НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
44. Беседа
 
Изговорена на дан спомена светог Апостола и Еванђелиста
и Христовог највољенијег ученика Јована Богослова;
у њој се говори и о љубави према Богу и ближњем
 
1. Данас празнујемо спомен на једног од изабраних апостола Христових и хвалимо га као оца свих призваних у Христу, боље речено, као патријарха оних који се неродише од крви ни од жеље телесне ни од жеље мужевљеве не1о од Бош (Јн. 1; 13). Као што је Јаков по телу родио дванаест патријараха од којих је потекло дванаест племена Израиљевих (1. Мојс. 35; 22), тако је и Христос духовно родио дванаест посвећеника (в. Мт. 10; 2-4), јер је број несрећно отпалог (Јуде Искариотског, в. Мт. 27; 5 и Дела ап. 1; 16-20) попунио велики Павле на којега је Христос погледао са небеса (св. Григорије има у виду суштинско стање ствари, јер је са формалног гледишта ово место заузео Матеј, в. Дела ап. 1; 15-26, прим. изд). Не треба, међутим, да чуди ако се ова племена не показују као једнака им по броју, јер се духовно нераздељиво раздељује. Тако и тело опажа помоћу пет чула док се, истовремено, у души појављује, нераздељиво раздељено, јединствено осећање. И дванаест извора воде, где су се улогорили Израиљци предвођени Мојсејем и угасили жеђ коју су осећали услед пешачења пустињом (2. Мојс. 15; 27), предизображавали су ову Дванаесторицу (апостола). Они су духовним орошавањем од жеге идолопоклоничког безумља избавили људски род, који је пре тога корачао непроходном пустињом безбожништва. На исти начин је и оних дванаест каменова, које је Исус Навин поставио у Галгали као знак чудесног преласка преко Јордана (Ис. Нав. гл. 4; 1-9), предизображавало ову Дванаесторицу. Они нам служе као вечно знамење да је истински Исус обуздао бујицу греха која је преплавила читаву васељену, омогућивши онима што у Њега верују да непогрешиво прелазе путем живота, као што је онда омогућио Израиљцима да, не поквасивши се, пређу Јордан.
2. Све то и слично томе, као и призвање Самог Христа, Јединородног Сина Божијег, заједничко је свим апостолима. Онај пак, чији помен данас празнујемо, није само призвани (в. Мт. 4; 21), него се убраја и међу изабране апостоле, будући да није изабран само међу читавим људским родом што живи под небом, него је и међу тим изабранима он изабран, као узвишени у узвишеном збору, односно међу осталим апостолима, будући у истом чину као изабрани Петар и Јаков. Зато га је Спаситељ, заједно са овом двојицом, издвојио од осталих и са њима узашао на Таворску гору. Овде је Јован слушао беседу Мојсеја и Илије са Христом, на божанствени начин сагледавао онај велики и натприродни призор – неизрециво блиставо сијање светлости Синовљевог божанства и зачуо глас Оца који се односио само на Христа: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи; Њега слушајте (Мт. 17; 5). Тако Јован блажено постаде не само ученик Сина, него и Оца.
3. То му је, дакле, било заједничко са Петром и Јаковом, главним ученицима Спаситељевим, као што му је својство еванђелисте заједничко са осталима који су написали свештено Еванђеље, речи вечног живота, иако их у великој мери превазилази громогласношћу и узвишеношћу свог богословља. Која је реч способна да изрази оно чиме је једино он изобиловао? Он је једини међу апостолима, као и међу знаменитим људима који су живели пре и после њега, заслужио да буде назван девствеником јер је, како се чини, он једини током читавог живота очувао девственост и тела и душе, и ума и осећања. Девственост тела уистину очува само неколицина људи иако је готово свима позната, док девственост душе подразумева вољу која се не свезује ни са каквим злом. Такво наименовање, дакле, сведочи да је Јован био готово безгрешан, због чега је и назван љубљеним од стране Јединог по природи безгрешног, Христа (Јн. 13; 23,19; 26 и 21; 20), и једини је од свих добио такво наименовање.
4. Да ли би се, похвале ради, могло пронаћи нешто веће од тих његових наименовања? Међу свим осталим људима, не може се наћи нико не само већи и бољи, него и једнак овим (његовим наименовањима). Њима претходи и још нешто, од свега веће: он није само љубљени девственик, него и син Дјеве, штавише Дјеве Мајке и Богомајке, будући да је по благодати постао оно што је Христос био по природи (Јн. 19; 26). Ако је он једини имао исту Мајку као и Христос, онда је он једини постао брат Најузвишенијег од свих и Његов сродник, у свему се уподобивши Сину Божијем. Онај (Христос) је Син Љубљени (Мт. 3; 17 и 17; 5), а овај (Јован) љубљени Ученик (Јн. 19; 26), Онај је у недрима Очевим, а овај на грудима Исусовим (Јн. 1; 18. и 13; 23), Онај је девственик, а и овај такође, по Његовој благодати. Онај је Син Дјеве, а исто тако и овај. Зтрме са неба Господ (Пс. 17; 13), а и он (Јован) је Гром, због чега се више од осталих назива Громом и „Сином Грома“ (Мк. 3; 17), громом најузвишенијим у богословствовању који је одјекнуо по свим крајевима земаљским, богословствујући о Логосу Очевом Који беше у почетку, беше у Бога и беше Бог, имајући у себи живот и светлост истиниту, просветљујући њоме сваког човека који долази на свет и кроз Којега је у почетку све постало (B. Jн. 1; 1-14).
5. Овај Гром је и од Бога послати сведок који нам је објавио присуство истинске светлости и показао Логоса Који је сишао с небеса и ради нас постао тело, најјасније нам изобразивши васцело Његово земаљско житије, односно речи, дела, страдања, Васкрсење после Крста и Вазнесење на небеса са којих је сишао. Све то чему је био очевидац он је, како каже, написао ради нас, да бисмо се спасли (Јн. 20; 31). Свим хришћанима упутио је подстицајну (убедљиву, саветодавну) посланицу, позивајући их на причасност Животу Вечном Који превечно беше у Оцу, а открио се нама. Будући особит међу призваним апостолима и назван љубљеним, он нас поучава најузвишенијој врлини, односно љубави (Рим. 13; 8-10 и Гал. 5; 14), говорећи да је Сам Бог љубав и да онај ко пребива у љубави пребива и у Богу; исто тако, у коме пребива Бог, у њему пребива и љубав (в. 1. Јн. 4; 8-16). Енергија (дејство) те љубави у нама двојако се пројављује, нераздељиво се раздељујући на љубав према Богу и на љубав према ближњем и при том поучава да постоје једна захваљујући другој, називајући лажовом свакога ко сматра да је довољан један, али не и други вид љубави. Због тога је, каже, знак љубави према Богу очување Његових речи и заповести (в. 1. Јн. 2; 6 и 4; 12), како је учио и Сам Господ говорећи: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби (Јн. 14; 21), Ово је заповест моја: да љубише једни друге (Јн. 15; 12), По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 34-35).
6. Видите ли како је љубав према Богу нераздељива од љубави према ближњем? Због тога љубљени ученик и каже: Ако ко рече: Љубим Бош, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бош, којега није видео? (1. Јн. 4; 20) и: Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживи и сам тако живи (1. Јн. 2; 6). А како је Он живео? Био је послушан Оцу Небеском, испуњавао је сваку правду, Сам је чинио добра дела природи, болесне исцељивао, покорне поучавао, непокорне кажњавао, ради покорних трпео увреде непокорних, пљување незахвалника, ударце, поруге, бичевање и најзад срамну смрт, јер је за нас предао и Свој живот, од чега није веће ниједно дело љубави (Јн. 15; 13). Погледајмо сада како је љубљени ученик био ученик и на делу: он је у свему јасно следио Учитеља, у поукама, чудима и страдањима, свима чинећи добро и речима и делима, изводећи из таме на светлост, претварајући недостојне у достојне, па и сам страдајући ради њих. Он није само једну смрт поднео за сведочење о Исусу и ради наше користи или, другачије речено, због љубави према Богу и људима, него се током читавог свог живота предавао смрти. Колико је пута био изложен поругама, колико је пута био ударан, колико пута каменован, колико је пута изведен пред тиране и старешине да би као оптуженика испитивали овог истинског дароватеља побожности (најокрутнији међу тиранима, Домицијан, прогнао га је на Патмос) који се радовао и свуда проповедао учење благог Владике и Учитеља (в. Oтк. 1; 9).
7. И сами уверени тим учењем и ми ћемо, браћо, колико год можемо, поступати онако како је поступао Христос и Његов љубљени Ученик, повинујући се својим очевима јер, каже, послушан син иде у живот, а непослушан у погибељ (парафразира Приче Сол. 13; 1). То се не односи само на телесне очеве него у далеко већој мери на очеве духовне, а кроз њих и на Најузвишенијег Оца, од Кога сваки род на небесима и на земљи има своје име (Гал. 3; 15). Та љубав, покорност и послушање које показујемо у односу на духовне очеве преноси се и на Бога док онај ко им не показује послушност вређа Самог Бога отаца, као што је и Христос открио говорећи: Ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче, а ко се Мене одриче, одриче се Онога Који је Мене послао (Лк. 10; 16). Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не с уздисањем, јер вам ово не би било од користи (Јевр. 13; 17), вапи велики проповедник Павле. Покажимо спремност да извршимо сваку правду и свако добро дело, и ако нешто пропустимо услед слабости својствене нашој природи, Господ је милостив и Он ће по Својој благодати допунити оно што недостаје по нашој слабости, прихватајући нас као оне који су до краја пребивали у добрим делима, нарочито уколико види да се смирујемо због оскудевања у савршеној врлини, уместо да се преузносимо тиме што је (врлину) творимо.
8. На све начине и колико год можеш чини добро ближњем. Ниси у стању да исцељујеш чудотворном речју? Можеш, међутим, да исцелиш речју утехе. Ако ти лично будеш служио њиховим потребама, онда ћеш за Служитеља у будућем веку (о, какво чудо!) имати самог Христа, сагласно Његовим речима: Заиста вам кажем да ће се опасати, и посадиће их, и приступиће те ће им служити (Лк. 12; 37). Ако, дакле, допустиш ближњем да заједничари у неопходним стварима које сам поседујеш, и сам ћеш постати заједничар (причасник) Божијег богатства и Царства Христовог, наситићеш се амвросијом као да си обукао, напојио и нахранио Њега Самог, и обући ћеш се у царску одежду бесмртности. Ти не поседујеш дар да поучаваш, да призиваш на врлину, не поседујеш моћ да разобличујеш, да одвраћаш од зла и да подстичеш на врлину? Буди онда учитељ самим својим делима, поставши доброчинитељ и себи и ближњем. И то је начин да се разобличе безаконици. Нека такви кажу о теби: Тешко нам је и да га гледамо, јер његови путеви не личе на наше путеве (парафраза на Прем. Сол. 2; 15). Уколико ти, будући да им је то неподношљиво, буду упућивали увреде, измишљали оптужујуће клевете и стварали невоље, оста-ни спокојан како не би, уклонивши се или ослабивши, променио начин свог делања, него и за себе самог и за њих буди благотворан, гледајући, као на пример, на Христа и Његовог љубљеног Ученика. Прихвативши тај пример да би корачао правим путем Господњим, ходај по њему не обазирући се за собом. Ако Мене гонише, и вас ће гонити, рекао је Господ (Јн. 15; 20). Ако будеш тако поступао и трпео, свима ће бити очигледно да си прожет божанском љубављу.
9. Ако пак желиш да у себи видиш њене знаке, и то ће ти бити показано, уколико неуморно кренеш да их тражиш. Када те, док узносиш ум према Богу, не одвлачи ништа што је доле (тј. ништа земаљско), када неусиљено заборављаш на све и ни о чему не размишљаш, када се с радошћу наслађујеш сећањем на Бога и молитвом (упућеном) Њему, тада поуздано знај да те је дотакла љубав према Богу и зависно од тога колико си јој причастан, толико ће трајати и такво општење са Богом или, боље речено, сједињење с Њим. Када се, опет, са умиљењем и слатким болом у срцу молиш Господу како за самога себе, тако и за свакога човека, знаног и незнаног, непријатеља и пријатеља, који те је увредио и који то није учинио, тада знај да си искрено заволео ближњег. Та унутрашња расположења неће се, међутим, појавити уколико не будеш имао и видљива дела љубави. Ако не навикнеш да одбацујеш своју вољу и твориш вољу свог ближњег, како ћеш онда претрпети ако те нападне? Ако непријатности од људи не поднесеш племенито и стрпљиво, како ћеш онда успети да се молиш за непријатеља? Ако се не покориш Оном што каже: Подајте милостињу од онога што је унутра и гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11; 41), ако чуваш своју имовину и штедиш је за себе, ако је не трошиш на потребе ближњег, како ћеш онда за њима проливати сузе? „Онај ко има љубави“, рекао је неки од пријатеља Божијих, „потрошио је свој новац, а онај што тврди да поседује и једно и друго тј. и љубав и новац, налази се у заблуди. Он је лишен или новца или љубави, другим речима, лишен је Бога“, јер је Бог Љубав и Он нам објављује говорећи: Не можете служити Богу и мамону (Мт. 6; 24). Мамоном се назива све што нам је сувишно, било да је то злато, сребро или нешто друго. Показујући да онај, што стражари над вишком свог новца не може да се моли, каже: Где је твоје благо, тамо је и ум твој (срце твоје, парафраза на Мт. 6; 21), а не у молитви. О таквим људима Господ је рекао и следеће: Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповестима људским (Мт. 15; 8-9). Због тога и од Бога љубљени Гром (тј. Јован Богослов) вапи: А који има богатства овога света и не помаже потребама брата својега, како онда љубав Божија борави у њему? (парафраза на 1. Јн. 3; 17). Љубав према свету и љубав према Богу не могу истовремено боравити у једном истом човеку, јер је љубав према свету непријатељство према Богу. Због тога Он опет каже: Не љубите света ни што је у свету (1. Јн. 2; 15). А шта је то, „што је од света“, ако не стицање новца од којега душа нема никакве користи, ако не телесне жудње, умишљеност, земаљске жеље? Све ове ствари нису од Бога и удаљују од Њега оне који то поседују, умртвљују душу коју су надвладале и чувају је у златној и сребрној гробници. То је горе од једноставне гробнице у којој обично чувамо свој прах будући да та земља, бачена преко нашег мртвог тела, скрива његов смрад чинећи га потпуно неприметним, док га (тело) златни или сребрни прах, нека то имућни имају на уму, чини још смраднијим и тај смрад допире до неба и небеских ангела, па и до Самог Бога на небесима и одбија милост и бригу Божију које отуда проистичу.
10. Због тога је наш љубљени Спаситељ Исус Христос и послао Свог љубљеног ученика да нас научи свакој истини, васкрсне из оних мртвих дела и подстакне на дела светлости, најубедљивије разјаснивши да је њен врхунац и дароватељка вечног живота љубав према Богу и ближњем. Како ћемо га, дакле, волети и поштовати? Зар не као онога који нам је открио сваку истину? Немојмо, браћо, чинити оно што је противно његовим поукама и немојмо привидом и језиком показивати љубав и веру, а делима безверје, што и сам забрањује говорећи: Браћо, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18).
11. Ако и ми будемо љубили и поштовали онога којега је Бог волео више од свих осталих, делом и истином показаћемо своју љубав према њему, и нећемо бити само слушаоци његових речи, него и њихови извршитељи. На тај начин ћемо од њега задобити благовештен вечни живот и Царство, у Самом Цару векова, Христу, Којему доликује вечна слава на небу и на земљи, са беспочетним Његовим Оцем и савечно постојећим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *