НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
22. Беседа
 
Изговорена на исти празник;
у њој се говори о страстима и врлинама
 
1. Видите ли ово наше заједничко празновање и радовање, које је у Васкрсењу и Вазнесењу Господ наш Исус Христос даровао онима који верују у Њега? Оно нам је дошло кроз туговање. Видите ли живот, или боље рећи, ову бесмртност? Она нам се јавила кроз смрт. Видите ли небеску висину, на коју је, вазневши се, засео Христос, и превечну славу, којом је био прослављен у телу? Она се јавила кроз његово смирење и униженост (досл. лишеност славе), како и апостол каже: Унизио је Себе и био послушан до смрти, и то смрти на Крсту. Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова Му Име које је изнад сваког имена. Да се у име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом; и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Фил. 2; 8-11).
2. Дакле, ако Бог уздиже Христа Свога због тога што се Овај смирио, поднео срамоту, био искушан и претрпео Крст и срамну смрт, како ће онда да спасе, прослави и узнесе нас, ако и ми не прихватимо смирење, ако не покажемо љубав према ближњима, ако кроз претрпљена искушења не задобијемо душе своје, ако кроз уска врата и пут који води у вечни живот не будемо спасоносно следили свога Руководитеља? Управо зато што смо на ово призвани, Петар, првоврховни међу апостолима, каже: Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући вам пример да идете Његовим стопама (1. Пет. 2,21).
3. Зашто је Христос Божији прошао кроз таква страдања, зашто је Њега Бог кроз то уздигао, и зашто нас позива да учествујемо у страдањима Његовог Сина? Он, Једини Бог, јесте Онај који свагда – пре векова и у векове и даље – остаје неизменљив, не почиње, не престаје, не ствара се, не уништава се, не увећава се, не умањује се и не мења ни вид ни место, беспочетан је, нестворен, непроменљив, несливен, неограничен, и по сопственом хтењу све мења на боље, али допуштајући да се нагоре промене они који страдају од тога. Утврђује све што има почетак и што је подложно промени (јер је почетак сам по себи један вид промене). Дакле, сва творевина је подложна променама, како видљива тако и невидљива, како чувствена тако и нечувствена, како разумна (словесна) тако и неразумна (бесловесна). Међутим, само је разумна природа, која поседује слободу (тј. која је самовласна), способна за промену, како на боље тако и на горе, по сопственој вољи и сама по себи. Ако се (таква природа) држи воље Божије, онда захваљујући њој непрестано напредује, мења се и тежи ка добру; а ако се противи вољи Божијој, онда је Он оправдано оставља, и она тако пада у још горе стање.
4. Ниједна од две разумне (словесне) суштине које је Бог створио – најпре невештаствене ангеле, а потом вештаствене људе – није сачувала послушност према Творцу и Господару природе, него је управо небеско војводство невештаствених ангела, које је и било прво створено, прво и осетило бол богоотпадништва. Међутим, они ангели који су остали изнад ове болести, представљају светлост и свагда су испуњени светлошћу, постајући и сами све светлији и светлији, јер добро користе способност за промену, својствену својој природи, и радосно због тога ликују у близини Прве Светлости, гледајући Њега и непосредно се од Њега и сами просветљујући, опевајући непресушни Источник Светлости и ниспошиљући, као служитељи Светлости, светлотворну благодат на оне који су мање савршени у просветљивању светлошћу.
5. Побунивши се и одбивши покорност Богу, сатана је отпао од светлости и пао у таму, био осуђен на вечни мрак, постао сасуд и створитељ мрака и његов узрочник и служитељ, најпре у односу на самог себе и пале ангеле, а потом – о, несреће! – и у односу на нас, који у рају Божијем нисмо веровали Богу него смо поверовали њему. Сви пали ангели мрачни су сами по себи, као и он, јер таму не поседују као сапричасници него су сам почетак и пуноћа непокорности Богу, и уз то горки корен и извор сваког греха, нарочито стога што су они узрочници томе и онда када смо ми у питању. Они не могу да добију опроштај за грех и увек незауставиво теже још мрачнијој непокорности, чинећи то сами и не обазирући се на просветљење сваке разумне природе. Нас, међутим, који нисмо били самопокренути на зло, Бог од самог почетка милосрдно одгаја. Ако смо и осуђени на смрт – а то је да бисмо прихватили покајање – она долази после одређеног, дугогодишњег времена, које је и Адам после преступа проживео, и које пролази свако од нас.
6. Одатле јасно произилази и то да не треба да очајавамо због свог спасења и да никако немамо разлога за очајање, јер је читав наш живот време покајања, будући да Бог не жели смрт грешника, како каже Свето Писмо, него да се они обрате и да живи буду. Зашто смрт није уследила одмах након преступа, или зашто ми који смо сагрешили нисмо лишени живота, ако не зато што постоји нада у преобраћање? Тамо пак где постоји нада у преобраћање, нема места очајању.
7. И Авељ је, син Адамов, на самом почетку од Бога добио сведочанство да Му је угодан и пријатан (1. Мојс. 4; 4). Мало времена након нашег пада и Енос је имао наду у призивање Господа (1. Мојс. 4; 26). Енох не само да је угодио Богу, него је и пренесен (жив у телу) на небо (1. Мојс. 5; 24), поставши очевидна пројава милосрђа (Божијег према нама). Грех се, међутим, опет појавио, и Бог се опет одвратио од нашег рода, те смо заслужено били предати општесветском потопу, али поново гнев (Божији) није био неумерен, нити је пресуда била немилосрдна. Праведног Ноја, који је у своме племену угодио Богу, Бог је чудесно сачувао као неки други корен нашег рода, као да је по Своме Провиђењу подсекао лоше израсли људски род, а да га при томе, по Своме милосрђу, није уништио и искоренио. После њега, Авраам се показао верним и угодним Богу, и као о таквоме, Бог је посведочио о њему. За њим су уследили и син његов Исаак, и син Исааков Јаков, и од њега патријарси којима је било дато обећање и пресказање још веће милости и човекољубља – обећање, које је силно превладало и уздигло се изнад наше грешности, односно, обећање да ће Он, Велики Пастир, сићи са светих небеса ради тражења изгубљене овце. Затим су уследили законодавци, судије и царски род, од кога ће, како је обећано, по телу доћи Христос.
8. Сада је дошао и јавио се Христос, онај превечни Логос Божији Који нас је у почетку саздао, и ради нас постао човек као ми, да би обновио и пресаздао оне који су остарели и разорени грехом. Пошто је до овог разарања дошло услед наше добровољне потчињености греху, и наше обнављање, које као да долази од нас самих, мудро и човекољубиво се савршава у нама, у лицу Човека који је од девичанске утробе нас ради примио тело и устројио сву тајну спасења, дајући нам силу за повратак кроз Своје сопствено сједињење са нама, начинивши нам Својим животом пут ка небесима и објављујући нам Својим учењем тај узвишени пут.
9. Пошто се супротно супротним лечи, а пошто смо се ми потчинили смрти захваљујући злом савету лукавога, кроз добри савет Доброга изнова смо оживотворени. Пошто је савет који је довео до смрти нудио насладу, славу и раскалашност, тј. оне ствари које обмањују наш род и обарају га са висине, Саветник истинског живота Сам пролази предводећи нас и показујући нам узан и тесан пут који води у виши живот: Уђите – каже – на уска врата; јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, а широка врата и широк пут што воде у пропаст (Мт. 7; 13-14). На другом месту Он још убедљивије поучава да треба избегавати тај пут пропасти, јер каже: Тешко вама богатима, тешко вама који сте сити сада, тешко вама који се смејете сада, тешко вама када стану сви људи добро творити о вама (Лк. 6; 24-26). Он на тај начин несрећнима назива славољубиве, сластољубиве и среброљубиве и додаје: Не сабирајте себи блага на земљи (Мт. 6; 19), пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк. 21; 34) и: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите? (Јн. 5; 44).
10. Овим речима Он одвраћа од пута који води у смрт. Пут живота на другом месту показује као блаженства: Блажени сиромашни духом, блажени који плачу, блажени кротки, блажени гладни и жедни правде (Мт. 5; 3-6); затим: Продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19; 21); сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни (Мт. 19; 29). Он је до те мере смирио душу, да је објавио како је гнев исто што и убиство, те да подлеже једнакој осуди: онај кога је гнев подстакао да понизи другога, крив је паклу огњеном. Он не само да хвали кротост, него је и удостојава највећих награда. Он до те мере обуздава неуздржање да и страсни и љубопитљиви поглед на туђу жену назива прељубочинством. Међу блаженима је оне чисте (непорочне) означио као оне који ће Бога видети. Осим тога, Он у тој мери није желео да се произноси лажна заклетва, да је објавио како све осим „да“ и „не“ потиче од ђавола: нека буде реч ваша да, да; не, не, а што је више од тога од злога је. Чему ово понављање (речи „да“ и „не“)? Зато, да би у односу на оно за шта кажемо „да“ или „не“ постојала одговарајућа дела, јер када (дела) одговарају (ономе што кажемо), онда заиста „да“ постаје „да“, и „не“ – „не“, тј. „да, да“ и „не, не“. А ако овога нема, онда ће „да“ постати „не“, и „не“ – „да“. Јасно је да то долази од ђавола, јер он када говори лаж – говори своје и не стоји у истини.
11. Тако је Христос учинио умереним и обуздао све оно што ми говоримо и радимо, ограничивши наш живот умереношћу ради истине, праведности, непорочности и негневљења. Шта нам Он саветује, како да се односимо према онима који нам смерају зло, према онима који нас речју и делом нападају и вређају? Победи – каже – зло добрим (Рим. 12; 21), не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Рим. 12; 19), да се не противите злу (Мт. 5; 39), гледајте да нико не враћа коме зло за зло (1. Сол. 5; 15) и увреду за увреду, него – Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5; 44). Какав је крај таквог мукотрпног живота и каква је награда за подвиге? Да будете синови Оца својега Који је на небесима (Мт. 5; 45), наследници Божији и санаследници Христови, да имате бесмртни живот и да добијете Царство неизрециво, непоколебљиво и непролазно, живећи и царујући са Богом у бесконачне векове.
12. Видите ли како је узан и тесан овај пут, и зашто се он од нас захтева, и до какве славе, радости и користи он доводи онога ко пожели да иде по њему? Ако би неко обећао да ће ти пружити дубоку старост само ако га послушаш, зар не би радо извршио све оно што ти каже, јер при том не захтева ништа што је немогуће? Ако би ти, осим тога, обећао да ћеш уз дуг живот имати и здравље, славу и сладости, шта све због тога не би био спреман да претрпиш? Ако би томе додао и царство, и то царство без ратова и немира, заједно са дугим животом и здрављем, зар не би добио крила – ако је то што ти је обећано истина – и зар ти се не би, у поређењу са тим, бреме које носиш чинило сасвим лаким, будући да си укрешвен надом и да се наслађујеш очекиваним царством, које као да већ јесте у твојим рукама?
13. Ми, дакле, желимо дуг живот, а за вечни не маримо? Толико желимо и толико се трудимо око царства, које мада је дуго,ипак има крај, и око славе и радости, које мада су велике, ипак вену, и око богатство које ишчезава са овим животом. Зар онда нећемо тражити она блага која су бескрајно изнад свега, непролазна и непропадљива, и зар нећемо уложити ни најмањи напор да бисмо их наследили? Замислимо царство које живи у миру – таквога нема на свету; замислимо живот без брига – наћи ћеш га само на небесима. Ако неко ово жели, нека стреми ка небу, нека иде за тим, радујући се уз наду и будући трпељив у недаћама.
14. Треба да знате све: зашто се људи предају страдањима и смрти? Зар војник није у стању да се за малу плату изложи смртним опасностима и ранама? Не презире ли трговац због мале зараде опасност да потоне, да пострада од ветрова или сурових људи које сусреће на земљи и на мору? Не постају ли многи често и за мало црног хлеба слуге нечовечних господара? Зар ми нећемо да послужимо Господару Који је по природи човекољубив? Зар нећемо да претрпимо опасности по живот? Зар нећемо да се одрекнемо непотребног богатства да бисмо задобили небеско благо? Зар нећемо да истрпимо срамоћење од стране људи и људске увреде, и то су углавном безначајне ствари, да бисмо задобили божанску славу, добијајући уместо пропадљиве ону бесмртну? Зар нећемо да поднесемо и глад и жеђ како бисмо окусили Хлеб Живота који је сишао са небеса, и како бисмо пили Воду уистину живу, јер онај ко се удостоји да од овога окуси и пије неће огладнети и ожеднети довека? Зар нећемо да очистимо око душе, удаљујући се од сваке скверне душе и тела, како бисмо видели Светлост блиставију од сунца, или, боље рећи, како бисмо постали чеда те светлости, постајући кроз причасност њој и сами друге светлости које држе реч Живота (в. Филипљ. 2; 16).
15. Молим вас, браћо, да светлости не претпоставите таму, Богу ђавола, божанској и вечној радости похоту, која је служавка смрти и пакла, љубави која нас обогаћује богатство у пороцима, вештаству које онима што су га стекли служи за распламсавање вечног огња (како нам је то саопштио Господ у параболи о богаташу). Живимо, дакле, по образу Његовог живота, како нам је Он Сам показао и поучио нас када је постао исти као ми. Носећи свој крст пођимо за Њим, разапевши своје тело са страстима и похотама, како бисмо се и прославили и васкрснули са Њим, и после васкрсења узнели се к Њему, као што се и Он данас вазнео к Оцу. И заиста, будући да стаде међу ученике, како вели Лука, штавише, будући да им се јави, како пише Марко (јер им се није само тада, када им се јавио стао пред њих, него је увек био са њима, показујући им се на видљив начин када је то желео), Он им је дао заповест да проповедају и обрадовао их обећавши им Духа Светога, као и да ће пребивати са њима до краја света. После ових речи, подигао је руке и благословио их и тада се пред њиховим очима вазнео, показујући тиме да ће се после васкрсења и они који Њега послушају узнети Богу.
16. Удаљивши се од њих телом – јер божанством је, како им је и обећао, остао са њима – и вазневши се, Он је у нашој природи сео с десне стране Оца. Као што је Он живео и умро, васкрсао и вазнео се, тако ћемо и ми живети и умрети, и сви ћемо васкрснути. Вазнесење пак неће бити за све нас, него само за оне којима је живот Христос, и смрт ради Њега добитак (в. Филипљ. 1; 21), и који су пре смрти распели грех кроз покајање и живот по Еванђељу. Само ће, дакле, они после општег васкрсења бити узнети на облацима у сретање Господу у ваздуху, јер и Њега Самог је, док се узносио, узео облак, како приповеда Лука у Делима Апостолским. Као некада ученици после Вазнесења, тако ћемо и ми, гледајући духовним а не чулним очима и поклонивши се Господу, остати у миру, како унутарњем, духовном, тако и у миру једни са другим, јер Јерусалим у преводу и значи „мир“. Он се налази у горњици нашег духа, односно у уму: пребивајући и молећи се у њему, очистимо се од страсних и ниских помисли.
17. На тај начин ће и нама доћи Утешитељ, и у духу и истини поклонићемо се Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *