NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
21. Beseda
 
Na Vaznesenje Gospoda i Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista,
u kojoj se govori i o tome kako se ispunjava zakonska (starozavetna) Subota
 
1. Judejci su po Zakonu praznovali Pashu, odnosno prelazak iz Egipta u Palestinu. Mi praznujemo evanđelsku Pashu, tj. prelazak naše prirode u Hristu iz smrti u život, iz propadljivosti uneprotadljivost. Koja bi reč mogla da izrazi različitost u uzvišenosti između onoga što je starim zakonodavstvom bilo ustanovljeno kao svetinja i povoda za naše praznike? Ljudska reč, naravno, ne može da izrazi takvo prevashodstvo i stoga je sada uipostazirana Premudrost najvišeg Oca, prevečni i nadsuštastveni Logos Božiji Koji se čovekoljubivo sjedinio sa nama i nastanio kod nas, delima pokazao povod za praznik i jasno označio visinu tog prevashodstva.. Mi sada praznujemo prelazak naše prirode u Njemu, ali ne iz podzemne sfere (preispodnje, podzemlja) na površinu zemlje, nego sa zemlje na nebo nebesa, a zatim i do prestola Onoga Koji vlada nad svima.
2. Na današnji dan Gospod nije samo, nakon Vaskrsenja, stao među Svoje učenike, nego se i odvojio od njih. On se pred njihovim očima vazneo na nebo, ušao u istinsku Svetinju nad Svetinjama i seo sa desne strane Oca, iznad svakog načalstva i vlasti, iznad svakog imena i dostojanstva koje se poznaje i imenuje kako u ovom tako i u budućem veku. Kao što je i pre Vaskrsenja Gospodnjeg bilo mnogo vaskrsnutih, tako je i pre Njegovog Vaznesenja bilo mnogo vaznetih. Duh je uzneo proroka Jeremiju, a angeo Avakuma. Iznad svega se piše o vatrenoj kočiji kojom je bio uznesen Ilija. On, međutim, nije prešao granicu zemlje (zemljine atmosfere) i bila je to samo neka promena mesta, jer vaznesenjem je svaki od njih uziman sa zemlje, ali nije izlazio izvan granica zemlje. Isto tako su se i oni koji su bili vaskrsnuti iznova vraćali u zemlju i umirali. Međutim, kada je Hristos vaskrsao iz mrtvih, smrt nije mogla da ovlada Njime, isto kao što se sada, kada se vazneo, sva visina našla pod nogama Njegovim, svedočeći svima da je On Bog Koji je iznad svega.
3. Ovo je otkrivena (javljena) Gora Gospodnja, kaže Isaija (Isa. 2; 2), a iznad svih vrhova duhovnih gora je dom Božiji – telo Gospodnje, jer u telu nije došao ni angeo ni čovek, nego Sam Gospod Koji nas je spasao, postavši radi nas sličan nama i istovremeno nepromenjeno ostao Bog. I kao što, silazeći, nije promenio Svoje obitavalište nego je snishodio, tako ni sada, ushodeći, On nije promenio obitavalište božanske prirode, nego je na višnji presto posadio našu prirodu koju je primio. Zaista, trebalo je da prvorođeni iz mrtvih izvede pred Boga našu prirodu, kao neki začetak prvorođenih ispred celog roda.
4. Ma koliko prethodnih vaskrsavanja i vaznesenja da je bilo, nijedno ne praznujemo tako kao Vaskrsenje i Vaznesenje Gospodnje, jer mi nismo niti ćemo biti učesnici tih drugih (vaskrsavanja i vaznesenja). Od njih nemamo drugu veliku korist, osim toga što nas ona privode veri u Vaskrsenje i Vaznesenje Spasiteljevo, a mi jesmo i bićemo pričasnici toga Vaskrsenja i Vaznesenja, jer je to Vaskrsenje i Vaznesenje ljudske prirode (koju je Gospod naš Isus Hristos primio Ovaploćenjem), pa čak ne ni samo ljudske prirode (kao takve), nego i onih koji veruju u Hrista i tu veru pokazuju na delu. Sve ono što je Gospod, nerođen i nestvoren po Svojoj Božanskoj prirodi, učinio – učinio je radi nas. I taj zemaljski život koji je proživeo – On je proživeo radi nas, pokazujući nam put koji vodi u istinski život; i to što je postradao u telu – postradao je radi nas, isceljujući naše strasti; radi naših sopstvenih grehova otišao je u smrt; radi nas je i vaskrsao i vazneo se, pripremajući nam Vaskrsenje u beskrajnom veku, jer svi koji nasleđuju ovaj život podražavaju, koliko je to moguće, savršavanje Njegovog domostroja na zemlji.
5. Početak tog podražavanja je sveto krštenje koje predstavlja izobraženje pogrebenja i vaskrsenja Gospodnjeg. Sredina je vrlinski život i upravljanje prema Evanđelju, a kraj se ogleda u pobedi nad strastima putem duhovnih podviga, pobedi koja donosi bezbolan, neprolazan i nebeski život, o čemu govori i Apostol: Jer ako živite po telu, pomrećete; ako li Duhom umrtvljujete dela telesna, oživećete (Rim. 8; 13). Oni, dakle, koji žive po Hristu, podražavaju Njegov život u telu. Svako od njih će umreti kada dođe vreme, pošto je i On umro u telu, a tako će (kao telo Njegovo) i da vaskrsnu, proslavljeni i netruležni, no ne sada, nego kada dođe vreme. Osim toga, oni će se i uzeti, kako i Pavle kaže: Bićemo uzneseni na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svtda s Gospodom biti (1. Sol. 4; 17).
6. Vidite li kako svako od nas, ako poželi, postaje zajedničar Vaskrsenja i Vaznesenja Gospodnjeg, naslednik Božiji i sanaslednik Hrista? Zato se radujemo praznujući Vaskrsenje i Vaznesenje i uzvođenje naše prirode, i početak vaskrsenja i vaznesenja svakoga od vernih, navodeći evanđelske reči koje danas treba da se čitaju: (Vaskrsli) Isus stade među njih (tj. među Svoje učenike).
7. Zašto je stao među njih i išao sa njima? Izvede ih napolje do Vitanije – kaže Evanđelist – i podšavši ruke Svoje blaGoslovi ih (Lk. 24,50). Zato, da bi pokazao da je potpuno zdrav i nepovređen; da bi pokazao da su Mu noge snažne i sasvim jake; ali i da su rane od klinova i ruke upravo onakve kakve su bile kada su pribijene na Krst, i kopljem probodeno rebro, a možda i tragove od udaraca, pokazujući sve to kao dokaz Spasonosnih Stradanja. Čini mi se da rečima stade među njih Evanđelist pokazuje da je On samom Svojom pojavom i blagosiljanjem utvrdio njihovu veru u Njega. On nije stao samo posred svih njih, nego i posred srca svakoga od njih i utvrdio je veru, tako da se za svako srce može reći ono iz Psalma: Bog je usred njega, neće se pokolebati (Ps. 45; 6). Od tog vremena, apostoli Gospodnji postali su čvrsti i nepokolebivi.
8. On je stao među njih i rekao im: Mir vam! – taj slatki, poznati i za Njega uobičajen pozdrav. Mir ima dvojako značenje: postoji mir koji imamo u odnosu prema Bogu i koji je prevashodno plod blagočašća (pobožnosti), ali postoji i mir koji imamo u odnosu jedan prema drugom, koji obično nastaje kao posledica evanđelskih pouka. Oba (ova mira) Gospod je predao u jednom Svom pozdravu. I kao što im je zapovedio da čine kada ih je prvi put poslao – U koju god kuću uđete najpre kažite: Mir domu ovom (Lk. 10,5) – tako i Sam čini. Ulazeći u kuću u kojoj su bili sabrani, On im je odmah predao mir. Kako je, međutim, video da su oni bili potreseni neočekivanim i neverovatnim viđenjem – jer se kaže da su pomislili da vide duha i da je to što vide priviđenje – Sam im objavljuje nemir njihovih srca i pokazuje da je upravo On taj kome su i pre stradanja i vaskrsenja govorili: Sad znamo da sve znaš, i ne treba ti da te ko pita (Jn. 16; 30), uveravajući ih kroz ispitivanje i dodir. Kada je video da su prihvatili istinu, On ih još više utvrđuje u njoj i kroz ovaj ispit. Istovremeno dok im je predavao mir, On je predložio da učestvuje u njihovom obedu. I dok još ne verovahu i dok se čuđahu, ali ne zbog sumnje nego od radosti, reče im: Imate li ovde šta za jelo? A oni mu dadoše komad ribe pečene, i meda u saću. I uzevši jede pred njima (Lk. 24; 41-43).
9. Njegovo prečisto telo uzimalo je hranu i nakon Vaskrsenja, ali ne zato što je imalo potrebu za hranom, nego da bi im na taj način pružio potvrdu Svoga Vaskrsenja i da bi pokazao da je Njegovo sadašnje telo isto ono koje je sa njima kušalo hranu pre Stradanja. Njemu hrana nije bila potrebna po prirodi smrtnih tela, nego prema božanskom dejstvu (energiji) ili, kako bi neko rekao: kao što oganj troši vosak, samo sa tom razlikom, što je ognju, da bi postojao, potrebno zapaljivo veštastvo, a besmrtnimtelima nije potrebna hrana da bi se održala.
10. Okusio je komad pečene ribe i med u saću, koji predstavljaju i simvole njegovih tajni jer je našu prirodu, koja kao riba pliva u vodi strasnog života ispunjenog nasladama, Logos Božiji ipostasno prisajedinio Samom Sebi. On ju je božanskim i nepristupnim ognjem Svoga božanstva očistio od svake strastvene sklonosti, učinivši je plamenolikom i pričasnom božanstvu. Pričasnošću tom ognju za koji Gospod kaže da je došao da ga baci na zemlju On ne obožuje samo telo koje je primio od nas, nego i svakoga od onih koji su udostojeni opštenja s Njim. Pored toga, naša priroda je nalik i pčelinjem saću, jer u telu krije riznicu razuma, kao što se u saću krije med. Još veću sličnost ovome pokazuje svako ko veruje u Hrista: kao što je med sabran u saću, tako i on u duši i telu ima pohranjenu blagodat božanskog Duha. Od ovoga kuša i Gospod, jer je Njemu prijatna hrana spasenje svakoga ko učestvuje u Njegovoj prirodi. On ne jede sve, nego samo meda u saću, tj. određen deo, pošto nisu svi poverovali. I nije On Sam uzeo taj deo, nego je uzeo ono što Mu daju učenici, jer učenici Mu privode samo one koji su poverovali, odvojivši ih od neverujućih.
11. Okusivši pred Svojim učenicima komad pečene ribe i meda u saću, Gospod ih je podsetio na reči koje im je ranije saopštio polazeći na Stradanje i pokazujući im da je govorio istinu, jer se dogodilo kao što je predskazao. On im je otvorio um da razumeju Pismo i da shvate da se zbilo onako kako je bilo napisano i kako je i trebalo da bude: da usled bezgraničnog okeana Svog čovekoljublja Jedinorodni Sin Božiji radi ljudi postane čovek, da se javi i da Očinskim glasom i pojavom Duha Svetoga dobije svedočanstvo sa visina, da Svojim neobičnim delima i rečima privede veri i izazove divljenje, da pretrpi zavist i da bude predat ljudima koji nisu tražili slavu Božiju nego ljudsku, da bude raspet i pogreben, da ustane iz mrtvih u treći dan i da u Ime Njegovo bude propovedano pokajanje i oproštaj grehova, počev od propovedi u Jerusalimu; da oni treba da budu propovednici i svedoci onoga čemu su bili očevici i Onoga Čiji su služitelji bili. Obećavajući da će im sa nebesa poslati Očevo obećanje, tj. Duha Svetog, On im zapoveda da sede u Jerusalimu dok se ne obuku u silu sa visine.
12. Nakon što je sa Svojim učenicima besedio o delu spasenja, On ih je izveo iz doma i poveo do Vitinije. Tu ih je blagoslovio, a zatim odstupio od njih i uzneo se na nebo. Koristeći oblak kao kočiju, uzišao je u slavi i ušao u nerukotvorenu Svetinju nad Svetinjama, seo sa desne strane Veličanstva na nebesima, učinivši naše telo (tj. našu ljudsku prirodu) pričasnikom kako božanstva, tako i prestola, Pošto apostoli nisu prestajali da gledaju na nebo, pojavili su se angeli i objavili da će On ponovo doći sa neba i to na isti način kako su videli (da se uznosi). I Sam Gospod je (o tome) govorio, a Danilo je prvi predskazao: Videh, kaže, kako Sin Čovečiji iđaše s oblacima nebeskim (Dan. 7; 13), dok je Gospod rekao: Ugledaće Sina Čovečijeg gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom (Mt. 24; 30).
13. Tada su se učenici popeli na Eleonsku (Maslinovu) goru sa Koje se vazneo i poklonili se prenebesnom Vladici koji je sišao ovamo i onebesio zemlju, Koji se uzneo sa toga mesta gde će ponovo doći, Koji je sjedinio one dole (zemne) sa onima gore (tj. sa nebeskim) i ustanovio jednu Crkvu u slavu Svoga čovekoljublja, nebesku i istovremeno zemaljsku. Odatle su se radosno vratili u Jerusalim i bili neprekidno u Crkvi imajući um na nebesima, radujući se i blagosiljajući Boga i pripremajući se za primanje obećanog dolaska božanskog Duha.
14. Ovo je, braćo, da sažeto kažemo, način na koji treba da žive svi oni što se nazivaju po Hristu: oni treba da prebivaju u molitvama i prozbama i da, podražavajući angele, imaju duhovni vid ustremljen ka prenebesnom Vladiki, da se raduju i blagoslove Vladiku neporočnim načinom života, te da tako iščekuju Njegov tajanstveni Dolazak, saglasno Psalmopojcu koji mu kaže: Pevaću i razumeću na putu neporočnom: kada ćeš doći k meni (Ps. 100; 2). I veliki Pavle je, objavljujući isto to, rekao: Naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista (fil. 3; 20, Jevr. 6; 20). Tako ubeđuje i predvodnik Apostola, Petar: Sasvim se nadajte blagodati koja će vam se doneti otkrivenjem Isusa Hrista (1. Petr. 1; 13), Kojega ne videvši ljubite (8). Ovo kaže i Gospod: Neka budu bedra vaša opasana i lampe upaljene, i budite kao čovek koji čeka Gospodara svoga da se vrati (v. Lk. 12; 35). On, dakle, nije ukinuo ni subotu, nego ju je ispunio, pokazavši zaista blagoslovenu subotu, dan koji je veći od dana (prostog) odmora od telesnih dela, te stoga ima dvostruk blagoslov: odmarajući se od zemaljskih, pa dakle i beskorisnih stvari, mi prebivamo u Bogu sa nepostidnom nadom tražeći ono što je nebesko i nepropadljivo.
15. Po starom Zakonu, subota je bila jedini takav dan u sedmici, pa se zato nerazumnim Judejcima i učinilo da je Gospod narušio zakonsku subotu. On pak kaže: Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem, nego da ispunim (Mt. 5; 17). Kako to On nije ukinuo ovu subotu nego ju je, saglasno Zakonu, ispunio? Duh Sveti je obećan kao dar onima što Ga danonoćnotraže. On je pak zapovedao stalnu spremnost i bdenje, govoreći: Zato i vi budite spremni; jer u koji čas ne mislite doći će Sin Čovečiji (Mt. 24; 44). Za one koji žele da Mu u potpunosti budu poslušni, On je svaki dan pretvorio u blagoslovenu subotu, i tako nije ukinuo, nego je i tu ispunio Zakon.
16. Vi, dakle, koji ste sputani svetskim stvarima, ako odbacite koristoljublje i međusobnu mržnju, ako se budete trudili da istinujete (tj. da živite istinoljubivo, pri čemu ne misli se samo na govorenje istine, nego i na provođenje života saglasno Istini – prim. prev), ako budete celomudreni – svaki ćete dan učiniti svojom subotom, jer nećete tvoriti nikakvo zlo. Kada pak nastupi dan spasonosniji od drugih (tj. praznični dan), onda treba da budete slobodni od svakog posla i reči, da strpljivo prebivate u hramu Božijem, da savesno slušate ono što se čita i propoveda i da se skrušeno predate prozbama, molitvama i pojanju Bogu, jer vi na taj način ispunjavate subotu – živeći saglasno Evanđelju božanske blagodati, dosežući duhovnim okom do Onoga Koji sedi iznad nebesa sa Ocem i Duhom, do Hrista, Koji nas je učinio sinovima Božijim – usinjenim ne samo po imenu, nego zajednicom božanskog Duha, Samim Telom i Samom Krvlju Svojom, tesno sjedinjenim sa Bogom i među sobom.
17. Sačuvajmo, dakle, ovo međusobno jedinstvo kroz nerazrušivu ljubav. Svagda gledajmo na višnjeg Roditelja, jer više nismo od zemlje i zemni, kao prvi čovek, nego smo postali nebeski kao i drugi Čovek, Gospod. Kakav je zemni, takvi su i zemni; kakav je nebeski, takvi su i nebeski. Kao što smo nosili lik (obraz) zemnog, tako ćemo nositi i lik (obraz) Nebeskog, a srce ćemo imati gore, kod Njega, i sozercavaćemo ovo veliko viđenje: našu prirodu kao savečnu neveštastvenom plamenu božanstva. Odbacimo veze sa kožnom odećom u koju smo obučeni usled prestupa i stupimo u Svetu Zemlju, a tu svetu zemlju svako pokazuje sam u sebi putem vrlina i nepokolebive ustremljenosti ka Bogu,
18. Neka time zadobijemo odvažnost da, kada Bog dođe u ognju, pristupimo da se ozarimo i da u vekove obitavamo uz ozarene, u slavu Njegove najviše Svetlosti, trosunčanog i najjednonačalnijeg Blistanja, Kojem pripada svaka slava, sila, čast i poklonjenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *