NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
29. Beseda
 
Koja za temu ima isceljenje oduzetog (raslabljenog, paralizovanog)
u Kapernaumu, o čemu pripoveda evanđelist Matej;
u njoj se govori i o žalosti po Bogu
 
1. Na osnovu mnogo čega učimo se da evanđelske reči poredimo sa pčelinjim saćem. Tako su, kako piše u Pesmi nad pesmama, slatka usta duhovnog Ženika duše, Koji je ukrašen lepotom više od svih sinova ljudskih. Onoj duši, koja Mu je putem mudrosti i neporočnosti postala nevesta, isti pisac Pesme govori: S usana tvojih kaplje sat, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko (4; 11). U potpunosti su takvi i svi Evanđelisti. Njihova reč sadrži povest koja se može uporediti sa saćem, dok se njen prikriveni ili sasvim otvoreni moralni smisao može uporediti sa mlekom budući da ona, kao neko duhovno mleko, ne odgovara samo savršenima, nego i nesavršenima. Pisac Pesme kaže da sa usana duhovne neveste kaplje, a ne da „obilno ističe“, imajući u vidu bezmernu dubinu premudrosti i sile onog Nebeskog Ženika i mnoštvo projava takve Njegove premudrosti i sile. Kako kaže najbogoslovniji (ό θεολογικώτατος) Evanđelist, ima i mnogo drugog što učini Isus, koje kad bi se redom napisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi stale napisane knjige (Jn. 21; 25).
2. Za nas pak i ova kap predstavlja neiscrpnu dubinu i pučinu. Iako smo čudo sa oduzetim (raslabljenim, paralizovanim) rastumačili vašoj ljubavi onda kada Marko blagovesti Crkvi o tome, iako smo tada blagodaću koja se u njemu sadrži nahranili vaše duše, i danas ćemo, istražujući ovo čudo o kojem pripoveda i evanđelista Matej, opet pronaći u njemu obilje bogatstva duhovne hrane, bolje reći, i danas ćemo otkriti nešto malo od bogatstva koje se u njemu krije. I to malo će, međutim, biti dovoljno za sve, pa će još i da pretekne, kao što se dogodilo i sa onim hlebovima kojima je Gospod u pustinji nahranio hiljadu ljudi, umnožavajući ih istovremeno dok ih je delio. Dakle, tada sam vam najpre za hranu ponudio med u saću, izloživši, uz tumačenje istančanijeg (užeg) i moralnog smisla, i samu povest ovog čuda. Sada pak, pošto sam iscedio med, ja ću, koliko mi to vreme dozvoli, radosno njime ugostiti one što su se danas sabrali na duhovnoj gozbi.
3. I ušavši (Isus) u lađu, pređe i dođe u Svoj grad. I gle, donesoše Mu oduzetoga koji ležaše na odru. Ranije smo, dakle, pokazali da ovaj oduzeti (raslabljeni) nije onaj o kome priča apostol Jovan, tj. onaj koji je isceljen u Jerusalimu. Objasnili smo i zašto se jedino ovaj grad, tj. Kapernaum, naziva „Njegovim“ gradom. Ponudivši vam, kao duhovnim gostima (dosl. satrpeznicima), da okusite med koji se nalazi unutra (u saću), i uzevši tu evanđelsku priču za primer koji poučava vrlini, pokazali smo da za Isusa „Njegov grad“ predstavlja ovaj svet u koji je došao, jer, kako kaže evanđelista, Svojima dođe (Jn. 1,11). Kazali smo takođe da je duša svakog čoveka oduzeta (raslabljena, paralizovana), a kada se preobrati i urazumi, prinosi Gospodu ovih četvoro: prezir prema samoj sebi, ispovedanje grehova, obećanje da će se uzdržavati od zla i molitvu Bogu.
4. Ovde bi pak, kada slušamo kako Matej kaže da je Hristos, ušavši u lađu, prešao i došao u Svoj grad, trebalo da tu priču shvatimo u drugom smislu, saglasnom sa prethodnim, iako prividno različitim od njega. Obukavši se u našu prirodu, zajednički Spasitelj svih je prešao more ovog našeg života i došao u Svoj grad, na onaj nadnebesni presto i u Svoje obitavalište, iznad svakog načala i vlasti, iznad svakog imena i dostojanstva koje je poznato u ovom veku ili u budućem, jer to je zaista „Njegovo mesto“, koje je i dostupno samo Njemu. Pokazujući to, Psalmopojac Prorok je rekao: Nebo nebesko je Gospodu (Ps. 113; 24), jer postoji nebo i mesto koje je istinski dom Gospodnji. Pošto je Gospod došao u Svoje mesto a da nije skinuo sa Sebe našu (ljudsku) prirodu, ovaj evanđelista kaže da je Isus, ušavši u lađu prešao u svoj grad, ali ne dodaje da je i izašao iz lađe kada je došao u Svoj grad, nego da je, ušavši u lađu, prešao i došao u Svoj grad sa tom istom lađom, pod čime podrazumevam da On u našem telu obitava u nadnebesnim sferama.
5. Kada je, dakle, Hristos došao u višnji grad i zaista ušao u Svetinju nad Svetinjama, kada je u ljudskoj prirodi seo sa desne strane Ocu, zadobivši, prema rečima apostola, večno iskupljenje za nas, tada su apostoli priveli one neznabošce koji su primili propoved istine, i koji su se, razumevši ono što su čuli, prestrašili i smirili. Međutim, ovi neznabošci kao da su još uvek ležali na odru sladostrašća, iscrpljeni i oduzeti (raslabljeni), jer su još uvek bili nesposobni da prime isceljenje duševnih bolesti, a to i jeste oproštaj grehova, zbog čega su imali tela nepokretna za tvorenje dobra. Apostoli ih izdvajaju i razdvajaju od onih što nisu prihvatili propoved pokajanja i blagočašća i privode ih Hristu, a više od ostalih apostola (takve Hristu privode) oni što su napisali Evanđelja, kojih je četvorica.
6. Gospod pak, videvši njihovu veru, tj. veru apostola koji ih privode (pošto su oni naši učitelji i posrednici pred Bogom) radi njihove savršene vere daruje usinovljenje i nesavršenima, obraćajući se svakome od onih koji Mu se privode na sledeći način: Ne boj se čedo, opraštaju ti se gresi tvoji (Mt. 9,2). Ostavi, kaže, strah zbog grehova, jer oni ti se opraštaju; ostavi trepet zbog kazne koja ti je pretila, jer.si prihvatanjem onoga što ti je objavljeno postao Moj sin i Moj naslednik. Upravo to se savršava kroz božansko krštenje u kome se preporađamo duhom usinovljenja, dobijajući oproštaj prethodnih sagrešenja i, prema obećanju, postajemo naslednici Božiji i sanaslednici Hristovi.
7. Književnici i fariseji, neznabošci (dosl. „Jelini“) i Judejci ne veruju u silu i blagodat božanskog Krštenja kao što verujemo mi, nego kažu: „Ko može da oprašta grehe?“ Mi, međutim, koji smo ranije usled naslada i strasti bili oduzeti (paralizovani, raslabljeni) dušom i telom, i ostajali nepokretni za tvorenje dobra, čujemo: Ustani, uzmi odar svoj i idi domu svome, baš kao i onaj, evanđelski oduzeti (raslabljeni). Pošto smo ukregsljeni božanskom blagodaću i silom Krštenja koja se nalazi u nama, postajemo snažni i lako se pokrećemo na tvorenje vrlina. Sile duše i tela, kao i veštastvo koje im je u delanju podređeno i kojem smo ranije robovali jer smo mu bili potčinjeni, sada upravljamo tako da to bude ugodno i Bogu i nama i da na taj način, koliko je to moguće, večne i nebeske obitelji uistinu preobratimo u svoje domove. Bogoljubivo ustrojivši naša dela, izazivamo čuđenje onih što nas gledaju i proslavljaju Boga Koji je dao takvu silu i vlast onima što u Njega veruju tako da, iako još žive na zemlji, već imaju življenje na nebesima. Prema čovekoljublju Onoga Koji ih daruje, blagodat i sila krštenja i dalje prebivaju u nama iako mi grešimo i posle krštenja, ali zdravlje i čistota duše ne bivaju sačuvani.
8. Zbog toga nam je potrebno da, kada sagrešimo, tugujemo i žalimo zbog učinjenih (prethodnih) grehova, da pokajnički padnemo na kolena, kako bi svako od nas opet tajanstveno začuo ono što i oduzeti (raslabljeni): Ne boj se, čedo. Kada pak opet zadobijemo milost, preobrazićemo tugu u radost. Ova tuga predstavlja duhovni med koji uzimamo iz tvrde stene, kao što je praobrazno rečeno: Davaše mu da sisa med iz tvrde stene (5. Mojs. 32; 13), a ta stena, kao što kaže Pavle, beše Hristos (1. Kor. 10; 4). Ne čudite se što sam tugu nazvao medom, jer ona predstavlja ono za šta je Pavle na drugom mestu rekao: Jer tuga koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje (2. Kor. 7; 10). Kao što se onome što ima povređen jezik čini gorkim i med koji mu prinesu a kada se izleči od povrede doživljava ga kao najslađi, tako i strah Božiji, kada na osnovu evanđelske propovedi pristupi pažljivim dušama, uzrokuje tugu sve dotle dok su one zahvaćene ranama grehova. Kada pak te rane nestanu budući izlečene pokajanjem, umesto tuge pojavljuje se evanđelska radost, saglasno onome što je rekao Spasitelj: Ali će se vaša tuga okrenuti na radost (Jn. 16; 20). Kakva je ta tuga? Onakva kakvu su osetili učenici Gospodnji kada su ostali bez Gospoda i Učitelja, kakvu je osetio Petar kada Ga se odrekao, kakvu oseća svako ko je blagočestiv i ko se kaje zbog svojih grehova i zbog toga što usled sopstvenog nemara oskudeva u vrlini. Ako nam se dogodi tako nešto, nećemo okriviti nikoga drugog do sebe same jer ni Adamu, kada je prestupio zapovest, nikakvu korist nije donelo prebacivanje krivice na Evu, kao što ni njoj nije (koristilo prebacivanje krivice) na začetnika zla, tj. na zmiju: Bog nas je sazdao kao samovlasne i kao one kojima je dato neograničeno gospodarenje nad strastima, tj. unutarnje rukovodeće načelo duše (odnosno, um, grč. το ήγεμονικδν της ψυχής), zbog čega niko ne vlada nad nama, niti može da nas prisili.
9. To je, dakle, spasonosna tuga po Bogu: to što ćemo same sebe a ne nekoga drugog kriviti za ono što smo sami pogrešno učinili, što ćemo jadikovati zbog toga i što ćemo, kroz ispovedanje naših grehova i duboku skrušenost zbog njih, nastojati da umilostivimo Boga. Ovom samooptuživanju i skrušenosti temelj je položio onaj drevni Lameh, otvoreno ispovedivši svoj greh, sudivši samome sebi i osudivši se više od Kaina, jer on kaže: Kad će se Kain osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i sedam puta (1. Mojs. 4; 24). Oplakavši tako samoga sebe kao krivca, on je, putem svoje duboke skrušenosti, izbegao Božiju osudu, kako je i prorok kasnije rekao: Kaži bezakonja svoja pre, da se opravdaš (Isa. 43; 26). Ovo kaže i apostol: Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni (1. Kor. 11; 31).
10. Ovako je bilo zapisano da je Lameh bio prvi koji je putem pokajanja i tuge zbog pregrešenja izbegao nebesku kaznu. Posle njega to su učinili i Ninevljani, tj. čitav grad i mnoštvo (ljudi) koje se nije moglo prebrojati. Ninevljani nisu samo sagrešili, nego su od Boga dobili i presudu, ali su se odvažili da je ponište (dosl. prevaziđu, nadvladaju) putem pokajanja i duboke skrušenosti koja mu je svojstvena. Čuli su Jonu i poverovali su onome koji objavljuje božansku presudu: Još tri dana pa će Ninevija propasti (Jon. 3; 4). Kada su ovo čuli i poverovali, oni se nisu bacili u zlu provaliju očajanja, niti su na svoje srce položili kamenje bezosećajnosti, nego su govorili i sami sebi i jedan drugome: Ko zna, možda će se obratiti Bog i umilostiviti, te nećemo izginuti (Jona 3; 9). Tako se svaki odvratio od svog rđavog puta i od nepravde svojih ruku. Proglasili su post i svi su se, od najmanjeg do najvećeg, obukli u vreće, tako da je i sam car zajedno sa njima sedeo u pepelu odeven u vreću i kajao se. Ni odojčad nisu hranili, jer su i majke, kako se čini, od silnog plača, zaboravile svoje mladence na grudima. O tome govori i Psalmopojac: Zaboravih hleb svoj jesti od glasa uzdisanja moga (Ps. 101; 5-6). Ni domaće životinje nisu pasle: goniči i pastiri ostavili su ih zatvorene u torovima i štalama, jer su i sami bili obuzeti velikom žalošću. Na taj način su sjedinili spasonosnu saglasnost i spasonosnu žalost po Bogu i izmenili Božiju presudu, zaustavivši nebeski gnev i pretvorivši ga u božansku blagonaklonost.
11. Pošto i nama, braćo, gotovo čitav život protiče u gresima, moramo da steknemo tu spasonosnu tugu i život u pokajanju. Ako to ne učinimo, onda će nas, kako kaže Gospod, o vaskrsenju osuditi Ninevljani, pošto su se oni pokajali zbog Jonine propovedi, dok se mi nismo pokajali ni zbog propovedi Hristove, iako je On i Jonin Bog. Pored toga, Jona nije propovedao pokajanje, nego je, kao što smo rekli, objavljivao presudu Božiju, lišavanje života, istrebljenje, smrt i potpuno uništenje. Hristos je došao radi toga da bismo mi imali život, pa i više od toga, odnosno usinovljenje i Carstvo Nebesko. Jona je propovedao o potpunom uništenju i nije im ni savetovao da se pokaju, niti im je obećavao Carstvo nebesko. Hristos je, propovedajući pokajanje i obećavajući Carstvo, predskazao i opštu i neminovnu propast. Kao što su se u Nojevo doba, kaže On, ljudi bez straha i uzdržanosti predavali telesnom pa je iznenada došao potop i sve ih uništio, tako će biti i na kraju ovoga veka; jer prolazi obličje ovoga sveta.
12. Jona je Ninevljanima pretio uništenjem samo onog vidljivog, ali ne i prestolom strašnog Sudije i nepotkupljivim sudom posle sveopšteg uništenja, neugasivim ognjem, nedremanim crvom, najdubljom tamom, jezivim škrgutom zuba i neutešnim plačem. Gospod je pak pretio propašću i otkrio da je i jedno i drugo posle kraja sveta pripremljeno za kamenosrdne (bezosećajne). Ovo vreme, međutim, neće nastupiti po isteku tri dana, kako je Jona objavio (Ninevljanima), nego po isteku dugog vremena, što će se takođe zbiti po dugotrpeljivosti Gospodnjoj. Dugotrpljenje Božije vodi te, dakle, ka pokajanju, a ti gledaj da zbog svoje surovosti i bezosećajnog, nemilosrdnog i nepokajanog srca ne sakupiš za sebe gnev u dan pravednog suda i otkrivenja Božijeg, jer Gospod će svakome dati po delima njegovim. Onima koji kroz dela pokajanja u trpljenju i skrušenog srca traže oproštaj grehova daće oproštaj, radost, večni život i neizrecivo Carstvo. Za one pak koji se bezosećajno i nepokajano prepuštaju gresima, nastupiće patnja i teskoba i nepodnošljiva i beskrajna mučenja.
13. Posle onih Ninevljana, tugu po Bogu otelotvorio je i David,[1] kao živo i rečito izobraženje spasonosne i skrušene žalosti po Bogu. On je i u pisanom obliku izložio greh koji je počinio, pokazujući Bogu koliko je velika njegova tuga i pokajanje, zbog čega je i zadobio veliku milost od Boga. On kaže: Rekoh: Ispovediću protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio bezbožnost srca moga (Ps. 31; 5). Nazivajući bezbožnošću koren zla, odnosno strast koja obitava u duši, a bezakonjem greh koji je izvršio na delu i koji je u svemu nadvladao a radi kojeg se skrušio i plakao, on ne samo da je dobio oproštaj, nego je primio čak i unutrašnje isceljenje.
14. Da bismo videli koliko je patio, poslušajmo ga kako kaže: Bejah bijen svaki dan, i izobličenje moje bivaše svako jutro (Ps. 72; 4), po čitav dan plačući i setujući, tako se smirivah (Ps. 34; 14), svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim postelju svoju oblivam (Ps. 6; 7), bejah kao noćna vrana na zidinama, bdeh i bih kao ptica, usamljena na krovu kuće.., prašinu kao hleb jedoh i piće svoje sa plačem mešah (Ps. 101; 7-10), kolena moja iznemogoše od posta i telo se moje izmeni (108; 24), ponizih se, i spase me Gospod. Ovim je rečima on vapio Gospodu: Gospode, nemoj me jarošću Svojom prekoreti, niti me gnevom Tvojim kazniti. Pomiluj me, Gospode (Ps. 6; 1-2), bezakonje moje ja znam i greh je moj stalno preda mnom (Ps. 50; 5) i: Gospode usliši molitvu moju…ine idi na sud sa slušm Tvojim (Ps. 142,1-2).
15. Priđite, dakle, i vi, braćo, poklonimo se, padnimo ničice i zaplačimo kao što se i David obratio pred Gospodom Koji nas je stvorio i prizvao na pokajanje, na ovu spasonosnu tugu, plač i skrušenost. Onaj koji ovo nema nije poslušao Onoga što nas je prizvao i neće se pribrojati prizvanim svetiteljima Božijim, neće zadobiti blaženstva obznanjena u Evanđelju, niti obećanu božansku utehu: Blaženi su, kaže, koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5; 4).
16. Šta ako neko kaže da je bezgrešan i da nema zbog čega da plače? To je veoma teško, sasvim retko i gotovo nemoguće.Poželjno je da čovek bude umeren u svojim strastima. Međutim, reč (Božija) nam je pokazala drugi početak i drugi uzrok ovom spasonosnom plaču: naime, učenici su tugovali jer su ostali bez uistinu blagog Učitelja, Hrista, bez Kojega smo i mi sada. Mi nismo samo bez Njega, nego i bez rajske naslade, jer smo otpali od nje i kao zamenu za mesto u kojem nema stradanja dobili ovo mesto patnje i napornog truda. Ostali smo bez besede sa Bogom licem u lice, bez saživota sa Njegovim angelima i bez večnog života. Ko neće zaplakati kada pozna ovaj gubitak? Onaj ko to nije poznao nema ni udela među vernima. Mi ćemo pak, braćo, poznavši iz bogonadahnutog učenja taj gubitak, oplakivati sami sebe. Žalošću po Bogu očistimo se od svoje grehovne oskrnavljenosti, kako bismo pronašli milost, vratili se u raj i u večni život i zadobili utehu.
17. Neka svi mi to zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje svaka slava, sila, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i svesvetim i blagim i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovde je došlo do greške u hronologiji, jer je David stariji od Jone (prim. izd.).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *