НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
55. Беседа
 
Изговорена у Недељу праотаца.
У њој се говори о онима што су немарни за слушање учења,
Позивајући се на неповољне околности и телесне потребе (Лк. 14:16-24)
 
1. Након што се ради нас оваплотио од Дјеве, јединородни Син Божији је Својим животом у телу испунио и извршио Закон дат кроз Мојсеја и довео до испуњења Закон благодати. При том је онај древни Закон изменио у односу на Цркву и од тог времена се јеврејски род изгони из свештене Цркве да бисмо уместо њих ушли ми, изабрани међу незнабошцима, које је Господ сјединио са Самим Собом и Оцем, уврстивши нас међу сроднике, синове и браћу, па чак и Своје родитеље (о, какво неизрециво човекољубље!). Ко изврши вољу Оца мојега Који је на небесима, тај је брат Мој и сестра и мати (Мт. 12;50).
2. Ми, међутим, данас у Цркви празнујемо помен Праотаца, који су већином били Јевреји. Зашто то? Зато да бисмо сви знали да није нити неправедно нити неразумно нити пак недостојно Бога који је то учинио и извршио такву промену, будући да се догодило да су Јевреји изгнани, а незнабошци усиновљени. Како се, међутим, међу призваним незнабошцима само послушни убрајају у сроднике Христове, тако је и у вези са израиљским родом и са свима који су постојали од Адама до овог рода, а таквих је мноштво. Само су они били истински Израиљци који су и међу њима живели по вољи Божијој. Њима су припадала пророштва, кроз њих су се откривали праобрази, у њима су била обећања, и само су они истински Оци и Праоци, и то најпре оне која је у девствености по телу родила Христа, истинског Бога сваке твари, да би затим кроз Њега и нама постали оци и праоци. Ти Оци и Праоци нису били одлучени од Цркве Христове и данас их јавно славимо јер су део пуноће светитеља. У Христу нема ни старог ни новог, нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човек) у Христу Исусу (Гал. 3;29) и Јудејин није онај ко је по спољашњости такав. Обрезање није оно које се извршава јавно, него је Јудејин онај ко је Јудејин тајно, а истинско обрезање је обрезање срца у духу, а не у слову. Такво обрезае сви поседују и у њему сви сачињавају једно, било да су стари или нови, ако су угодили Богу пре Закона, у Закону или после Закона – у Еванђељу благодати.
3. Уколико неко пажљиво изучи Божији домострој о људском роду од почетка до краја, увидеће да је он сагласан и доследан самоме себи. Као што се сада изабрани од свакога народа преименују и називају по Христу и као што се неподобни удаљују, јер је много званих, а мало изабраних, по речима Господњим (Мт. 20;16), тако су и у време оних древних људи, као и у јудејском народу који је постојао после њих, а такође и међу преименованима (тј. названим новим Израиљем) прихваћени само изабрани, док се недолично мноштво избацује. Тако су и међу потомцима Ситовим, названим „синовима Божијим“, били одбачени они које је обузела страст према „кћерима човечијим“, како каже Писмо (Пост. 6;2). Непотребно мноштво налазило се и међу Јудејима, не само међу придошлицама који су живели међу њима, него и међу онима који су по корену (тј. пореклу) били Јудеји. Тако су се и непослушни родитељима Исав (Пост. 26;34-35 и 27;46), рођени брат Јакова који је први назван Израиљем (Пост. 32;28), и Авесалом који је насрнуо на живот свог оца, а био је син пророка и цара Давида што је владао у Израиљу непосредно након Саула, показали као туђи у овом освећеном роду.
4. Тако се, дакле, и међу нама сви називају по Христу, као што су се и сви они називали по Израиљу, али се само они који живе по Његовој вољи и творе Његове заповести и своје погрешке поправљају покајањем убрајају у род хришћански. Јуда Искариотски не само да је био међу изабранима него и међу апостолима, и не само међу апостолима, него и међу Дванаесторицом, међу самим корифејима. Отуђивши се од сродства са Христом, он се удаљио од сваког назива којим се означава сродство. Због чега се то догодило? Зато што није ревновао за узвишено Царство небеско, нити је примао к срцу зачуђујућа дела и учење Спаситељево, будући да созерцавање знамења и дела Божијих приводи вери оне који желе да их виде. Слушање свештеног учења, заједно са истином у Богу, показује се у богоугодном начину живота. Уз помоћ ово двоје и презиром свега плотског и земног, своје мисли распростиремо ка нади, приуготовљеној на небу.
5. Он то, међутим, није желео, него је гледао на земљу и на крађу, на земне и ниске насладе и корист коју је одатле могао имати, пожелевши ствари које је више пута и сасвим одлучно забранио Отац, Владика и Учитељ свих. На тај начин он није био сродник и са-апостол Христу, него онима за које Господ говори: Не тражите Ме што сте знамења видели, него што сте хлеба јели и наситили се (Мт. 6;26). Као што су они што су видели знамења јели хлеб и слушали речи Самоипостасног Логоса који се нас ради оваплотио, касније вапили Пилату Узми, узми, распни Га (Јн. 19;15), тако га је и овај предао на смрт, иако је више него остали видео својим очима и опитом спознао величину и божанство Господа. Он је пак претрпео (о, неизрециве ли великодушности!) до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2;8) у име победничког знамења над началником злобе, да би нас научио трпљењу и да би показао како нам користе искушења и жалости јер каже: Господе, у невољи тражише Те (Ис. 26;16), подносићу гнев Господњи (Мих. 7;9) и казна Твоја поправља ме (Пс. 17;35, по Септуагинти), тј. уздиже ме од бриге за тело и ствари телесне и уверава да мотрим само на Тебе.
6. Ако ни у време невоље не притекнеш Богу, ако се не поправиш Његовом казном, када ће онда за тебе доћи повољно време и шта ће од постојећег или онога што се збива помоћи твом поправљању? Неко ће пак упитати: „Зар телу није потребна храна и друге потребе?“ Наравно, зашто да не. Ти, међутим, све то поседујеш добивши од Бога јер, као што каже апостол, шта ли имаш што ниси примио (1. Кор. 4;7), и стога захвали Дародавцу, исказавши Му захвалност делима. Као што је Он послушао твоју вољу и услишио твоју жељу, тако и ти приступи, послушај и познај у чему је Његова воља, послушај је и учини тако да би, као разборит човек био похваљен онај који слуша речи Моје, каже Господ, и твори их, и упоредиће се са мудрим човеком (Мт. 7;24). Ти Га, према томе, нећеш назвати штедрим Доброчинитељем само због пролазних и овоземаљских ствари, него и због будућих непролазних и небеских, јер каже: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара својега (Мт. 25;21). Ако у садашње време живиш у оскудици или се плашиш сиромаштва које ти прети, опет приступи Њему, опет Га умоли, опет Му покажи послушање. Ослони се на Господа, каже, и чекај Га (Пс. 37;7). Његов добри слуга познаје се по својим делима, јер Псалмопојац говори: Ти им дајеш храну на време, отвараш руку Своју и насићујеш све живо по жељи (Пс. 145;15-16). То је, дакле, Онај што каже: Господ Бог твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити (5. Мојс. 31;6), Онај што говори: Слуге ће Моје јести, а ви ћете гладовати док онима који то нису каже: Ви ћете бити жедни (Ис. 65;13).
7. Због чега подражаваш бесловесне животиње у ономе што ти шкоди, односно у попустљивости према утроби и неспособности да се уздигнеш од земаљских ствари, иако си створен као усправан, како би помишљао о вишњем и тражио вишње?
Због чега хоћеш да и сам будеш свезан као она згрчена жена коју је сатана свезао на 28. година, иако ова Реч (Логос) живота, која ју је ослободила, хоће и може лако да ослободи и тебе, само ако му притекнеш, ако га послушаш и покориш му се уместо да затвараш уши, стално бежиш и супротстављаш се?
8. Због чега подражаваш бесловесне у ономе што ти шкоди, не подражавајући их у ономе што ти је од користи? Послушај пророка који говори о томе да лавови, када им је потребна храна, ричу и траже је од Бога, и добијају је да би се заситили. Лавови ричу за пленом, и траже од Бош хране себи (Пс. 104;21). Говорећи о лавовима, он је разумнима оставио могућност да на основу њих изведу закључак и о свим осталим животињама. Ако, дакле, лав, који је међу свим зверима најпрождрљивији, најлукавији и најмоћнији не може уловити себи храну ако то Бог не дозвољава, шта онда рећи о другим, слабијим животињама? О томе на примеру птица говори и Сам Христос у Еванђељу: Погледајте, каже, на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице, па Отац ваш небески храни их (Мт. 6;26). И шта говорим: животиње на копну, летеће, морске, водоземце, када каже: Када траву у пољу која данас јесте, а сутра се у пећ баца, која се не труди и не преде, Бог тако храни и тако прекрасно и величанствено одева, зар не брине много више о вама, маловерни (парафраза на Мт. 6;28-33)?
9. Ви, дакле, браћо, иштите најпре Царство Божије и правду његову и не само да ћете до века неотуђиво бити наследници Царства Божијег, оправдани благодаћу Његовом, него ће вам се и све ово додати (Мт. 6;33). Ако пак не тражите првенствено Царство Божије и правду његову, него оно што храни и загрева ово пролазно тело, онда ни то нећете добити и можда му (телу) нанети још веће зло, односно заслужити вечну осуду и нанети штету својој души.
10. То се показује и из онога што смо чули о Аврааму, односно ти си примио добра своја у животу своме (Лк. 16. 25). Јудејски народ је некада тражио да једе месо у пустињи и Бог им је дао небројено мноштво препелица. И наједоше се и даде им што су желели, али их још и не прође жеља, још беше јело у устима њиховим, гнев се Божији подиже на њих, и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби (Пс. 78;29-31). Због чега се на многе од њих „подигао гнев Божији“? Зато што су без бојазни роптали и хулили на Бога и Мојсеја, који је по Богу био њихов предводник. Због чега је уништио и „изабране међу њима“? Зато што нису спречили гомилу да се приклони још већем злу. Такви су, дакле, они што су одлучени од свете Цркве и Божијег Царства, било да су из старог, било да су из новог народа Израиљевог. То показује и Господ у Еванђељима када каже: А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме, а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу (Мт. 8;11-12).
11. Ко су ти „синови царства“ који ће бити изгнани у „таму најкрајњу?“ То су они што, мада исповедају веру, својим делима одбацују Бога, јер су мрски, непокорни и немарни за свако добро дело. Ко су пак они што ће са Авраамом, Исааком и Јаковом седети за трпезом у Царству небеском? То су они који уз праву веру следе Закон или учење Духа и који веру показују делима.
12. Онај ко хоће да им се придружи и избегне најкрајњу таму, да се удостоји незалазне светлости Божије и непрекидно векује са светима на небесима, нека свуче старога човека који се распада у варљивим похотама, а то су пијанчење, блуд, прељуба, нечистота, користољубље, среброљубље, мржња, гнев, клеветање и свака лукава страст. Нека се „обуче у дела новога човека“ који се обнавља по образу Онога што га је створио, а то су љубав, братољубље, чистота, уздржање и сваки вид врлине. Тим врлинама ће се у нама настанити Христос, мирећи нас са самима собом и са другима, у славу Своју и беспочетног Оца и савечног и животворног Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *