НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
54. Беседа
 
У којој се говори о томе да се, након доласка Господњег,
увећала награда праведника али и кажњавање непокорних,
као и о различитим страстима и врлинама
(Изговорена поводом еванђелског читања по Луки у 10. недељу,
односно ону која претходи Недељи праотаца
 
1. Древни закон је објавио да је Бог Творац и Владар небески и онима што су били под законом, открио оно што је тада било угодно пред Богом, али им није подарио небеско обећање, нити је покорнима обећао заједницу са Богом или вечно и небеско наслеђе. Када нам је Свецар Христос дошао у телу да би грешнике позвао на покајање (Мт. 9;13), обећао је велике награде послушнима и покајанима и онима, који делима покајања живе по Еванђељу Христовом и чувају заповести садржане у њима. Он, међутим није обећао велике награде, него и оне које их неупоредиво превазилазе, односно Царство небеско, незалазну светлост, небеско усиновљење, надземаљску скинију и живот божанствени и вечни, и нешто још веће од овога: Ми смо наследници Божији и санаследнииџ Христови (Рим. 8;17), јер Господ каже: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10;10). Те речи нису празан одјек нити су једноставно набрајање назива него објављивање поузданих ствари приуготовљених као награда за уистину верне и оне што живе по Христу.
2. Неопходно је, дакле, да они који намеравају да задобију истинске награде, претходно стварно прихвате подвиге и учине себе житељима небеских обитељи, пријемчивима и способнима да у себи носе блага која постоје у њима, јер би се могло десити доживе нешто уистину горе лишивши се истински бољега. И заиста, оправдано је и природно што су, до јављања Христовог, грешници заслуживали већу попустљивост, због чега су и заповести биле блаже. Сада пак непокајане грешнике очекује страшни суд и вечни пакао: неугасиви пламен, тама најкрајња, црв који не спава, очајни шкргут зуба, жалост, мука, тескоба и плач непрестани и неутешни, а осим тога или, боље речено, пре свега тога, вечна разлученост од Бога, што представља лишавање сваког добра и истинске радости.
3. Да су пре доласка еванђелског учења, преступници заповести Закона заслуживали већу попустљивост, док се после Закона Благодати очување еванђелских заповести од стране оних што намеравају да добију обећана блага захтева са већом строгошћу поучава нас и велики Павле: Ако је реч казана преко анђела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну. Како ћемо је ми избећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповедати Господ, а потврдише Га међу нама они који су чули, што и Бог посведочи знацима и чудесима, разним моћним делима и раздавањем Духа Светога по својој вољи (Јевр. 2;2-4)? На другом месту каже: Ако ми грешимо хотимице и после примљеног познања истине, ту више нема жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике (Јевр. 10;26-27).
4. Нека те речи потврди и Сам Господ. Тугујући што се градови у којима су извршена многа Његова чуда нису покајали, Он каже: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо (Мт. 11:21) и додаје: Земљи содомској биће лакше у дан Суда него теби (ст. 24). Шта нам Он говори? Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско (Мт. 5;20), јер до доласка Господњег није било забрањено ни заклињати се именом Господњим, нити смо осуђивани за гнев и презир једних према другима, нити се пожудан поглед на туђу жену сматрао за прељубу, нити је пак задржавање сувишка и недавање милосрђа убогима значило добровољно робовање мамону. Сада пак нећемо дати одговор само за те преступе, него се захтева и искреност и чистота, не само од наших дела него и од наших речи, и не само од речи, него и од помисли. Ако ли око твоје кварно буде, тј. Твоја унутрашња помисао, све ће тело твоје тамно бити (Мт. 6;23). Господ је реч „око“ употребио у једнини да би показао да тиме означава „ум“, јер немамо једно телесно око.
5. То је изразио и закључком: Све ће тело твоје тамно бити, јер, будући да имамо два телесна ока, када не види једно од њих не значи да је читаво тело слепо. Он јасно показује да је реч о болесном стању душе захваћене греховним страстима, јер каже: Ако је дакле светлост која је у теби (тј. ум и разум) тама (тј. тело и чуло осећања), колика је тек тама (Мт. 6:23)!
6. Показујући у чему се састоји исцељење од таквог, потајно болесног стања душе, Он призива да се молимо Оцу Који је у тајности, да потајно дајемо милостињу(Мт. 6;1-6) и очишћујемо унутрашњост чаше (Мт. 23;26), тј. Свог унутрашњег човека. Тада ни оно што излази из наших уста неће бити нечисто (Мт. 5;18), нити ће осуђивати човека, него ће свака реч служити његовом сопственом освећењу и поучавању оних што га слушају. Осим тога, као потврда сумњичавима та реч имаће веродостојност и у самим делима што је на другом месту Господ рекао: Нека ваша реч буде да, да; не, не, а што је више од „да “ и „не „, од злога је (Mт. 5;37).
7. Нека нико од вас, браћо, не потхрањује рђаве помисли у себи, које у највећој мери чине изопаченост, мржњу и злопамћење, док их правда, љубав и истина осуђују. Нека нико у светиљку свога срца не улива уместо јелеја блато, односно срамне помисли. Нека нико не сакупља благо на земљи, закопавајући и сахрањујући у њега свој ум. Нека нико, ако је спреман на заклетву, не износи споља, тј. устима оно што потиче од лукавога. Онај ко нешто такво носи у души и износи га споља, чини од себе обитавалиште, оруђе и слугу лукавога. Он не може бити слуга Божији, а утолико пре ни син и наследник Његовог обећаног небеског Царства. И заиста, како би то Царство могао задобити онај ко не мисли, не говори и не дела оно што је воља благог Владике, него лукавог отпадника?
8. Нека онај што избегава да се заклиње не говори само „да“ или „не“, него нека при том говори и потпуну истину тако да дела буду сагласна речима, јер ће на тај начин, у складу са еванђелском заповешћу, „да бити „да“, и „не“ ће бити „не“. Ако се реч не придржава истине и ако се дела супротстављају речима, онда ће „да“ бити „не“, а „не“ ће бити „да“, и то ће опет бити лаж која је од лукавога, јер лаж потиче од ђавола, и он је њен отац. Због тога се онај ко говори лаж зближава са њим и бива од њега усињен, немајући учешћа у Духу Истине и без могућности да буде тела Христовог. Због тога апостол у Посланици Ефесцима и каже: Обнављајте се духом ума својега, и обуците се у новога човека, сазданога по Богу у праведности и светости истине. Зато одбацивши лаж говорите истину сваки са својим ближњим, јер смо удови један другоме (Еф. 4;23-25).
9. Шта значе речи: Обнављајте се духом ума својега, и обуците се у новога човека, сазданога по Богу у праведности и светости истине? Бог, који је некада по Свом образу и подобију створио нашег праоца Адама, није у њега положио ништа лоше него је, заједно са душом, у њега удахнуо и благодат Божанственог Духа, која га је сачувала у обновљењу и одржала подобије (Божије)у њему. Адам је извршио највећу неправду не послушавши свога Створитеља и, покоривши се завидљивцу, сјединио се са преваром, прихватајући онога што је изобличио Божију заповест. Тада је лишен божанске благодати, због чега је постао стар и смртан уместо да буде млад и, изгубивши подобије Божије, подобије Створитеља, више није био у стању да рађа децу подобну Богу него је рађао децу подобну њему самом, остарелу и пропадљиву, јер је старење својствено пропадљивима.
10. Због тога се за нас рађа нови Адам, неподложан старости, јер не учини неправде (греха) нити се нађе превара у устима његовим (Ис. 53;9), Којега ми, будући сада богати, имамо као Оца и Прародитеља, као Оца будућег века и Началника вечног живота. Он је избрисао наш грех и уклонио нашу престарелост. То је Исус Христос, Син Божији, који се ради нас од Дјеве обукао у тело. Данас се унапред припремамо за прославу Његовог рождества, вршећи помен отаца који су живели до Закона и под Законом и у тим временима заблистали у врлини и богопоштовању. Њима су припадала предсказања, њима су дата обећања и од њих је по телу потекао Христос. Он се ради нас рађа од Дјеве да би нас пресаздао и да би нас путем божанственог крштења обновио и учинио способнима да поново примимо благодат божанског Духа Који у Њему обитава, обукавши се у правду и светост истине човека створеног од Бога. Он је то Сам извршио, посрамивши до краја лукавога који га је нападао на много начина, будући до краја праведно послушан Оцу и показавши Му послушање које узрокује васкрсење и истински живот.
11. Након што је све ово сам испунио, предао нам је да очувамо, јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1;17). Ако то очувамо, у будућем веку примићемо и тело, ново и уздигнуто над трулежношћу. Обнављајући се сада кроз једномислије и сједињење духом ума нашега, свакодневно у Њему напредујемо ка бољем. Када нас је Собом препородио, није нас одвојио од Себе јер нас није родио по телу него по духу, и као што је Он Сам по природи нераздељиво рођен од Оца пре свих векова и пребива заједно са Оцем и Његовим Духом, жели да и ми, благодаћу рођени у последња времена, неразлучиво обитавамо један са другим и са Њим Самим. Показујући то у односу на Своје ученике, Господ је рекао Оцу: Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду (Jн. 17;21).
12. Због тога и Павле на другом месту каже: Глава је наша Господ, а ми смо удови једни другима (Рим. 12;5). Након што је то рекао, додаје: Обуците се у новога човека… говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо удови једни другоме (Еф. 4; 24-25) Као што нам очи, које су део нас, не показују светлост као таму а таму као светлост, и као што нам ни језик, који је такође део нас, не говори да је слатко горко а горко слатко, него онако како уистину јесте и што наша чула преносе нашем разуму, тако нека ни нико од нас, призван од Христа и будући члан васцеле Цркве, не објављује ништа осим онога што сазна да одговара истини,а ако није тако, он је лажљивац и непријатељ, а не члан и ближњи.
13. Слушали смо и шта Господ каже у погледу гнева: А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што бити крив суду, а ако ли ко каже брату своме: „Рака „, биће крив синедриону; а ко рече „Будало“, биће крив паклу огњеноме (Мт. 5;22). Иако нам се ти називи чине безначајним, они поткопавају и нарушавају велико дело љубави и дају место ђаволу. Сунце да не зађе у шеву вашем, нити дајите места ђаволу, каже апостол (Еф. 4; 26-27). Онај ко умножава и увећава гнев ожалошћујући брата и немарно се односећи према помирењу са њим, лишава се светлости љубави и испуњава оним што јој је противно, тј. мраком. На тај начин он даје место кнезу таме и постаје његово пребивалиште. Ако се, дакле, сада налази с њим на истом месту, са њим ће бити бачен и у пакао који је за њега припремљен јер ће бити осуђен и оптужен уколико заједно са мржњом према брату не истера и праузрок и руководитеља мржње.
14. Нека, дакле, браћо, свака раздражљивост, злоба, гнев, псовке и увреде, заједно са сваким злом, буду далеко од вас. Ако се онај који у гневу некога назове будалом сматра достојним тако велике осуде, шта онда рећи о оним погрдама и клеветама које изговарамо надвладани гневом? Потрудимо се, браћо, да примиримо ту страшну звер, односно гнев, и да зауздамо свој језик. Када их пак ослободимо, нећемо толико нашкодити онима које не видимо, колико ћемо нашкодити самима себи. Ако неко, покренут гневом, изговара ту забрањену реч називајући будалом онога којега би на темељу побожности требало сматрати братом, нека се уплаши Господње пресуде и нека се не препушта гневу. Уколико то и учини без гнева, нека ни на тај начин не употребљава тако недоличне речи, јер се каже: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф. 4;29). А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као недолично, као што и доликују светима (Еф. 5;3).
15. Шта значе речи: Да се и не спомиње међу вама? Он нас неће сматрати кривима уколико нас други буду тако називали, јер није у нашој власти да не страдамо због тога, и уопште није крив онај ко чује нешто рђаво. Он и на другом месту показује да није мрско када некога називају блудником, него када је неко уистину такав. Ако је неко блудник… с таквима заједно и да не једете (1. Кор. 5;11). Он овде не говори да треба да се бринемо да ли ће нас назвати таквима, него да језиком не изговарамо речи оних који подстичу на нечистоту, а затим закључује: Не приличе вам ни срамотне ни луде речи или шале, што је год непристојно. Светима, дакле, не приличи оно о чему је претходно говорио, јер када каже: Свака нечистота… да се и не спомиње међу вама, то значи исто што и „не треба ни да их изговарате“ и додаје: Као што и доликује светима (Еф. 5;3). Он овде светима не назива оне који су, родивши се од људи, сада са ангелима, које прослављамо, који су савршено угодили Богу и прекрасним и богоугодним крајем окончали своје житије, него оне који су крштавањем у Христа посвећени Богу, јер ако је сасуд посвећен Богу свет, као и све што му се приноси, а посебно ако се приноси ради освећења, онда је утолико светији човек, принет Богу са светим заветима и кроз купељ препорођења, јер је отуда примио благодат Духа Светости.
16. Какви су то завети и обећања која смо дали да бисмо примили вишњу благодат Духа? Рећи ћу то укратко: то је одрицање од сатане и сједињење и прикључење Христу који каже да се подвизавамо како бисмо ушли кроз уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7;13-14). Нико ко је оптерећен бременом славе и гордости не може проћи кроз уска врата, нити то може неко ко је на себе положио блато похлепе и користољубља, нити пак онај ко је преплављен лагодношћу и страстима. Због тога хришћанима не доликују ни лакрдије ни смех, будући да изазивају отупелост душе, као што им не доликују ни неразумне речи јер су знак надмености, ни бесрамност у речима која подстиче и наговара на блуд, него, како закључује Павле, хришћанима доликује захваљивање Богy (в. Еф. 5;3).
17. Чини се да је реч недоследна самој себи, јер светима не доликују бесрамност и лакрдије него, напротив, захваљивање. Она је, у ствари сасвим доследна. Уколико он овде светима назива освећене благодаћу крштења у Христу, он онда непосредно говори о нама. Будући да смо примили тако велику благодат, не доликује да се бавимо нечим другим осим захваљивањем Дароватељу Који нам је поклонио овај велики дар, и не само да га је поклонио, него нам је дао и залог обећаног вечног наслеђа, уколико творењем добрих дела тај залог очувамо до краја.
18. Због тога Господ каже у еванђељима: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк. 21;34). Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: неће мој господар још задуго доћи и почне да се свађа, и постане немаран према делима, доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час који не мисли, и расећи ће га напола (тј. одсећи ће га од дароване благодати) и даће му удео са лицемерима (в. Мт. 24;48-51), тј. са лицемерима и онима који се називају хришћанима, мада то у стварности нису. Спознавши то, велики Павле додаје и саветује говорећи: Знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Бош. Нико да вас не заварава празним речима, јер због тога долази гнев Божији на синове противљења. Не будише, дакле, саучеснииџ њихови (Еф. 5;5-7).
19. И ево, чини се да апостол говори и изражава нешто што је тешко, јер блудником и нечистим назива лакрдијаша и клеветника, одсецајући га од удела у Христу. Постављајући нам Закон, Господ је превазишао такав приговор, јер је жељу у души, која се јавља услед страсног погледа на жену, назвао прељубом (Мт. 5;27). Он је то учинио зато да бисмо, уклонивши нечистоћу и из сопствених помисли, на земљи водили ангелски живот. Ради тог циља Он је и сишао к нама, обитавајући на небу као Бог, да би нас, иако још обитавамо на земљи, путем ангелског начина живота узвео на небо. Због тога божански Павле опет каже: Наш је живот на небесима… где као претеча за нас уђе Исус (Јевр. 6;20).
20. Нека буде да, следећи Га богоугодним начином живота, а у будућем животу созерцањем узвишених, неизрецивих и вечних блага, у векове пребивамо заједно са светим ангелима и људима, славећи Га са Оцем и Духом, сада и увек и у бесконачне векове.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *