NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
35. Beseda
 
Na Preobraženje Gospodnje koja dokazuje da,
iako je sama po sebi božanska svetlost nestvorena,
ona ipak nije suština Božija
 
1. Prorok Isaija predskazuje o Evanđelju govoreći da će „Gospod reč sažetu satvoriti po čitavoj vaseljeni“ (Is. 10; 23 – v. Septuagintu ili crkvenoslovenski prevod, gde je smisao ovog stiha znatno drugačiji nego u Daničićevom prevodu). Sažeta je ona reč koja u malo kazivanja obuhvata veliku misao. Ispitajmo, dakle, ponovo one evanđelske reči koje smo danas već razmatrali i priložimo im i ostale, da bismo svi bili proniknuti čistim smislom koji se u njima sadrži i obuzeti božanskim nadahnućem.
2. I posle šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana, brata njegova, i izvede ih na goru visoku same, i preobrazi se pred njima i zasija se lice Njegovo kao sunce (Mt. 17; 1-2). I gle, sada je pogodno vreme, gle, sada je dan spasenja, braćo, dan božanski, novi i večiti, dan koji se ne meri vremenskim razmacima, dan koji niti narasta niti se umanjuje, niti ga noć prekida. To je dan Sunca Pravde, u kojega nema izmenljivosti niti senke promene (Jak. 1; 17). Uz blagovoljenje Očevo i sadejstvo Svetoga Duha, to Sunce je od tog doba čovekoljubivo zasijalo nad nama i izvelo nas iz tame na svoju začuđujuću svetlost, večno rasprostirući svoje blistanje nad našim glavama, jer je to nedostupno sunce.
3. Budući Sunce pravde i istine ono ne dopušta da zablista onima što se služe lažima i rečima uzdižu nepravdu ili je delima ispoljavaju, niti im pak dopušta da ga poznaju, nego se pokazuje i poverava onima što tvore pravdu i ljube istinu, i raduje ih svojim blistanjem. O tome govori Pismo, kazujući da svetlost zasija pravedniku i pravima srcem veselje (Ps. 96; 11). Zbog toga i Psalmopojac Prorok usklikuje Bogu: Tavor i Ermon imenu Tvome obradovaće se (Ps. 88; 12), unapred opisujući radost kakva će kasnije nastati na gori za one što videše to blistanje. Isaija kaže: Da razdrešiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene i da izlomite svaki svoj jaram (Is. 58; 6). A šta sle-di za tim? Tada će sinuti videlo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvasti, i pred tobom će ići pravda tvoja, i slava Gospodnja biće ti zadnja straža (st. 8) i: Ako izbaciš između sebe jaram i prestaneš pružati prst i govoriti zlo, i ako otvoriš dušu svoju gladnome i nasitiš dušu nevoljnu, tada će zasjati u mraku videlo tvoje i tama će tvoja biti kao podne (st. 9-10), jer će i oni, koje očigledno ozari to Sunce, i sami zablistati kao sunca, budući da će pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svoga (Mt. 13; 43).
4. Odbacimo, dakle, braćo, dela tame i tvorimo dela svetlosti, ne samo zato da bismo dolično hodili u tom danu, nego i da bismo postali „sinovi dana“. Priđite i uspnimo se na goru na kojoj je zablistao Hristos, da bismo videli šta se tamo dešava ili, bolje rečeno, kada takvi postanemo i udostojimo se takvog dana, sam Logos Božiji će nas pravovremeno tamo uzvesti. Sada pak napregnite i podignite svoje duhovne oči ka svetlosti evanđelske propovedi da biste se najzad preobrazili obnovljenjem svoga uma i da, privučeni na taj način božanskim ozarenjem sa visine, postanete saobrazni podobiju slave našeg Gospoda (v. Fil. 3; 21), Čije je lice danas zablistalo na gori kao sunce.
5. Kako to da beše „kao sunce“! Nekada se sunčeva svetlost nije nalazila unutar ovog diska kao unutar nekog sasuda, jer je najpre nastala svetlost, a disk je tek četvrtog dana stvorio Onaj što je sve načinio, i sa njime povezao svetlost, pa tako utvrdio svetilo da tvori dan i da istovremeno bude vidljivo tokom dana. Ni svetlost božanstva nije se, dakle, nekada nalazila u Hristovom telu kao u nekom sasudu jer je ona (svetlost) prevečna, a ono (telo) pridodato (prisajedinjeno), budući da ga je od nas primio Sin Božiji, i kasnije je radi nas bilo sazdano, obuhvatajući u sebi punoću Božanstva i pokazujući se na taj način kao obogotvoreno i, istovremeno, bogoozareno svetilo. Tako je, dakle, lice Hristovo zablistalo „kao sunce“ i haljine njegove postale bele kao svetlost ili, kako kaže sv. Marko, haljine Njegove postadoše sjajne, vrlo bele kao sneg, kakve ne može belilja ubeliti na zemlji (Mk. 9; 3).
6. Tom svetlošću zablistalo je i poklonjenja dostojno Hristovo telo i Njegove haljine, ali ne istom snagom, jer je Njegovo lice zablistalo kao sunce, a haljine su postale blistave budući neposredno uz (Njegovo) telo. Kroz njih (odežde) se pokazalo kakva je odežda slave u koju će se u budućem veku obući bliski Bogu i kakve su odežde bezgrešnosti što ih je Adam prestupom skinuo, uvideo da je nag i postideo se. Božanstveni Luka kaže: Postade izgled lica njegovog drugačiji, i odelo njegovo belo i blistajuće (Lk. 9;29) uviđajući da svemu onome što se tamo dešava nije prethodilo ništa slično. Marko, međutim, izobražava haljine, govoreći da bejahu vrlo blistave i bele kao sneg, ali ukazujući da i to izobraženje i taj primer zaostaju za izgledom onih haljina. I zaista, sneg je beo, ali ne i blistav i na njegovoj površini uvek ima neravnina, budući da je usled vazduha koji se u njemu nalazi u potpunosti sastavljen od sitnih mehurića, a kako se ne zgušnjava kao oblak, nije u stanju da istisne vazduh koji se nalazi unutra, smrzava se usled sile hladnoće i spušta se budući nošen vazduhom, sličan peni i po belini i po neravninama.
7. Kako, dakle, belina snega nije dovoljna da bi izobrazila lepotu tog prizora, spominje se i sjaj, i evanđelista je time pokazao natprirodnost one svetlosti kojom su haljine postale sjajne i bele. Svetlosti nije svojstveno da učini sjajnim i belim ono što obasja nego, naprotiv, pokazuje boju onakvom kakva uistinu jeste, dok je ova svetlost kako se pokazalo prekrila ili, bolje rečeno, izmenila boje, što uistinu nije svojstvo čuvstvene svetlosti. Što je još čudnije, iako ih je izmenila, sačuvala ih je nepromenjenim, što se ubrzo nakon toga i pokazalo. Zar nešto takvo može da učini svetlost kakvu znamo? Zbog toga evanđelista ne predstavlja samo preuzvišeni sjaj i lepotu lica Gospodnjeg nego i natprirodno blistanje Njegovih haljina. Pridruživši belini snega blistanje, udaljuje pomisao da je ta lepota bila prirodna. Tako i umetnost, čini mi se, dodaje prirodi izvesnu lepotu, pretpostavljajući lepotu umetničkim doterivanjima, zbog čega kaže da „belilja ne može tako ubeliti na zemlji“.
8. Budući da se prevečni Logos, ipostazirana premudrost Očeva, nas radi ovaplotio, On u Samome Sebi u potpunosti nosi reči evanđelske propovedi i ta reč kao da je Njegova odežda, bela, jasna i istovremeno blistava, sjajna i sedefasta, bolje rečeno, bogodolična i bogonadahnuta za one koji u duhu vide što je od Duha, bogodolično tumače reči Pisma i tako pokazuju da su reči evanđelske propovedi ono što „belilja na zemlji“ tj. mudrac ovoga veka ne može protumačiti. I šta to kažem, da ne može protumačiti, kad ne može ni da shvati ono što drugi protumače, jer, po rečima apostola, Telesni čovek ne prima što je od Duha Božijega… i ne može da razume (1. Kor. 2;14). Ono što, kao božanstveno i duhovno blistanje, prevazilazi um, pogrešno tumači kao čuvstveno, upuštajući se u ono što nije video i uzalud nadimajući se telesnim umom svojim (Kol. 2;18).
9. Petar, čiji je um bio ozaren tim najblaženijim viđenjem i uznesen prema božanskoj ljubavi i još snažnijoj bogočežnji, nije više želeo da se razdvaja od ove svetlosti: Dobro nam je ovde biti, rekao je Gospodu, ako hoćeš, načinićemo ovde tri senice, jednu Tebi, jednu Mojseju, a jednu Iliji, ne znajući šta govori, jer vreme vaspostavljanja još nije nastupilo, a kada pak dođe to vreme, neće nam biti potrebne rukotvorene senice. Nije priličilo ni da istovetnošću senica izjednači Gospodara sa slugama, jer se Hristos, kao istinski Sin, nalazi u Očevom naručju, dok proroci, kao istinski sinovi Avraamovi, na odgovarajući način obitavaju u naručju Avraamovom. Kada je Petar, i ne znajući, govorio tako, oblak sjajan zakloni ih, prekrativši Petrove reči i pokazujući kakva senica dolikuje Hristu. Šta je, međutim, bio sam taj oblak i kako to da ih je, budući svetao, zaklonio? Zar taj oblak nije ona nepristupna svetlost u kojoj obitava Bog i ona svetlost u koju se On odeva kao u odeždu, jer se kaže: Postavio si oblake za podnožje svoje (Ps. 103; 3) i: Postavio si tamu za skrovište Svoje (Ps. 17; 11). Kako kaže apostol, On koji jedini ima besmrtnost živi u svetlosti nepristupnoj (1. Tim. 6;16), tako da su ovde jedno isto i svetlost i tama koja zasenjuje preizobilnim bleskom.
10. I svešteni bogoslovi svedoče da je nepristupno ono što su najpre ugledale oči apostola. „Danas je“, kako kaže jedan od njih, „bezdan nepristupne svetlosti, danas su na Tavorskoj gori apostoli gledali bezgranično izlivanje božanskog blistanja“ (sv. Jovan Damaskin, Beseda na Preobraženje, 2, R. G 96, 545. B). I veliki Dionisije, govoreći da je ta nepristupna svetlost primrak u kojem obitava Bog, tvrdi da u njemu svako „biva udostojen da vidi i pozna Boga“. Bila je to, dakle, ona svetlost koju su apostoli najpre videli kako sija sa lica Gospodnjeg, a zatim i kao zasenjujući svetli oblak. Tada je zbog slabijeg blistanja mogao biti viđen a zatim je, zasijavši mnogo snažnije, usled preizobilnog blistanja postao nevidljiv, i tako zasenio Izvor božanstvenog i nepresušnog svetla – Sunce Pravde, Hrista. Čuvstveno sunce takođe dopušta da bude viđeno kada se izliva u obliku zrakova, ali to onemogućuje kada se neko zagleda neposredno u njega, jer njegov sjaj prevazilazi meru (tj. mogućnosti, nap. prev.) naših očiju.
11. Čuvstveno sunce se pokazuje, što je i prirodno, ali ne po sopstvenom htenju niti pak samo onima kojima bi htelo. Sunce Istine i Pravde Hristos, ne poseduje samo prirodu i prirodno blistanje i slavu, nego i odgovarajuću volju, tako da promisliteljski i spasiteljski ozaruje samo one koje poželi i onoliko koliko poželi. Zbog toga je, poželevši tako, i oči apostola ozario i bio za njih vidljiv kao sunce, ali samo nakratko, a zatim je po Svojoj volji još snažnije zablistao, postajući nevidljiv za oči apostola zbog preizobilnog blistanja i kao da je zašao za osvetljeni oblak. Iz oblaka se međutim, začuo glas: Ovo je Sin Moj ljubljeni koji je po Mojoj volji, Njega slušajte (Mt. 17; 5). Prilikom krštenja Gospodnjeg na Jordanu su se otvorila nebesa i začuo se taj isti glas koji se razlegao iz one iste slave koju je kasnije, netremice motreći, video i Stefan kada su se za njega otvorila nebesa i kada se ispunio Svetim Duhom. Sada se pak taj glas začuo iz onoga oblaka što je osenio Isusa. Taj oblak je, dakle, istovetan sa nadnebeskom slavom Božijom. Može li, prema tome, čuvstvena svetlost da bude nadnebeska?
12. Glas Oca iz oblaka poučavaše da je sve, što se dešavalo pre dolaska na zemlju Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, odnosno žrtve, zakonodavstvo i usinovljenje, bilo nesavršeno i da nije postojalo niti se savršavalo prema prvobitnoj volji Božijoj nego je, naprotiv, bilo samo dopušteno zbog budućeg dolaska i javljanja Gospodnjeg. On je Taj Koji je kao ljubljeni Sin po volji Očevoj, u Kojem počiva Otac i Koji savršeno udovoljava Ocu, zbog čega (Otac) savetuje da Ga slušaju i da Mu se pokoravaju. Ako On kaže: Uđite na uska vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast, a uska vrata i tesan put što vode u život, poslušajte Ga; ako kaže da je ta svetlost Carstvo Božije, poslušajte Ga i verujte Mu, i učinite sebe dostojnima toga svetla.
13. Kada se pokazao svetli oblak i kada se glas Očev začuo iz oblaka, učenici, kaže Evanđelista, „padoše ničice“, ali ne zbog tog glasa budući da su ga i ranije čuli, ne samo na Jordanu nego i u Jerusalimu kada se približilo spasonosno stradanje. Kada je Gospod rekao: Oče, proslavi ime Svoje, i tada je došao glas sa neba: Proslavih, i opet ću proslaviti (Jn. 12;28) i začulo ga je čitavo mnoštvo ljudi, ali nisu padali ničice. Ovde se to dakle nije desilo samo zbog glasa, nego i zbog svetlosti koja se pojavila zajedno sa tim glasom. Zbog toga bogonosni (Oci) opravdano smatraju da učenici nisu pali ničice niti zbog glasa niti zbog reči, nego zbog ovog promenjenog i natprirodnog svetla, budući da, kako kaže evanđelist Marko, „bejahu uplašeni“ i pre nego što su začuli glas, odnosno (bejahu uplašeni) zbog ovog bogojavljenja.
14. Kada se svim tim pokazalo da je ta svetlost božanstvena, natprirodna i nestvorena, šta bi još hteli oni što su se preterano prepustili spoljašnjim i duševnim (tj. ovozemaljskim, žitejskim, neduhovnim) naukama i što nisu u stanju da spoznaju ono što je od Duha? Oni međutim padaju i u drugi ponor, i tu svetlost ne imenuju kao božanstvenu slavu, Božije carstvo, lepotu, blagodat i blistanje, kao što činimo mi, poučeni Gospodom i bogoslovljem, nego, naprotiv, odlučno tvrde da je ta svetlost, za koju su prethodno govorili da je čuvstvena i stvorena, suština Božija. Gospod u Evanđelju ne kaže da je ta slava zajednička samo za Njega i Oca nego i za svete angele, kao što piše božanstveni Luka: Ko se postidi Mene i Mojih reči njega će se Sin Čovečiji postideti kada dođe u slavi Svojoj i Očevoj i svetih angela (Lk. 9; 26). Oni, dakle, što tvrde da je ova slava suština, reći će da je ona (suština) istovetna za Boga i za angele, a to je već krajnje bezbožništvo.
15. Toj slavi i Carstvu nisu, dakle, pričasni samo angeli nego i sveti među ljudima. Otac i Sin sa Božanstvenim Duhom poseduju, međutim, tu slavu i Carstvo po prirodi, dok joj angeli i ljudi bivaju pričasni po blagodati i otuda od nje zadobijaju prosvetljenje. To su nam potvrdili Mojsej i Ilija, budući zajedno sa Njim viđeni u toj slavi. Mojsej nije zablistao samo sada na Tavoru, postavši zajedničar božanske slave, nego i onda, kada se njegovo lice toliko proslavilo da sinovi Izrailjevi nisu mogli da ga gledaju. To potvrđuje onaj što govori da je Mojsej „besmrtnu slavu Očevu pokazao u svom smrtnom licu“ (Simeon Metafrast, O slobodi uma, 21, RG 34, 956 AVS). Onaj, što protivureči Evnomiju budući da ovaj poriče pričasnost Sina slavi Svedržitelja, odgovara: „Čak i da je bilo reči o Mojseju, ne bih dopustio takvo mišljenje“.
16. Zajednički su i jedinstveni ta slava, i to Carstvo, i ta svetlost Bogu i svetima Njegovim. Zbog toga i prorok-Psalmopojac usklikuje: U svetlosti lica Tvoga hodiće (Ps. 88; 16). Niko se, međutim do sada nije odvažio da kaže kako Bog i sveti imaju zajedničku i jednu istu suštinu. Sada se (na Preobraženje) na gori pokazao božanski sjaj koji je zajednički božanstvu Logosa i Njegovom telu; međutim, govoriti da je zajednička suština božanstva i telo značilo bi govoriti na način Evtiha i Dioskora, a ne onih koji žele da budu pobožni. Tu slavu i svetlost će svi videti kada se Gospod pokaže blistajući od Istoka do Zapada. Nju su i sada videli oni što su se prisajedinili Isusu. Niko, međutim, nije obitavao u samoj ipostasi i suštini Božijoj, niti je video i razotkrio prirodu Božiju. Ta božanska svetlost daje se po meri i može se primati više ili manje, saglasno dostojnosti onoga ko je, nerazdeljivo razdeljivu, prima. Evo i neposrednog svedočanstva o tome: lice Gospodnje zablista jače od sunca, a haljine postaše sjajne i bele kao sneg. Mojsej i Ilija su se takođe mogli videti u toj slavi, ali nijedan od njih nije tada zablistao kao sunce, pa su i sami učenici čas gledali onu svetlost, a čas odvraćali pogled od nje.
17. Ova svetlost se dakle meri na taj način, i nerazdeljivo se razdeljuje, i daje se u većoj ili manjoj meri. Ona se delimično spoznaje sada, a delimično kasnije. Zato i božanstveni Pavle kaže: Delimično znamo, i delimično prorokujemo (1. Kor. 13; 9). Savršeno je nerazdeljiva i neshvatljiva suština Božija, i nijedna suština ne dopušta niti umanjenje niti uvećanje. Između ostalog, prokletim mesalijancima je svojstveno da smatraju kako dostojni mogu videti suštinu Božiju. Mi dakle, koji se odvraćamo kako od starih tako i od sadašnjih jeretika i verujemo, kao što smo i naučeni, da sveti vide Carstvo, slavu, blistanje, nepristupačnu svetlost i blagodat Božiju i da postaju pričasni njoj, ali ne i suštini Božijoj, koračajmo ka blistanju blagodatne svetlosti da bismo poznali Trisvetlosno Božanstvo i poklonili Mu se, Onom Koje iz jedne troipostasne prirode isijava jedinstvenu neizrecivu svetlost. Očima uma uznesimo se prema Logosu, Koji se sada zajedno sa telom nalazi iznad nebeskih svodova. On bogodolično sedi sa desne strane Veličanstva i kao iz daljine, obraća nam se ovakvim glasom: „Ako neko želi da se približi ovoj slavi neka onda, koliko god je moguće, korača Mojim putem i neka podražava način života kakav sam pokazao dok sam bio na zemlji“.
18. Sozercavajmo, dakle, unutrašnjim (duhovnim) očima ovo veliko viđenje, našu prirodu koja je večno prisajedinjena neveštastvenom božanskom ognju. Kada odbacimo „kožne haljine“ u koje smo se obukli usled prestupa, a sa njima i zemaljske i telesne brige, stupimo na svetu zemlju, odnosno, neka svako kroz vrline i kroz ustremljenost ka Bogu pokaže svoju svetu zemlju, da bismo zadobili odvažnost kada Bog dođe u svetlosti i počne da prosvetljuje, kako bi se, prosvetljeni, večno prisajedinili slavi Trosunčane i Jednonačalne Svetlosti, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *