NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
12. Beseda
 
Izgovorena u četvrtu nedelju Svete Četrdesetnice,
koja izlaže o Evanđelju čitanom toga dana
 
1. Govoreći često, naročito u ove sveštene dane, vašoj ljubavi o postu i molitvi, vašem bogoljubivom sluhu i vašim dušama nisam do sada izložio o tome kakvim darovima bivaju nagrađeni oni koji na njima revnuju, i kakvim su velikim dobrima posrednici post i molitva za one koji ih savršavaju. O tome je posvedočio i glas Gospodnji u Evanđelju koje smo danas pročitali. O čemu se radi? O nečem velikom! Može se reći – najvećem. Pored ostalog, post i molitva mogu dati takvu vlast nad zlim duhovima, da se ovi mogu izgoniti i isterivati, i da se oni koji su opsednuti zlim duhovima mogu oslobađati štete koju im ovi nanose. Kada su Učenici pitali Gospoda za gluvog i nemog demona: Zašto ga mi ne mogosmo izgnati, On im je odgovorio: Ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom (Mt. 17; 19-21).
2. Možda se baš zato posle molitve na gori, kada je zasijao božanskom svetlošću, On polako spustio na mesto gde se nalazio mladić obuzet tim demonom. Pošto je uzeo izabrane učenike, otišao je na goru da se pomoli i zasijao kao sunce; i eto, javili su se pored Njega Mojsej i Ilija – koji su se od svih ljudi najviše podvizavali u molitvi i postu – projavivši kroz svoje prisustvo za vreme Njegove molitve saglasnost i uzajamnu povezanost molitve i posta, tako što post kao da besedi sa molitvom koja, sa svoje strane, besedi sa Gospodom. Ako krv ubijenog Avelja vapije ka Gospodu, kako je On Sam rekao Kainu a što znamo preko Mojseja, onda, konačno, i delovi tela i svi udovi koji su se namučili u postu vapiju ka Gospodu i, posteći u skladu sa molitvom i na neki način i sami se moleći, zaista je čine (molitvu) ugodnijom Bogu, dajući pravu vrednost dobrovoljno preuzetom podvigu posta. Dakle, nakon što se pomolio i zasijao na božanski način, spustivši se s gore, Gospod ide k narodu i učenicima kojima je bio doveden đavoimani. Na gori im je pokazao onu nagradu koja sleduje za post i molitvu i koja je ne samo velika, već i više no velika, tj. pokazao im je da je nagrada (za post i molitvu) božansko ozarenje. Sada pak, kada se spustio dole, pokazao im je da je nagrada (za post i molitvu) i vlast nad demonima.
3. Pošto je u današnju nedelju običaj da se u crkvama čita o ovome čudu, prođimo od početka celu ovu pročitanu evanđelsku povest. Kada je, dakle, Isus došao učenicima i narodu koji je u to vreme bio s njima, zapitao ih je o čemu se radi a neko iz naroda mu je odgovorio: Učitelju, dovedoh k Tebi sina svojega u kome je duh nemi. Kad god ga uhvati lomi ga, i penu baca, i škrguće zubima i suši se.
4. Zašto je bacao penu, škrgutao zubima i sušio se? Zato što kod onih koji su obuzeti demonom najpre i više od drugih delova tela strada mozak, jer demon koristi kao mostobran psihički duh koji se u njemu nalazi i odatle, kao iz nekog utvrđenja, ugnjetava celo telo. Kada se pak muči mozak, tad se i na nervima i na zglobovima odvija upalni proces, onemogućivši normalno dejstvovanje koje potiče od psihičkog duha. Tako se događaju pometenost, slomljenost, nevoljni pokreti svih delova tela kojima se (inače) voljno upravlja, a naročito vilica, budući da je najbliža najpre postradalom delu (tj. mozgu). Pri tom dolazi do velikog odlivanja tečnosti koja se, usled blizine mozga, kroz kanale stiče u ustima. Pored toga, pojačano disanje ne može nesmetano da se obavlja zbog narušavanja pravilnog rada organa i kod nevoljnika se pojavljuje pena na ustima. Zbog toga je i onaj đavoimani ispuštao penu i škrgutao zubima, koji su u bezumnoj razdraženosti strašno udarali jedni u druge. Posle ovoga on se suši i sahne zbog silnijeg demonskog uticaja: kao što se usled dejstva sunčevih zraka od vlage stvara para, a zatim, ako se ta toplota poveća, ona vlagu konačno i uništava, tako se događa i usled demonskog nasrtaja: vlaga koja se luči iz organizma, nedugo zatim, sa pojačavanjem demonskog dejstva, presahne, kao i uopšte vlaga koja je svojstvena telu, i, kao posledica toga, đavoimani sahne, tj. suši se.
5. Obraćajući se Gospodu, otac đavoimanog je rekao da je od učenika tražio da isteraju demona, ali da oni nisu mogli to da učine. Tada se Gospod obratio ne samo njemu, nego i svim prisutnima rečima: O, rode neverni i pokvareni! Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti? Meni se čini da je nemogućnost učenika da isteraju demona Judejcima dala povod da hule. Ako ni usled čudesa koja su savršavana nisu prestajali da hule, može se zamisliti šta su tek govorili sada kad su imali povod. Znajući za njihovo gunđanje i izrugivanje, Gospod ih u potpunosti razobličuje i postiđuje, ne samo veoma oštrim rečima, nego – i delima i rečima punim čovekoljublja jer je, govoreći tako, dodao: Dovedite mi ga amo, i dovedoše ga. Kada je demon video Gospoda, odmah je počeo da lomi tog čoveka tako da je ovaj pao na zemlju, valjajući se i ispuštajući penu, pošto je demonu bilo dopušteno da javno pokaže svoje zlo.
6. Gospod je upitao dečakovog oca: Koliko ima vremena kako mu se to dogodilo? Ovo pitanje Gospod je postavio iz čovekoljublja, privodeći ga veri, i kroz veru molitvi. Taj čovek je bio tako daleko od vere, da čak nije ni molio za spasenje sina. Zato ni učenike on nikako nije molio, jer se kaže da je rekao: I rekoh učenicima Tvojim da ga isteraju, što znači da nije pao pred njihove noge, da nije molio, niti preklinjao. Vidi se da on čak ni Gospoda nikako ne moli. Zato Gospod razgovara s njim, milostivo dopustivši da njegovo dete leži tu ispred, pitajući ga o vremenu bolesti i ujedno podstičući ga na molbu. I on odgovara: Iz detinjstva. I mnogo puta baca ga u vatru i u vodu da ga pogubi, i dodaje: Ako što možeš, pomozi nam, smiluj se na nas.
7. Vidite li kako je veliko neverovanje ovoga čoveka? On kaže: Ako možeš, i time pokazuje da ne veruje da On to može. Gospod je kao odgovor na to rekao: Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje. On to kaže ne zato što mu nije poznato neverovanje toga čoveka, nego zato da bi ga postepeno priveo k veri, i ujedno, da bi mu pokazao, da je upravo to njegovo neverovanje bilo razlog zbog koga učenici nisu mogli da isteraju demona. Pažljivo istražuj šta priča Evanđelist: on ne kaže da je Gospod dečakovom Ocu rekao Ako možeš verovati – iz tog razloga što je uvek zahtevao da oni koji dobijaju isceljenje pokažu veru, nego da je u datom slučaju On to rekao zato što je, budući Vladika i Čuvar duša, želeo da i njih (tj. duše) isceli posredstvom vere. Otac onog dečaka, samo što je čuo da za veru njegovu sledi isceljenje sina, sa suzama je odgovorio: Verujem Gospode, pomozi mojemu neverju! Vidite li divan napredak prirode ovoga čoveka? On ne samo da je poverovao u mogućnost isceljenja svoga deteta, nego i u to, da ako Gospod poželi, On može da nadvlada i njegovo neverje. I u to vreme, nekako baš kod ovih reči, skupio se narod, a Gospod je, kako stoji, zapretio nečistom duhu rečima: Duše nemi i gluvi, ja ti zapovedam, izađi iz njega i više ne ulazi u njega!
8. Vidi se da je demon bio veoma težak i veoma drzak, jer silina zabrane i zapovesti da više ne ulazi, ukazuje na tu krajnju drskost ovoga demona: da nije bilo ove zapovesti, on bi se, iako isteran, vratio. On je silno ovladao ovim čovekom i čvrsto se vezao za njega, bio je gluv i nem, a pošto ljudska priroda nije mogla da zadovolji neumerenosti njegovog besnila, ona je bila dovedena do gotovo potpune bezosećajnosti. Posle ovoga on, povikavši i izlomivši ga vrlo, iziđe; i bi kao mrtav tako da mnogi govorahu: umre. To što su se čuli krici ne protivreči onome da je demon bio nem, jer razumevanje reči predstavlja projavu nečeg razumnog, dok je krik – nerazgovetan zvuk. Demonu je dopušteno da do te mere potrese ovog čoveka i da ga dovede u stanje obamrlosti, kako bi sve njegovo zlo postalo vidljivo. Gospod je uzeo za ruku tog čoveka, podigao ga, pokazujući tako da vlada najrazličitijim postupcima: da uzme za ruku – to je bila projava tvarnog dela, koje je svojstveno nama; ali podignuti ga isceljenjem od nevolje, bila je projava ne tvarnog, nego božanskog i živototvornog dejstva (energije).
9. Kad su ga učenici posle nasamo pitali: Zašto ga mi ne mogosmo isterati, On im je odgovorio da se taj demon ničim ne može isterati do molitvom i postom. Neki kažu da je takvu molitvu i post trebalo da upražnjava onaj koji je i stradao, iako je, u stvari, drugačije. Kako bi mogao da se moli ili sa korišću za sebe da posti onaj ko se nalazi pod uticajem zlog duha i to tako silnog, budući da je ovaj bio njegovo oruđe i potpuno opsednut njime?
10. Izgleda da je taj toliko strašni demon bio demon razuzdanosti koji čas baca u vatru onoga ko je njime zahvaćen – takve su haotične i bezumne ljubavne strasti – čas ga pogružava u vodu, što je posledica prejedanja i neumerenih i čestih gozbi i pijančenja. U takvim ljudima obitava upravo ovaj gluvi i nemi duh; pošto je podvrgnut uticaju takvog demona, on nije lako pristupačan za slušanje ili govorenje božanskih stvari. Međutim, što se tiče onoga ko nije obuzet zlim duhom i samo se nalazi pod njegovim uticajem, taj, kada poželi da se preobrati, a pošto još uvek ima vlast nad sobom – treba da se moli i da posti, kako bi kroz post obuzdao telo i zaustavio njegovu pobunu, a kroz molitvu obesnažio i uspavao strasne sklonosti i pomisli i na taj način da nadvlada strasti i da u molitvi spreči satanu da priđe i izruga mu se. Kada je pak neko ne samo podvrgnut đavolskom uticaju, nego je i opsednut i trpi stradanja koja ljudi nisu u stanju da otklone, on sam, naravno ništa ne može da učini za svoje ozdravljenje. Tada će upravo ono što bi on sam uradio kada bi imao slobodan um, a što će radi njega savršiti slobodni ili, bolje rečeno, ljudi u kojima obitava božanstveni duh, u najvećoj meri pomoći u isterivanju demona.
11. Od nas se nikako ne traži da ovladamo silom da izgonimo demone, a ako bismo ih i mogli izgoniti, od toga ne bismo imali nikakve koristi ako bismo uz to vodili nemaran život, jer Hristos kaže: Mnoš će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom demone izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: nikad vas nisam znao; idite od mene svi koji činite bezakonje (Mt. 7; 22-23). Dakle, mnogo je korisnije da se postaramo da isteramo strasti bluda, gneva, mržnje i nadmenosti iz duše, negoli da izgonimo demone. Nije dovoljno da se samo udaljimo od telesnih grehova, nego bi trebalo da očistimo i ona dejstva (energije) koja su se ugnezdila u duši. Iz srca našeg izlaze zle pomisli, preljube, ubistva, krađe, tvrdičluk i slično tome, a to je ono što pokreće čoveka. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt. 5; 28), jer, iako je telo nepokretno, grehu je bilo dozvoljeno da se dogodi u mislima. Međutim, kada duša iznutra, kroz molitvu i trezvenost, i sećanje na smrt, i žalost po Bogu, i plač – odbaci đavolji nagovor, tada i telo zadobija osvećenje i postaje nepokretno za zlo. To je ono o čemu govori Gospod, kada kaže da čaša nije čista ako se očisti samo spolja, a ne i iznutra. Stoga, ako se postaraš da tvoje unutarnje delanje bude po Bogu, pobedićeš i strasti koje dolaze spolja. Ako je koren svet, svete su i grane, i ako je svet kvasac, i testo će biti sveto. U vezi s tim Pavle kaže: Po duhu hodite i pohotu telesnu nećete činiti (Gal. 5; 16).
12. Iz tog razloga Hristos nije prekršio ni judejsko obrezanje, nego ga je, naprotiv, ispunio. I On Sam kaže: Nisam došao da ukinem Zakon nego da ispunim (Mt. 5; 17). Na koji način ga je ispunio? Zakon je predstavljao pečat, znak i simvol obrezanja zlih pomisli u srcu, za šta se Judejci nisu starali. Zbog toga su izazivali opomene Proroka kao oni koji ne obrezuju srce, zbog toga su omrznuti od Onoga Koji gleda na srce, da bi na kraju bili odbačeni. Jer čovek gleda na lice, a Bog gleda na srce (1. Car. 16; 7). Ako je ono (srce) ispunjeno nečistim i lukavim pomislima, onda takav čovek zaslužuje da se Bog okrene od njega. Zato nas, opet, apostoli savetuju da molitve savršavamo bez gneva i sumnje.
13. Poučavajući nas da treba da se staramo za ono duhovno obrezanje srca, Gospod blaženima naziva one koji imaju čisto srce i koji su siromašni duhom, objavljujući da će nagrada za takvu čistotu biti viđenje Boga, dok siromašnima duhom obećava Carstvo Nebesko. Siromašnima naziva one koji žive u nedaćama i bedi, ali ne jednostavno sve takve ljude, već samo one koji su siromapši duhom, tj. one koji imaju unutarnje smirenje, smirenje srca i koji imaju dobru volju te se tako odnose prema svemu spoljašnjem, provodeći život u siromaštvu. On zabranjuje ne samo ubistvo (kao što čini Zakon), nego čak i gnev, i zapoveda nam da od srca praštamo onima koji su nas uvredili, ne primajući ni darove koje smo Mu prineli, ako se prvo ne smirimo i ne prestanemo da se gnevimo.
14. Tako je i kada su u pitanju telesne strasti, jer On i samo ljubopitljivo gledanje, i žudnju koja se usled toga pojavljuje u srcu, osuđuje kao preljubu. Obuhvativši sve to još uopštenije, kaže: Ako je dakle svetlost koja je u tebi – tj. um i rasuđivanje – tama – tj. kada je ono što upravlja obuzeto tamom – kolika je tek tama! – tj. šta je tek sa telom i čulima koji sami po sebi ne poseduju razumnu svetlost od koje se rađa istina i bestrašće (Mt. 6; 23). Ako svetlost koja je u tebi bude čista, ako je telesne pomisli ne budu pomračivale, dušom ćeš postati u potpunosti lučezaran, kao kada te svetiljka obasja. Takvo je duhovno obrezanje srca kojim je Gospod ispunio telesno obrezanje što je postojalo po zakonu, i koje je Judejcima bilo dato kao znamenje onog duhovnog, a da bi ih privelo k Njemu. Za one koji se ne staraju da zadobiju duhovno obrezanje, njihovo telesno obrezanje postalo je, kako kaže apostol Pavle – neobrezanje (tj. izjednačilo ih je sa neznabošcima), i oni su se otuđili od Boga, tj. Onoga Koji gleda ne na vidljivo telesno opravdanje, nego na srce, tj. na nevidljivo kretanje pomisli koje su u nama.
15. Zato vas, braćo, molim da i mi pokažemo staranje i da očistimo naša srca od svake nečistoće, kako se ne bismo sjedinili sa onima koji su osuđeni. Ako je zakon saopšten preko Mojseja bio čvrst, i ako je za svaki prestup i neposlušnost sledila zaslužena kazna, kako ćemo je izbeći mi, budući da se ne trudimo oko svoga spasenja, koje su, pošto ga je isprva propovedao Gospod, u nama utvrdili oni što su slušali od Njega, uz svedočenje od Boga, kroz znamenja i čudesa, i različitim moćnim delima, i razdavanjem Duha Svetoga (Jevr. 2; 2-4). Mi, dakle, treba da se bojimo Onoga Koji ispituje srca i skrivene pomisli (dosl. utrobe, bubrege), da umilostivimo Gospoda osvete, da učinimo da u nama obitavaju mir, svetost, skrušena molitva, jer bez njih niko ne može videti Gospoda, treba vatreno da zaželimo, sa najčvršćom verom, viđenje Boga koje je obećano onima što imaju čisto srce, i da učinimo sve da bismo to zadobili, jer to prati večni život, čista, istinska lepota, neviđeno blago, neizmenljive i neprolazne naslade i slava i Carstvo.
16. Neka ga svi mi zadobijemo u Samome Caru vekova Hristu, Kome Jedinom dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem, i Presvetim i Blagim i Živototvornim Duhom, u neprolazne vekove. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *