“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
38. Беседа
 
О томе да божанско Крштење није довољно за спасење,
уколико се човек не труди да испуни Божије заповести
 
1. Онај Који постоји пре свега постојећег и Који је, услед Своје доброте, васцело биће створио из небића, налази се у свему премда је изнад свега. Он је, дакле, био у свету и пре него што се јавио у телу, али Га свет није познао, зато што није хтео да Га позна. Познали су га они који су то хтели: такви су Му се и присајединили, а који Га нису познали отпали су. Тако је и Павле, хотећи, желећи и трудећи се да сазна зашто их је осудио наш Господ Исус Христос, о Јелинима писао следеће: И како не марише да познају Бога, предаде их Богу покварени ум (Рим. 1, 28). Такви су, дакле, били они који нису желели, нити су познали Бога, као и сви њима слични. А ко су били они који су Га познали и пре божанског оваплоћења? Њих је било много, а можда су пре свих и изнад свих Авраам, Исаак и Јаков, због чега их је Бог праведно и прихватио.
2. Бог није прихватио само њих, него и сав род који је од њих потекао, тако да су они почели да се називају “народ Божији” и потом су (о, неизрециве ли величине дара!) постали чак и Његови сродници (по телу). И заиста, пошто је требало је да се Он свету јави у телу, Он не само да је од њих примио тело, него је првенствено ради њих и дошао, како Сам Господ каже у Еванђељу: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15,24). Видевши да су отпали од оне отачке побожности, врлине и богопознања, Он због њихових благочестивих отаца није допустио да буду презрени, него је приклонио небеса и сишао. Прихватио је људско обличје и као такав живео међу људима, говорећи и творећи божанске ствари. Он није само говорио и делао међу њима, него их је и богато даривао богодоличним доброчинствима: чистио је губаве, слепима враћао вид, крепио раслабљене (парализоване, одузете), усправљао грбавце, изгонио демоне из ђавоиманих. Једном речју, лечио је сваку болест, сваку слабост и безумље (тј. махнитост, μανία) и једном заповешћу враћао мртве у живот.
3. Они Га нису само одбацили, као своји свога, као Доброчинитеља Који је дошао к њима, него су Га, да укратко кажемо, као злочинца предали смрти (о, каквог безумља!), и то смрти на крсту. Предали су, дакле, Бога Који је дошао к њима и ради њих, и стога су праведно били напуштени и одбачени од Онога Који им је рекао: Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт. 23, 38). Међутим, њихово одбацивање постало је помирење за свет и благодарећи њиховој непокорности ми смо били помиловани. Осим тога (о, дубино богатства, и премудрости и разума Божијег!), да се опет изразимо речима апостола: Бог затвори све у непокорност, да све помилује (Рим. 11, 32, 33).
4. Управо смо чули како еванђелиста Матеј благовести, говорећи: А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је заповедио Исус; и кад Га видеше, поклонише Му се, а неки посумњаше. Међутим, када је Господ пришао и разговарао с њима, онда су се и они утврдили (у вери), јер у наставку каже: И приступивши Исус рече им говорећи: Даде Ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе (Мт. 28,16 и даље). Управо због тога смо нешто раније и навели оне речи апостола, да је одбацивање Јудејаца постала помирење за свет и да смо ми помиловани захваљујући њиховој непокорности. Онај, дакле, Који је раније рекао Својим ученицима: На пут незнабожаца не идите, и у Град самарјански не улазите, него идите најпре изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 10, 5, 6), сада говори: Идите и научите све народе. И заиста, будући да смо раније ми били непокорни и да нисмо желели да познамо Бога Који је пребивао у свету и Којега је проповедао прекрасни поредак васцеле творевине, Господ се и Сам и посредством Својих Пророка праведно обраћао онима који су Га покорно упознавали (Јеврејима – прим. прев). Сада, пак, када су они постали непокорни, ништа није спречавало праведни суд Божији да и нама укаже милост и да посредством светих апостола и ми постанемо Његови ученици. Зато је одмах следило и оно: Даде Ми се свака власт и на небу и на земљи, јер нас је праведни суд Божији, који раније није допуштао да као непокорни будемо изједначени с покорнима, помиловао и призвао небеском.
5. А сада, пошто су и једни и други, једни раније, а други касније, пали у непокорност, Бог је по Својој власти, одређеном Његовим праведним судом, помиловао оне које је желео да помилује. Пожелео је пак да помилује нас који потичемо од незнабожаца или, боље речено – (пожелео је да помилује) све, јер је Он Бог свих. Зато је Бог пожелео да почетак Његове милости буде на нама, а не на онима који су све до сада остали непокорни. Међутим, ни од њих се није сасвим одвратио, јер су преко нас и за њих, ако би то пожелели, отворена врата спасења и Он с радошћу прихвата оне међу њима који прилазе нашој Цркви. Они се нису спотакли зато да би пали, него да бисмо се због њихових грешака спасли ми који смо раније били непокорни, не би ли то распламсало њихову ревност и привукло их сличном спасењу, уколико намерно не затворе очи и не запечате уши, због чега би им се десило да се, видевши, чувши и поверовавши, не спасу. Догодило се нешто слично ономе кад неко, имајући посуду из које навире уље, уреди тако да се оно излива на једну страну: тада јаки млаз неће истицати само према оној страни према којој је нагнут, него ће до врха напунити и други део. Будући да су га Јудејци одбацили, бездан божанског милосрђа у оном поклоњења достојном Телу приклонио се незнабошцима, пригрливши оне који су поверовали, не само међу незнабошцима, него и међу Јудејцима.
6. Даде Ми се свака власт и на небу и на земљи. Ово би се могло схватити тако као да се односи на човечанску природу (Богочовека), јер ову власт, силу, славу, наднебеску висину и достојанство које је као Бог имао од вечности, Он сада прима и као човек. Он затим каже: “Мени, Који Сам устао из мртвих, даде се свака власт на небу и на земљи. Смрт више не царује над телом, јер је његову смртност прогутао живот који је у Мени. Смрт више није последњи и коначни човеков удео, јер је њу сменио бесмртни живот у Мени, и кроз Мене ће сви смртни прећи у живот. Смрт више неће задржавати у земљи тела смртних, јер ћу Ја Своје земаљско Тело поставити на небески престо и, царујући с њиме на небесима, поново ћу доћи и судићу васцелој земљи као Цар васељене. Оне који заслужују земљу оставићу у њој, а оне који буду праведни узнећу на небо заједно са њиховим телима и дароваћу им Царство небеско”. “Идите”, каже, “и научите све народе, крстећи их и учећи” И то припада власти коју је Он примио, јер није рекао само “учећи”, него и “научите све народе!” Само учење је припадало апостолима који су испуњавали Његову заповест; међутим, придобијање ученика и њихово крштавање, и то из свих народа и племена сабраних у својој пуноћи, није само дело оних који поучавају, него и оних који слушају и, посебно, дело божанске благодати и силе Онога Који је то заповедио. Указујући на то, Павле је рекао: Даде ми се благодат и послушност вере међу свим незнабошцима (в. Рим. 1; 5. и Еф. 3; 8).
7. Крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа. Видите ли да се овде јасно исповеда једна природа и једно достојанство (једна, истоветна част) Три поклоњења достојне Личности? Њих Тројица имају једно име, од Њих бива једно освећење и једна је вера у Њих. У Еванђељима се често говори о Њима, али не довољно јасно. И у часу Крштења Господњег јасно је била показана троипостасност, али није сасвим јасна Њихова једна природа и једно достојанство (једна част). Сада Господ заповеда да се то свима проповеда и да се од самог почетка положи у срца верујућих, јер без овог основног догмата и вере у ову истину није могуће поставити темељ благочестивости (богопоштовања). Он не каже само “крстећи их”, него и “учећи их да држе све што сам вам заповедио”. Из овога се види да само крштење није довољно да човека начини учеником Еванђеља, него је потребно да он испуњава и све Божије заповести. Христос каже: “Учећи их да држе”, али не само неколико заповести, него “све што сам вам заповедио” Добро је, дакле, написао Јаков, брат Божији, говорећи: Који сав закон одржи, а сагреши у једноме, крив је за све (Јак. 2,10), јер свако ко падне у грех и не пожели да се, путем покајања, извуче из јаме, постаје преступник закона благодати. Тако говорите, каже, и тако творите као они који ће законом слободе бити суђени (ст. 12), јер је Христов закон – закон слободе, којим нас је Он посредством божанског крштења ослободио од закона греха и смрти.
8. Ако се, дакле, не постарамо да путем беспрекорних дела и речи у потпуности сачувамо дату нам слободу или пак да (услед греха) изгубљену слободу вратимо кроз покајање, бићемо осуђени оним истим законом који нас је ослободио, пошто нисмо сачували дату слободу. Зато божанствени Павле овако говори о самоме себи: Тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар. Него изнуравам тело своје и савлађујем га (покоравам), да проповедајући другима, не будем сам одбачен (1. Кор. 9, 26, 27). Он и нас подстиче на сличну ревност: Не знате ли, каже, да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? (ст. 24). Он ово није рекао у смислу да (само) један прима победнички венац спасења, него у смислу да награду прима само онај који се свом снагом залаже, без обзира да ли је то један човек или много људи. Ово је победничка награда више врсте, неисцрпна и довољна да се свима додели без умањивања.
9. Зато опет он, говорећи свима, додаје: Тако трчите, да је добијете (ст. 24). Указујући и на то како би требало трчати, каже: А сваки који се бори, од свега се уздржава, нипошто се и никада не препуштајући било којем од забрањених задовољстава. Затим, као да су крштени сматрали и тврдили да на основу самог крштења, и без (добрих) дела могу бити угодни Богу, он помоћу праобраза узетих из Старог Завета показује и убеђује да нико не може угодити Богу уколико се, поред чврсте вере, не буде још и уздржавао од грешних страсти, речи и дела, јер каже: А нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком беху, и сви кроз море прођоше, и сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору; и сви исто јело духовно једоше, и сви исто пиће духовно пише, јер пијаху од духовне стене која их је следила, а стена беше Христос. Али већина од њих не беше по Божијој вољи (1. Кор. 10; 1-5).
10. Све су ово праобрази светих Тајни које се извршавају код нас: море је праобраз воде крштења; облак – божанственог Духа који са висина тајанствено осењује крштене, храна и пиће – Христовог Тела и Крви којима се, да тако кажемо, свакодневно причешћујемо. Зато је Павле и беживотно и безосећајно вештаство тј. ону стену назвао “духовном.” Као што се “душевним” назива оно тело које од душе прима силу и способност делања, тако се и “духовним” назива оно тело које се натприродно налази под дејством божанског Духа. Пошто је она стена, налазећи се на чудесан начин под дејством Духа, садржала извор воде коју је обилно изливала из себе, Павле ју је праведно назвао “духовном”, узимајући је, поред тога, као праобраз Тела Христовог, јер се и оно налази под дејством пуноће божанства која у њему обитава, а онима што с вером приступају преноси извор вечног живота.
11. Вратимо се нашој данашњој теми. Говорећи да су они људи били учесници у свим праобразно приказаним Тајнама, божанствени Павле додаје: Али већина од њих не беше по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи. А ово бише примери нама, да не желимо зла као што они желеше (1. Кор. 10; 5-6). Овим јасно казује да онима што су били склони порочним жељама ништа нису помогли праобрази светих Тајни, тако да нису могли да избегну да буду напуштени од Бога. Због тога се нису ни спасли уласком у Обећану земљу и погинули су изван ње. Исто тако ни нас, уколико више заволимо живот у гресима, ни божанствено крштење ни божанствене Тајне које за њим следе неће избавити од вечне осуде. Као што су се они лишили Обећане земље, тако ћемо се и ми, ако будемо живели без покајања и не покоравајући се Божијим заповестима, лишити небеског наслеђа. Зато Апостол, опет се обраћајући нама, додаје: Браћо, не будимо непокорни, и нека не отврдну наша срца, као што се догодило онима у дан искушења у пустињи. А на које се, каже апостол, Он гневио четрдесет година? Није ли на оне који сагрешшие, чије кости остадоше у пустињи? Којима ли се заклео да неће ући у починак Његов, ако не онима који беху непокорни? И видимо да не могоше ући због неверовања (Јевр. 3; 17-19). Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их двадесет и три хиљаде у један дан. Нити да кушамо Христа неверовањем у обећања која нам је дао и непокорношћу Његовим заповестима и наредбама, као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше. Нити ропћите као што неки од њих роптаху и изгибоше од истребитеља (1. Кор. 10; 8-10).
12. И у наше време можемо видети она иста грешна дела и иста ужасна страдања, тако да можемо закључити да због наших грехова тешко страдамо и бивамо изложени истим опасностима као и они. Ко не види да се у наше време распламсала ватра користољубља и да се њен пламен високо уздиже, захвативши готово све: и свенародне порезе, и јавне тргове, и ратарске плодове, и трговачке односе? Тај пламен сада продире и у свештене установе, одваживши се да посегае чак и на празничне дане, које многи својом помамом за коришћу и славољубљем претварају у непразничне. По чему се људи који разним дошапт^ањима и преварама изазивају пометњу међу нашим суграђанима разликују од змије која је некад давно дошаптавала Еви, или од змија које уједају у пустињи? Колико се наших суграђана не задовољава законитим браком, па одбацује целомудреност и приклања се блуду и незаконитим односима?
13. Због тога и томе сличног многи наши суграђани су већ пострадали од мача или су постали жртве разбојника. То ће постати и други уколико се не покају. Ако неко овде и избегне онај долазећи (досл. будући) гнев, после смрти га свакако неће избећи, јер је он неизбежан за оне који су живели без покајања. Апостол каже: Због тога долази гнев Божији на синове противљења (Еф. 5; 6), како гнев садашњи, тако и гнев будући. Нека се, браћо, свако од нас одврати од својих грешних дела; немојмо чинити зло, и зло нас неће сустићи. Научимо се да творимо добро. Зла која смо чинили одбацимо од себе исповешћу и доличним покајањем. Ако не можемо потпуно да пребивамо у врлини, онда нашим смиривањем пред Богом, даровањем сиромасима од наших добара и незлобивим односом према онима који нас вређају привуцимо опроштај са небеса па ћемо тиме, по Божијем човекољубљу, попунити своје недостатке у добрим делима, да би Господ, сагласно Свом обећању, непрестано обитавао са нама јер је Он, заповедивши ученицима да крштавају и поучавају, додао: И ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века.
14. Они, дакле, који су то чули својим ушима и покоравали се Божијој вољи у свом веку, отишли су са овог света. Тако сада ово Христово обећање припада нама, који верујемо у Њега од рођења до смрти и који кроз дела пројављујемо ову веру да бисмо, имајући још овде са нама Господа, задобили и овдашња и будућа блага, у славу Његову и Његовог беспочетног Оца и савечнопостојећег Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Comments are closed.