“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
61. Беседа
 
Изговорена у 12. недељу на Еванђеље по Луки,
Чија је тема чудесно исцељење десеторице губавих.
У њој се говори и о миру са Богом, са самима собом и другим људима.
 
1. Сви елементи старог закона били су символи, обрацси и сенке. Због тога је тај закон губу сматрао грешном, мрском и одбојном, а нечистима називао губаве, оболеле од течења семена и, уопште, све који су били у додиру са њима или у близини сваког мртвог тела (4. Мојс. 19; 11), загонетно указујући на нечистоту оних који греше пред Богом, али и оних који им садејствују или опште са њима. Тако овде губави наговештавају варљиве, лукаве, раздражљиве и злопамтиве људе и као што губа чини кожу тела храпавом и пегавом тако и превара, лукавство, гнев и јарост чине разумни део душе нечистим и грубим. На тај начин је закон под “губавима” подразумевао оне страсти душе које су далеко теже од губе, под “оболелима од течења семена” развратника, док оне који се приближавају мртвацу, односно заједничаре или опште са грешницима, овај Закон назива нечистима.
2. Када се услед неизрециве пучине свог милосрђа Господ јавио на земљи као човек да би исцелио наше душевне болести и уклонио грехе света, исцелио је и оне болести које је Закон називао нечистима и ако неко сматра да су ово истинска нечистота и грешност, нека призна Бога који је људе од њих избавио, а ако пак добро схвати да су ово символи истинске нечистоте и грешности, онда ће и на основу онога што је извршио Христос у погледу тих символа у Њему препознати онога, Који је способан да опрости и очисти грехе света. Могли бисмо, како ја то разумем, навести и друго, лепо и истинито, како нам је Господ и саветовао да тражимо духовно (јер каже: Иштише најпре царство Божије и правду његову) и када тражимо оно што је душекорисно и спасоносно, Он обећава да ће нам дати и телесно говорећи: Ово ће вам се све до-дати (Мт. 6; 33). Тако је Он по Свом благовољењу савио небеса и сишао међу нас да би очистио наше грехе, додајући томе и даровање исцељења хромима, враћања вида слепима и очишћења губавима и уопште је, као богат милосрђем, исцелио сваку нашу телесну болест и слабост.
3. Као што је данас приповедао еванђелиста Лука, кад Он иђаше у Јерусалим… и кад улажаше у једно село, сретоше Га десет губавих људи који стадоше издалека (Лк. 17; 12). Еванђелиста је изванредно рекао “кад “улажаше” уместо “када је ушао”, “сретоше Га десет губавих људи”, јер су губавци као нечисти били истерани из градова и насеља и обитавали су у њиховој околини, не мешајући се са здравима. Подигоше глас, тј. повикаше услед великог растојања, говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! Погледај на наше страдање, погледај на нашу срамоту, погледај на нашу наказност, нашу одвратност и неприродну боју јер је таква губа. Погледај на изопаченост природе, на одвраћање људи од нас, на нашу неутешну усамљеност и, показавши милосрђе, подари нам исцељење. Исусе, учитељу, помилуј нас! Чини се да је вапај губавих био достојан сажаљења, али то није био глас истински верујућег и свесног човека, јер Га они називају Учитељем, што није било уобичајено да се каже онима који самовласно господаре и владају.
С друге стране, мољење људи који су се одважили да затраже исцељење било би неразумно ако Онај, Који је способан да их очисти, и то са таквог растојања, није Бог.
4. Будући да онима што су окруживали Господа по Закону није било дозвољено да опште са губавима, Господ им се (губавима) смиловао и очистио их од губе како би их учењем и чудима привео вери и тако уклонио препреку њиховом општењу и саживоту са људима као и њиховом (моралном) напредовању. Рекавши им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише (Лк. 17; 14), Онај Који над свим влада силом Своје речи заповедио им је да послушно оду и очистио их је док су се удаљавали. Као што Господар закона, ради нас чувајући Закон, није позвао губавце да Му приђу нити им је допустио да Му се приближе, тако их је, и након што се сажалио на њихове вапаје и подарио им исцељење, послао свештеницима, поново поступајући по Закону, јер је Закон прописивао да онај ко се очисти од губе не сведочи сам о томе, него да то потврде и свештеници којима ће предочити сваки део свог тела и од њих добити уверење да се могу сматрати очишћенима (3. Мојс. 13; 6).
5. С обзиром на то да губа наговештава грех, показивање свештеницима обавезно указује на то да нико од оних што су сагрешили пред Богом, чак и уколико су се удаљили од греха, чак и уколико су их заменили делима покајања, не може од Њега добити опроштај и бити придружен недужнима ако не приступи ономе, коме је Бог дао власт да отпушта грехе и не покаже му кроз исповест своју губаву душу и док му он не потврди да је ослобођен грехова. Он је, дакле, извршавајући ради нас и символичне радње Закона, послао губавце код свештеника ради провере, устројивши истовремено и нешто више, јер је то чудо било погодно да и свештенике ослободи неверја. Тако је некада и Мојсејева сестра Марија оболела од губе, али сада није погодно време да говоримо о разлогу због којега се то догодило. Осећајући бол због тога, Мојсеј се молио Богу за исцељење своје сестре и био услишен, али тек након седам дана (B. 4. Mojc. 12; 15).
6. Обратите пажњу на то, о коликом превасходству Христовом над Мојсејем говори ово чудо. Када Му је губавац рекао: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити, Он одговара: Хоћу, очисти се (Мт. 8; 2-3). Он га је, дакле, истог часа ослободио од губе. Овде пак десеторици губавих, који су издалека молили за очишћење, није чак ништа ни рекао него се само сагласио са њиховом молбом и исцелио их. Зар свима разумнима није отуда јасно да је управо Он Онај Којем се молио Мојсеј и преклињао Га да, као Бог, исцели Марију? Они губавци су, након очишћења од болести, били упућени свештеницима како би и ови из тог чуда познали силу Христову и научили од губавих да су по вољи Онога Који има такву моћ дошли да испуне Закон, да би разумели да су по вољи Његовој примили Закон који је дат кроз Мојсеја и тако поверовали у јединог Бога Који је и у Закону и у благодати, а онда, видевши очишћене губавце, и сами задобили савршенију веру у Њега. Требало је да Он тако поступи чак и ако би они неразумно учинили оно што је супротно томе. Ако би дакле и поступили насупрот томе, Христос не би изоставио ништа што би их могло привести спасењу, јер су Његово трпљење и човекољубље неисцрпни и несавладиви, јер Његова великодушност није могла бити надвладана њиховом злобом.
7. У време док су губави ишли к свештеницима и успут видели да су исцељени, један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге Његове и заблагодари му. И тај беше Самарјанин (Лк. 17; 165-16). Прекрасно је рекао Пророк-Псалмопојац о тадашњем јудејском народу: Нема никога разумног, нема никога да тражи Бога, сви су зашли, сви се покварили (в. Пс. 14; 2-3). Ако, дакле, деветорица, који су од Христа примили тако велико доброчинство и видели тако велико чудо какво се на њима извршило, нису разумели да је Исус Бог, нити су се вратили да би га пронашли, да би га прославили и заблагодарили, шта се онда може мислити о осталима? Самарјанин, који је пореклом Асирац јер они отуда потичу, једини је од оне десеторице губавих што, разумевши чудо и добивши тражено доброчинство, познаје у Исусу Христу Бога и сазрева за веру. Он се вратио да искаже своју захвалност и веру и све је то пропратио одговарајућим поступцима, односно пред свима је пао пред ноге свог Доброчинитеља и прославио Га као истинитог Бога Који му је подарио очишћење. Господ је, међутим, пред свима што су ту стајали, упитао: Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Не нађе се ниједан да прослави Бога (ст. 17-18), иако их је зато и исцелио, односно да би добили слободу делања и општења са Његовим следбеницима, а затим достигли и исцељење душе и прославили Исцелитеља душа и тела. Они, међутим, нису дошли да би прославили Бога.
8. Каква несрећа! Из овога можемо видети да и ми од тога страдамо. Христос нас је очистио од оног првог проклетства које је на нама лежало као губа, будући чак погубније и мрскије него свака губа, јер је болест са тела прешла и на душу. Иако смо очишћени Христом, добивши од Њега нашу природу исто онако чисту каква је била и у почетку, нисмо Му се присајединили прослављајући Га врлинским животом него се опет, услед проклетих и безаконих дела, удаљујемо од Њега, као што каже Давид: Безбожници неће изаћи пред очи Твоје (Пс. 5; 5). И као што се некада обратио Адаму када се овај лишио божанствене славе, упитавши: Адаме, где си (в. Пост. 3; 9), Господ је, готово оплакујући и жалећи што су такви, као што ће касније жалити и нас који смо им слични, упитао: А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик (ст. 18). Рекавши само овај иноплеменик, Он је показао њихову незахвалност и окорелост срца јудејског народа, и док су незнабошци били спремни за преобраћање, Израиљци су били сасвим равнодушни према спасењу. Због тога Господ овом Самарјанину дарује и душевно спасење које предизображава спасење незнабожаца кроз веру и каже: Устани и иди. Вера твоја спасла те је (ст. 19). За оне пак што се нису вратили, будући прекорени самим својим ћутањем, показао је да су изгубили спасење душе.
9. Ова десеторица губаваца подсећају на васцели људски род. Сви смо ми оболели од губе будући да смо се сви потчинили греху, као што каже божанствени Павле: Сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23-24). Сви смо, дакле, на тај начин оболели од губе. Господ је сишао с небеса и, примивши нашу природу, ослободио је осуде за грех. Јудеји су се, међутим, показали незахвалнима према таквом доброчинству. Они незнабошци, који су се обратили од свог неразумног пута и зла на какво су навикли, прославили су Бога не само исповедајући спасење и оглашавајући велику милост Онога Који, услед Свог великог човекољубља ради нас снисходи до нас (тј. до наше природе), него и покоравајући се Његовим заповестима и живећи по њима, због чега ходе у миру, тј. налазе се у миру са самима собом, једни са другима и са Богом. Будући, дакле, у миру са Богом и чинећи што је Њему угодно, бићемо целомудрени, живети у истини и творити правду, једнодушни на молитви и мољењу (Д Ап. 1; 14), певајући и појући Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само устима. Будући у миру са самима собом, покораваћемо тело духу, по савести одабирати начин живота и носити унутар нас устројен и племенит поредак помисли, а будући у миру са другима, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога, као што Христос опрости нама (Кол. 3; 13), показујући једни према другима милосрђе које проистиче из узајамне љубави, као што је и Христос само из љубави према нама нас помиловао и нас ради сишао к нама.
10. Молим вас, браћо, да и ми имамо такав мир међу собом и да га покажемо делима, врлинама и богоугодним животом. Ради тог мира смо и ми дошли међу вас, у Цркву Божију, одређени да будемо служитељи Његовог наслеђа и благодати. Ми вам, пре свега, благовестимо мир, сагласно заповести Самог Спаситеља која нам је дата кроз апостоле (в. Јн. 14; 27 и Мк. 9; 50). Сабирајући тим миром, ми једни другима сабирамо одсечене удове и избацујемо из ваше душе болест и слабост која се појавила услед мржње.
11. Ми са вама сачињавамо једну целину у Христу и ради Христа молим вас, онако као што би вас Он кроз нас молио: помирите се са Богом. Познајте своје узајамно сродство, не само душевно него и телесно, јер ћете на тај начин постати синови и наследници мира, односно Бога. Он је уистину наш мир који је и једне и друге саставио у једно, разрушио ограду и на Крсту уништио непријатељство, уселивши мир у наша срца (в. Еф. 2; 14-17). Целокупно дело Његовог доласка исказује се у помирењу ради којега је приклонио небеса и сишао на земљу, због чега је и Давид рекао: Процветаће у дане његове праведник и свуда мир докле тече месеид (Пс. 72; 7). У другом псалму Давид такође говори о Њему: Он изриче мир народу својему и свецима својим, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 85; 8). Песма ангела која се зачула у време Његовог Рождества такође показује да је сишао с небеса како би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2; 14). Након што је извршио спасоносни домострој, Он оставља мир као наслеђе онима који су Му блиски и каже: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14; 27), као и: Мир имајте међу собом (Мк. 9; 50) или: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 35). Последња молитва коју нам је дао усходећи ка Оцу утврђује нас у узајамној љубави: Дај им, каже, да сви једно буду (Јн. 17; 21).
12. Не отпадајмо, дакле, од Очинске молитве, не лишавајмо се наслеђа небеског Оца, нити печата и знамења које имамо у односу на Њега, како не бисмо били лишени усиновљења и благослова и престали да будемо Његови ученици, како не бисмо изгубили обећани вечни живот и били одсечени од духовне брачне ложнице Мироначалника Оца Који је, не желећи да се то догоди, послао мир Својим ученицима, апостолима и васцелом свету. Због тога су и они у својим беседама и списима мир стављали на прво место, изговарајући у облику увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми, као извршитељи њиховог служења, благовестимо вама овај мир и заједно са Павлом говоримо: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јевр. 12; 14). Нека нико од нас не отпадне од гледања лица Господњег и славе која се отуда излива него да сви, помиривши се и сабравши у једно захваљујући узајамном миру у Богу, у љубави и једнодушно имамо међу собом, сагласно слатком обећању, Господа нашег Исуса Христа Који нам олакшава терет садашњег живота и Који ће нам у одговарајуће време подарити вечни живот, славу и Царство.
13. Нека се тога сви удостојимо благодаћу и човекољубљем Началника и Дароватеља мира, Бога и Оца нашега и Господа Исуса Христа, Којему доликује слава, сила, част и поклоњење, заједно са безначалним Оцем и животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Comments are closed.