НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
62. Беседа
 
Изговорена поводом читања из еванђеља по Луки, у 15. недељу,
чија је тема исправљање и спасавање цариника Закхеја, а такође и среброљубље
 
1. Када је недавно еванђелиста Лука проповедао о исцељењу губавих, а затим о слепима по телу, то су била наша полазишта за духовну беседу вашој љубави. Данас ће наша тема бити слепи по души који је живео у Јерихону, Закхеј, и његово духовни вид. Било је то велико чудо, ништа мање од онога који се догодило оним другим (тј. слепима по телу), јер је и он имао помрачене унутрашње, тј. очи срца, као што су они слепи имали помрачене очи на лицу. Како приповеда Еванђеље, ни он никако није могао да види Исуса. Тог духовног слепила се ослободио и прогледао на једну једину реч Онога Који је на почетку једном једином речју поставио светлост и обасјао васцелу чулну (видљиву) творевину. И као што се некада, док Бог још није рекао: Нека буде светлост тама уздизала над безданом, тако је и сада, пре него што је Господ рекао Закхеју: Данас Ми ваља бити у дому твоме (Лк. 19; 5), страшни мрак среброљубља лежао на његовој души и притискао је. Његове мисли су, заједно са златом, биле затворене на мрачна места, где среброљупци скривају злато и сребро, а где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше, каже Господ (Мт. 6; 21).
2. Размотримо на почетку шта о њему каже еванђелска повест. У време оно уђе Исус у Јерихон. Које је то „оно време?“ Оно, када је очистио губавце, даровао вид слепима, када се, због њиховог казивања, заједно са мноштвом других и Закхеју пробудила жеља да Га види. Према томе, Исус, ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега (Лк. 19; 2). И не само кроз Јерихон, него и кроз Јудеју и Галилеју и кроз читаву земљу уопште. Он је пролазио, јер није овамо дошао зато да би ту телесно остао, иако је, према Свом благовољењу, од нас примио наше тело, него да би прошао кроз нашу земљу и вратио се на небо одакле је и сишао, узносећи са Собом и нашу природу и постављајући је изнад сваког поглаварства (началства) и власти. Међутим, ради користи од учења Он је, идући, пролазио свим местима Палестине. Као што је на почетку васцелу дневну светлост сабрао у један диск и поставио сунце да буде цар дана, Он му није допустио да стоји на једном месту, него је учинио тако да оно обилази свет. Тако је и у Свом телу сабрао пуноћи божанства и показао се као Цар целога света, цар уистину земаЉски и небески, видљиви и невидљиви, страшан и свагдапостојећи, и није Себи допустио да буде на једном месту, него је благоволео да обилази земљу док не саврши спасење, непоколебиво и ненарушиво, посред земље, као што је објавио Давид, говорећи: Бог је цар наш пре векова, учини спасење посред земље (Пс. 73; 12), јер је, обилазећи земљу, Господ савршио спасење. И док сунце не пролази читавим небом него само средишњим делом осе, тако и Сунце Правде, Христос, обилазећи средишњи део васељене – колико је то било потребно – пролази тим местима ове области и на тај начин, идући, пролази и кроз Јерихон.
3. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је Он, а не могаше од народа, јер беше малога раста (Лк. 19; 3). И не само да је био малога раста, него је био и далеко од Исуса. Да је био у Његовој близини, он, иако малог раста, не би био лишен гледања Његовог лица. Ја мислим да га је божанствена сила Исусова на неизрецив начин привлачила и подстицала да Га следи. Он је тежио Христу, јер је имао добру нарав и душу пријемчиву за врлину. Због тога је ватрено желео и тежио да види Исуса. То му, међутим, није допуштала божанствена сила, као човеку који се предао стварима које су противне Христовом начину живота, односно, служби цариника и богатству. Мислим да еванђелиста изражава и неко чуђење везано за њега, јер је рекао: И гле, човек звани именом Закхеј, као да самим тим каже да је био у мрежама зла. Он беше старешина цариника, и беше богат. Израз „човек звани“ употребљава се за изузетне и људе достојне да се помену. То што при том помиње име тог човека говори у корист оваквом тумачењу, јер није припадао оним људима за које Давид каже: Нећу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 15; 4). То што еванђелиста сведочи да он није био само цариник, него старешина цариника и услед тога богат човек, показује да се истицао својом злобом. Како је Закхеј био ниског раста и није могао да види Исуса, каже да се попе на дивљу смокву да Га види, јер је требало поред ње да прође (ст. 4). Погледај колико је силна његова жеља и на основу тога закључи о начину на који је поступио: иако није могао да се пробије кроз гомилу, он се није повукао или, боље речено, повукао и побегао, али не од своје жеље, него од гомиле, него се, потрчавши напред, попео на дивљу смокву која је расла поред пута, да би одатле видео Жељенога.
4. Он је на тај начин поступио мудро и богољубиво, покренут силном тежњом и трчећи по путу, уздижући се на крилима велике жеље и успињући се на дрво. Шта је урадио Исус, уипостазирана Премудрост беспочетног Оца, Који кроз Соломона каже: Ја љубим оне који Мене љубе, и који Мене љубе проналазе благодат (Приче Сол. 8; 17)? Он је предухитрио Закхеја, и најпре је Он њега видео, обратио му се и рекао да ће доћи у његов дом. Еванђелиста каже: А кад дође Исус на оно место (очигледно на оно место где је дивља смоква на својим гранама носила Закхеја сличног, због своје богонадахнуте жеље, неком небеском плоду), погледавши горе виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо, јер Ми данас ваља бити у дому твоме (ст. 5). Чини ми се да Исуса, Који је скромно корачао и ни по чему се није издвајао из гомиле, није било лако ни препознати међу мноштвом оних који Га никада раније нису видели. Међутим, чак и са узвишења је било тешко видети Његово лице, јер је Он к Себи привлачио безброј људи. Због тога је Онај Који види људска срца, и Који је познавао жељу Закхејевог срца, погледао горе, обратио се и по имену позвао онога, кога никада раније није видео телесним очима, да би се човекољубиво представио његовом (Закхејевом) погледу, да би Га овај препознао и да би му показао да није само Онај Који је љубљен, него и Онај Који љуби. Још му каже да пожури и да иде кући, да би испунио и добио плод свог богољубља од Онога Који преизобилно дарује све што тражимо или о чему размишљамо.
5. И сиђе брзо, и прими Га радујући се (ст. 6). Ако је Закхеј, пре него што ће видети Исуса, трчао да би Га видео и све учинио да би то постигао, како да онда, након што Га је видео, чуо и добио тако милосрдно обећање, не покаже бригу и ужурбаност? Будући, дакле, да је обећање које му је дао Спаситељ испуњено на делу, Закхеј се обрадовао и постао једно са Љубљеним, поставши и сам извор великих милости. Они што су то гледали али нису разумели, негодоваху говорећи: Како уђе да гостује код грешнога човека (ст. 7)?
6. Цариник, међутим, показујући усрдност поред Онога Који не само да је телом сишао до нас, него је, према Свом неисказаном човекољубљу, и наше увреде прихватио, стаде и рече Исусу. Овај израз „стаде“ означава непоколебивост воље, одлучне и истовремено смирене; он је стао, и одважно приморао да заћуте сви који су га прекоревали и рекао Исусу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, а ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко (ст. 8). Тиме се показао као праведан и поништио је прекоре оних што су негодовали на Господа, говорећи да гостује код грешног човека. Ако би ономе којега је оштетио вратио четвороструко, како је то захтевао Закон (в. 2. Мојс. 22), тиме би се удаљио од зла. Ако би половину свог имања дао сиромасима, учинио би добро дело и сви би видели да се очистио. Због тога је и Господ рекао фарисејима: Подајте милостињу од онога што је унутра и, гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11; 41). Сада пак, будући да је таквим његовим (Закхејевим) делима пред целим народом потврдио Своју праведност и тиме се одбранио од оних што су негодовали против Њега, каже: Данас дође спасење дому овоме, јер је и Закхеј син Авраамов (ст. 9), јер је сада постао веран, праведан, гостољубив и сиротољубив, јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено (ст. 10), непосредно говорећи онима који су негодовали против Њега: „Дошао сам да се одморим код грешника, али сам то учинио зато да бих га изменио и спасао, да уместо среброљупца постане богољубац, уместо неправедног праведан, уместо негостољубивог гостољубив, уместо безосећајног милостив, и ви видите да се то и догодило.“
7. Погледајте сада сви Закхеја: колико је он заволео Христа и колико Га је тражио, колико је био љубљен од Господа, призван и близак Христу. Ако је, дакле, неко цариник или старешина цариника, ако, самим тим, ради рђав посао и неправедно сабира себи богатство, нека такав подражава онај пут ка спасењу којим је прошао овај старешина цариника и нека племенито раздаје и раздели све што је сабрао на недоличан начин. Ако је некоме отета имовина или на овај или онај начин живи у сиромаштву, нека се радује и нека благодари, јер је богат спасоносним сиромаштвом. Боље речено, нека га сам учини спасоносним тиме што ће благодарити Богу за своје сиромаштво којем је притекао и богати цариник, радосно се спасавајући, а што сте сада и чули о њему. На томе се завршава ово еванђелско приповедање.
8. Узносећи ваше мисли према узвишенијем смислу, усмерите своју пажњу на следеће. Будући да име „Закхеј“ у преводу означава „оправданога“, мени се на основу тога чини да су се фарисеји, који су се представљали као праведници, у суштини понашали као царшшци. Као што Господ каже у Еванђељу, они су јели удовичке куће и лажно се дуго молили (Мт. 23; 14). Када, дакле, неко од таквих људи пожели да позна истину, он тражи да је види и позна, као што је и Закхеј тражио Исуса, јер је Он истина. Будући немоћни, (духовно) мали и несавршен, такав човек, по примеру Закхеја, који је био ниског, малог раста, узноси своје мисли на дивљу смокву, тј. на прецизност Закона и јудејских обичаја, мислећи да ће ту пронаћи созерцатељну и делатну истину. Видевши тај добар циљ и његову љубав према истини, Господ тада као да пролази поред пута Законом прописаног начина живота, открива му Се и обраћа призивом. Господ му заповеда да сиђе са смокве, тј. да напусти Закон који не доноси никакав плод и да се побрине за благодат и онај начин живота на какав указује Еванђеље, јер посредством њега у себе може да прими Бога и да задобије спасење, показавши послушање Ономе Који поучава и призива.
9. Тако је, на пример, учинио апостол Натанаил, први којег је Христос видео док је био под смоквом, тј. док је живео под сенком Закона, или пак као велики Павле који је, као што сам пише, по правди Закона био беспрекоран (Филипљ. 3; 16). Ако, дакле, на такав начин покаже да је послушан Логосу Који призива и поучава, онда ће у правом смислу постати Закхеј, остављајући половину претходно прихваћених учења духовно убогим Јудејцима, а овде спадају: начин размишљања, обрезање, суботовање, погружавања, крваве жртве и, једном речју, све што је својствено празном слову. На основу речи Закона, а и свог уздизања, он доказује да је Исус Христос, Јединородни Син Божији, и ако је некада некога од верних увредио, називајући га неверним или ако је таквоме без страха начинио неко зло, он му то многоструко надокнађује, служећи мноштву верних и мноштво неверних приводећи ка вери у Христа. На овај начин смо укратко изложили и алегоријско значење ове повести.
10. Еванђелско приповедање каже да је Закхеј раније био среброљубив јер је, благодарећи својој служби цариника, сабрао злато и богатство које је задржавао за себе. После тога је, међутим, постао сиротољубив или, боље речено, и сам је својевољно постао сиромашан и убог: једно је дао, а друго надокнадио. Хоћемо ли похвалити врлину или покудити зло, јер нам време не допушта да учинимо и једно и друго? Међутим, како је ова беседа упућена овде присутнима, међу којима не познајем никога ко би био добровољно сиромашан, допустите ми да укратко и сразмерно времену говорим о среброљубљу. Разобличимо ону штету која нам од њега долази и ослободимо се и ви и ја од њега. Среброљубље је узрок сваког зла: користољубља, тврдичлука, раскалашности, каменосрдности, вероломства, мржње према људима, отимачине, неправде, похлепе, зеленаштва, преваре, лажи, кршења заклетве, и свих томе сличних порока. Због среброљубља долази до пљачке храмова, отимачине на путевима и, може се рећи, до сваког облика лоповлука. Због среброљубља не постоје само пљачкаши на путевима, разбојници и гусари, него и у градским срединама постоје лоповске теразије и нетачне мере, фалсификовани новац, нарушавање граница, супарништво међу суседима. Среброљубље је људе поделило на сталеже и раздвојило пријатеље, прекинуло све родбинске везе. Због среброљубља се догађало да људи издају своју државу и своју војску. Због њега су неправедне судије издавале закон, а сведоци истину али је, пре свега, сваки од њих издао своју душу. На тај начин, среброљубље је, према речима божанственог апостола, корен свију зала, којему неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе (1. Тим. 6; 10).
11. Пажљиво се замислите над овим апостолским речима. Он не каже да су се богати удаљили од вере, него каже да они што желе да се обогате падају у искушења и у ђаволске мреже. Не говорите дакле, „већина од нас је сиромашна, зашто онда о среброљубљу причаш нама који готово да и немамо новаца?“ Говорим то зато, што због жеље (за новцем) у души имамо болест и потребно нам је исцељење. Ако пак кажеш да не болујеш од те болести, докажи ми то и на делу, не тражећи да се ослободиш сиромаштва, него постављајући га изнад сваког богатства, радуј му се и благодари Богу јер ти је сатворио лакши пут ка спасењу. Ако је неко богат, нека чује да је богатоме тешко да уђе у царство небеско. Нека зна да је и Авраам био богат, али да се спасао зато што је био гостољубив и сиротољубив, а не среброљубив. Јов је био искушан и богатством и сиромаштвом, али је, будући богат, самоме себи говорио: Не сматрах злато за своју силу, и не радовах се великом богатству (Јов 31; 24).
12. Према томе, зло је страст према богатству од које, ако пажљиво размотрите, подједнако страдају и богати и сиромашни. Често се догађа да рђаво богатство иде упоредо са још горим сапутником, а то су гордост и преузношење због богатства. Због тога у Посланици Тимотеју божанствени Павле пише: Богатима овога света саветуј да се не преузносе, нити да се уздају у богатство несигурно, него у Бога живога (1. Тим. 6; 17), зато што смирење у људима сведочи о познању истине. Онај који се горди богатством које је овоземаљскије од свих наших дела и онај који се узда у њега, уистину је безуман и веома сличан оним богаташима које је Господ представио ради поређења. Један, од њих, пред чијим је вратима лежао Лазар, због своје надмености није га чак ни погледао. Други је, беседећи са својом душом о оним добрима која је требало да придода оним већ сакупљеним, сву своју наду полагао на своје богатство. Због тога је оног првог обузео неугасиви огањ, док су од оног другог затражили душу. Видите ли какав је крај оних што су били привржени богатству? Давид каже: Богатство ако стичете, не прилажите му срце (Пс. 61; 11) а Соломон: Пада онај што се узда у своје богатство (Приче Сол. 11; 28). На другом месту, он жудњу за иметком назива адом и пропашћу, говорећи: Ад и пропаст не могу да се засите, а такође ни очи неразумних (Приче Сол. 27; 20). Господ пак каже: Тешко богатима, тешко ситима (в. Лк. 6; 24).
13. Ми се, браћо, богатимо добрим делима. Оним богатством које поседујемо наситимо утробе сиромашних, да бисмо се удостојили и обећане плате и благослова и наследили Царство небеско, које нека сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, сила, величина и величанство, са безначалним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

2 коментар(а)

  1. Pingback: Свети Григорије Палама: У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ | Vidovdan

  2. Pingback: Свети Григорије Палама – О посту – Свети Григорије Палама

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *