“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
12. Беседа
 
Изговорена у четврту недељу Свете Четрдесетнице,
која излаже о Еванђељу читаном тога дана
 
1. Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су Ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21).
2. Можда се баш зато после молитве на гори, када је засијао божанском светлошћу, Он полако спустио на место где се налазио младић обузет тим демоном. Пошто је узео изабране ученике, отишао је на гору да се помоли и засијао као сунце; и ето, јавили су се поред Њега Мојсеј и Илија – који су се од свих људи највише подвизавали у молитви и посту – пројавивши кроз своје присуство за време Његове молитве сагласност и узајамну повезаност молитве и поста, тако што пост као да беседи са молитвом која, са своје стране, беседи са Господом. Ако крв убијеног Авеља вапије ка Господу, како је Он Сам рекао Каину а што знамо преко Мојсеја, онда, коначно, и делови тела и сви удови који су се намучили у посту вапију ка Господу и, постећи у складу са молитвом и на неки начин и сами се молећи, заиста је чине (молитву) угоднијом Богу, дајући праву вредност добровољно преузетом подвигу поста. Дакле, након што се помолио и засијао на божански начин, спустивши се с горе, Господ иде к народу и ученицима којима је био доведен ђавоимани. На гори им је показао ону награду која следује за пост и молитву и која је не само велика, већ и више но велика, тј. показао им је да је награда (за пост и молитву) божанско озарење. Сада пак, када се спустио доле, показао им је да је награда (за пост и молитву) и власт над демонима.
3. Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се.
4. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). При том долази до великог одливања течности која се, услед близине мозга, кроз канале стиче у устима. Поред тога, појачано дисање не може несметано да се обавља због нарушавања правилног рада органа и код невољника се појављује пена на устима. Због тога је и онај ђавоимани испуштао пену и шкргутао зубима, који су у безумној раздражености страшно ударали једни у друге. После овога он се суши и сахне због силнијег демонског утицаја: као што се услед дејства сунчевих зрака од влаге ствара пара, а затим, ако се та топлота повећа, она влагу коначно и уништава, тако се догађа и услед демонског насртаја: влага која се лучи из организма, недуго затим, са појачавањем демонског дејства, пресахне, као и уопште влага која је својствена телу, и, као последица тога, ђавоимани сахне, тј. суши се.
5. Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо, и доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека тако да је овај пао на земљу, ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло.
6. Господ је упитао дечаковог оца: Колико има времена како му се то догодило? Ово питање Господ је поставио из човекољубља, приводећи га вери, и кроз веру молитви. Тај човек је био тако далеко од вере, да чак није ни молио за спасење сина. Зато ни ученике он никако није молио, јер се каже да је рекао: И рекох ученицима Твојим да га истерају, што значи да није пао пред њихове ноге, да није молио, нити преклињао. Види се да он чак ни Господа никако не моли. Зато Господ разговара с њим, милостиво допустивши да његово дете лежи ту испред, питајући га о времену болести и уједно подстичући га на молбу. И он одговара: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби, и додаје: Ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
7. Видите ли како је велико неверовање овога човека? Он каже: Ако можеш, и тиме показује да не верује да Он то може. Господ је као одговор на то рекао: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. Он то каже не зато што му није познато неверовање тога човека, него зато да би га постепено привео к вери, и уједно, да би му показао, да је управо то његово неверовање било разлог због кога ученици нису могли да истерају демона. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист: он не каже да је Господ дечаковом Оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега!
8. Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије).
9. Кад су га ученици после насамо питали: Зашто га ми не могосмо истерати, Он им је одговорио да се тај демон ничим не може истерати до молитвом и постом. Неки кажу да је такву молитву и пост требало да упражњава онај који је и страдао, иако је, у ствари, другачије. Како би могао да се моли или са коришћу за себе да пости онај ко се налази под утицајем злог духа и то тако силног, будући да је овај био његово оруђе и потпуно опседнут њиме?
10. Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона.
11. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Мнош ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Није довољно да се само удаљимо од телесних грехова, него би требало да очистимо и она дејства (енергије) која су се угнездила у души. Из срца нашег излазе зле помисли, прељубе, убиства, крађе, тврдичлук и слично томе, а то је оно што покреће човека. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5; 28), јер, иако је тело непокретно, греху је било дозвољено да се догоди у мислима. Међутим, када душа изнутра, кроз молитву и трезвеност, и сећање на смрт, и жалост по Богу, и плач – одбаци ђавољи наговор, тада и тело задобија освећење и постаје непокретно за зло. То је оно о чему говори Господ, када каже да чаша није чиста ако се очисти само споља, а не и изнутра. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, и ако је свет квасац, и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).
12. Из тог разлога Христос није прекршио ни јудејско обрезање, него га је, напротив, испунио. И Он Сам каже: Нисам дошао да укинем Закон него да испуним (Мт. 5; 17). На који начин га је испунио? Закон је представљао печат, знак и символ обрезања злих помисли у срцу, за шта се Јудејци нису старали. Због тога су изазивали опомене Пророка као они који не обрезују срце, због тога су омрзнути од Онога Који гледа на срце, да би на крају били одбачени. Јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце (1. Цар. 16; 7). Ако је оно (срце) испуњено нечистим и лукавим помислима, онда такав човек заслужује да се Бог окрене од њега. Зато нас, опет, апостоли саветују да молитве савршавамо без гнева и сумње.
13. Поучавајући нас да треба да се старамо за оно духовно обрезање срца, Господ блаженима назива оне који имају чисто срце и који су сиромашни духом, објављујући да ће награда за такву чистоту бити виђење Бога, док сиромашнима духом обећава Царство Небеско. Сиромашнима назива оне који живе у недаћама и беди, али не једноставно све такве људе, већ само оне који су сиромапши духом, тј. оне који имају унутарње смирење, смирење срца и који имају добру вољу те се тако односе према свему спољашњем, проводећи живот у сиромаштву. Он забрањује не само убиство (као што чини Закон), него чак и гнев, и заповеда нам да од срца праштамо онима који су нас увредили, не примајући ни дарове које смо Му принели, ако се прво не смиримо и не престанемо да се гневимо.
14. Тако је и када су у питању телесне страсти, јер Он и само љубопитљиво гледање, и жудњу која се услед тога појављује у срцу, осуђује као прељубу. Обухвативши све то још уопштеније, каже: Ако је дакле светлост која је у теби – тј. ум и расуђивање – тама – тј. када је оно што управља обузето тамом – колика је тек тама! – тј. шта је тек са телом и чулима који сами по себи не поседују разумну светлост од које се рађа истина и бестрашће (Мт. 6; 23). Ако светлост која је у теби буде чиста, ако је телесне помисли не буду помрачивале, душом ћеш постати у потпуности лучезаран, као када те светиљка обасја. Такво је духовно обрезање срца којим је Господ испунио телесно обрезање што је постојало по закону, и које је Јудејцима било дато као знамење оног духовног, а да би их привело к Њему. За оне који се не старају да задобију духовно обрезање, њихово телесно обрезање постало је, како каже апостол Павле – необрезање (тј. изједначило их је са незнабошцима), и они су се отуђили од Бога, тј. Онога Који гледа не на видљиво телесно оправдање, него на срце, тј. на невидљиво кретање помисли које су у нама.
15. Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасења, које су, пошто га је испрва проповедао Господ, у нама утврдили они што су слушали од Њега, уз сведочење од Бога, кроз знамења и чудеса, и различитим моћним делима, и раздавањем Духа Светога (Јевр. 2; 2-4). Ми, дакле, треба да се бојимо Онога Који испитује срца и скривене помисли (досл. утробе, бубреге), да умилостивимо Господа освете, да учинимо да у нама обитавају мир, светост, скрушена молитва, јер без њих нико не може видети Господа, треба ватрено да зажелимо, са најчвршћом вером, виђење Бога које је обећано онима што имају чисто срце, и да учинимо све да бисмо то задобили, јер то прати вечни живот, чиста, истинска лепота, невиђено благо, неизменљиве и непролазне насладе и слава и Царство.
16. Нека га сви ми задобијемо у Самоме Цару векова Христу, Коме Једином доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем, и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, у непролазне векове. Амин.

Comments are closed.