“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
29. Беседа
 
Која за тему има исцељење одузетог (раслабљеног, парализованог)
у Капернауму, о чему приповеда еванђелист Матеј;
у њој се говори и о жалости по Богу
 
1. На основу много чега учимо се да еванђелске речи поредимо са пчелињим саћем. Тако су, како пише у Песми над песмама, слатка уста духовног Женика душе, Који је украшен лепотом више од свих синова људских. Оној души, која Му је путем мудрости и непорочности постала невеста, исти писац Песме говори: С усана твојих капље сат, невесто, под језиком ти је мед и млеко (4; 11). У потпуности су такви и сви Еванђелисти. Њихова реч садржи повест која се може упоредити са саћем, док се њен прикривени или сасвим отворени морални смисао може упоредити са млеком будући да она, као неко духовно млеко, не одговара само савршенима, него и несавршенима. Писац Песме каже да са усана духовне невесте капље, а не да “обилно истиче”, имајући у виду безмерну дубину премудрости и силе оног Небеског Женика и мноштво пројава такве Његове премудрости и силе. Како каже најбогословнији (ό θεολογικώτατος) Еванђелист, има и много другог што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге (Јн. 21; 25).
2. За нас пак и ова кап представља неисцрпну дубину и пучину. Иако смо чудо са одузетим (раслабљеним, парализованим) растумачили вашој љубави онда када Марко благовести Цркви о томе, иако смо тада благодаћу која се у њему садржи нахранили ваше душе, и данас ћемо, истражујући ово чудо о којем приповеда и еванђелиста Матеј, опет пронаћи у њему обиље богатства духовне хране, боље рећи, и данас ћемо открити нешто мало од богатства које се у њему крије. И то мало ће, међутим, бити довољно за све, па ће још и да претекне, као што се догодило и са оним хлебовима којима је Господ у пустињи нахранио хиљаду људи, умножавајући их истовремено док их је делио. Дакле, тада сам вам најпре за храну понудио мед у саћу, изложивши, уз тумачење истанчанијег (ужег) и моралног смисла, и саму повест овог чуда. Сада пак, пошто сам исцедио мед, ја ћу, колико ми то време дозволи, радосно њиме угостити оне што су се данас сабрали на духовној гозби.
3. И ушавши (Исус) у лађу, пређе и дође у Свој град. И гле, донесоше Му одузетога који лежаше на одру. Раније смо, дакле, показали да овај одузети (раслабљени) није онај о коме прича апостол Јован, тј. онај који је исцељен у Јерусалиму. Објаснили смо и зашто се једино овај град, тј. Капернаум, назива “Његовим” градом. Понудивши вам, као духовним гостима (досл. сатрпезницима), да окусите мед који се налази унутра (у саћу), и узевши ту еванђелску причу за пример који поучава врлини, показали смо да за Исуса “Његов град” представља овај свет у који је дошао, јер, како каже еванђелиста, Својима дође (Јн. 1,11). Казали смо такође да је душа сваког човека одузета (раслабљена, парализована), а када се преобрати и уразуми, приноси Господу ових четворо: презир према самој себи, исповедање грехова, обећање да ће се уздржавати од зла и молитву Богу.
4. Овде би пак, када слушамо како Матеј каже да је Христос, ушавши у лађу, прешао и дошао у Свој град, требало да ту причу схватимо у другом смислу, сагласном са претходним, иако привидно различитим од њега. Обукавши се у нашу природу, заједнички Спаситељ свих је прешао море овог нашег живота и дошао у Свој град, на онај наднебесни престо и у Своје обитавалиште, изнад сваког начала и власти, изнад сваког имена и достојанства које је познато у овом веку или у будућем, јер то је заиста “Његово место”, које је и доступно само Њему. Показујући то, Псалмопојац Пророк је рекао: Небо небеско је Господу (Пс. 113; 24), јер постоји небо и место које је истински дом Господњи. Пошто је Господ дошао у Своје место а да није скинуо са Себе нашу (људску) природу, овај еванђелиста каже да је Исус, ушавши у лађу прешао у свој град, али не додаје да је и изашао из лађе када је дошао у Свој град, него да је, ушавши у лађу, прешао и дошао у Свој град са том истом лађом, под чиме подразумевам да Он у нашем телу обитава у наднебесним сферама.
5. Када је, дакле, Христос дошао у вишњи град и заиста ушао у Светињу над Светињама, када је у људској природи сео са десне стране Оцу, задобивши, према речима апостола, вечно искупљење за нас, тада су апостоли привели оне незнабошце који су примили проповед истине, и који су се, разумевши оно што су чули, престрашили и смирили. Међутим, ови незнабошци као да су још увек лежали на одру сладострашћа, исцрпљени и одузети (раслабљени), јер су још увек били неспособни да приме исцељење душевних болести, а то и јесте опроштај грехова, због чега су имали тела непокретна за творење добра. Апостоли их издвајају и раздвајају од оних што нису прихватили проповед покајања и благочашћа и приводе их Христу, а више од осталих апостола (такве Христу приводе) они што су написали Еванђеља, којих је четворица.
6. Господ пак, видевши њихову веру, тј. веру апостола који их приводе (пошто су они наши учитељи и посредници пред Богом) ради њихове савршене вере дарује усиновљење и несавршенима, обраћајући се свакоме од оних који Му се приводе на следећи начин: Не бој се чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9,2). Остави, каже, страх због грехова, јер они ти се опраштају; остави трепет због казне која ти је претила, јер.си прихватањем онога што ти је објављено постао Мој син и Мој наследник. Управо то се савршава кроз божанско крштење у коме се препорађамо духом усиновљења, добијајући опроштај претходних сагрешења и, према обећању, постајемо наследници Божији и санаследници Христови.
7. Књижевници и фарисеји, незнабошци (досл. “Јелини”) и Јудејци не верују у силу и благодат божанског Крштења као што верујемо ми, него кажу: “Ко може да опрашта грехе?” Ми, међутим, који смо раније услед наслада и страсти били одузети (парализовани, раслабљени) душом и телом, и остајали непокретни за творење добра, чујемо: Устани, узми одар свој и иди дому своме, баш као и онај, еванђелски одузети (раслабљени). Пошто смо укрегсљени божанском благодаћу и силом Крштења која се налази у нама, постајемо снажни и лако се покрећемо на творење врлина. Силе душе и тела, као и вештаство које им је у делању подређено и којем смо раније робовали јер смо му били потчињени, сада управљамо тако да то буде угодно и Богу и нама и да на тај начин, колико је то могуће, вечне и небеске обитељи уистину преобратимо у своје домове. Богољубиво устројивши наша дела, изазивамо чуђење оних што нас гледају и прослављају Бога Који је дао такву силу и власт онима што у Њега верују тако да, иако још живе на земљи, већ имају живљење на небесима. Према човекољубљу Онога Који их дарује, благодат и сила крштења и даље пребивају у нама иако ми грешимо и после крштења, али здравље и чистота душе не бивају сачувани.
8. Због тога нам је потребно да, када сагрешимо, тугујемо и жалимо због учињених (претходних) грехова, да покајнички паднемо на колена, како би свако од нас опет тајанствено зачуо оно што и одузети (раслабљени): Не бој се, чедо. Када пак опет задобијемо милост, преобразићемо тугу у радост. Ова туга представља духовни мед који узимамо из тврде стене, као што је праобразно речено: Даваше му да сиса мед из тврде стене (5. Мојс. 32; 13), а та стена, као што каже Павле, беше Христос (1. Кор. 10; 4). Не чудите се што сам тугу назвао медом, јер она представља оно за шта је Павле на другом месту рекао: Јер туга која је по Богу доноси покајање за спасење (2. Кор. 7; 10). Као што се ономе што има повређен језик чини горким и мед који му принесу а када се излечи од повреде доживљава га као најслађи, тако и страх Божији, када на основу еванђелске проповеди приступи пажљивим душама, узрокује тугу све дотле док су оне захваћене ранама грехова. Када пак те ране нестану будући излечене покајањем, уместо туге појављује се еванђелска радост, сагласно ономе што је рекао Спаситељ: Али ће се ваша туга окренути на радост (Јн. 16; 20). Каква је та туга? Онаква какву су осетили ученици Господњи када су остали без Господа и Учитеља, какву је осетио Петар када Га се одрекао, какву осећа свако ко је благочестив и ко се каје због својих грехова и због тога што услед сопственог немара оскудева у врлини. Ако нам се догоди тако нешто, нећемо окривити никога другог до себе саме јер ни Адаму, када је преступио заповест, никакву корист није донело пребацивање кривице на Еву, као што ни њој није (користило пребацивање кривице) на зачетника зла, тј. на змију: Бог нас је саздао као самовласне и као оне којима је дато неограничено господарење над страстима, тј. унутарње руководеће начело душе (односно, ум, грч. το ήγεμονικδν της ψυχής), због чега нико не влада над нама, нити може да нас присили.
9. То је, дакле, спасоносна туга по Богу: то што ћемо саме себе а не некога другог кривити за оно што смо сами погрешно учинили, што ћемо јадиковати због тога и што ћемо, кроз исповедање наших грехова и дубоку скрушеност због њих, настојати да умилостивимо Бога. Овом самооптуживању и скрушености темељ је положио онај древни Ламех, отворено исповедивши свој грех, судивши самоме себи и осудивши се више од Каина, јер он каже: Кад ће се Каин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет и седам пута (1. Мојс. 4; 24). Оплакавши тако самога себе као кривца, он је, путем своје дубоке скрушености, избегао Божију осуду, како је и пророк касније рекао: Кажи безакоња своја пре, да се оправдаш (Иса. 43; 26). Ово каже и апостол: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени (1. Кор. 11; 31).
10. Овако је било записано да је Ламех био први који је путем покајања и туге због прегрешења избегао небеску казну. После њега то су учинили и Ниневљани, тј. читав град и мноштво (људи) које се није могло пребројати. Ниневљани нису само сагрешили, него су од Бога добили и пресуду, али су се одважили да је пониште (досл. превазиђу, надвладају) путем покајања и дубоке скрушености која му је својствена. Чули су Јону и поверовали су ономе који објављује божанску пресуду: Још три дана па ће Ниневија пропасти (Јон. 3; 4). Када су ово чули и поверовали, они се нису бацили у злу провалију очајања, нити су на своје срце положили камење безосећајности, него су говорили и сами себи и један другоме: Ко зна, можда ће се обратити Бог и умилостивити, те нећемо изгинути (Јона 3; 9). Тако се сваки одвратио од свог рђавог пута и од неправде својих руку. Прогласили су пост и сви су се, од најмањег до највећег, обукли у вреће, тако да је и сам цар заједно са њима седео у пепелу одевен у врећу и кајао се. Ни одојчад нису хранили, јер су и мајке, како се чини, од силног плача, заборавиле своје младенце на грудима. О томе говори и Псалмопојац: Заборавих хлеб свој јести од гласа уздисања мога (Пс. 101; 5-6). Ни домаће животиње нису пасле: гоничи и пастири оставили су их затворене у торовима и шталама, јер су и сами били обузети великом жалошћу. На тај начин су сјединили спасоносну сагласност и спасоносну жалост по Богу и изменили Божију пресуду, зауставивши небески гнев и претворивши га у божанску благонаклоност.
11. Пошто и нама, браћо, готово читав живот протиче у гресима, морамо да стекнемо ту спасоносну тугу и живот у покајању. Ако то не учинимо, онда ће нас, како каже Господ, о васкрсењу осудити Ниневљани, пошто су се они покајали због Јонине проповеди, док се ми нисмо покајали ни због проповеди Христове, иако је Он и Јонин Бог. Поред тога, Јона није проповедао покајање, него је, као што смо рекли, објављивао пресуду Божију, лишавање живота, истребљење, смрт и потпуно уништење. Христос је дошао ради тога да бисмо ми имали живот, па и више од тога, односно усиновљење и Царство Небеско. Јона је проповедао о потпуном уништењу и није им ни саветовао да се покају, нити им је обећавао Царство небеско. Христос је, проповедајући покајање и обећавајући Царство, предсказао и општу и неминовну пропаст. Као што су се у Нојево доба, каже Он, људи без страха и уздржаности предавали телесном па је изненада дошао потоп и све их уништио, тако ће бити и на крају овога века; јер пролази обличје овога света.
12. Јона је Ниневљанима претио уништењем само оног видљивог, али не и престолом страшног Судије и непоткупљивим судом после свеопштег уништења, неугасивим огњем, недреманим црвом, најдубљом тамом, језивим шкргутом зуба и неутешним плачем. Господ је пак претио пропашћу и открио да је и једно и друго после краја света припремљено за каменосрдне (безосећајне). Ово време, међутим, неће наступити по истеку три дана, како је Јона објавио (Ниневљанима), него по истеку дугог времена, што ће се такође збити по дуготрпељивости Господњој. Дуготрпљење Божије води те, дакле, ка покајању, а ти гледај да због своје суровости и безосећајног, немилосрдног и непокајаног срца не сакупиш за себе гнев у дан праведног суда и откривења Божијег, јер Господ ће свакоме дати по делима његовим. Онима који кроз дела покајања у трпљењу и скрушеног срца траже опроштај грехова даће опроштај, радост, вечни живот и неизрециво Царство. За оне пак који се безосећајно и непокајано препуштају гресима, наступиће патња и тескоба и неподношљива и бескрајна мучења.
13. После оних Ниневљана, тугу по Богу отелотворио је и Давид,[1] као живо и речито изображење спасоносне и скрушене жалости по Богу. Он је и у писаном облику изложио грех који је починио, показујући Богу колико је велика његова туга и покајање, због чега је и задобио велику милост од Бога. Он каже: Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност срца мога (Пс. 31; 5). Називајући безбожношћу корен зла, односно страст која обитава у души, а безакоњем грех који је извршио на делу и који је у свему надвладао а ради којег се скрушио и плакао, он не само да је добио опроштај, него је примио чак и унутрашње исцељење.
14. Да бисмо видели колико је патио, послушајмо га како каже: Бејах бијен сваки дан, и изобличење моје биваше свако јутро (Пс. 72; 4), по читав дан плачући и сетујући, тако се смиривах (Пс. 34; 14), сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим постељу своју обливам (Пс. 6; 7), бејах као ноћна врана на зидинама, бдех и бих као птица, усамљена на крову куће.., прашину као хлеб једох и пиће своје са плачем мешах (Пс. 101; 7-10), колена моја изнемогоше од поста и тело се моје измени (108; 24), понизих се, и спасе ме Господ. Овим је речима он вапио Господу: Господе, немој ме јарошћу Својом прекорети, нити ме гневом Твојим казнити. Помилуј ме, Господе (Пс. 6; 1-2), безакоње моје ја знам и грех је мој стално преда мном (Пс. 50; 5) и: Господе услиши молитву моју…ине иди на суд са слушм Твојим (Пс. 142,1-2).
15. Приђите, дакле, и ви, браћо, поклонимо се, паднимо ничице и заплачимо као што се и Давид обратио пред Господом Који нас је створио и призвао на покајање, на ову спасоносну тугу, плач и скрушеност. Онај који ово нема није послушао Онога што нас је призвао и неће се прибројати призваним светитељима Божијим, неће задобити блаженства обзнањена у Еванђељу, нити обећану божанску утеху: Блажени су, каже, који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5; 4).
16. Шта ако неко каже да је безгрешан и да нема због чега да плаче? То је веома тешко, сасвим ретко и готово немогуће.Пожељно је да човек буде умерен у својим страстима. Међутим, реч (Божија) нам је показала други почетак и други узрок овом спасоносном плачу: наиме, ученици су туговали јер су остали без уистину благог Учитеља, Христа, без Којега смо и ми сада. Ми нисмо само без Њега, него и без рајске насладе, јер смо отпали од ње и као замену за место у којем нема страдања добили ово место патње и напорног труда. Остали смо без беседе са Богом лицем у лице, без саживота са Његовим ангелима и без вечног живота. Ко неће заплакати када позна овај губитак? Онај ко то није познао нема ни удела међу вернима. Ми ћемо пак, браћо, познавши из богонадахнутог учења тај губитак, оплакивати сами себе. Жалошћу по Богу очистимо се од своје греховне оскрнављености, како бисмо пронашли милост, вратили се у рај и у вечни живот и задобили утеху.
17. Нека сви ми то задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује свака слава, сила, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и свесветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овде је дошло до грешке у хронологији, јер је Давид старији од Јоне (прим. изд.).

Comments are closed.