NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
2. Beseda
 
U Nedelju Priče Gospodnje o cariniku i fariseju
 
1. Izobilujući zlom, duhovni načalnik zla poseduje veštinu da na samom početku beznađem i bezverjem obori one ljude koji su u dušu već položili temelje vrline. Isto tako, on ima moć da i na pola puta nemarnošću i lenošću napadne one koji su već podigli zidove doma vrline. On putem gordosti i nerazboritosti može da obori čak i onoga ko je već postavio krov dobrih dela (na dom svojih vrlina). Vi, međutim, izdržite i ne plašite se, jer je onaj koji je usrdan vičniji u održavanju dobra, dok vrlina dobija mnogo veću snagu u borbi sa zlom kada se obogaćuje višnjom podrškom i za saborca ima Onoga Koji je silan u svemu i Koji, po blagosti Svojoj, daje silu svima onima što ljube vrline. Na taj način, vrlina ne samo da ostaje nepokolebiva pred raznolikim i zlobnim lukavstvima protivnika, nego je u stanju da probudi i podigne one koji su pali u dubinu zla, te da ih sa lakoćom, putem pokajanja i smirenja, privede Bogu.
2. Dovoljan primer za ovo je i današnja priča. Iako je carinik bio carinik, iako je, može se reći, živeo na samom dnu greha, on je zahvaljujući jednoj, i to kratkoj reči, postao zajedničar onih što žive vrlinskim životom, rasteretio se i vazneo, uzdižući se iznad bilo kakve grehovnosti i pridružujući se zboru pravednika, budući da ga je opravdao nepotkupljivi Sudija. Farisej je, međutim, zbog reči bio osuđen, i to stoga što je bio farisej i imao visoko mišljenje o sebi (dosl. mislio je o sebi da je nešto), dok zapravo nije bio pravedan. Osim toga, bio je prilično drzak na rečima, a to nije ništa manje doprinelo da se Bog razgnevi.
3. Zašto smirenje uznosi na visinu pravednosti, a preuznošenje spušta na dno grehovnosti? Zato što onoga koji ima visoko mišljenje o sebi, i to pred licem Božijim, Bog opravdano napušta, budući da takav i ne smatra da mu je potrebna pomoć Božija. Onaj pak, koji sebe smatra ništavnim i stoga gleda na višnje milosrđe, opravdano zadobija Božije sastradanje, pomoć i blagodat, jer je rečeno: Gospod se protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Priče Sol. 3; 34).
4. Pokazujući ovo kroz parabolu, Gospod kaže: Dva čoveka uđoše (grč. άνέβησαν – „uziđoše, podigoše se“) u hram da se mole Bogu, jedan farisej a druš carinik (Lk. 18, 10). Želeći da očigledno predstavi korist koja potiče od smirenja a takođe i štetu koja potiče od gordosti, On je na dve celine podelio sve koji dolaze u hram, ili, bolje rečeno, sve koji uzlaze u njega. Naime, oni koji u hram Božiji dolaze radi molitve upravo to i čine, jer je priroda molitve takva da čoveka uzdiže sa zemlje na nebo, i, podižući ga iznad svega nadnebesnog, iznad svakog imena, svake uzvišenosti i svakog dostojanstva, dovodi ga pred Samog Gospoda svega postojećeg. I onaj drevni hram se nalazio na uzvišenju, na brdu iznad grada.[1] Videvši u vreme pomora u Jerusalimu na njegovom vrhu smrtonosnog angela sa mačem podignutim na grad, David je uzašao onamo i postavio Gospodu žrtvenik, prineo žrtvu i tako zaustavio pomor. Bio je to praobraz spasonosnog i duhovnog ushođenja posredstvom svete molitve, kao i umilostivljenja koje se savršava njenim posredstvom (jer je sve ovo bilo praobraz našeg spasenja). Ako hoćete, bio je to i praobraz naše svete Crkve, koja se uistinu nalazi na visini kao isto takvo, angelsko i nadzemaljsko mesto, gde se radi izbavljenja celog sveta, uništenja smrti i izobilja besmrtnog života Bogu prinosi beskrvna, velika i zaista ugodna žrtva.
5. On zbog toga nije rekao: „Dva su čoveka došla u hram“, nego: uziđoše u hram. I sada, međutim, postoje oni što, dolazeći u svetu crkvu ne ushode, nego, bolje rečeno, opovrgavaju Crkvu koja izobražava nebo. To su oni što u hram dolaze radi susreta i razgovora sa poznanicima ili zato da bi ponudili ili poručili robu. Ovi ljudi su međusobno slični, pošto jedni nude robu, a drugi reči i međusobno ih razmenjuju (jedni reči a drugi robu). I kao što je Gospod prve odlučno isterao iz hrama, govoreći im: Napisano je: Dom Moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od nješ pećinu razbojničku (Mt. 21,13), tako je i druge odbacio ovim rečima, jer to nisu oni koji ushode u crkvu, makar i svakoga dana ovamo dolazili.
6. I farisej i carinik su uzašli u crkvu jer su obojica imali isti cilj: da se pomole, iako je farisej, tek što je uzašao, srušio samoga sebe, izopačivši način na koji se molio. Cilj ushođenja je, dakle, kod obojice bio isti jer su obojica uzašli da se pomole, ali su načini na koji su se molili bili protivni: jedan je uzašao kao skrušen i smiren, jer je od Psalmopojca-Proroka naučio da Bog neće prezreti skrušeno i smireno srce. Znajući to iz iskustva, prorok i za samoga sebe kaže: Ponizih se, i spase me Gospod ( v. Ps. 114; 6). I zašto uopšte da kažem – prorok, kada je i Gospod proroka radi nas smirio Sebe i postao ono što smo mi, zbog čega je, prema apostolskim rečima, (Filiplj. 2; 8-9), i Bog Njega visoko uzdigao! Farisej je uzašao nadmeno i razmetljivo, nameravajući da opravda samoga sebe i to pred Bogom pred Kojim je sva naša pravednost kao nečista krpa. On nije poslušao onoga što kaže: Mrzak je Gospodu koje god ponosita srca (Priče Sol. 16; 5) i: Gospod se protivi gordima (Priče Sol. 3; 34) i: Teško onima koji sami sebe pravdaju i sami su sebi mudri (Is. 5; 21).
7. Njih nisu razdvajale samo različita narav i način (na koji su se molili), nego i sam vid molitve, koja je takođe bila dvojaka. Uistinu, molitva nije samo prozba, nego i blagodarenje. Jedan od onih što se mole uzlazi u hram Božiji da bi proslavio Boga i zablagodario Mu za ono što je od Njega primio, a drugi da bi tražio ono što još nije dobio a gde spada i otpuštanje grehova, posebno za nas koji grešimo u svakom času naših dana. Što se tiče našeg obećanja koje iz blagočašća prinosimo Bogu, ono se ne naziva molitvom, nego „zavetom“. To je obznanio i onaj što kaže: Zavetujte se i ispunite (zavete) Gospodu Bogu našem (Ps.75; 12), a takođe i onaj koji govori: Bolje je da se ne zavetuješ, nego da se zavetuješ pa da ne ispuniš (Knj. prop. 5; 9).
8. Kod oba ova vida molitve postoje i dva vida nedoličnosti koja preti nepažljivima: vera i skrušenost, uz uzdržavanje od zla, čine da molitva i prozba za otpuštanje grehova budu delotvorne, dok ih očajanje i okorelost (srca) čine uzaludnim. Blagodarenje za dobra, dobijena od Boga, Njemu je ugodno samo ako ga prate smirenje i odsustvo preuznošenja. Međutim, preuznošenje prilikom blagodarenja, kao da smo ta dobra dobili zahvaljujući svojoj usrdnosti i znanju, kao i osuđivanje onih koji ta dobra nemaju, čini da blagodarenje ne bude ugodno Bogu. Farisej je bolovao i od jednog i od drugog, osudivši samoga sebe i sopstvenim rečima. On je u hram uzašao da zablagodari a ne da moli. On je, sa blagodarenjem Bogu, nerazborito i nesrećno pomešao preuznošenje i osuđivanje, jer je rečeno: Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala Ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici (v. Lk. 18; 11).
9. Ponašanje fariseja nije ukazivalo na položaj sluge, nego na bestidnu gordost, a što je sasvim suprotno onome koji se, usled svog smirenja, nije usuđivao čak ni da oči podigne prema nebu. Farisej se zaista molio „u sebi“, jer se nije uzdigao ka Bogu, iako nije ostao neprimećen od Onoga Koji sedi na Heruvimima i nadzire najkrajnje dubine. Njegova molitva bila je ovakva: rekavši Bože, hvala Ti, on nije dodao „što si usled Svog milosrđa meni, slabom da se suprotstavim, podario slobodu od zamki lukavoga.“ Uistinu je, braćo, potrebna duševna odvažnost da bi se putem pokajanja izbavio onaj koji je upao u zamke neprijatelja i bio uhvaćen u omču greha. Zbog toga našim delima upravlja višnji promisao i, često uz malo ili nimalo sopstvenog staranja, uz pomoć Božiju bivamo iznad mnogih i velikih stradanja, koja nam On milosrdno olakšava radi naše slabosti. Stoga bi trebalo da poznamo Darovatelja i da pred Njegovim licem ne budemo nadmeni, nego smireni.
10. Farisej, međutim, kaže: Bože, hvala Ti, ali ne zato što sam dobio Tvoju pomoć, nego zato što nisam kao ostali ljudi – kao da sam po sebi i zahvaljujući sopstvenim silama poseduje takve osobine, pa nije grabljivac, nepravedan i preljubnik. On nije pazio na sebe, zbog čega bi bilo moguće poverovati da je pravedan na osnovu onoga što sam za sebe to kaže. Naprotiv, on je gledao na druge a ne na sebe, i – kakvo bezumlje! – sve je nipodaštavao, smatrajući da je jedino on pravedan i celomudren. Jer nisam, kaže, kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici, ili kao ovaj carinik. Kakvo bezumlje! Neko bi mogao da kaže: ako su, osim tebe, svi grabljivci i nepravednici, gde su onda oni što trpe grabež i nepravdu? Šta znače reči: ovaj carinik, i zašto prevashodno pokazuješ na njega? On je jedan od mnogih i zar samim tim, da tako kažemo, ne potpada pod zajedničku i sveopštu osudu? Ili je on zaslužio dvostruku osudu budući da su ga osudile i tvoje farisejske oči, iako je bio daleko od tebe? Osim toga, ako znaš da je bezakonik, pošto je očigledno da je carinik, odakle znaš da je i preljubnik? Zar ćeš mu neodgovorno nanositi nepravdu i blatiti ga zbog toga što je on naneo nepravdu drugima? To nije tako, nije tako! On će, smirenoumno podnoseći tvoju gordu osudu i prinoseći Bogu, zajedno sa molitvom, i osuđivanje samoga sebe, pravedno od Njega dobiti oslobađanje od kazne za bezakonja koja je počinio. Ti ćeš, međutim, pravedno biti osuđen, jer nadmeno optužuješ i njega i sve druge ljude i od svih pravdaš jedino samoga sebe: Jer nisam kao ostali ljudi: Grabljivci, nepravednici, preljubnici.
11. Ove reči pokazuju da je farisej prezirao i Boga i sve ostale ljude. Osim toga, one svedoče i o pogrešnosti njegovih zapažanja: on otvoreno nipodaštava sve ljude uopšte, a svoje uzdržavanje od zla ne pripisuje sili Božijoj, nego svojoj sopstvenoj. Ako i izražava blagodarnost, on odmah uz to, sve ljude, izuzev sebe, smatra za raskalašne, nepravedne i otimače, kao da nikoga, osim njega, Bog nije udostojio da pokaže vrlinu. Međutim, ako su svi ljudi takvi (kakvima ih predstavlja farisej), onda bi, sledstveno tome, morali da prigrabe i imovinu ovog fariseja. Čini se, međutim, da nije tako, jer on sam dodaje: Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. On ne kaže da je dao deseti deo imovine koju je ranije stekao (κέκτηται), nego da daje desetak od svega što stekne (κτάται), što označava umnožavanje i uvećanje njegove imovine. On, dakle, ima ono što je imao i ranije, i tome nesmetano pridodaje koliko god može. Kako su onda svi ljudi osim njega mogli da grabe i otimaju? Tako zlo samo sebe razobličuje i izdaje! Tako se nerazboritosti uvek pridružuje i laž!
12. On je, dakle, davanje desetka od imovine naveo kao dokaz svoje velike pravednosti: kako bi onaj ko daje deseti deo svoje imovine mogao da otima tuđe? Post navodi kao dokaz svoje celomudrenosti, jer je post uzročnik neporočnosti. Neka, dakle, bude tako: ti si celomudren i pravedan i, ako hoćeš, ti si i mudar, i razuman, i hrabar, a poseduješ i drugo što je slično tome. I ako zaista sve to poseduješ zahvaljujući samome sebi, ako to nisi dobio od Boga, zašto onda pritičeš laži u obličju molitve, te ushodiš u hram i isprazno govoriš da prinosiš blagodarenje? Ako te osobine poseduješ zato što si ih primio od Boga, onda ih nisi dobio zato da bi se njima razmetao, nego zato da bi njima poučavao druge a na slavu Darodavca. Trebalo je, dakle, da se raduješ istinski i sa smirenjem, a takođe i da blagodariš Darodavcu za darove koje si dobio, jer svetiljka ne dobija svetlost radi sebe, nego radi onih što gledaju. Govoreći o suboti, farisej ne misli na sedmi dan nedelje, nego na sedam dana, od kojih dva posti i zbog toga se razmeće, ne znajući da je vrlina ljudsko, a gordost (preuznošenje) demonsko delo. Usled toga, kada je s njima sjedinjena, gordost vrline čini beskorisnima i poništava ih, čak i ako su istinite, a posebno kad su krivotvorene.
13. Ovako je govorio farisej. A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdituti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Vidite li koliko je njegovo smirenje, vera i samoosuđivanje? Vidite li da su se s molitvom ovog carinika sjedinili krajnje smirenje misli i osećanja, kao i skrušenost srca? Kada je uzašao u crkvu da se pomoli za otpuštanje svojih grehova, sa sobom je uneo i divne posrednike pred Bogom: nepostidnu veru, samoosuđivanje koje oslobađa od osude (Božije), skrušenost srca koja se ne može uniziti i smirenje koje ga uznosi. S molitvom je bila sjedinjena i najveća pažnja, jer je rečeno da taj carinik izdaleka stajaše. Hristos nije rekao da je „stao“, kako je rečeno za fariseja, nego: stajaše. Time ukazuje na stajanje tokom dužeg vremena, a takođe i na dugotrajnost prozbe i molitvenih reči. On ništa drugo nije niti dodavao niti izmišljao, nego je pazio samo na sebe i na Boga, okrenuvši se samo prozbi i ponavljajući samo molitvu od jedne rečenice, koja i jeste najkorisniji vid molitve.
14. A carinik, kaže, izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdšnuti nebu. I samo njegovo stajanje označavalo je istovremeno i stajanje i potčinjenost, ukazujući ne samo na poniznog slugu, nego i na položaj osuđenika. On time ukazuje i na dušu koja se izbavila od grehova ali je još uvek daleko od Boga, jer još nije stekla odvažnost pred Njim kakva se zadobija dobrim delima. Postoji, međutim, nada da će se ova duša približiti Bogu, pošto se uzdržava od zla i ima dobru nameru. A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdišuti nebu. On na taj način i svojim ponašanjem i svojim izgledom pokazuje svoje samoprekorevanje i samoosuđivanje, jer se smatrao nedostojnim i neba i zemaljskog hrama. Zato je i stajao u predvorju, ne usuđujući se ni da pogleda ka nebu, a kamoli da podigne oči ka Bogu nebesa. Usled velike skrušenosti i bijući se u prsa kao onaj ko zaslužuje takve udarce, duboko tugujući i sve glasnije jecajući, oborivši glavu poput osuđenika, nazivao je sebe grešnikom i sa verom tražio milost, govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnom! Postupao je tako jer je verovao onome koji govork Greh moj poznadoh, i bezakonje moje ne sakrih. Rekoh: Ispovediću protiv sebe bezakonje moje Gospodu i Ti si oprostio bezbožnost greha moga (Ps. 31; 5-6).
15. Šta se dogodilo nakon toga? Ovaj (tj. carinik) – kaže Gospod – otide opravdan domu svome, a ne onaj (tj. farisej), jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se. Đavo predstavlja samu nadmenost i gordost je zlo koje je posebno karakteristično za njega. Kada se ona (gordost) pridruži bilo kojoj ljudskoj vrlini, ona nju (vrlinu) nužno pobeđuje i poništava. Nasuprot tome, smirenje pred Bogom je vrlina dobrih angela i ono pobeđuje svako ljudsko zlo koje može da zadesi posrnulog. Smirenje su kočije koje uznose ka Bogu, slično oblacima koji će u budućnosti vazneti ka Bogu one što će obitavati uz Njega u beskonačne vekove. O tome je prorokovao apostol, govoreći: A potom mi živi koji ostanemo bićemo zajedno s njima uzneseni na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti (1. Sol. 4; 17). Ono što je oblak, to je i smirenje: sjedinjeno s pokajanjem, ono iz očiju izvodi istočnik suza i nedostojne čini dostojnima, uznosi i sjedinjuje sa Bogom, opravdavajući jedino zbog dobre namere.
16. Carinik je, dakle, najpre nepošteno prisvajao tuđu imovinu, ali se potom odrekao nepoštenja. On nije pravdao samoga sebe i na kraju je bio opravdan. Farisej, pak, nije otimao tuđu imovinu, ali je samoga sebe isticao kao pravednika i bio je osuđen. Koliko će tek postradati oni što prisvajaju tuđe i pri tome pokušavaju još i da se pravdaju?
17. Mi o njima nećemo govoriti, jer ni Gospod o takvim ljudima ncje rekao ništa, možda zato što oni ne mogu da se ubede rečima. I nama se često događa da se tokom molitve smirimo i da smatramo da ćemo biti opravdani kao carinik. To, međutim, nije tako: trebalo bi da obratimo pažnju na to da je on, budući prezren od fariseja, čak i onda kada se udaljio od greha prezirao i osuđivao samoga sebe i ne samo da nije protivurečio fariseju, nego je bio i saglasan sa njim u istupanju protiv samoga sebe.
18. Tako i ti, kada se odrekneš zla, prestani da protivurečiš onima koji te vređaju i preziru (zbog greha), nego zajedno sa njima osudi samoga sebe kao rđavoga. Sa skrušenošću i molitvom priteci jedino milosti Božijoj, znajući da si spaseni carinik. I zaista, mnogi sebe nazivaju sebe grešnicima, tako govore i tako misle. Međutim, srce se ispituje u poniženju (obeščašćenju). Tako i veliki Pavle, koji je bio daleko od farisejske razmetljivosti, piše onim Korinćanima koji su govorili jezike: Blagodarim Bogu mojemu, što govorim jezike više od svih vas (1. Kor. 4; 18), dok na drugom mestu za sebe kaže da je svima smeće (1. Kor. 4; 13). On ovo, dakle, piše zato da bi urazumio ljude koji su se preuznosili ovim darom nad onima što ga nisu posedovali. I kao što je Pavle koji je ovo pisao bio daleko od farisejske nadmenosti, tako je moguće i da se izgovaraju reči onog carinika, i da se čovek smiri po uzoru na njega, pa opet da ne bude opravdan kao on, jer carinikovim rečima treba da prisajedini i odvraćanje od zla, i raspoloženje duše, i skrušenost, i uzdržanost. I David je pokazao da onaj ko sebe smatra krivim pred Bogom i pokaje se, treba da podnese i izdrži opravdano vređanje i sramoćenje od strane drugih. Nakon što je počinio greh, David je slušao Simejeve uvrede a onima, koji su zbog toga hteli da kazne Simeja, rekao: Ostavite ga, neka proklinje; jer mu je Gospod rekao: proklinji Davida (2. Sam. 14; 10). Time je želeo da kaže da mu je (Simeju) Bog zapovedio da ga vređa zbog njegovog greha. David se tada borio sa nesrećom i velikom nevoljom, jer se u to vreme njegov sin Avesalom pobunio protiv njega.
19. David je s nepodnošljivim bolom i protiv svoje volje napustio Jerusalim i pobegao. Stigao je u podnožje Maslinove gore i tu naišao na novu nevolju, tj. na Simeja. Ovaj ga je gađao kamenjem, neprestano proklinjao, drsko vređao i nazivao ga krvopijom i zlikovcem, želeći da prekori cara i da ga podseti na zločin koji je učinio Virsaveji i Uriji Hetejinu. Simej nije samo jednom ili dva puta izrekao prokletstvo i bacio na njega kamenje, zajedno sa rečima koje su udarale jače od kamenja, nego je, kaže Pismo, car išao sa svim svojim ljudima dok je Simej koračao niz padinu brda, nedaleko od cara, proklinjući ga sa ove kosine, gađajući ga kamenjem i posipajući ga prašinom. Caru nisu nedostajali ljudi koji bi ga (Simeja) sprečili da to čini. Vojvoda Avisaj nije mogao to da podnese, pa je rekao caru: Zašto da psuje ovaj mrtvi pas cara Gospodara moješ? Idem da mu skinem Glavu (2. Sam. 16; 9). Car je, međutim, zaustavio i njega i sve svoje sluge, govoreći: Ostavite ga neka psuje… ne bi li Gospod pogledao na nevolju moju, i uzvratio mi dobro za psovku njegovu današnju (2. Sam. 16; 12).
20. Ono što se tada savršilo i što se na delu zbilo, to se, kako pokazuje i ova priča o cariniku i fariseju, zaista uvek događa. Kako da onaj koji sebe uistinu smatra dostojnim večne muke ne podnese odvažno ne samo sramotu, nego i gubitak, i bolest, i svaku nevolju i patnju uopšte? Pokazavši takvo trpljenje, kao da je dužnik ili krivac, on se, kroz lakšu, prolaznu i ograničenu osudu, oslobađa onog uistinu teškog, nepodnošljivog i beskrajnog mučenja. Ponekad se oslobađa i od nedaća koje ga sada muče, budući da božanska dobrota još ovde ima početak kao da se zbog trpljenja zadužuje. Na temelju tih nevolja koje su ga zadesile, on počinje da prima umirenje od Boga, kao dug za trpljenje. Zato je jedan od onih koje je Bog za nauk kaznio, rekao: Podnosiću gnev Gospodnji, jer Mu sagreših (Mih. 7; 9).
21. Neka i mi budemo za nauk kažnjeni, sa milosrđem a ne sa gnevom i jarošću Božijom. Nemojmo padati u malodušnost zbog kazne Božije, nego se, kako kaže Psalmopojac, ispravljajmo do kraja, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, Kome dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i presvetim i blagim i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jerusalimski hram bio je sagrađen na brežuljku Moria, zbog čega su se oni, koji su dolazili u njega, uspinjali.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *