НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
16. Беседа
 
О домостроју Оваплоћења Господа нашег Исуса Христа
и облагодаћености оних који искрено верују у Њега
 
1. Превечни и безгранични Логос Божији, Сведржитељ и Свемоћни Син, могао је и без оваплоћења да избави човека од смртности и робовања ђаволу, јер се све одржава речју силе Његове и све се покорава Његовој божанској власти, као што каже Јов: Њему ништа није немогуће. Власти Творца не може да се супротстави сила творевине, и ништа није моћније од Сведржитеља. Међутим, за Савршитеља (Делатника, Извршитеља) и најприкладнији и најпримеренији нашој природи и слабости био је онај начин који је остварен благодарећи Оваплоћењу Логоса Божијег, будући да он у себи садржи и праведност без које Бог ништа не чини. Праведан је Господ и правду заволе, правоту зна лице Његово (Пс. 10,7), како каже Пророк Псалмопојац. А како је на почетку човек праведно напуштен од Бога, јер је сам први Њега напустио, и пошто је својевољно приступио началнику зла (ђаволу), поверовавши му када га је овај, обмањујући га, саветовао да чини супротно (заповести Божијој), због тога је праведно и препуштен њему. Тако је, завишћу лукавога и по праведном допуштењу Доброга (Бога) смрт ступила у свет, а онда, због изузетне злобе началника зла постала двојака: она није само постала природна, него је, његовим деловањем, смрт постала и вечна.
2. Пошто смо праведно били предати у ропство ђаволу и смрти, било је потребно да и враћање људског рода у слободу и живот Бог изврши по начелу праведности. Није, међутим само човек праведним Божијим судом био предат у ропство завидљивом ђаволу, него је и сам ђаво, одстранивши од себе праведност и незаконито поставши приврженик власти и самовлашћа, боље речено тираније која се бори против правде, почео да користи силу против човека. Богу је, дакле, било угодно да ђавола сруши пра-ведношћу против које се овај стално борио а затим и да га (ђавола) силом сруши у дан Васкрсења и будућег Суда. То је, дакле, најизврснији поредак, будући да сили претходи правда, а што је дело истински божанске и добре владавине а не тираније (где би правда могла само да уследи за силом).
3. Као што је од почетка човекоубица ђаво устао на нас због мржње и зависти, тако је и Животоначалника подстакло изобиље Његовог човекољубља и доброте. И као што је онај незаконито жудео да уништи Божију творевину, тако је Творац силно желео да спасе оно што је створио; као што је онај помоћу безакоња и обмане остварио победу и пад човеков, тако је Ослободилац помоћу праведности и премудрости потпуно поразио злоначалника и обновио Своју творевину. Бог је, дакле, пропустио да најпре делује силом и поступио је онако како је доликовало. Због тога је деловао по праведности, дајући јој предност као Онај Који поседује несавладиву силу. Требало би, дакле, да и људи науче да овде, у овом веку смртности, делима пројаве праведност да би је, задобивши силу, постојано сачували и у веку бесмртности.
4. Требало је, осим тога, да победник буде побеђен од побеђене природе и да довитљиви буде надмудрен довитљивошћу. За то је било нужно и неопходно да човек постане слободан од греха. То је, међутим, било немогуће. Јер, нико није безгрешан, каже Писмо, ако је живео макар и само један дан (Јов. 14; 45) и: Ко се може похвалити да има чисто срце (Приче 20; 9). Нико није безгрешан осим самог Бога (в. Мк. 10; 18). Зато је Бог Логос, Који је од вечности од Бога, али Који у Њему и пребива јер је немогуће чак и да замислимо да је Бог било када без Логоса, него је Он заједно с Њим, будући да је Један Бог. Као што ни сунчево сијање није нека друга светлост, него управо светлост тог сунца, ни сунчев зрак није пројава неког другог сунца, него једног јединог. Из тог разлога је и један једини безгрешни Син и Логос Божији постао Син Човечији, непроменљив по божанству и безгрешан (беспрекоран) по човештву. Како је прорекао Исаија, греха не учини, нити се нађе лаж у устима, Његовим (Ис. 53; 9). Он је, осим тога, био једини Који није зачет у безакоњу, нити рођен у гресима, како је у Псалмима Давид сведочио о самом себи или, тачније речено, о сваком човеку. Побуна тела је невољна и отворено се противи закону ума, иако је целомудрени силом задржавају (обуздавају) и ослобађају је само ради рађања деце. У сваком случају, она је узроковала првобитну осуду јер јесте и назива се пропадљивошћу и неминовно рађа за пропадљивост. Она представља страствено кретање човека који није свестан части какву је наша природа добила од Бога, али се затим уподобила животињској.
5. Бог стога није само постао Човек, него је и рођен од свете Дјеве, слободне од нечистих телесних помисли, као што су и пророци предсказали о Њој. До зачећа у Њој дошло је приступањем Светога Духа, а не телесном жељом. Благовест (Архангела) и вера (Пресвете Дјеве) били су узрок настањивања Бога, а не побуда и искуство страсне пожуде. Такво нешто било је потпуно удаљено од Пресвете Дјеве Њеном молитвом и духовним радовањем, јер је ова непорочна Дјева, Која је зачела и родила, ангелу-благовеститељу рекла: Ево Слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој, како би Победник ђавола, Човек, будући Богочовек, примио само корен (тј. само природу) људског рода, али не и грех. Пошто је Он једини који није био зачет у безакоњима, нити рођен у гресима, односно у страсној наслади тела и нечистим помислима (људске) природе упрљане преступом, да би у пуном смислу речи био чист и непорочан. То се није догодило зато што је Њему Самоме била потребна ова чистота, него је нас ради Он све мудро примио и тако заиста постао Нови Адам, који не стари и који ће у Себи Самом и кроз Себе пресаздати старог Адама и заувек очувати младим и снажним, имајући моћ да потпуно одагна старост (овешталост). Бог је и оног првог Адама у почетку створио као непорочног и младог, али је он добровољно поверовао ђаволу и, окренувши се телесним насладама и упрљавши се греховном нечистотом, остарио и пао у стање противно својој природи.
6. Услед тога, Господ га (старог Адама) није само руком на чудесан начин обновио, него га је и усвојио у Самоме Себи, не само примајући људску природу и уздижући је изнад грехопада, него се свецело у њу обукавши, на несхватљив начин се нераздељиво сјединивши с њом и родивши се као Човек, Он Који је Бог; родио се од Жене, да би узвисио ону природу коју је Он створио, а злонамерни лукави украо; родио се пак од Дјеве зато да би створио новог човека. Да је Он настао од семена, тада Он не би био Началник и Руководитељ новог и ни најмање овешталог (остарелог) живота. У том случају, будући старог кова, Он не би могао да прими у Себе пуноћу чистог Божанства и да Своје тело учини неисцрпним извором освећења који ће преизобиљем силе спрати прародитељску скверну и бити довољан за освећење свих потоњих. Због тога ни ангео ни човек није благоволео да нас по милости тако спасе и обнови (васпостави), него Сам Господ, неизменљиво оста-јући Бог и поставши потпуни Човек, какви смо и ми.
7. Рађа се тако, од Свете Дјеве, једини човек од искони неподложан греху, једини који је због тога достојан да не буде остављен од Бога. И пре него што је упознао зло Он је одабрао добро, као што је и речено у пророштву (в. Иса. 7; 16), живећи потпуно безгрешним животом. У Његовом животу уистину није нађено ништа због чега би заслужио да Га Бог остави, пошто ни Он Сам није оставио Бога, за разлику од првог Адама који Га је оставио преступањем заповест. Као извршитељ сваке Божије заповести и васцелог закона Божијег, Он је самим тим праведно био слободан од робовања ђаволу. На тај начин ђаво, који је одавно победио човека, бива побеђен од Човека. Онај који је давно победио природу, саздану по образу Божијем, због чега се силно разметао, сада бива лишен своје разметљивости, јер је човек васпостављен из душевне и истинске смрти, тј. оне смрти којом је умро одмах након што је окусио од забрањеног дрвета и којом је Бог претио Адаму и Еви пре непослушности, говорећи им: У онај дан у који окусите од њега, смрћу ћете умрети (Пост. 2, 17). Након непослушности били смо осуђени и на смрт тела, због чега је Бог рекао Адаму: Земља си, и у земљу ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19). Као што смрт тела наступа када се душа одвоји од тела и напусти га, тако и за душу смрт наступа када се одвоји од Бога и када је Бог напусти, иако она на другачији начин остаје бесмртна. Иако душа, када се одвоји од Бога, постаје наказнија и мрскија него мртво тело, она се ипак не разлаже после смрти као што то бива са телом, пошто она своје биће (своје постојање) не добија спајањем стихија (елемената).
8. То свако може да види и на (неживим) стварима: оне међу њима које су простије, оне су и трајније. Зато словесна душа, будући одвојена од доброг дејствовања (добре енергије) Божијег. не само да постаје немарна за творење добра, него и сама по себи почиње да дејствује сагласно рђавим склоностима и да, непокајана, живи веома мучно. Она продужава тако да живи и после разлучења са телом да би на крају, у време Суда, заједно са телом, у нераскидивој и неподношљивој свези, била предата на вечно мучење, које је Бог припремио за ђавола и његове ангеле. Наиме, сви они су мртви, иако приљежно чине зло, због чега су праведно одбачени од Бога, Који је истински Живот. Први који је искусио такву смрт био је сатана. Он је, због непослушности, праведно одбачен од Бога а затим је злобним наговором и нас одвукао у непослушност према Богу и учинио нас, заједно са собом, њеним учесницима. Христос је, својим животом као човек, пројавивши кроз дела сваку послушност, ослободио нашу природу од ове смрти (досл. од овог мртвила).
9. Требало је да Он обесмрти не само људску природу, коју је примио у Себе, него и сав људски род и да га уведе у причасност оном животу који ће, у одређено време, бити узрок вечног живота и за тело, као што је (насупрот томе) она смрт душе била узрок смрти и за тело. Зато је било и нужно и корисно како да се обзнани овај домострој, тако и да се представи Његов начин живота ради подражавања, јер се Бог излаже созерцању да би се и људи и добри ангели угледали на Њега. Пошто смо некад давно пали са висине овог созерцања и својевољно га се лишили, вишњи Бог је по неисцрпном човекољубљу сишао к нама не умањујући своје Божанство и, живећи међу нама, показао Себе као пример повратног пута у живот.
10. Постоји, међутим, још нешто: Он постаје и наш учитељ, речју указујући на пут који води у живот и потврђујући речи учења великим чудима. На тај начин се оправдава људска природа, будући да она није сама по себи зла, а оправдава се и Бог, будући да Он није ни узрочник ни творац ма каквог зла. Да се савечни Логос Очев није очовечио, било би очигледно да грех по самој природи постоји у човеку, пошто од искони није било човека који је безгрешан. То би онда могло послужити као основ да се Творцу пребаци како Он, тобоже, није Творац добра, или да Сам није добар и да је, штавише, неправедни Судија, јер је неправедно осудио човека који је због Њега заслужио осуду.
11. Бог стога прима људску природу, да би показао да је она толико изван греха и толико чиста да је било могуће да се Он ипостасно сједини са њом како би она нераздељиво савечновала са Њим (вечно обитавала са Њим, грч. συνδιαιωνίζειν). Тако је заиста свима јасно показано да је Бог добар и праведан, Творац добра и надзорник (чувар) праведне пресуде. Иако су сатана и ангели који су одступили заједно са њим отпали од небеса, на основу ангела који су сачували свој чин, може видети да зло у ангелима није природно. Напротив, њима је у природи добро и добро је природа њиховог Творца Који је праведном пресудом сатану осудио на вечни мрак, пошто је овај одступањем од Добра сам по себи постао узрочник (досл. творац) зла. Након што је и Адам пао, одступивши од добра ка злу, није било никога ко се не би окренуо ка злу, нити се после Адама појавио такав човек.
12. Зато се јавио Нови Адам, Христос, Који, како каже Исаија, греха не учини и не помисли, а тим пре није ни рекао (ништа греховно), јер се у устима Његовим не нађе лукавство. Није рекао „из уста“, него „у устима Његовим“ (в. Иса. 53; 10), како бисмо схватили беспрекорност (непорочност) Његових мисли, као што на другом месту Исаија каже да је Он, и пре но што је познао зло, изабрао добро. Тако се Бог оправдао, као што је горе било речено, и показао се као истински добар и Творац добрих дела: човек је био створен као безгрешан и чистота која се пројавила у Христу била је првобитно садржана у људској природи.
13. Пошто је требало открити и објавити овај неизрециви домострој, Бог из пустиње шаље Јована, символично прозваног Претеча. Он крсти оне који му прилазе и проповеда им да буду спремни да поверују у Оног Који ће доћи и Који ће их, како каже, крстити Духом Светим и огњем (в. Мт. 3; 11), а толико је већи од њега (Јована) колико Дух Свети превасходи воду. Он је Владар, сведочи Јован, и Творац свега, Господар ангела и људи. Његова духовна њива су сви људи и лопата за вејање жита, тј. силе које Му служе налази се у руци и у власти Оног Који долази. Претеча Господњи не сведочи једино сам од себе говорећи да је такав Онај Који долази, него наводи и Исаију, јер је и овај пророковао о Њему као о Господу. Самога себе Јован назива слугом послатим да најави Његов долазак и да побуди верујуће, како би се припремили да Га дочекају, говорећи: Ја сам глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи (Лк. 3; 4, Јн. 1; 23).
14. Сведочи, такође, да је Он већ постојао и пре него што је Јован био зачет и родио се. Пре мене беше, вели, онај који за мном долази (Јн. 1; 15), иако је Његово зачеће и рођење било после Јовановог. Дакле, ако је Он био први, онда то, наравно, није по телу, него пре него што је постао Тело. Настављајући, Јован сведочи да је Он Јагње Божије које је узело грехе света и пророкује о Његовој Жртви и заклању ради отпуштања наших грехова. Јован, међутим, сведочи и да је Он вишњи Бог Који је сишао са небеса, да је бескрајно моћан и да је Духа од Оца примио без мере. Онима што верују у Њега обећава живот вечни, а неверујућим прети неизбежним гневом Божијим. Када су га пак његови ученици упитали за њега самог, он им одговара: Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн. 3; 30). И указујући на то због чега не само он, него и сви други толико заостају за Њим колико је земља нижа од наднебесја, каже: Који одозТо долази, над свимаје (ст. 31); Он је узвишенији од свих и, као Вољени Син, у целости чува Очево превасходство: Отац љуби Сина, и све је дао Њему у руку. Ко верује у Сина, има живот вечни; а ако је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (ст. 35-36).
15. Христос, дакле, долази да се крсти, да најпре испуни послушање према Ономе Који је послао Јована, као што и Он Сам каже: Тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3; 15), а затим и ради Свог јављања, као и да би поставио почетак спасоносног пута и учинио га веродостојним и поузданим за оне који Га буду следили и крштавали се. Осим тога, Он Сам је дао пример и показао да се (у томе) дарује Дух Свети, и Он је установио крштење као лек за очишћење нечистота које су се појавиле у нама као последица страсног рођења и живота. Њему Самом чак ни као човеку није било потребно очишћење, јер се родио од непорочне Дјеве и живео изван сваког греха, али се нас ради Он родио и нас ради очистио (у крштењу).
16. Зато је примио крштење од Јована, а када је излазио из воде отворише Му се небеса и зачу се Очев глас: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (Мт. 3; 17). Тада је на Њега сишао Дух Божији у виду голуба, објављујући присутнима сведочанство са небеса. Тако је Он јавно посведочен као истинити Син; јавно је посведочен и Отац на небесима као истинити Отац; јавно је посведочен и Дух Свети, који по бићу происходи од Оца, а по природи почива на истинском Очевом Сину. У води крштења присутна је благодат Његова, као и Очева и благодат Духа, да би касније, будући по узору на Њега усвојена од оних што се крштавају, та благодат и њих на божански начин препородила, обновила и тајанствено пресаздала као оне који више нису од старог Адама, од кога су на себе навукли проклетство, него су рођени од Новог Адама, од Кога добијају благослов, пошто више нису чеда тела, но чеда Божија, која нису рођена ни од крви, ни од телесне жеље, ни од жеље мужевљеве, него од Бога.
17. Иако су ради подвизавања, испитивања, исправљања и разумевања овог, многострадалног века, они још обремењени тежином пропадљивог тела, ипак су се невидљиво обукли у Христа са циљем да, ваљано се трудећи, прихвате Његов начин живљења и да по одласку са земље постану заједничари Његовог блаженства, блистања и непропадљивости. Као што је од једнога, Адама, и на потомке рађањем прешла казна смрти, тако од једнога, од Богочовека Логоса, на све од Њега поново рођене прелази благодат вечног и небеског живота. Зато је за њих и отворено небо, које ће их примити у одређено време ако, хранећи се вером у Њега и праведношћу примереном тој вери, постану наследници Божији, како би примили власт и били санаследници Христа, постајући заједни чари Његовог непропадљивог живота и бесмртности, нераздвојно с Њим пребивајући и наслађујући се Његовом славом. Небо је за нас раније било затворено и ми смо били синови гнева који се састојао у томе што смо због нашег греха и непослушности били праведно остављени од Бога. Међутим, због безгрешности наше природе у Христу и због покорности Богу, постали смо чеда благовољења и вољени синови сједињени са Христом. Небо нам је отворено да би и на нас сишао Дух Божији и пребивао у нама, да бисмо у одговарајуће време и ми били Њиме узнети на небо. Тада ће Онај Ко је подигао Христа из мртвих оживети и наша смртна тела кроз Духа Његовог који обитава у нама, преображавајући наше унижено тело и саображавајући га телу славе Христове, кроз Кога смо се обогатили бесмртношћу и призвани смо на небеса, где је, изнад сваког начала и власти, наша природа постављена на престо са десне стране Вишњега.
18. О, дубино богатства и премудрости човекољубља Божијег! Тако је само Бог знао да Својом премудрошћу, силом и човекољубљем преобрати наше посрнуће, проистекло из нашег доброво-љног удаљавања (од Њега), у нешто несравњиво боље! Да Син Божији није сишао са небеса, за нас би повратак на небо био безнадежан; да се није Он оваплотио и телесно пострадао, да није нас ради васкрсао и вазнео се, ми не бисмо познали безмерну љубав Божију према нама. Да се није Он, још у оно време кад смо били неблагочестиви, нас ради оваплотио и поднео страдања, ми који смо Њиме узнесени на такву висину не бисмо могли да се избавимо од унижавајуће разметљивости. Сада пак, када смо без икакве наше заслуге узнесени на висину, ми пребивамо у смирењу и, схватајући величину обећања и доброчинства, постајемо све смиренији, а отуда и потиче спасење.
19. Дакле, Син Божији је постао човек зато да би показао на какву нас висину Он узводи, да се не бисмо гордили како смо ми, наводно, својим силама постали победници; да би, имајући двојаку природу, заиста био Посредник, сједињујући оба дела у једно (тј сваку од двеју природа свог Богочовештва); да би раскинуо окове греха; да би очистио нечистоту свезану са телом; да би пројавио Божију љубав према нама; да би показао у какву дубину зла смо упали и да је за наше спасење било потребно Божије оваплоћење; да би за нас постао пример смирења које, повезано са телом и страдањем, представља исцелитељски лек против гордости; да би показао да је Бог нашу природу створио као добру; да би постао Началник и Јемац Васкрсења и вечног живота, искоренивши очајање (безнађе); да би, поставши Син Човечији и учесник (причасник) смртности, учинио људе синовима Божијим, тиме што их је учинио заједничарима божанске бесмртности; да би показао колико је природа људска, саздана по образу Божијем, узвишенија од свих осталих створења јер је толика била њена блискост са Богом, да јој је било могуће да се сједини с Њим у једну Ипостас; да би указао поштовање телу (и то смртном) како охоли духови не би сматрали да су достојнији части од човека и да не би сами себе обоготворавали због своје бестелесности и привидне бесмртности; да би спојио људе и Бога, који су били раздвојени сагласно својим природама, тако што је Он Сам постао Посредник двојаке природе. И шта још да кажемо: да се није оваплотио Логос Божији, тада се ни Отац не би пројавио као истински Отац, ни Син као истински Син, ни Дух Свети као од Оца исходећи, ни Бог у суштини и ипостасима, него би творевини изгледао као некаква Сила (енергија), како су и говорили древни безумни мудраци, а сада и следбеници учења Варлаама и Акиндина.
20. Као што смо рекли, Господ је овим, колико је то било могуће, пројавио Самога Себе и Свој Домострој, показавши нам и да је узвишени Отац уистину Његов Отац. У оно време показао је онима који су то желели, али и будућим покољењима, пут повратка к Њему, побудивши, призвавши и руководећи Својим сопственим начином живота, учењем, савршавањем чуда и пророковањем, боље речено, уистину божанским и натприродним премудрошћу и знањем којем ништа није скривено, како будуће, тако ни садашње тајно кретање у дубини срца. Требало је, дакле, оне који Га послушају учинити слободнима од ропства ђаволу. Пошто је човек, искусивши на себи гнев Божији – а он се састојао у томе што је човек праведно био остављен од Доброга – био предат ђаволу у ропство, требало је човека помирити са Творцем, јер га на други начин и не би било могуће ослободити од тог ропства.
21. Била је, значи, неопходна Жртва која би нас помирила са најузвишенијим Оцем и посветила, будући да смо били оскрнављени општењем са лукавим. Била је, дакле, неопходна Жртва очишћујућа и чиста, али је такође био неопходан и Свештеник (Јереј), и то чист и безгрешан. Неопходно нам је било и васкрсење, не само васкрсење духа, него и тела, ради будућих људи, васкрсење које ће се збити у одговарајуће време. Није, дакле, било довољно да нам се само дарује ово ослобођење и васкрсење, него је било потребно да се оно и обезбеди. Осим тога, требало је да нам се дарује и вазнесење и бесконачно грађанство на небесима. Све ово, међутим, није било потребно само онима који су тада живели и будућим људима, него је – и то много више – било потребно за све од памтивека рођене, јер је у аду било много више људи, него што ће их бити у будућности, много више него оних који ће поверовати и истовремено се спасти. Зато је, мислим, Христос дошао при крају векова. Било је, дакле, потребно да се и у аду проповеда Еванђеље и да буде објављен овај велики Домострој (спасења), да буде даровано потпуно ослобођење од робовања ђаволу, освећење и обећање будућих добара. Било је свакако неопходно да Христос сиђе и у ад, али и да се све то изврши по правди, без које Бог ништа не чини.
22. Поред свега реченог, требало је праведно надмудрити преваранта – ђавола и преотети му богатство које је прикупио путем обмана, и при том мудрошћу победити зло у којем је надмени зачетник зла достигао савршенство; та његова разметљивост не би била срушена да је био надвладан божанском силом, уместо што је лишен власти мудрошћу и правдом. Пошто су се сви људи приклонили злу делом, речју или помишљу, свим тим или бар са два од ова три, и тако оскрнавили чистоту коју је Бог даровао људској природи, било је потребно освећење. Освећење се, пак, од памтивека врши посредством жртве коју сваки човек за себе приноси Богу, и та жртва треба да буде чиста. Ми, међутим, нисмо имали такву жртву да бисмо је принели Богу. Зато се јавио једини неоскрнављени Христос и Самога Себе принео Оцу као Жртву за нас и као Првину, да бисмо, гледајући на Њега и верујући Њему, сједињени с Њим кроз послушање Њему, кроз Њега изашли пред лице Божије и, нашавши милост, сви задобили освећење. То је оно о чему Господ говори у Еванђељу: Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином (Јн. 17; 19). Није било потребно да само Жртва буде чиста и безгрешна него и Првосвештеник који Жртву приноси, као што и Апостол каже: Такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грешника и виши од небеса (Јевр. 7; 26).
23. Ради овога и сличног, Логос Божији не само што је постао Тело и боравио међу нама, био видљив на земљи и општио са људима, него је примио и тело као што је наше. И премда је то тело било савршено чисто, ипак је било смртно и подложно страдању. Тим телом је, као богомудрим „мамцем“, помоћу Крста уловио змију, зачетника зла, и ослободио сав људски род који јој је робовао: када је тиранин пао, сви тиранисани беху ослобођени. То је управо оно што Сам Господ у Еванђељима каже: Свезан је јаки и покућство (тј. сасуди) његово је разграбљено (в. Мт. 12; 29). Оно „покућство (тј. сасуди)“ које је Христос дохватио, било је ослобођено, оправдано, испуњено светлошћу и обогаћено божанским даровима. Зато Давид псалмопоје: Узишао си на висину – на висину Крста, свакако, или, ако хоћеш на небо, запленио си плен, узео си даре у људима (Пс. 67,19).
24. Тако је Он страдањима и телом нагнао ђавола у бекство, приносећи то тело Богу и Оцу на Жртву као свечисто и свеосвештано Заклање (о, неописиве дарежљивости!), помиривши са Богом нас који смо постали истог рода са Њим (Богочовеком). Пошто је по вољи Оца претрпео страдања, дао је пример нама, који смо непослушношћу погубили себе, а Христовом послушношћу смо спасени. Показао је и да је смрт Његова неупоредиво драгоценија од ђаволу својствене бесмртности која је гора од десет хиљада смрти и подлеже будућој казни, док је смрт Његова постала узрок ваистину бесмртног живота а не друге и вечне смрти, и она (смрт Христова) пребива са Христом у небеским скинијама. Уставши после три дана из мртвих и показавши се жив ученицима, узневши се на небеса и остајући бесмртан, Он нам је даровао васкрсење и бесмртност и на небесима вечни, непоколебиви и уистину блажени живот, учинивши га потпуно извесним и сигурним; једном смрћу Свога Тела и једним његовим Васкрсењем, исцелио нас је од двојаке за нас смрти (душе и тела) и ослободио нас од двојаког ропства, ропства душе и тела.
25. Када је због свесног и својевољног греха праведно био остављен од Бога, истинског живота, лукави је постао мртав дух. Будући пуноћа зла, завидљиви кнез, лажљивац и зачетник зла, он није могао поднети да човеков живот протиче у месту наслађивања тј. у рају него је, преваривши га погубним наговором, учинио човека заједничарем греха и духовног мртвила. За овом смрћу духа нужно је следила и смрт тела. Тако је лукави, кроз своју сопствену смрт, нама причинио двоструку смрт и одгурнуо нас ниже чак и од њега самог. Разметљиво се преузносећи, он се самоме себи учинио великим и узвишеним јер нас је надмудрио и преварио и, као бесмртан, авај, представио нам се као бог. После смрти постао је наследник наших душа, остављених од Бога, збацио их у ад и закључао у тамницу из које се, како је изгледало, не може утећи.
26. Сажаливши се над нашом несрећом, наш Створитељ Бог благоволео је да сиђе тамо где смо ми пали и да нас призове (изведе) одатле, као једини слободан међу мртвима, који је сишао тамо живог духа, али и више од тога: обасјавајући их (мртве) божанском светлошћу и исијавајући живототворну силу, да би просветио оне што седе у тами и по духу оживео оне који су тамо (у аду) поверовали у Њега. Оживеће, такође, и тела свих у онај дан у који је назначио да оживи цео људски род и да му суди, као што нас у својој Посланици учи првоврховни апостол: Зашо је и мртвима проповедано Еванђеље, да приме суд по човеку телом, а да живе по Богу духом (1. Петр. 4; 6). Показујући, нешто раније, у истој посланици ко је и на какав начин проповедао Еванђеље мртвима у аду, каже: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом, а оживевши духом; којим и сиђе и проповедаше духовима у тамници (тј. душама мртвих од памтивека) (1. Петр. 3; 18-19).
27. И као што је лукави једном својом смрћу по духу произвео нама двоструку смрт (и душе и тела), тако нас је Благи једном својом смрћу по телу исцелио од двоструке смрти, и једним васкрсењем Свога Тела даровао нам двоструко васкрсење, тако што је посредством (Своје) телесне смрти оборио онога који је због смрти имао власт над нашом душом и телом, ослобађајући нас од оба вида његове тираније. Лукави узима на себе изглед змије да би тиме обмануо човека, а Логос Божији узима људску природу да би помоћу ње надмудрио обмањивача. Он је узима као неприступну за обману и чисту и такву је до краја чува, приносећи је Оцу као Жртву (Првину) да бисмо ми, преко наше људске природе, били освештани. Да је, пак, Логос Божији примио тело неподложно смрти и страдању, како би онда ђаво могао бити обманут и како би Му могао прићи он који је сам по себи Завист?
28. Он због тога и није приступио све док није сазнао да Христос има тело подложно страдању. Постећи у пустињи четрдесет дана и не огладневши (иако је имао тело које је могло да претрпи страдања, не би тада то савршио и не би издржао да то није допустила сила Свемогућег, сједињена са телом), Он, како каже Еванђеље, најзад огладне. Први пут се тада дрзнувши и нападајући, зачетник зла му намеће искушења, тражећи начин да продре до Његовог духа. Пошто је био силом одбачен, опет је приступио, нападајући новим насладама, али је с влашћу побеђен, те је, раздражен, клонуо и постиђен побегао. Зашто је поражен кушач који се дрзнуо да приступи помоћу телесних страсти? Зато што је безгрешног човека наговарао да почини грех. Он је, дакле, постиђено побегао а Христос, не ослабевши од његових искушавања, изгони га из душа ђавоиманих, исцељује свезане болешћу, васкрсава мртве, не само недавно умрле, него и оне што су почели да се распаДају, и то чини само једном једином заповешћу. Уз то проповеда покајање и објављује да се приближило Царство небеско, приводећи душе вери и начину живота супротном од онога којем их је учио непријатељ, јер прихвата и преображава грешнике, а поред тога и Својим ученицима дарује власт над демонима.
29. Да ли је то могао да поднесе сатана и ангели који су пали заједно са њим? Размишљајући како да уништи ту непријатељску силу, зар је могао а да ништа не предузме? Зар је могао да поднесе да живи такав Човек, Који га изгони из људи и руши његову многолику тиранију над њима? Ђаво је био махнито разјарен против Христа, јер из искуства зна да је она богоодважна душа неприступна за какву било страст или страсти чији је он сам зачетник и савршено непријемчива за смрт коју је он сам по себи створио за људе. Иако је Христово тело подложно страдању и смрти, ђаволу није допуштено да Му он сам нанесе телесну смрт, због чега покреће душе неверних Јудејаца да Га убију. У њима побуђује завист и махниту мржњу према Н>ему, јер је Христос и њих разобличавао и одбацивао као зле. Он, дакле, покреће и побуђује њих да Га убију тако што ће Га подвргнути срамотној казни која се примењује само према злочинцима и нечаснима, сматрајући да ће тако и Њега одстранити са земље, а и само име Његово осрамотити на земљи. Надао се да ће, када Он умре, и Његову душу, као и душе свих људи од памтивека, затворити у ад.
30. Тако се онај који вара преварио, нападајући на Христово тело, као подложно страдањима и смрти. Међутим, он је против своје воље унео Светлост у мрачну и страшну преисподњу и показао Дародавца живота душама које је тиранисао духовним умртвљавањем. Осим тога, он је и Тело, од кога је дошло васкрсење и бесмртност, помешао са мртвацима, журећи да Га преда смрти и гробу. Господ је могао да развеје и ове његове зле намере, али није то учинио. Напротив, још више је пожелео да ради нас поднесе страдања ради нас, јер је зато и постао Богочовек: да није био Човек, не би могао пострадати; а да није био Бог, остајући и даље нестрадалан по Божанству, Он не би могао да ради нас телом прими такву смрт, благодарећи којој нам је даровао да се усправимо или, боље речено, даровао нам је васкрсење и бесмртност. Да Он није био Бог, не би се веровало да је Он заиста могао да не искуси страдања, али Он је добровољно изволео да пострада, да би показао да нас је Његово смирење ослободило и усправило. Тиме нас је такође научио како се и делом треба до смрти борити за праведност и открио верујућима силу бесмртности, бесмртности која ће се састојати не само у свагдашњем постојању, него у постојању слободном од вечне погибије (говорим о ужасним мукама припремљеним за ђавола), у животу који ће значити савечновање са добрим ангелима, санаслађивање прекрасним и бесконачним Царством.
31. Ето зашто се Он подвргао смрти којој ништа није дуговао, али коју је поднео ради нас, да би нас, подвргнуте смрти због дуга, ослободио (искупио) од ропства ђаволу и смрти; мислим, пак, на смрт и духом и телом, у времену и у вечности. Предавши за нас криве због греха Крв Своју невину услед безгрешности искупио нас је од кривице, отпустио наше грехе, обвезницу њихову на Крсту поцепао и избавио нас од тираније ђавола. Преваривши се и разјапивши широм чељусти да би што пре пролио Крв Владичину (Која је наше Искупљење), не само невину, него и богату божанском силом, онај не само да тиме није ништа добио, него се, напротив, нашао чврсто везан и Крстом Христовим изложен порузи. На тај начин смо ми били избављени од робовања њему и премештени у Царство Сина Божијег. Ми, који смо раније били сасуди гнева (Божијег) сада смо, благодарећи Њему, постали сасуди милости Божије, (сасуди) Онога Који је свезао јакога (у поређењу с нама) ђавола и разграбио његове сасуде, Који се потом праведно, пошто је по наговору ђавола неправедно убијен, зацарио над нама, праведним судом тајанствено победивши злоначалника и јавно показавши свемоћну силу, и савладавши смрт по телу, и уставши из мртвих после три дана, и узневши се на небеса, и седнувши с десне стране Оца у том истом телу које је ради нас носио и којим је умро, зајемчивши нам васкрсење из мртвих, повратак на небо и наследство Царства ако само и ми, следећи колико год то можемо, Њега, будемо праведношћу побеђивали кнеза греха, одбијајући његове нападе и подстицања на одурне страсти и јуначки подносили његове лукаве смицалице.
32. Ето зашто нам је Господ, иако нас је божанским крштењем наново родио, и благодаћу Духа Светог запечатио за дан Искупљења, ипак оставио ово смртно и страсно тело, и мада је Он изагнао злоначалника (тј. руководитеља зла) из душа људских, ипак му допушта да нас напада споља, како би човек, обновљен, сагласно Новом Завету, тј. Еванђељу Христовом, живећи у врлини, покајању и презирући животна задовољства, подносећи страдања и калећи се кроз вражје нападе, припремио себе у овом веку да прими непропадљивост и она будућа блага, која ће бити примерена будућем веку.
33. Верујући, дакле, треба да се радује с надом; и пошто ће се овдашњи живот окончати, треба благоразумно с вером да очекује блаженства, која ће будући живот без конца садржати у себи. У разумевању вере треба истрајно да трпи оне недаће које у виду казне овај живот правично носи у себи, и кроз непопуштање греху, ако треба и до крви да се супротстави началнику и сатруднику греха и лукавим замкама које нам поставља. Јер, осим греха, ништа у овом животу, па ни сама смрт није несрећа, макар и личила на несрећу. Зато су Преподобни сами причињавали патњу (несрећу) своме телу, а Мученици су смрт, коју су им други насилно нанели, учинили славном и претворили је у извор живота и славе и Царства вечног и небеског, искористивши је одважно и богоугодно. Након што је Својим Васкрсењем укинуо смрт, Господ је допустио да она још увек остане за Његове верне, а са њом и друге овоземаљске невоље, како би човек борећи се у Христу при оваквим околностима за Истину, пројављивану кроз начин живота и догмате вере Новог Завета, био припремљен за онај будући нови и нестариви век.
34. Тако и саме невоље и несреће доносе корист онима који их са вером неустрашиво подносе: оне затиру грехе, вежбају, испробавају, помажу да се сагледа сав јад и беда овог живота, подстичу на хшамену молитву и истрајно искање оног неотуђивог и вечног усиновљења и Искупљења и заиста новог живота и блаженства. А пошто је наше у Христу усиновљење и обновљење по души и телу многоструко, имајући почетак, завршетак и оно између ово двоје, Он је као почетак поставио благодат крштења, која дарује отпуштење свих грехова и прегрешења, а назива се „купељ (бања) препорођења“, а као завршетак дарује васкрсење, којем се надају верни, и живот обећан у будућем веку. Међу њима је и живот сагласан Христовом Еванђељу којим човек, напредујући у Богу, јача, узраста и обнавља се из дана у дан у богопознању, у праведности и освећењу тек незнатно мањем од оног ангелског, изгонећи из себе привезаност ка приземном и преусмеравајући се са видљивих, телесних, привремених ствари ка оним мисленим, ду-ховним и вечним.
35. Ова три степена обновљена у Христу, Созерцатељ неизрецивих тајни Духа, Сасуд Изабрани, Велики Павле, учећи нас, описује укратко у Посланици Римљанима: Који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт се Његову крстисмо. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт (Рим. 6; 3-4). То је почетак нашег обновљења: јер је Христос на Крсту поцепао обвезницу наших грехова и оне који се сапогребавају са Њим кроз крштење учинио недужнима. Почуј, пак, о средини која следи за почетком: Да бисмо, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (исто); и затим додаје завршетак обновљења (васпостављања), казујући: Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем (ст. 5). А онда, показујући још очигледније какав је почетак и каква врста обновљења и усиновљења, каже: Ими, који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо, чекајући усиновљење (Рим. 8; 23). „Првим даровима Духа“ назива освећење и благодат Духа, коју примамо у божанском крштењу. Ослобађајући се од грехова и бесплатно се обнављајући, бивамо оправдани Христовом благодаћу, јер су у томе садржане првине оних будућих блага. Говорећи пак „чекајући усиновљење“, он, показујући да не говори о усиновљењу на основу крштења, него о оном будућем, савршеном и неотуђивом усиновљењу, додаје реченоме: „избављење (чекајући) тела нашег“ (исто), тј. избављење од страдалности и пропадљивости (тљености, трулежности) његове; јер овде усиновљење често бива злосрећно, а оно у обнављању и васкрсењу из мртвих савршено је и ваистину постојано.
36. И у Посланици Филипљанима он још јасније излаже завршетак (крајњи циљ) овог обновљења, говорећи: Спаситеља Господа нашег Исуса Христа очекујемо Који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе Његове (Филипљ. 3; 20-21). Као што је Христос умро у немоћи и пониженог тела а устао у сили и слави Божанској, тако и они који живе у Христу одлазе у смрт, кажимо опет речима Павла, у немоћи и бешчашћу, а устаће у сили и слави, примивши прослављено и чисто тело, какво је имао Христос после васкрсења, поставши Првенац из мртвих и Првина упокојених. А то обновљење по телу сада се, да тако кажемо, гледа вером. И то не као нешто видиво, остварено него (се гледа) надом; и само обновљење има свој почетак као што рекосмо, у божанском крштењу, кроз отпуштање грехова, јача и узраста кроз праведност у вери, све више и више се обнављајући у богопознању и одговарајућим врлинама; а завршетак ће му бити у будућности, у гледању Бога лицем у Лице; јер овде видимо као у огледалу и загонетки.
37. Зато је и Јован (Богослов), кога Христос веома вољаше сједињујући у једно оба обновљења, тј. обновљење тела и обновљење душе, рекао: „Сада смо деца Божија.“ То је почетак усиновљења, али и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије бићемо слични (подобни) Њему, јер ћемо Га видети као што јесте (1. Јн. 3; 2). То је завршетак усиновљења Богу и обновљења које нам је даровано у Христу). Исти он и у Еванђељу о томе вели: А онима који Га примише, даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово, који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1:12-13).
38. Говорећи да се нисмо родили од тела него од Бога, он указује на препорођење и усиновљење кроз божанско крштење, о чему и у посланици говори, да смо „ми сада деца Божија“. Говорећи, пак, да нам је Он дао власт да будемо деца Божија као да још нисмо то, он је указао на завршетак усиновљења. Као што новорођени младенац има од саме природе моћ да постане мудар, и постоји могућност да је мудар, а са протицањем година, ако уз то постоје и околности које погодују развоју, он ће и заиста постати мудар, тако је и наново рођени кроз божанско крштење заиста примио потенцијалну силу да постане саобразан телу славе Сина Божијег, и ако буде ходио у новом животу, живећи сагласно Христу и по Његовом Еванђељу, онда ће у васкрсењу, овако опремљен силом за савршенство, не више вером и надом, него истински стварно добити прослављено и најчистије тело, какво је и Сам Господ имао после Васкрсења. И мртва тела безбожника ће васкрснути али не у небеској слави, пошто они неће бити саобразни телу славе Христове; неће они угледати вернима обећано виђење Бога које се још назива и Царством Божијим. Јер је речено: Нека се узме нечастиви, да не види славе Господње (Иса. 26; 10). Они који су рођени и отхрањени у Христу и који су дошли, колико је то могуће, у меру раста пуноће Христове, блажено ће се удостојити божанског блистања и сами ће, као што је написано, заблистати као сунце у Царству Оца њиховог.
39. Адам је пре преступа био заједничар тог божанског озарења и светлости и, будући заиста одевен као у неку свечану одежду славе, не беше наг нити се стидео што је наг, него украшен беше неупоредиво више, да је и описати немогуће, од оних који сада на себи носе дијадеме украшене мноштвом злата и драгог камења. Ову нашу природу, услед преступа срамотно обнажену од овог божанског блистања и светлости, Логос Божији је, помиловавши и по човекољубљу примивши, изабраним међу Ученицима на Тавору показао поново и у још већој мери одевену у ту божанску светозарност, него што је некада била, и јасно представио какви ћемо ми, који верујемо у Н>ега и задобијамо у Њему савршенство, бити у будућем веку.
40. Наћи ћеш да су залоге овог савршенства, које припада онима који живе у Христу, биле нескривено дате још овде (у овом животу) Светима Божијим, који су се већ сада наслађивали благом будућег века. Претходно је то пројавио Мојсеј, када синови Израиљеви нису могли гледати на славу лица његовог, а после тога још очигледније је то показао Сам Господ, просијавши на гори у светлости Божанства до те мере светозарно, да чак ни изабрани међу његовим Ученицима, иако су тада примили духовну силу, нису могли, гледајући, да то издрже. Лице Стефаново, као што пише, беше налик лицу Ангела, а сам он је, гледајући са земље иза границе небеса, где Христос седи с десне стране Величине, видео наднебеску славу Божију. Дуго би потрајало да набрајамо и наводимо примере свих оних који су још овде примили залоге будућих блага и блажено примили оно божанско блистање и светлост,
41. коју нека и ми задобијемо благодаћу и човекољубљем нас ради оваплоћеног, пострадалог, погребеног и васкрслог, Који је нашу унижену природу узнео на небеса и почаствовао је седењем са Оцем Исуса Христа Господа нашег, Којем заједно са свесветим и живототворним Духом приличи слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *