да донесе небески плод оно срце које је натопљено насладама и опијањем? Нека се онај, који је пао у било какву блудну нечистоћу, одврати и удаљи од ње и нека се очисти покајањем. Зар онај који падне не устаје? Зар се онај што је зашао (заблудео) не враћа (Јер. 8; 4)? Ако се неко ваља по том блату, како може да у себи сачува неоскрнављено божанствено миро и скупоцени бисер, односно спасоносну реч? Бисер се не даје свињама и нико, ко је здравог разума, не меша миро са блатом. Ако би га неко излио и помешао са блатом или га пак усуо у нечисту посуду, учинио би да то миро буде бескорисно и уништено. И мада божанско миро није подложно променама, оно ће се, поставши неупотребљиво, оштетити, а због тога ће пострадати онај што га није правилно употребио и удаљио се од греха. Нека се користољубац одрекне свог користољубља и нека од онога што има пружи онима што немају. Уколико то не учини, неће избећи гнев Божији. Ако пак не избегне Божији гнев, како ће примити божанствено семе? Онима који су питали како да избегнемо гнев, Јован, Претеча Господњи, одговорио је следеће: Који има две хаљине нека даде ономе који нема, и који има хране нека чини исто тако (Лк. 3; 11).
17. Нека сваки од вас одбаци трње и коров греха које је узгајио у себи услед острашћеног и сластољубивог живота и нека из корена ишчупа грех. На тај начин ће обрадити самога себе и припремити се да прими спасоносно семе и да, када га прими, учини да оно узрасте и донесе плодове вечног живота. Због тог живота требало би да жртвујемо не само своје телесне пожуде, него, ако то буде потребно, и своје сопствене душе. Тако ћемо следити трагове Господње и бићемо причасници славе у Христу и Царства, у векове обитавајући уз Њега и сапрослављајући се с Њим.
18. Истинити сведок свега овога јесте и врховни међу мученицима, чудотворни и мироточиви Димитрије, чијој икони припадају и цареви и свештеници и с радошћу посећују његов гроб, јер је током живота и речима и страдањима следио стопе Господње. У празнику који предстоји он неће прихватити свакога који га буде хвалио у учествовао у слављу, него само онога који се (за празник) припремио покајањем. Како ће онај, који се удаљио од сваког вештаственог пристрашћа и, према речима апостола Павла, васцело се преобразио у Христов миомир (2. Кор. 2; 15), тако да је својим подвизима и своју гробницу учинио извором најмириснијег мира, допустити да га прославља и опева човек који одише острашћеним вештаством и на себи носи задах неисцељивих греховних рана? Није прекрасна похвала мученицима у устима грешника (Прем. Сир. 15; 9). Према томе, у ове претпразничне дане унапред се очистимо за наступајући главни празник Великомученика, да бисмо се, уз подсећање на његов подвиг, начин на који је у Христу живео пре подвига и на венце које је након подвига добио од Христа, духовно веселили и радовали заједно са њим, примајући то као залог саживота на небесима са онима што се вечно радују, чему се и ми надамо.
19. Нека сви ми задобијемо тај саживот молитвама нашег сународника, чувара нашега града и Великомученика, у славу Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Comments are closed.