“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
6. Беседа
 
Која побуђује на пост, у којој се сажето говори и о стварању поста,
а која је била изговорена у прву недељу Великог поста
 
1. Веома је вешта у злу и веома лукава, или боље речено, свезлобна је она духовна змија, која је зачетник зла. Она има начина да постави препреке сваком нашем добром делу и свакој доброј намери. Ако не спречи његов почетак, измишља друге обмане којима отежава да га извршимо до краја. Ако пак не може да онемогући његово извршавање негде на средини пута, опет ће смислити друге подвале и пронаћи ће начин да већ извршено дело учини бескорисним, или, још горе, учиниће да то дело нашкоди онима који нису били сасвим опрезни. Пре свега, она ће нам га представити као напорно и недостижно и тако нас навести на нерад и безнађе, као да тежимо нечему претешком и немогућем, због чега своју намеру не можемо да спроведемо у дело. Осим тога, она чини да подвижници посумњају у награде које је обећао Бог.
2. Зато би, браћо, требало да уз помоћ душевне одважности, усрдности и вере избегнемо ту замку, имајући на уму да, као што земља не даје корисне плодове ако се не трудимо око ње, тако ни душа без духовних подвига неће дати ништа богоугодно, што служи на спасење. И док је земља непогодна за земљоделство, дотле је свака словесна душа по природи пријемчива за врлину. Будући да смо услед прародитељске осуде принуђени да живот проводимо у труду и напорима и да то нико не може да избегне, учинимо то онда у добром расположењу и оно, што нам је без наше воље постало својствено, принесимо Богу као добровољни дар, дајући тако пролазно у замену за постојано. За (наше) напоре бићемо награђени добрим уделом, задобијајући привременим трудом вечни мир: трудећи се сада на врлини, свакако ћемо задобити обе ћани починак у будућем веку. Уистину је поуздан Онај Који је то обећао и Који представља спремног Помоћника онима што су пре-дано ступили у подвиг врлине. Може ли онда било шта бити неу-спешно, ако помаже Он Који је силан у свему?!
3. Када о томе размислимо и усрдно приступимо творењу врлина, онај злобник ће, знајући да добро није добро ако се не савршава на добар начин, настојати да нас одврати од творења добра са богоугодним циљем. Тачније речено, неће нас покренути жељом да прославимо Бога, него жељом да нас виде људи, да би нас на тај начин лишио духовних и небеских дарова које добијамо од Бога. Ми ћемо, међутим, осујетити и овај његов покушај ако, с једне стране, будемо помишљали на узвишеност добара која су припремљена онима што богоугодно живе, а са друге на ништавност угађања људима које не само да је недостојно поређења са будућом величином славе од Бога, него је недостојно и страдања и исцршшвања тела.
4. Међутим, и после такве победе над њим, овај зачетник зла ће у нама лукаво изазивати гордост, као неку крајњу и најпрљавију јаму, дошаптавајући нам помисли преузношења и разметљивости, као да смо сопственом снагом и проницљивошћу задобили врлину. Ми ћемо се, међутим, опоменути Саме Истине, која каже: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5). Тако ћемо избећи различите замке лукавога, делајући на добар начин и савршавајући добро у доличном смирењу. При том ћемо знати да ће онај, који има сасуд са скупоценим миром, у сваком случају оскрнавити и уништити то миро уколико га (миро) излије у нечистоћу или ако нечистоћу улије у сасуд (са миром). Тако је и са врлином: ако је неко одгурне или одбаци својим неделањем или ако са њеним творењем помеша злобу, на сличан начин ће је оскрнавити и уништити.
5. Говорим ово вашој љубави управо сада јер је време поста, да бисмо га сачували непомешаног са било каквим злом. И мада је постио два дана у седмици, онај еванђелски фарисеј није од тога имао никакве користи, јер је његов пост био помешан са гордошћу и осуђивањем ближњег. Значи ли то да пост не доноси никакву корист? Међутим, колико је пост користан онима који га савршавају богоугодно и како доликује, показали су Мојсеј, Илија и Сам Господ.
6. Мојсеј је савршавао четрдесетодневни пост на гори (разбудите, молим вас, своје умове, и успните се, кад вам је дато време за то, заједно са Мојсејем на гору, код Бога, да бисте се посредством тога, као по путу, узашли до Христа Који, међутим, не обитава на гори него на небесима и полази заједно са нама). Мојсеј је, дакле, савршавао четрдесетодневни пост на гори, и према Писму, видео Бога, али не у загонеткама него у откривењу, беседио је с Њим и разговарао као што се разговара са пријатељем. Бог га је поучио, па је и сам Мојсеј друге поучавао о Њему, говорећи да је Он Вечно-суштни који не прелази у небиће (непостојање), него, напротив, из небића призива у биће и све из небића приводи у биће, не допуштајући му да се распадне у небиће. Он је на почетку једним знаком и само Својом вољом васцелу видљиву (вештаствену, чулну) творевину у једном тренутку извео из небића. У Писму је речено: У почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1;1). Они нису једно од другог били растављени потпуно празним простором, без ичега што би било између њих. Земља је била помешана са водом, при чему су и једна и друга биле испуњене (досл. бремените) ваздухом, животи-њама и биљкама свих врста. Небо је било преиспуњено различитом светлошћу и ватром, којима се одржава васељена.
7. Тако је Бог у почетку створио небо и земљу, као неко вештаство у којем се све садржи и које све може да изнесе из себе), изврсно побијајући оне што погрешно сматрају да је вештаство пр-вобитно настало само по себи. Затим је, прекрасно стварајући и украшавајући свет, у шест дана расподелио у свакоме од њих (тј. од тих дана) одговарајући и њему својствени поредак, зависно од његових својстава/особина, и тако допунио његово украшавање. Раздвојивши их (дане) само Својом заповешћу, Он као да је из неке скривене ризнице на видело извео све оно што је у њој било похрањено, распоредивши га и поставивши са највећим складом, прилагодивши појединачно свему, свако појединачно свеукупности и целину свему појединачно. Непокретној земљи, као неком средишту, поставио је вечнопокретно небо као неки узвишени круг и премудро их сјединио посредством онога што је између њих, да би сам непокретни свет очувао упоредо са покретним. Будући да су вечнопокретна и тела која се крећу веома брзо у потпуности кружно постављена, било је нужно да оно што је непокретно добије место у средини, тако да његов положај представља противтежу кретању и да се на тај начин васељенска сфера не би померала у виду цилиндра (ваљка, свитка).
8. Када је највећи Уметник, Бог, свакоме од два краја васељене доделио одговарајуће место, утврдио је и благоустројено покренуо, да тако кажемо, овај свет. У оном простору који се налази између ових крајева опет је распоредио оно што припада свакоме од њих, али поставља одгоре и распоређује да истовремено и благоустројено лебди и све време се креће заједно са горњом границом свега оно што је лагано и дејствено и што се може преносити на корист онога што се налази ниже. А то је толико уздигнутије од средине, да, унаоколо распоређено, може са једне стране да своди на праву меру претерану свежину горњих крајева, крећући се у супротну страну, и да местимично држи и оно друго супротним кретањем, како би нам пружало корисно разликовање годишњих доба и мере временских растојања, а умнима и знање о Богу Који је све то саздао, распоредио и устројио.
9. Једно је, дакле, поставио горе у висину да двоструко кружи на такав начин, ради лепоте читавога света и вишеструке користи, а друго је поставио доле и око средине, а то је оно што има тежину и што је трпне природе, што је створено да настаје и да изнова настаје, што се може разликовати и упоређивати, и када трпи да се више мења ка ономе што је корисно, постављајући и то као украс, као и однос међу њима, како би све могло заиста да се назива космосом (поретком).
10. После свега тога био је створен и човек, који је и пре и после стварања био од Бога удостојен велике части и промишљања. Тако је и овај чулни свет, који је створен ради њега, створен пре њега; и Царство Небеско, које је такође припремљено за њега исто тако је створено пре њега, од постања света. Њему (човеку) је претходила нарочита воља Божија: он је створен руком Божијом и по образу Божијем, што значи да није све добио од вештаства и од овог чулног света као остала жива бића. Такво (вештаствено) је било само његово тело, док је његова душа надсветовног порекла или, боље речено, она потиче од Самог Бога, посредством неизрецивог удахнућа, као нешто велико и чудесно што превазилази све остало, као нешто што све надзире и над свим влада, способно да позна Бога, да Га прими и да Га пројави, као савршено дело преузвишене величине Уметника. Због тога је за своје обитавалиште добио рај који је нарочито засадио Сам Бог. Овде је могао да созерцава Бога и да беседи с њим лицем у лице, овде је добио савет и заповест од Бога Који му је наложио да пости сагласно са овим местом како би, ако одржи и сачува заповест, свагда био бесмртан, не упознавши труд и патњу.
11. Он је, нажалост, уместо овој заповести и савету, добровољно дао првенство наговору оне змије, зачетника зла, и тако нарушио заповеђени пост. Уместо вечног живота примио је смрт а уместо места непомућене радости ово место греха, преиспуњено страдањима и патњама. Поред тога, био је осуђен на ад и на тамошњи мрак. Наша природа би и остала у преисподњој, где ју је и спустила она змија која ју је на почетку обманула, да није дошао Христос и, почевши од поста, у потпуности уништио његову тиранију, да нас није ослободио и оживео, о чему је пророковао Мојсеј. Постећи тада на гори, он је добио две од Бога саздане плоче, на којима је прстом Божијим био написан Закон. У сагласности с њим (законом), Мојсеј је поучавао свети народ, на делу предизображавајући и унапред представљајући све што се односи на Христа, будући да је он био ослободилац и спаситељ Авраамовог племена, као што је и Христос затим постао ослободилац и спаситељ целог људског рода.
12. И Илија је такође, постећи четрдесет дана, и сам на гори видео Бога, али не у огњу, као што су Га раније виђале старешине Израиљеве, него Га је, превазилазећи богоугодним постом виђење у огњу, видео у гласу који је провејавао кроз лаки поветарац ,а што више одговара речима Господњим: Бог је дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4; 24). Овај глас (у виђењу пророка Илије) предизображавао је истину и проповед Саме Истине, која ће се проповедати до свих крајева земаљских, јер је провејавање тихог гласа кроз поветарац наговестило Духа Светога и благодат.
13. Благодарећи овом боговиђењу током поста Илија је добио силу да помаже пророка уместо себе и да удвостручено пројави ону благодат која је обитавала у њему самом, али и због тога да би са земље био вазнет високо на небо, као очигледни праобраз каснијег Вазнесења Христовог са земље на небо. И сам Христос је, постећи у пустињи, силом савладао заједничког кушача, и, одузевши му моћ коју је имао над људима и уништивши у потпуности његову тиранију, ослободио нашу природу и учинио овога (ђавола) предметом подсмеха за све оне који желе да живе по Његовом Еванђељу. Он је испунио пророштва пророка и то што се њима догађало у виду праобраза Он је објавио на делу као благодат и истину.
14. Видите ли дарове поста, и чега смо и колико његовим посредством удостојени? Међутим, и на основу његових супротности, тј. преједања и неумерености, може се видети какву корист доноси пост. Током претходне две недеље, преједање и неумереност су сасвим овладали градом: неред и повици, туче и немири, раскалашне песме, сатански плесови и недоличан смех. Пост, који је почео ове недеље, све је преобразио у један доличнији начин живота, протеравши сујетне бриге везане са расипништвом и обуздавши тешки напор утробе остављене без посла, пренео нас је на дела покајања, убедио нас да се не трудимо над храном пропасти, него над храном вечног живота.
15. Где је сада клање бесловесних животиња и мирис сагореле масти, припремање свакаквих ђаконија и брижљивост кувара? Где су они који претрчавају улице и разуздани крици који скрнаве ваздух? Где су они који на све стране ударају у добоше и свирају флауте, увесељавајући куће и трпезе, и они што се заједно излежавају, заједно пљескају рукама и излазе пред тимпане и флауте, прекомерно пунећи своју утробу? Где су они који дан и ноћ проводе на пировима? Где су они који гледају где ће бити пијанка и зову један другога на пијанчење и на срамоту који потиче од пијанства? Тек што је стигао пост, а све зло је ишчезло и уместо њега је дошло свако добро. Уместо непристојних песама сада им је на уснама певање свештеног псалма, уместо недоличног смеха сада преовлађују спасоносна туга и сузе, уместо разуздане јурњаве и тумарања по путевима сада за све постоји један заједнички пут који води у свету Христову цркву. И као што стомакоугађање производи мноштво грехова, тако пост представља корен сваке врлине и почетак (испуњавања) божанских заповести.
16. Несумњиво је да неуздржање истовремено представља и старо и ново зло, иако оно по времену никако није старије од своје супротности, тј. од поста. Због неуздржања наших прародитеља у рају и њиховог презирања старијег поста, смрт је ушла у свет и зацарио се грех, доносећи са собом осуду наше природе, од Адама па све до доласка Христовог. Услед неуздржања Адамових потомака који су живели у истом свету у којем живимо и ми и због њиховог презирања старије целомудрености, на целу земљу је дошао потоп. Бог је у то време говорио Ноју: Неће се Дух Мој довека прети с људима, јер су тело (1. Мојс. 6; 3). Која су то телесна дела? Зар то нису стомакоугађање, пијанчење и раскалашност из којих проистичу сва остала зла? Због проклете раскоши и неуздржања Содомљана на њих се спустио огањ са неба, како каже пророк Језекиљ: Ово беше безакоње Содома: раскош у изобиљу хлеба (Језек. 16; 49). Они су услед раскоши сагрешили чак и против своје природе и застранили су у погубне противприродне везе. Шта је прворођеног Јаковљевог сина Исава лишило предности првородства и очинског благослова? Није ли то била похота и неразумна потреба за храном? Шта је синове Илија првосвештеника осудило на смрт, а њега самог – који није показао довољно бриге око њиховог васпитања – довело дотле да буде напрасно узет из овога живот када је добио вест о њиховој смрти? Зар то није било неправовремено узимање залогаја (жртвеног) меса из котлова и његова употреба? И сав јеврејски народ се, као што је писано, наслађивао у време када је Мојсеј ради њих постио на гори – јели су, пили и играли, а поклоњење идолу било је за њих забава, пошто су тада начинили златно теле.
17. На тај начин, раскош није само узрок греха, него је и узрок безакоња (тј. греха против саме вере). Насупрот томе, пост и уздржање не користе само врлинама, него и побожности, будући да пост мора да буде праћен уздржањем. Зашто? Зато што засићеност јелима спречава очишћујућу жалост по Богу, бол у срцу и скрушеност, који ненаклоњеност покајању преобраћају у спасоносно покајање. Наиме, без скрушеног срца не може се достићи искрено покајање. Скрушеност срца подстичу ограничење у храни и сну, као и уздржавање чула, наводећи га да жали због својих грехова.
18. И ако је онај еванђелски богаташ самоме себи говорио: једи, пиј и весели се (Лк. 12; 19) и самога себе, несрећник, учинио достојним вечног огња и недостојним чак и овог живота, ми ћемо, напротив, говорити самима себи да се уздржавамо и да постимо, да бдимо и ограничавамо се, да се смирујемо и злопатимо ради свог спасења. На тај начин ћемо овај живот проживети добро и богољубиво и наследићемо вечну добробит.
19. Нека се сви ми припремимо да је задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Comments are closed.