“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
33. Беседа
 
О врлинама и страстима које су им супротстављене,
и томе да “свет” којим влада ђаво није Божија творевина,
него да су то они који су му се покорили услед злоупотребе творевине,
изговорена на молебану
 
1. Ко шта посеје на обрађену земљу, то ће и да пожање: ако се ту посади дрвеће које даје добре плодове, или се посеје жито и јечам, или нешто од корисних трава, земља ће то да исхрани, да му омогући да израсте и да достигне савршенство; ако пак земља остане необрађена и незасејана, она ће свакако да храни растиње, али не оно које је корисно – храниће нарочито трње и коров, сходно проклетству под које смо потпали. Слично томе ће и дрво, ако на њој израсте, бити бесплодно и некорисно. Исто је и са душом: какве ко склоности у њу положи, тако ће и да добије. Ко води корисне разговоре, ко слуша духовне поуке и то што чује спроводи у дело, тај негује врлине и бива угодан Богу, пријатан другим људима и добар према самоме себи. Ако пак нечији разговори нису добри, ако не слуша духовне поуке, а и то што чује сматра за некакве бесмислице, он постаје дивљи и необуздан, гаји зле страсти и рађа трње и жалце смрти душе и тела, а то су греси.
2. Зла змија је у почетку, као што сви знате, грехом убола човека и учинила га смртним, избацивши га из места сладости и преместивши га у овај пропадљиви и многострадални свет. Онај пак ко се сада, путем покајања, не постара око исцељења својих рана, тај ће бити послат у вечну муку и паклени огањ. Као што у дивљим шумама и трновитом шипражју своје брлоге имају звери и гмизавци, тако и онај зли змај, велика и васељенска звер, по речима Књиге о Јову, обитава под сваким дрветом сладострашћа, а пред њим, каже, иде пропаст. Желећи да ви сви будете изнад те пропасти и да све чините у том правцу, ја се, браћо, исцрпљујем ради вас, трудећи се и око речи и око духовне поуке, коју свакодневно дајем посетиоцима у црквама, а, када време то допусти и свима уопште, јер моја духовна поука “крчи” ове мрачне шуме, чупа дубоко корење греха, отупљује жалац зла, доноси победу над злим змајем, показује прави пут и пружа спасоносно знање.
3. Пошто Црква Христова, нарочито у овом великом граду, има не само просте, него и мудре људе, који су такви или по природи или од учења везаних за световне науке или од мојих сопствених поука, беседа коју вам предајем није ни одвећ учена, ни одвећ проста, мада тежим да уздигнем оних који стоје ниже, него да ради њих спустим оне који стоје више. Онај ко пази и пажљиво слуша поуку, чак и ако је прост, неће у потпуности бити лишен разумевања онога што се говори; а благодарећи томе што је у стању да ово прими и задржи и спроведе у дело, макар то било и сасвим мало, протераће све што је зло за његову душу. Примивши ово божанско учење, он ће раширити, испунити и спасити своје срце. Узмимо пример из богонадахнутог Писма: оно постаје налик оном камену о коме је говорио Данило, говорећи да је он откинут од горе када је био сасвим мали, да је ударио лик ових пролазних (непостојаних) ствари, разбио га и раздробио, те да је сам, распршивши се, напунио сву земљу (в Дан. 2; 35). Сада је нарочито важно, не само за просте људе него и за мудре, да пазе на оно о чему се говори, јер иако нашу беседу некако прихватају и прости људи, она ипак у себи крије знање које није безначајно, као и корист која није мала. Представићу вам зле страсти и врлине и, откривајући корене сваке од њих, показаћу вам да они (корени) нису исти, него различити, да бисте тако и ви једне подсецали, а за другима силно жудели.
4. Дакле, љубав према Богу представља корен и почетак сваке врлине, док је љубав према свету узрочник сваког зла. Зато су те две љубави супротстављене једна другој и једна поништава другу, како и брат Божији говори: Не знате ли даје пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4,4). И Христов љубљени Јован каже: Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему; јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца (1. Јн. 2,15). Пазимо, браћо, да, заволевши рђаве насладе и будући надмени пред другима, не отпаднемо од љубави Небеског Оца, јер је у та два (греховна стања) апостол обухватио сваку страст која нас раздваја од Бога.
5. Корен и почетак и узрок те две супротстављене љубави, а мислим на љубав према свету и љубав према Богу, јесу друге две такве љубави које са непомирљивом мржњом ратују између себе. Љубав према нашем телу је узрок љубави према свету, јер свет љубимо због тела и његових наслада. Напротив, љубав према духу тј. души је узрок љубави према Богу, јер свако од нас љуби Бога због своје душе, (њеног) починка у будућем веку и доброг наследства. Да су ове две љубави супротстављене једна другој сведочи и велики Павле, који каже: Јер тело жели против духа, а дух против тела (Гал. 5; 17).
6. Како то да се из човекове љубави према души јавља љубав према Богу? Запрећено је паклом са неугасивим огњем, и, истовремено, обећано је вечно Царство Божије, односно, вечно Царство за оне који слушају и извршавају заповести Божије, а пакао огњени за оне који на делу не показују веру у Еванђеље Христово. Они, дакле, који заиста верују, они који љубе своје душе и желе да их сачувају за вечни живот, слушајући ова обећања и ове претње одмах у себи зачињу жељу и страх, тј. страх од бескрајне муке пред претећим паклом огњеним, и жељу за обећаним Царством Божијим и радошћу која свагда пребива у њему.
7. У жељи да задобију ову чисту и божанску радост и плашећи се оног огњеног мучења, они се одрешују од страсних и греховних земаљских веза, настојећи да се путем усрдне молитве приближе Богу, Који једини има силу и власт да ослободи од страдања у паклу и удостоји вечне радости која превазилази ум. На тај начин се рађа љубав према Богу, а кроз њу долази се до још приснијег сједињења са Богом и задобијања сваке врлине. Када Бог делује у нама, тада је присутан сваки вид врлине, а када Бог не дејствује у нама, тада све што учинимо представља грех. Зато и Господ у Еванђељу каже: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5). Схватајући ово, истински делатници врлине неће се гордити ни због једног од својих добрих поступака, него ће смирено славити Бога, источника врлина, од којега се испуњавају блистањем доброчинстава. Као што је ваздух испуњен светлошћу сунца и не показује нам своју, него сунчеву славу и сијање, тако и они, који се путем извршавања божанских заповести приљубљују уз Бога, по речима апостола Павла, представљају миомирис Христов, и поседују миомирис Христов, и објављују врлине Онога Који их је из таме призвао у Своју чудесну светлост.
8. Тако се путем духовних поука у нама зачиње знање о будућем, и, путем истинске љубави свакога према својој души, у нама који верујемо рађа се жеља и страх у односу на будуће ствари, а услед тога и усрдна и непрестана молитва и прозба Богу, док се услед непрестане молитве јавља љубав према Њему и привезаност за Њега. Од привезаности се рађа свака врлина, присаједињујући смирење познању Онога Који у нама твори сваку врлину. Како се, међутим, услед љубави према телу рађа љубав према свету и услед ове љубави зле страсти а отуда и мноштво грехова? Као што душа по својој природи тежи само будућим и непролазним сладостима, тако и тело тежи ономе што му је својствено и што је пролазно, а то је чулна наслада која дејствује путем наших чула и извршава се чулима, која и јесу овај свет. Зато је телољубиви истовремено и светољубиви. Због ове љубави према телу ми се, неумерено желећи световне насладе, јурећи за њима и о њима бринући, облачимо у најразличитије срамне страсти. Пошто се овоземаљске насладе савршавају путем чула, а ми имамо много различитих чула, онда су и са њима повезана задовољства различита, баш као и страсти које им одговарају: неке (страсти) потичу од вида, неке од слуха, неке од мириса, неке од додира, а неке од укуса.
9. Узрок рђавих страсти повезаних са чулом укуса није храна, него је то неумереност која представља насладу. То се изражава кроз стомакоугађање, прождрљивост, неумерену употребу вина и пијанство. Стомак пак, који ради задовољства које му пружа чуло укуса, узима сувише хране и пића, нуди обиље вештаства за зло, представљајући некакав извор који је испуњен нечистотом и испушта нечистоту, којом се подржавају подстомачне страсти као што су: блуд, прељуба, разузданост, раскалашност и свака телесна нечистота. Оне (страсти) које поробљавају слух, вид и мирис, чине их љубитељима блата, ружних речи, блудних песама, сатанских плесова, мазања миомирисним уљима ради срамних дела, гнусних масажа, дотеривања драгоценим одеждама и накитом. Све ово споља украшава острашћене људе, док су изнутра обучени у срамне страсти и заиста постају налик окреченим гробовима: споља изгледају украшени, док су изнутра испуњени смрадом и сваком нечистотом. Органи чула, будући потчињени злу како споља тако и изнутра, изблиза и издалека обухватају зле (грешне) утиске, и на тај начин, кроз “враташца” (отвори за чула) својствена нашој природи, грех који води у смрт не само да излази, него и улази у нас. Јер оно што излази из уста, излази из срца и то погани човека (Мт. 15; 18) и сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5; 28).
10. Таква, телољубива душа, жудећи на сваки начин за насладама и сабирајући са свих страна вештаство за задовољства доставља га чулима, и путем додира, укуса и других чула ствара љубав према поседовању (иметку) и среброљубље. Оне, са своје стране, доносе отимачину, неправде и све врсте користољубља. Постоји, међутим, осим ових и друго осећање, које не поседује телесни орган, а то је свеобухватно унутарње осећање – умишљеност о себи, из кога, код оних који љубе свет, ничу и друга задовољства и страсти, какве су надменост, охолост и разметљивост. Из чулног доживљаја и умишљености стварају се опет неке друге помешане страсти, какве су: човекоугађање, славољубље и гордост (преузношење).
11. Наслада душе, која потиче од Бога и од божанских ствари, чиста је, бестрасна и непомешана са тугом. Овај свет, по самој својој природи, уз радост доноси и тугу, не само због различитих промена и измена, него и зато што чак и када некоме даје најнеугледнији део, он га лишава нечег већег. Свет је један, а дели се ради мноштва, можда и безброја људи, од којих сваки стреми и покушава да овлада и управља целим светом. Онај који љуби свет жедан је свега, било да има више од осталих, било да има мање од њих, било да има више од свих осталих, ипак тугује за оним што не поседује, док онога ко заостаје за њим огорчује својим преобиљем. Насупрот томе, када се божанска духовна сладост и радост на нераздељив начин доделе човеку, чак и када би он могао да их прими у целини, други од тога неће претрпети никакву штету. Тако свако од нас свецело поседује побожност и тиме никако не штети своме ближњем, него му, напротив, на многе начине помаже.
12. Овај свет, дакле, као што сам рекао, заједно са задовољством доноси и тугу, а наше тело задовољство прихвата, док тугу одбацује. Зато је овај свет за њега уједно и пријатан и непријатан. Треба се клонити оних који су обузети љубављу према своме телу и нису упознали природу ствари овога света, тј. да он није само угодан, него да је и болан, и не схватају да се онога, што толико уважавају, треба клонити. Када их задеси невоља, што је заиста у природи овога света, они као да се боре у ноћи, јер неће схватити разлог страдања, него ће сваки пут у невољама које их задесе кривити један другог. Одатле се несрећном људском роду открива нови рој непријатних страсти, као што су увреде, оговарања, клевете, гнев, мржња, свађе, завист и свака жеља испуњена горчином, услед чега по целом свету долази до ратова и убистава, а нарочито у нашем покољењу, јер се љубав охладила и умножио се грех.
13. Ми, међутим, треба да се сачувамо у једнодушности (досл. једномислију), сједињени међусобно узајамним миром, удаљавајући се од сваке махнитости против другог, јер то и душу и тело доводи до пропасти. О, браћо, молим вас, праштајмо један другом, ако је неко љут на другога, као што је и Христос нама опростио, да бисмо не само у храмовима Божијим, него и у кућама и на улици били тихи, и да бисмо једнодушно и једним устима славили Оца нашег, Који је на небесима. На целом овом злом списку погубних страсти, бременитих задовољствима и тугом, постоје још и друге, које нису ни безболне ни пријатне. Оне као полазиште свога постојања имају помешане противречности а то су неискреност, улагивање, лукавство и лицемерје.
14. Видите ли прелест и обману овога света и до које је мере она многолика? Видите ли каквим нас све видовима зла окружује? Видите ли на које нас све начине одваја од Бога? Ми смо на разне начине обузети мноштвом страсти које нас лишавају бестрашћа. Зато је и Сам Господ рекао: Свет овај у злу лежи, а ђавола је назвао “кнезом овога света”. Међутим, немојте помислити да лукави влада небом и земљом и створењима Божијим која су између њих, те да га је Господ због тога назвао “кнезом овога света”. Нека је далеко од нас тако безбожна мисао, јер свет не лежи у злу сам по себи. Онај који је измерио небеса измерио педљима, како каже пророк, и који земљу држи на свом длану (в. Иса. 40; 12), једини је њихов Творац. Међутим, злоупотреба ствари, острашћеност према ономе што поседујемо, свет неправде, зла похота и надменост – како каже Христов љубљени Богослов – нису од Оца.
Дакле, овај свет лежи у злу због наше злоупотребе и рђавог управљања њиме, и то је тај свет чији је кнез сатана. Ово горенаведено мноштво страсти устројила је наша грехољубива воља уз садејство лукавога. Они, што се нису ослободили (од греха) путем покајања, чине ђавола својим господаром.
15. Ми, који смо се привезали за Христа, зажелимо горњи свет; зажелимо Царство које нам је Христос обећао; удаљимо се од наслада које уништавају душу; страхујмо од пакла огњеног који прети сластољупцима; бежимо од неуздржаности, пијанства, блуда, прождрљивости, користољубља, неправде, славољубља, гордости, мржње, гнева, нечовечности. Због тога смо, авај, ђавола поставили за кнеза нама самима и овом свету. Бежимо, дакле, од прелести овога света и од његовог кнеза, и покажимо кроз своја добра дела да смо и сами дело свеблагих руку Божијих. Тако ћемо дивно користити ствари садашњег века и, када дође, време уживаћемо у обећаним вечним добрима.
16. Нека их сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са Којим нека је слава Оцу, са Светим Духом, у векове векова. Амин.

Comments are closed.